Иван Анђелић (1955.) је хрватски угоститељ и превозник, један од судионика разбијања Југославије и активан учесник ратова на тлу исте раних деведесетих година 20. вијека.
Средином 1991. године прикључује се хрватским паравојним формацијама у Вуковару и задужује оружје. Ту је био заменик Ивице Арбанаса који је преузео команду над свим оружаним бандама у вуковарској општини након одласка Томислава Мерчепа. Његова зона дјеловања је била Сајмиште. Ту су се водиле огорчене и крваве борбе са јединицама ЈНА које су послате да деблокирају касарну ЈНА у насељу Петрова Гора.
Анђелић је око себе имао групу опасних ликова који су харали градом и пре ратних дејстава. Такође, у самим борбама више пута је уништавао тенкове и оклопна возила ЈНА што му је међу саборцима подизало рејтинг.
Када су јединице ЈНА под командом мајора ЈНА Шљиванчанина успеле да сломе отпор хрватске паравојске у Вуковару, он је са својом групом извршио пробој преко кукурузних путева и домогао се Винковаца, а касније отишао у Загреб. Након тога у западну Херцеговину одакле је пореклом и наставио своје учешће у рату против Срба.
Пошто су завршени оружани сукоби у западним дијеловима бивше Југославије демобилисан је. Није га занимала војна каријера.
Данас је члан многих ветеранских удружења који његују тековине ткз. Домовинског рата. Њему у част Силвија Мирошченика је 2017. године уз подршку државних институција снимала филм "Слике из живота ратника". Ужива велики углед међу хрватским домољубима и низашта се не каје.
ЖИВОТОПИС
Иван Анђелић је рођен 15. октобра 1955. године у Вуковару. Његов отац се неколико година раније доселио из околине Раме (БиХ).
Управо је тај крај важио за тврдо фашистичко језгро, које је усљед индокринације ватиканских емисара у ранијим епохама одисало србомржњом и антијугославенским осјећањима. Мноштво његових земљака је из западних крајева Херцеговине и Далмације досељено у Славонију и Срем током Другог свјетског рата, али и касније. Они су скривали своје учешће у геноциду над Србима на тлу наци-фашистичке НДХ.
Одрастао је у римокатоличкој породици гдје се мисе нису пропуштале.
Крајем осамдесетих година 20. стољећа Иван је имао угоститељски објекат који је доносио добре приходе. Такође, имао је у свом власништву и два камиона за превоз робе.
Оженио се дјевојком Зденком, која му је родила кћер (1981.), касније и сина (1984.)... Почетком 21. вијека добија унучад.
Данас живи у Загребу, док у Поречу има викендицу и често се бави рекреативно риболовом.
ЗЛОЧИНАЧКА ОДИСЕЈА
Почетком 1990. године у Југославији је уведен вишепартијски систем након 4.5 деценије комунистичке диктатуре. Ово је урађено са циљем демократизације друштва и побољшања услова живота. Међутим, сепаратистичке снаге су то злоупотребиле за остваривања својих иредентистичких циљева.
Сепаратисти су имали такође и помоћ страних сигурносно-обавјештајних служби (Њемачке, Британије, Аустрије, Канаде и САД) јер им је исти био циљ - растурање СФРЈ.
Уједињење: Љевица, Црква и Десница
У СР Хрватској на вишестраначким изборима побјеђује Фрањо Туђман и милитанта партија Хрватска Демократска Заједница. Они нису скривали своје намјере о етнички чистој и самосталној држави, а исто тако су јавно показивали симпатије према усташким крволоцима из Другог свјетског рата.
Почело је илегално наоружавање (Афера Шпегељ), стварање паравојних формација ткз. Збор Народне Гарде, промјењен је Устав, итд. Преко ноћи је ситуација се измјенила, док су Срби осјећали велику несигурност, јер су добијали пријетње, отказе, имали психо-физичка малтретирања. С друге стране, код Хрвата је наступила еуфорија, пошто се њихов Тисућљетни сан остваривао.
Тако је и сам Анђелић видио да може да узме учешћа у стварању нове хрватске државе тј. да дадне свој допринос томе.
Средином јуна 1991. године из Загреба у Вуковар долазе: Анте Росо и Миљенко Филиповић, два бивша емигранта, односно припадника француске Легије странаца. Они су организовали камп за терористичко-диверзантске акције, гдје је обуку похађало близу 1.000 Хрвата из вуковарске општине. Њима се придружује и Иван Анђелић.
Хрватска пропаганда је тада циљано ширила неистине и дезинформација како савезна војска - Југославенска Народна Армија наводно угрожава Хрвате, па се сваки излазак неког маскирног возила (камион, тенк, оклопњак, џип...) из касарне у којој је смјештен инжењеријски 14. батаљон ЈНА при Осјечком корпусу представљао као застрашивање хрватских грађана.
У стварности је било сасвим другачије. Хрватске паравојне формације, екстремистичке групе и специјални полицијски одреди МУП Хрватске су минирали куће, локале, имовину...искључиво чији су власници србске националности. Ове криминалне активнсти је водио Дамјан Самарџић, повјерљива особа Томислава Мерчепа. Такође, Срби су добијали отказе, пријетећа писма, психо-физичка малттетирања, док су одјекивали усташки стихови који су величали: Анту Павелића, Црну Легију, Јуру Францетића, Рафаела Бобана, Вјекослава Лубурића и др.
Своју имовину, како покретну, тако и непокретну Иван је ставио у службу домовине, односно ткз. Борбе против србо-четничке ЈНА. У Товарнику је поставио камион на цесту, јер је очекивао пролазак тенкова Југославенске Народне Армије, који су послати у Вуковар да деблокирају касарну.
Од Мерчепа је Анђелић добио једну радио-станицу (Лав1), пошто је у младости када је служио редовни војни рок био радио телеграфист. Иначе, након пребијега Томислава Мерчепа у Загреб, преко кукурузних путева средином септембра 1991. Ивица Арбанас је постављен за команданта ткз. Одбране Вуковара, док је Иван Анђелић био његов замјеник.
Трио предводника: Марко Бабић, Благо Задро и Иван Анђелић
На вуковарском ратишту је три пута рањаван, али није одустајао. Чак и када су му доктори у Градској болници говорили да мора да мирује, њему фанатизам није дао мира, већ се наредни дан враћао међу саборце. Једно рањавање почетком октобра 1991. му је оштетило слепоочницу, па је остатак ратовања носио црни повез преко ока.
Његова група је харала градом на Вуки и имала етничко чишћење србског становништва, гдје су цивиле извачили из подрума и убијали. Лешеве су бацали у Дунав. Такође, код њих није било заробљеника, већ су их након мучења убијали. Постојала је неколицина приватних логора у коме су се иживљавали до бестијалности, наручито када би им неки драг саборац погинуо.
Преко мотороле је имао кратак разговор са мајором Веселином Шљиванчанином у коме му је одбрусио да неће да се преда и то на вулгаран начин. Он се тада представљао као 'Доктор'.
Видјевши да је Лужац (четврт која раздваја Борово Насеље и град Вуковар) пао почетком новембра 1991. креће расуло међу хрватским бојовницима. Анђелић је знао да је окрвавио руке и упрљао савјест у вуковарском обручу знао је шта му слиједи. Одлучио се на пробој према Винковцима, са групом гдје је било и цивила, укупно око 200 Хрвата. Њему је то успјело.
Успомена из Раме: Хосовци у предаху
За кратко је био у Загребу, а онда се у прољеће 1992. године враћа у очев родни крај - Рама, на западу Херцеговине. Са собом је повео тридесетак Хрвата из Вуковара и наставио је борбе са ЈНА, а касније са јединицама Дрварског корпуса Армије босанско-херцеговачких Срба. Ту је преносио ратна искуства из Славоније.
И на овом херцеговачком ратишту, Анђелић је рањаван. Једном га је покосио рафал из митраљеског гнијезда, па је пребачен у Сплит, па у Загреб. Послије опоравка поново се враћа у Херцеговину. Ту је дочекао и "Олују", односно "Маестрал", када је НАТО пакт помогао Хрватима и муслиманима да изгоне Србе из Книнске и Босанске Крајине у љето 1995. године.
Демобилисан је 1996. године. Није видио себе у војној служби за вријеме мира. Сматрао је да је рат његова прилика за дјеловање. На крају свега је закључио да је циљ остварен - Хрватска је самостална и чиста (са мизерним бројем Срба).
И његов отац и браћа су такође били учесници ратова у Хрватској и БиХ 1990-их година.
НАКОН РАТА
Данас живи у Загребу. Ту му је и породица.
Има кућу у околини Истре гдје често проводи вријеме, наручито у свом чамцу хватајући рибе у Јадранском мору.
Члан је многих ветеранских организација које његују сећање на ткз. Домовински рат и успоставу нове хрватске државе.
У вуковарском насељу Славија, испод чувеног водоторња, неколицини вуковарских "бранитеља" нацртан је мурал, између осталог и њему.
Сем тога, редитељка Силвија Мирошченика је уз помоћ Министарства бранитеља и Вуковарско-сремске жупаније, као и Општине Товарник приказала 2017. године филм под насловом "Слике из живота ратника".
Данас га у Хрватској сматрају за идола и редовно долази 18. новембра на вуковарски Мимоход.