Зулфо Алић (1958.) је муслимански пробисвјет, емигрант, криминалац, кафеџија, ратни командант (пара)војне формације који је био активан учесник разбијања Југославије и ратова на тлу исте почетком деведесетих година 20. стољећа.

Алић је држављанин Републике Србије пошто је рођен у Новом Пазару, али је концем седамдесетих година отиснуо се прво у Београд, касније у земље западне Европе. Свуда се бавио илегалним пословима: диловањем дроге, уцјенама, шврцом оружја и сл. Након више од деценије лутања долази у Сарајево, крајем осамдесетих, као и већина његових земљака из Рашке области. Ту се настанио и отворио угоститељски локал.

Када је отпочела економска криза и политичке турбуленицује у Босни и Херцеговини 1991. године, Алић се приклонио милитантној партији СДА коју је водио Алија Изетбеговић. Бива послат у јужне дијелове СР Хрватске на обуку у терористичким камповима са неколицином сабораца. Тако је настао његов Специјални одред за посебне намјене, који је пред крај рата промејенио назив у 4. извиђачко-диверзантски батаљон. Његова јединица је увијек имала надимак "Зукина група".

Прошао је сва ратишта од Храснице до Мостара гдје је ратовао прво против Срба, а касније и херцеговачких Хрвата и то у униформи муслиманске ткз. Армије БиХ. Био је немилосрдан и није волио свједоке. Познато је да је често долазио у концентрациони логор "Силос" у сарајевској општини Хаџићи, затим Храсницу и казамат "Мразиште" на Игман планини, гдје је са својим бојовницима учествовао у мучењима заробљеника.

Почетком 2010. године Тужилаштво БиХ је против њега подигло оптужницу за злочине над хрватским цивилима и ратним ухапшеницима у селу Трусине априла 1993. године, у коњичкој општини. У оптужницу против њега нису ушла ратна злодјела над Србима цивилима, јер сарајевски естаблишмент сматра да су Срби грађани III реда.

ЖИВОТОПИС

Зулфо Алић звани Зука је рођен 1958. године у Новом Пазару, област Стари Рас (СР Србија).

Висине је 185 центиметара, а тежак 75 килограма. Проћелав је и рано је посједио са косом.

Поријекло и младост

Одрастао је у насељу Поток, а кућа му је била у улици Горњи Алексинац бб.

Његови родитељи имају троје дјеце, а Зулфо је најстарије дијете. Зука је одрастао у сиромаштву и неимаштини, а његова породица је врло религиозна која га је васпитавала у духу радикалног сунитског Ислама. Име је касније променио по арапској сабљи, мачу "зулфикар", док је своје презиме узео као комбинацију очевог Алић и мајчино Шпаго - Алишпаго. Желио је да у свом презимену одбаци "ић", јер је то асоцијација на србске коријене већине муслиманског живља на бившем југославенском простору (Косово и Метохија, Босна, Македонија и Рашка).

Успио је завршити средњу школу, па се отиснуо у "бијели свијет" са двадесет година, пошто су му отац и мајка имали мало имање и радили су углавном као надничари.

Прво је Зуку пут навео до ушћа Саве у Дунав гдје је кратко био у клану Љубе Земунца, жестоког момка са београдског асфалта. Није се ту дуго задржао већ одлази пут Њемачке, гдје се доселио у један мањи градић. Ту је имао у свом власништву један киоск за продају новина и порнографије, али је код њега могло да се нађе и разних наркотика, опојних средстава.

Касније одлази на југо-запад Европе, односно преко Италије и Азурне обале долази и до Атлантика, гдје се настанио у шпанској покрајини Баскија. Тамо се чак и оженио, али је тај брак кратко потрајао. Вратио се у Сарајево касних осамдесетих година и отворио кафић, гдје су се окупљали већином његови земљаци "Санџаклије", а полиција редовно долазила да смирива узавреле страсти.

ЗЛОЧИНАЧКА ОДИСЕЈА

Почетком 1990. године у цијелој Југославији завладала је велика економска криза која је довела и до политичких потреса које су само поспјешиле националне тензије међу народима у БиХ. Уведен је вишепартијски систем са циљем демократизације друштва и побољшања услова живота.

Сепаратистичке снаге у СР Словенији и СР Хрватској су то искористиле за остваривање иредентистичких замисли, а имали су подршку страних сигурносно-обавјештајних служби, јер им је био исти циљ - растурање Југославије.

Главне полуге власти у СР Босни и Херцеговини је углавном држала партија Странка Демократске Акције, лидера Алије Изетбеговића, пробисвијета и пријератног робијаша, што је своје затворске дане издржавао због ширења националне мржње и непријатељске пропаганде, иначе аутор злогласне "Исламске декларације".

Муслиманско руководство је средином 1991. године, када су већ отпочели оружани сукоби у СР Словенији и СР Хрватској донијело одлуку да БиХ изађе из југославенске федерације и да у тој намјери не бира средства. Циљ је био осамосталити Босну и Херцеговину, али да то буде етнички и вјерски чиста држава. Такође добијали су подршку од Магреба и Саудијске Арабије.

Знајући да ово неће ићи лако, Алија са својим сарадницима: Ејупом Ганићем и Харисом Силајџићем одлучује да се направе паравојне формације. Тако је успостављен контакт са сарајевским подземљем: Мушан Топаловић Цацо, Јусуф Јука Празина, Рамиз Делалић Ћело, Исмет Бајрамовић...итд. На тој листи је било и име Зулфа Алића.

Крајем јуна мјесеца 1991. године у сарајевском Дому милиције илегално је основан Савјет за националну безбједност СНБ, који су чинили углавном муслимани и нешто мање Хрвати. Ту је званично донесена одлука о формирању "Зелених Беретки" и "Патриотске Лиге".

Зука се одмах прикључио муслиманским паравојим формацијама и са једном четом отишао у Далмацију, на обуку у терористички камп у Башким Водама (између Макарске и Сплита). Посље два мјесеца диверзантског курса су имали и "практичне вјежбе" у нападима на Југославенску Народну Армију. Почетком 1992. године Зука са том четом се враћа у Сарајево, јер је требало да се припреми терен за нападе на ЈНА у Босни, али и етничко чишћење Срба.

Када су у априлу 1992. године отпочела оружана дејства, што се касније претворило у рат, Зука је формирао Специјални одред за посебне намјене - СОПН. Ова јединица је била састављена првенствено од муслимана из Рашке области (Тутин, Прибој, Нови Пазар, Сјеница Пријепоље, Бијело Поље, Пљевља, Плав, Гусиње, Рожаје, Андријевица...), али и Фочанског краја.

С тим да се њима придружује неколицина добровољаца из иностранства, прије свега оријенталних држава (Блиски и Средњи Исток). Они су чак у својој заклетви полагали право на "ослобођење" БиХ, Рашке и Космета.

Прва борба, тј. ватрено крштење Зукине групе било је 11. маја 1992. приликом напада на касарну ЈНА у Крупи, општина Хаџићи, у западним дијеловима Сарајева, мало касније било је жестоке размјене ватре на Игману, па су усељиле борбе на Страјишту, Пресјеници, Голо Брдо и Објељак.

Након свега тога, Зука је повео своје бојовнике у жесток напад на Трново, уз мноштво цивилних жртава код Срба. Исто су наставили на Рогоју и Крупцу. Више пута су имали нападе око аеродрома Бутимир.

Крајем 1992. године, Алић који се добро показао код својих предпостављени, постаје заповједник Тактичке групе "Игман 2"... гдје вршени су напади на србске дјелове Хаџића и Илиџе.

Почетком 1993. године имао је краћи жесток сукоб са Јусуфом Празином, који је имао своју зону у центру града. Исте године Јука је дезертирао у чину генерала из ткз. Армије БиХ и придружио се ткз. Хрватском Вијећу Одбране.

Генералов син, Семир Халиловић грли Зуку

Зукина група на почетку рата није била у саставу ниједне бригаде, дивизије или корпуса ткз. Армије БиХ, него су били директно подређени Генералштабу муслиманске паравојске. Од њих су добијали посебне задатке и само су Врховној комадни подносили рачуне, тачније Сеферу Халиловићу начелнику Генералштаба АБиХ. Зукин замјеник је био Нихад Бојаџић. Касније тек су ушли у састав Осме брдске бригаде.

Док је ратовао на сарајевском ратишту, Зука је редовно посјећивао муслиманске логоре у Храсници, Тарчину, на Игману... тамо је учествовао у мучењу односно иживљавању над заробљеним Србима, од чега је он лично одговоран за смрт двадесетак утамничених заточеника.

Касније, у априлу 1993. године бива послат у околину Коњица, јер су тада већ отпочели муслиманско-хрватски сукоби већих размјера, а на том дијелу фронта су Алијини бојовници имали доста губитака. Зука је послат да поврати изгубљено. Упао је са својим саборцима у село Трусина, гдје је поубијао 22 Хрвата, од чега 19 цивила (двоје дјеце млађе од 14 година) и три припадника ткз. Хрватског Вијећа Одбране који су се предали.

Своје крваве трагови бојовници Зукине групе су оставили у Вишњевици, Доњем Селу, Сеоници, Хомољама, Врцама и Будишњој Равни... исто тако на планини Бокшевици, код Јабланице.

Зукини првоборци, након борби на Игману:
"У нас бабо, у нас бабо, Србе поклао"

Код Мостара је Зукина група ратовала против ткз. Кажњеничке бојне из Широког Бријега, под командом Младена Налетилића Туте, озлоглашеног команаданта у ХВО, али нису имали превише успјеха.

Све вријеме рата, Зука је имао своје путеве дроге, јер је од Штаба Врховне команде (ШВК) добио одријешене руке за те прљаве (илегалне) послове.

Занимљиво је то што је сам Зука 1992-1993 на својој униформи носио и хрватски симбол - шаховницу, а такође је имао и хрватске пропуснице на своје право име: Зулфо Алић.

Поједини муслимански опортунисти Зуку оптужују и да је сарадник хрватских безбједоносно-сигурносних служби. Ипак, многи се слажу да је он један од заслужних за то што је мали (сјеверни) дио Херцеговине остао у муслиманским рукама.

НАКОН РАТА

Када је потписан Дејтонски мировни уговор 21. новембра 1995. године у САД, дошло је до прекида оружаних сукоба у Босни и Херцеговини, а сама земља подјељена на два дијела: Србску Републику (49%) и Федерацију (51%).

Алић је остао да живи у Сарајеву у отворио је кафић "City Pub" у строгом центру града, близу Принциповог моста преко ријеке Миљацке.

Саобраћајна полиција га је покушала ухапсити 25. јула 2019. године због прекорачења брзине, али су они физички нападнути од Зуке, једног је успио и ранити.

ОПТУЖНИЦА И СУЂЕЊА

Тужилаштво Босне и Херцеговине је крајем јануара 2010. расписало потјерницу против Зулфа Алића и дванаест његових сабораца, од којих су припадници СИПЕ (Агенција за истрагу и заштиту БиХ) ухапсили седморицу. Они су према оптужници осумњичени само за ратни злочин над хрватским цивилима и убиство заробљеника у селу Трусина 16. априла 1993. године, код Коњица, на сјеверу Херцеговине.

Дозвољено му је да се брани са слободе, па је посље истражног поступка и саслушања пуштен изван собе са решеткама.

Иако су удружења жртава босанско-херцеговачког рата поднијела правосудним органима БиХ доказе и свједочанства о злочинима над Србима у широј околини Града Сарајева, они то нису уважили, па се Зуки и његовим сарадницима суди само за злочине над Хрватима.

И прије него што је ухапшен Зука је пријетио смрћу бившем државном тужиоцу Весни Будимир, а касније судији Уставног суда БиХ. Такође и главном тужиоцу Милораду Барашанину.

На суђењу Алићу је изведено тридесетак свједока, а приложено је и 120 доказних материјала.

Суђење Зулфи је 2019. године прекинуто јер му се здравствено стање наводно погоршало, усљед вишка шећера у крви (дијабетес).

Неколицина припадника Зукине групе је пред Државним судом БиХ осуђено на вишегодишње казне затвора јер су били одговорни за ратна злодјела. Међу њима су: Един Џеко (12 година), Менсур Мемић, Џевад Салчин, Неџад Хоџић (12 година), Нихад Бојаџић (15 година) и др. 

ЗАОСТАВШТИНА

Зулфо Алић је и поред своје криминалне прошлости, али и злочиначког учешћа током ратних дешавања деведесетих година 20. вијека међу муслиманским становништвом посебно сарајевском чаршијом ужива велики углед, односно сматрају га херојем и идолом нације.

Такође и у новопазарском крај придавају му велики значај и поносе се што је Алић из њиховог краја.