Енвер Хаџихасановић (1950.) је бивши официр Југославенске Народне Армије и потоњи генерал муслиманске војске у Босни и Херцеговини који је активно учествовао у разбијању Југославије и ратовима на тлу исте.
Прошао је војне школе КоВ у Београду, а потом је службовао у Сарајеву и Тузли. У хијерархији ЈНА је брзо напредовао гдје је стекао чин потпуковника. Он је био један од оних југославенских официра који су паравојним снагама лојални СДА одавали службене тајне, па је као такав стављен у кућни притвор 1992. Успјева побјећи и придружује се муслиманској Територијалној одбрани БиХ.
Крајем 1992. Хаџихасановић постаје командант Трећег (зеничког) корпуса ткз. Армије БиХ, а већ годину дана касније бива унапријеђен у начелника штаба Врховне команде.
Током оружаних дејстава у Босни и Херцеговини, Еневер Хаџихасановић је био врло добро упознат са злодјелима које су чинили његови војници, односно наоружани одреди којима је заповједао. Ријеч је о етничком чишћењу немуслиманског становништва у централним дијеловима Босне. Такође, пљачки, палежи имовине Срба и Хрвата... уништавању културно-историјских споменика и духовне баштине.
Сем тога, муслимански бојовници су оснивали концентрационе логоре у којима су незаконито држали претежно цивиле, али и војнике. Услови у којима су они држани били су застрашујући и нехумани. Логораши су пролазили кроз психо-физичке тортуре и морбидна иживљавања само зато што су били неподобни по националној и религиозној припадности.
Муслиманска војска у БиХ је била дио геноцидне политике гдје је њихова улога била етничко чишћење односно стварање државе према "Исламској декларацији", аутора Алије Изетбеговића. У томе су им помагали добровољци из арабског свијета који су долазили из земаља сјеверне Африке и југо-источне Азије.
Хашки трибунал је расписао потјерницу за њим почетком 21. вијека. У првостепеној пресуди Међународног кривичног суда за бившу Југославију 2006. Хаџихасановић је проглашен кривим због кршења закона и обичаја ратовања, па је осуђен је на пет година и шест мјесеци затвора, док је у другостепеној пресуди казна затвора му је смањена на 3,5 година.
ЖИВОТОПИС
Енвер Хаџихасановић је рођен 7. јула 1950. године у Зворнику, на самом истоку Босне, односно у горњем дијелу Подриња.
Његов отац се зове Бесим, а мајка Рефија.
Школовање и каријера
Након што је матурирао у средњој школи одлази у Београд гдје је уписао Војну академију 1969. године, смјер: копнена војска. Ту је дипломирао 1973. и произведен у чин поручника (најнижи официрски чин). Служба га је распоредила да ради у Тузли и Сарајеву.
Почетком осамдесетих година добија чин капетана 1. класе и наставља усавршавање у Комадно-штабној школи у Београду. Добио је одличне оцијене и чин мајора.
Нова дужност му је била командант једног батаљона војне полиције у ЈНА. Потом добија радно мјесто као начелник штаба 49. моторизоване бригаде, а већ наредне године та бригада постаје механизована, док је Хаџихасановић постао њезин командант. Тада је имао чин потпуковника ЈНА.
ЗЛОЧИНАЧКА ОДИСЕЈА
Почетком јануара 1990. године у Југославији је уведен вишестраначки систем након 4,5 деценије комунистичке диктатуре. Ово је урађено са циљем демократизације друштва и побољшања социјално-економских услова свих грађана.
Међутим, иредентистичке снаге су у западним дијеловима тадашње земље то искористили да остваре свој наум у погледу разбијања југославенске федерације. Сепаратисти су имали велику помоћ земаља Европске заједнице и НАТО пакта, како на дипломатском плану, тако и шпијунско дјеловање.
У Босни и Херцеговини су одржани парламентарни и локални избори 18. новембра 1990. гдје су побједиле партије са националним предзнаком: Странка Демократске Акције, Хрватска Демократска Заједница и СДС. На локалном нивоу ова коалиција је имала власт у свим босанско-херцеговачким градовима изузев Тузле. Ту је побједио Реформски покрет, који је предводио тадашњи југославенски премијер Анте Марковић.
Наредне године у СР Словенији и СР Хрватској су се разбуктали оружани сукоби, односно паравојне формације су напале касарне и официре ЈНА. У Босни и Херцеговини је дошло до појаве илегалног наоружавања 1991. и стварани су наоружани одреди под командом страначких првака СДА ("Зелене беретке" и "Патриотска лига") и ХДЗ. Селекција за попуњавање паравојних јединица није имала неке посебне критеријуме, углавном су то били ликови који су имали проблем са законом, односно са маргине друштва (алкохоличари, пробисвјети, коцкари, силеџије, убице...).
Контраобавјештајна служба ЈНА је открила да Хаџихасановић има контакте са првацима СДА и да им одаје војне тајне. Стављен је у кућни притвор у прољеће 1992. Он је већ 8. априла успио побјећи и придружити се муслиманској Територијалној одбрани у БиХ. Фактички је дезертирао.
Постављен је за првог команданта 3. корпуса ткз. Армије Босне и Херцеговине, чија је команда била у Зеници. Ту је остао све до 1. новембра 1993. када добија унапређење и постаје начелник штаба Врховне команде АБиХ. Тада је добио чин бригадног генерала.
Током 1992-1993 док је у Босни и Херцеговини буктао грађанско-вјерски рат, Енвер Хаџихасановић сљедећи геноцидну политику муслиманске тројке: Алија Изетбеговић, Ејуп Ганић и Харис Силајџић је одговоран за етничко чишћење централних дијелова Босне: Добој, Теслић, Зеница, Лашва, Какањ, Травник, Бугојно, Бусовача, Маглај, Јајце, Купрес...
Мноштво србског и хрватског становништва је убијано и прогнано, док је њихова имовина спаљивана или конфискована. Културно-историјска добра су рушена или демолирана, а духовна баштина је уништавана. Ово је рађено са циљем трајног протјеривања немуслиманског становништва са територије БиХ која је морала постати етнички и вјерски чиста по угледу на "Исламску декларацију" (шовинстичко дјело из 1971.).
Завршен посао на Озрену
У своје редове Хаџихасаовић је примао добровољце из арабског свијета, а то су ратници Џихада из земаља сјеверне Африке, Блиског и Средњег Истока. Они су били познати по својим монструозним убиствима, најчешће хладним оружјем гдје се огледало иживљавање неслућених размјера. О томе постоји неколицина видео снимака са којима су се они хвалили у матичним земљама. Имали су своју једницу - Ел Муџахедин.
Енверови бојовници су оснивали концентрационе логоре у којима су претежно незаконито довођени цивили, касније припадници ЈНА и ВРС. Цивили су утамничени јер нису били подобни по националном или вјерском кључу, на основу лажних оптужби, да су: чланови политичке партије, посједују оржује, одају положање преко радио станице и сл. Забиљежено је да су довођене читаве породице, док су жене и дјевојке немали број пута силоване и то у присуству њихових блиских рођака.
Логор: Музичка школа у Зеници
У тим казаматима су извођена настрашнија мучења, почевши од шамарања, ударања ногом илу кундаком у виталне дијелове тијела, прикључивања на индукторски телефон, пребијање дрвеним палицама или металним штанглама, убадање ножа у предијелу груди или стомака, одрубљивање главе, ломљење костију, бацање на земљу са велике висине, сипање алкохола или соли на ране...
Сем тога, логораши су одвођени на лажна стријељања или копање ровова на првим линијама фронта. Држани су у нехигијенским условима, гдје су спавали на бетону без ћебета или душека. Тоалет за вршење нужде ријетко гдје је постојао. Храна је била недовољна или пак претјерано зачињавана. Такође и љекарска њега им је ускраћивана намјерно.
Често су официри подстицали тј. хушкали своје подређене да врше овакве ужасне радње. О свему овоме Хаџихасановић је био врло добро упознат, али није чинио ништа да се ово зло заустави.
НАКОН РАТА
Оружана дејства у БиХ су престала 21. новембра 1995. када је у Охају (САД) потписан Дејтонски мировни уговор. Тим документом је предвиђена ентитетска подијела БиХ на: Србску Републику (49%) и Федерацију (51%), при чему град Брчко добија статус дистрикта.
Када је формирана Војска Федерације БиХ, Енвер постаје члан Генералштаба. Крајем деведесетих година бива пензионисан у чину генерал-мајора.
Хашке пресуде
Међународни кривични суд за бившу Југославију је 5. јула 2001. подигао оптужницу против муслиманске тројке: Енвер Хаџихасановић, Мехмед Алагић и Амир Кубура. У тужби коју је написала тужитељка Карла дел Понте стоји да су ова тројица осумњичени да су прекршили законе и обичаје ратовања, као и да су повредили одредбе Женевске конвенције.
Суђење је тралало неколико година, а првостепена пресуда Хаџихасановићу је донесена у прољеће 2006. када је проглашен кривим јер није предузео нужне мјере да се казне починиоци ратних злодјела из његових јединица у Зеници и Бугојну 1993. над србским и хрватским становништвом. Казна му је гласила пет година и шест мјесеци затвора. Двије године касније, у другостепеној пресуди казна му је смањена на 3,5 године.
На слободу излази 23. априла 2008. пошто је издржао робију.
Данас живи у БиХ гдје ужива статус хероја па је добио и надимак "ђедо". Додуше нема баш публицитет као шефови пријератног сарајевског подземља: Јука Празина, Рамиз Делалић, Исмет Бајрамовић, Мушан Топаловић и др.