Васил Радославов (1854-1929) је бугарски правник и политичар, који је током Великог рата обављао функцију премијера Владе Бугарске.
Радославов је био један од челника земље која је учествовала у Тројној инвазији, односно агресији на Краљевину Србију током 1915-1918. Том приликом су бугарске оружане снаге имале починиле стравичне злочине, који су се претворили геноцид према цивилном становништву у моравско-вардарском делу.
Исто тако, на тлу Бугарске, од Софије до Варне било је преко 20 концентрационих логора (Панчарево, Сливен, Шумен, Џумаја, Пловдив...) у којима је утамничено најмање 130.000 Срба, који су киднаповани са територије Србије и интернирани у Бугарску. Услови у тим казаматима су били застрашујући, а стражари сурови и врло брутални.
Суштина бугарске политике у Првом светском рату јесте била да се територијално прошири до Охридског језера, а истовремено на окупираним подручјима спроведе бугаризацију и уништи све трагове вишевековног постојања Срба.
Пред завршетак Великог рата крајем септембра 1918. године, краљ Фердинанд је потписао капитулацију, чиме је прекинуто учешће Бугарске у оружаним дејствима. Иако незадовљна одлукама Версајске мировне конференције, Бугарска није морала да испоручује своје ратне злочинце новоствореној Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца.
Отишао је у егзил у Немачку, јер је од својих политичких противника оптужен за кривца у бугарски поразу током Великог рата. Тамо је провео десетак година, све до своје смрти. Ипак, сахрањен је у Софији.
ЖИВОТОПИС
Васил Радославов од оца Христе је рођен 27. јула 1854. године у месту Ловеч, у средишњо-северним деловима данашње Бугарске. У то време Ловеч је био део Османске царевине, а ослобођен је 1877. године. Од тада је кренио убрзани развој.
У родном граду је завршио основну школу, док је Априловску гимназију матурирао у Габрову... Његова породица је била имућна па је могла да му плаћа школовање у иностранству крајем 19. столећа.
Одлази у Немачко царство на Универзитет Хајделрберг, где је дипломирао правне науке. Пошто је имао прилике да упозна немачку културу и види њихову дисциплину тј. начин живота, он је постао германофил.
Каријера и политика
Премијер Петко Каравелов га поставља 1884. године у свој кабинет као министра правде. И наредни премијер Климент Турновски га је задржао на тој позицији.
Када је Каравелов изгубио мандат председника Министарског савета 1886. на његово место долази управо Радославов. На тој позицији се задржао нешто мање од годину дана. Није се баш снашао у тој улози јер је земљом завладала велика корупција, а његова Либерална партија доживљава расуло.
Наредне 1887. године, Радославов оснива своју Либералну странку, које је имала крајње десничарске ставове и шовинистичке идеје. Своју политику је ослањао на Бечки двор, јер је у њима видео савезнике, како би Бугарска остварила своје историјске претензије на Грчку и Србију.
Већ 1899. године премијер Тодор Иванчов га поставља на место министра унутрашњих послова, односно био је фактички његов заменик. Иако већи део Бугара има проруска осећања, Радославов је имао антируске ставове и реторику у спољној политици.
Бугарски краљ Фердинанд га је 17. јула 1913. године поставио на чело Министарског савета и дао му шансу да он састави Владу након слома у Другом балканском рату, када је Бугарска имала катастрофалне поразе на свим фронтовима. Радославов је то прихватио са задовољством.
ГЕНОЦИДНА МИСИЈА
Васил Радославов је одмах по ступању на дужност бугарског премијера успоставио контакте са немачким банкарима, који су му дали велике зајмове, пошто је хтео да поврати оно што су Бугари изгубили у Другом балканском рату.
Новац је уложио у обнову и попуну војне инфраструктуре и набавку муниције.
Бугарске операције у Великом рату
Када је Аустроугарска напала Краљевину Србију, Радославов је оклевао са нападом, односно подршком Хабзбуршкој монархији. Србске победе у лето и јесен 1914. су га одвратиле од те одлуке.
У октобру 1915. године креће Тројна инвазија, односно Немачка помаже Аустроугарску и скупа нападају Србију са севера и запада. Бугарска изненада улази у рат на страну Ценрталних сила и такође напада са истока. То је значило да преко милион војника јуриша на Србију. Србска Врховна команда одбија капитулацију и креће пут Грчке и Јонског мора преко албанских планина и врлети по снежним мећавама.
Бугарске трупе, одмах пошто су ступиле на тло Србије су почеле са стравичним злоделима у моравско-вардарским деловима Србије: од Зајечара до Охрида и од Босилеграда до Косовске Митровице. Вршена су масовна убиства, обично јавним вешањима, затим силовање жена и девојака, пљачка и палеж имовине, рушење и демолирање културно-историјске баштине. Настао је застрашујући терор који је био незаустављив неколико месеци.
Армејци бугарске Друге армије су у средишњим деловима Вардарске Србије, западно од Велеса, починиле масовна убиства, односно стравични масакри извршени у селима: Белица, Богомила и Долгаец... када је преко 500 Срба убијено за само неколико дана, а најмање 3.000 Срба одатле је депортовано у бугарске логоре. Код Бугара нису постојале заштићене категорије: жене, деца, старчад или рањеници. Сви су се нашли на удару бајонета или куршума.
У зони града Штип, који се налази између Скопља и Струмице бугарски армејци су крајем 1915. године извршили масовна стрељања најмање 120 рањених и изнемоглих србских војника, иако су процене да их је било више.
Након тога наступила је операција бугаризације, односно србски учитељи и свештеници су протеривани и хапшени, а доведени су из Бугарске попови и наставници. Постоји податак о најмање 144 свештеника СПЦ који су уклоњени до краја 1915. са окупираних делова (већином су убијени у Белој Паланци или мањим делом интернирани) вардарско-моравског дела Србије.
Србски језик у било ком облику је забрањен, исто тако и Лев је заменио србски Динар.
Интернација - пут за пакао
Бугарске окупационе власти су страховладу повећавали из дана у дан, што је проузроковало Топлички устанак 9. фебруара 1917. године у селу Обилић, код Куршумлије. Повели су га Коста Војновић и Коста Пећанац. Иако је у првим данима устанак имао више него добре резултате, након шест недеља је крваво угушен. Тада су уследиле бруталне освете, када је 20.000 Срба убијено.
Радославов је био врло добро упознат са постојањем концентрационих логора на тлу Бугарске током 1915-1918. Са подручја Србије је интернирано преко 130.000 Срба, не само војника, већ и цивила, односно жена, старчади, па чак и деце млађе од 12 година.
Вешање Срба у Брусу
Пловдив, Варна, Џумаја, Стара Загора, Шумен, Панчарево... су само неки казамати у низу од преко 20 сабирних логора колико је било у време Великог рата. Услови у којима су утамничени Срби према сведочењима, не само затвореника, већ и међународних делегација које су посећивале ове логоре, били су застрашујући. Најгори је био Сливен, који је понео неславну титулу - пакао на земљи.
Сем Србије, Бугарска је извршила агресију и на делове Румуније и Грчке. Радославов је лично надгледао окупацију Добруџе 1916. године. Ово је урађено уз помоћ немачког генерала Макензена.
Влада Радославова је опстала све до јуна 1918. када га замењује Александар Малинов. Ово је урађено са циљем да се издејствује што бољи услови код Савезника, пошто су видели да се рат ближи крају, а знали су да је мала шанса да Немачка победи.
Генрал Д'Паре: "Срби иду брже од олује"
У средишњем делу Солунског фронта, две армије Војске Краљевине Србије средином септембра 1918. извршавају одлучујући пробој, који је за две недеље довео немачке и бугарске трупе до распада и расула. Да би већ 29. септембра те године бугарски краљ Фердинанд морао да потпише капитулацију, чиме је Бугарска избачена из рата.
ЕМИГРАЦИЈА И СМРТ
Васил Радославов је окривљен за пораз у Великом рату и губитак окупираних територија суседних земаља. Схватајући да му се лоше пише, он одлази у избеглиштво. Настањује се у Берлин, као главни град Вермајерске републике.
Радославов потписује Брест-Литовски уговор, 1918.
Режим Александра Стамболијског, у отаџбини, га је осудио на смрт у одсуству 1922. године. Ипак, он је помилован почетком 1929. и обелодањено је да може да се врати у домовину.
Радославов напрасно умире 21. октобра 1929. Његови посмртни остаци су пребачени у Софију, где је и сахрањен 3. новембра те године.