Амир Кубура (1964.) је бивши официр Југославенске Народне Армије који је дезертирао и прешао на страну муслиманских паравојних формација, те учествовао у разбијању Југославије и ратовима на тлу исте почетком деведесетих година 20. вијека.
Завршио је војне школе у Београду, а након тога је службовао у Ђаковици, на Космету. Рејон јужне Метохије је деценијама важио за тврдо језгро албанског иредентизма. У ЈНА је стекао чин капетана 1. класе.
У прољеће 1992. Кубура као и многи други официри муслиманске националности издају државу којој су се заклели на верност која их је школовала, те прелазе у МПФ и тамо почињу да се боре против дојучерашњих колега. У ткз. Армији Босне и Херцеговине, Кубура је био један од високих официра Трећег (зеничког) корпуса. Он је под својом командом имао и мноштво добровољаца из арабских земаља познати као одреди "Ел Муџахид". У рату се борио прво против Срба, касније и Хрвата, највише у централним дијеловима Босне.
Међународни кривични суд за бившу Југославију је за њим расписао потјерницу 2001. и суђено му је у Хашком Трибуналу. Осуђен је у другостепеној пресуди на двије године робије за кривично дјело: неспречавања пљачке имовине, уништавање насеље без нужне потребе, убиства и окрутна поступања, као и кршења закона и обичаја ратовања.
У затвору је провео 828 дана и потом је пуштен на слободу. Вратио се у БиХ гдје живи слободно.
ЖИВОТОПИС
Амир Кубура је рођен 4. марта 1964. године у градићу Какањ, удаљено 54 км сјеверо-источно од Сарајева.
У родном мјесту завршава основну, потом и средњу школу. Као перспективан младић одлази на Војну академију у Београд, гдје је дипломирао 1987. и стекао чин поручника Југославенске Народне Армије. Служба га је распоредила у Ђаковицу, односно јужне дијелове САП Косово и Метохија. Овдје је деценијама албанска национална заједница злоупотребљавала своја права јер су заправо жељели независност покрајине и припајање матици Албанији.
Није познато да ли се женио односно да ли има породицу.
ЗЛОЧИНАЧКА ОДИСЕЈА
Почетком јануара 1990. године у Југославији је уведен вишестраначки систем након 4,5 деценије комунистичке диктатуре. Ово је урађено са циљем демократизације друштва и побољшања социјално-економских услова свих грађана.
Међутим, иредентистичке снаге су у западним дијеловима тадашње земље то искористили да остваре свој наум у погледу разбијања југославенске федерације. Сепаратисти су имали велику помоћ земаља Европске заједнице и НАТО пакта, како на дипломатском плану, тако и шпијунско дјеловање.
У Босни и Херцеговини су одржани парламентарни и локални избори 18. новембра 1990. гдје су побједиле партије са националним предзнаком: Странка Демократске Акције, Хрватска Демократска Заједница и СДС. На локалном нивоу ова коалиција је имала власт у свим босанско-херцеговачким градовима изузев Тузле. Ту је побједио Реформски покрет, који је предводио тадашњи југославенски премијер Анте Марковић.
Средином наредне 1991. године у СР Словенији и СР Хрватској су се разбуктали оружани сукоби, односно паравојне формације су напале касарне и официре ЈНА. У Босни и Херцеговини је дошло до појаве илегалног наоружавања 1991. и стварани су наоружани одреди под командом страначких првака СДА ("Зелене беретке" и "Патриотска лига") и ХДЗ. Селекција за попуњавање паравојних јединица није имала неке посебне критеријуме, углавном су то били ликови који су имали проблем са законом, односно са маргине друштва (алкохоличари, пробисвјети, коцкари, силеџије, убице...).
Капетан Кубура гази заклетву и дезертира из ЈНА. Враћа се у родни крај и присупа муслиманским паравојним формацијама (МПФ). Ово су урадили готово сви његови сународници, јер су сматрали да Југославија није њихова домовина и да требају подржати Алију Изетбеговића, лидера СДА.
Првобитно Кубура је био дио Територијалне одбране БиХ, а већ јануара 1993. постаје начелник штаба злогласне VII бригаде у оквиру Трећег корпуса муслиманске ткз. Армије БиХ. Неколико мјесеци касније, тачније 6. августа постаје и командант споменуте јединице. Управо са својим одредима Кубура је ишао у крваве походе по србским насељима у околини Зенице, Маглаја, Купреса, Високог, Сарајева, Вакуфа и др.
У љето 1993. долази до заоштравања односа између муслимана и Хрвата, јер се нису могли договорити око подјеле плијена, односно територије. Тако је Амир Кубура ратовао и са ткз. Хрватским Вијећем Одбране на подручју Травника, Вареша, Витеза, Бусоваче, Бугојна, Кисељака, Фојнице, Прозора...итд.
Гдје год да су се појављивале чете Седме муслиманске бригаде под Кубурином командом остајала је пустош и згаришта, при чему су убијали свакога ко им се нађе на путу. Редовно су пљачкали имовину од немуслиманског становништва гдје су отимали: бијелу технику, возила, намјештај, накит, новац, стоку, љетнину...итд.
Имали су подршку и НАТО авиона који су чували небо од њихових противника.
Сем тога, Кубура је под својом надлежности имао концентрационе логоре у којима су прво довођени србски цивили, касније и хрватски, али је било и војника. У тим казаматима логораши су пролазили најстрашније психо-физичке тортуре и мучења, а немали број њих је убијан. Стражари и командири су се иживљавали само зато што жртве нису подобне по националном и вјерском кључу. Само у Зеници је било 16 логора: Музичка школа, фабрика "Ђуро Салај", Дом ЈНА, Стадион "Билино поље", КПД, Окружни затвор...итд.
Музичка школа: Језиви крици умјесто "глазбе"
Логораши су довођени без оптужбе или чешће под лажним оптужбама да су чланови неке странке, посједују радио-станице, одају положаје непријатељу, да су наводно тукли неке муслимане... при томе су им изрицане високе казне затвора од 10-20 година. Такође, није постојао јасан критеријум насилног довођења у логоре, јер су људи буквално киднаповани још с' прољећа 1992. док су многи градски руководиоци били упознати са тиме, али су ћутали. Утамничене су читаве породице, при чему су се дешавала силовања жена и дјевојака у присуству чланова блискиих рођака.
У својим редовима Кубура је прихватао велики број арабских добровољаца из сјеверне Африке и југо-источне и јужне Азије: Турска, Иран, Пакистан, Алжир, Египат, Тунис, Мароко, Саудијска Арабија...итд. Они су дошли са циљем "помоћи" својој исламској браћи, односно руководство терористичке организације Ал Каида је видјело у томе шансу да продре у Европу зарад ширења Ислама.
Управо су припадници "Ел Муџахида" почилили најужасније злодјела на тлу бивше Југославије деведесетих година XX стољећа. Они су често своја недјела снимали видео камером како би се у матичним земљама хвалили. И сам Алија Изетбеговић их је често даривао.
Алија са исламском братијом
Седма бригада је ратна јединица муслиманске ткз. Армије Босне и Херцеговине која је одговрна за смрт најмање 1.000 Срба и Хрвата, као и прогон преко 20.000 људи немуслиманске националности.
О свему томе је Амир Кубура био детаљно упознат јер је добрим дијелом оружаних дејстава у БиХ командовао овом јединицом.
НАКОН РАТА
У америчкој савезној држави Охајо потписан је Дејтонски мировни уговор 21. новембра 1995. када су престала оружана дејства у Босни и Херцеговини. Територија БиХ је подијељена на два ентитета: Србску Републику (49%) и Федерацију (51%), при чему је Брчко добило посебан статус дистрикта.
Сва насеља у околини Зенице су остала под контролом муслиманских власти тако да се готово нико није враћао у своје домове. И они који су то чинили дочекивали су их увреде, напади и замршени правно-бирократски систем који је све чинио да се нико не враћа на своја огњишта.
Завршетком грађанско-вјерског рата у БиХ, Амир Кубура је остао у Војсци Федерације БиХ у чину пуковника.
Хашка суђења
Међународни кривични суд за бившу Југославију је у љето 2001. расписао потјерницу за Амиром Кубуром због злочина против човјечности и кршења Женевских конвенција о рату. Он сам се предао 2. јула те године и већ 4. августа пребачен у Шевенинген.
Суђење је почело 9. августа 2001. гдје се пуковник Кубура изјаснио да није крив ни по једној тачки од шест тачака оптужбе.
Тужилаштво му је навело да је по командној одговорности крив што је:
- знао за убиства цивила,
- окрутно тј. нечовјечно поступање и наношење тешких психо-физичких патњи,
- безобзирно разарање насеља без нужне потребе,
- пљачкања јавне и приватне имовине,
- разарање вјерских објеката
- незаконито затварање цивила
Одлуком Судског вијећа, пуковник Кубура се бранио са слободе од 19. децембра 2001. до 27. новембра 2003. Заправо њему је суђење почело званично од 2. децембра 2003.
Првостпена пресуда му је изречена 15. марта 2006. када је ослобођен већине оптужби, али је проглашен и кривим због неспречавања својих подређњених у наведеним оптужама. Казна му је гласила 2.5 година затвора. Иако је одбрана тражила укидање пресуде, Тужилаштво је захтевало повећање казне за дупло. Жалбено вијеће ипак одбија захтјев Тужилаштва и одобрено му је пуштање на слободу 11. априла 2006.
Пуковник Кубура је фактички у затвору провео 828 дана, колико је провео у истражном затвору.
У другостепеној пресуди 22. априла 2008. Амир Кубура добија коначну казну од двије године робије, што је он већ одслужио.