"Шеве" су биле тајна полицијска јединица Министарства унуштрашњих послова Босне и Херцеговине почетком деведесетих година 20. стољећа, када је разбијана Југославија и трајали су ратови на тлу исте.
Званично су основани у прољеће 1992. године на почетку грађанског рата у БиХ, а указ о томе је потписао Алија Делимустафић министар унутрашњих послова у Влади БиХ Јуре Пеливана.
Њихова намјена је била двострука. Прво су терорисали Србе цивиле, у ратом опкољеном Сарајеву и то углавном из снајпера, а касније их је врх милитанте Странке Демократске Акције користио за обрачуне са политичким неистомишљеницима.
Злодјела која су учинили често су приписивали србској страни, односно Армији босанско-херцехговачких Срба (ВРС). Међу њиховим најпознатијим злочинима су: убиство резервиста и војника ЈНА у Великом парку, млади љубавни пар Бошко Бркић и Адмира Исмић, цивили на Грбавици...итд.
Такође, јавна је тајна да су Шеве умјешане у покушај атентата на начелника генералштаба ткз. Армије БиХ Сефера Халиловића који је у једном моменту засметао врховној тројци: Изетбеговић-Ганић-Силајџић. Исто тако, они су послати да учествују у ликвидацији Цацине групе у "Операцији Требевић" 1993. године.
Међу најпознатијим припадницима ове озлоглашене групе су: Неџад Угљен, Неџад Херенда, Един Хазрола, Звонко Ивачић, Сејо Јахић, Сеад Голош, Фехмија Јусовић, Самир Неџибовић, Мусхин Џаферовић...и др.
Они су по оснивању прошли двије захтјевне обуке за тероризам и диверзије. Прво у кампу Војске Републике Хрватске у Метковићу, а касније и центар Погорелица код Фојнице гдје су имали иностране инструкторе.
Иако је Међународни кривични суд за бившу Југославију у Хагу знао за постојање ове јединице и њихова недјела, никада није подигнута ниједна оптужница против иједног члана "Шева". Слично је и у Тужилаштву БиХ коме је достављена обимна документација, усљед политичких притисака деценијама се врши намјерно опструкција и одуговлачење.
ОСНИВАЊЕ
Почетком јануара 1990. године у Југославији је уведен вишестраначки систем након 45 године комунистичке диктатуре. Ово је урађено са циљем побољшања социјално-економских услова живота, али и демократизације друштва.
Међутим, сепаратистичке снаге у западним дијеловима тадашње земље су то искористили за остваривање својих иредентистичких циљева и разбијања југославенске федерације. У томе су имали помоћ не само земаља Магреба, већ и НАТО пакта, прије свега: САД, Њемачке, Аустрије и Британије.
У Босни и Херцеговини су 18. новембра 1990. на локалним и парламентарним изборима побједиле партије са националним предзнаком. То је значило да главне полуге власти су добиле: Странка Демократске Акције и Хрватска Демократска Заједница. Њихов циљ је био одвајање БиХ од СФРЈ, али су им жеље након независности биле различите. Муслимани су хтјели своју државу да уреде по Исламској декларацији, а Хрвати припајање Хрватској односно обнову клеро-фашистичке НДХ.
Крајем јуна 1991. године, када је у СР Словенији почео двонедељни рат, а мало касније и у СР Хрватској... страначки прваци СДА доносе одлуку о илегалном наоружавању, јер су процјенили да независност неће ићи лако. Почели су да стварају паравојне формације: "Зелене беретке" и "Патриотска Лига", при чему није било неке посебне селекције, већ су примани углавном ликови који су имали проблем са законом тј. људи са маргине друштва.
Почетком 1992. године министар унутрашњих послова Алија Делимустафић је одлучио да се оформи једна тајна мања група која не би бројила више од 50 чланова, а они су послати на специјалне курсеве и обуке. Заправо велику подршку је ова јединица уживала од самог врха Министарства унутрашњих послова БиХ, а контролисани су и добијали задатке од ткз. Агенција за истраживање и документацију (АИД) тј. муслиманска сигурносно-обавјештајна служба.
Курсеви и обуке
Извршена је селекција међу муслиманским паравојницима и одмах су послати у Метковић на границу Далмације и Херцеговине. Тамо су прошли курс од стране бивших официра ЈНА (дезертера) везано за тероризам и диверзије. Заправо, тада су им помагали хрватски обавјештајци из СИС-а
Мало касније су дошли у Фојницу, гдје су у кампу Погорелица прошли додатне обуке за постављање експлозива велике разорне моћи и шему за бомбашке нападе. Овако нешто су им часове држали војни иструктори из држава Блиског и Средњег Истока, највише Ирана. Они су имали великог искуства у диверзијама и бомбашким акцијама у својим земљама.
За постојање јединица "Шеве" знао је врло мали број људи у Босни, свега десетак, они који су водили МУП БиХ и обавјештајну службу (АИД) и Ратно Предсједништво.
ЗЛОЧИНАЧКА ОДИСЕЈА
Јединица "Шеве" је врло брзо почела да обавља послове у Сарајеву... прво је убила осам припадника ЈНА, четири редовна војника и четворицу резервиста. Било је то 22. априла 1992. у Великом Парку. Југославенски војници су прво заробљени, а посље и стријељани. Једноставно није поштована Женевска конвенција о заробљеницима.
Дјеца су украс свијета, само не у Сарајеву
Стотине Срба Сарајлија је ликвидирано из снајпера у насељу Грбавица (тада још под контролом ВРС). "Шеве" у вребале са високих зграда и солитера и пуцали по обичним цивилима који нису били наоружани. Тако су у марту 1995. године убили двије малољетне дјевојчице Наташа Учур и Милица Лаловић, а само злодјело је извршио Сејо Пискић, родом из босанске Грачанице. Детаљима о тим убиствима је признао Един Гараплија, бивши директор АИД.
Свакако једно од најтужнијих злочина у Сарајеву јесте убиство Бошка Бркића и Адмире Исмић. Они су важили за млади љубавни пар који су касније прозвани сарајевски "Ромео и Јулија". Бркић је одбио да иде у рат као муслимански војник, па је одлучио са својом вјереницом Адмиром побјегне у иностранство преко Републике Србије. Сам бјег је покушан преко ријеке Миљацке тј. Врбања моста 17. маја 1993. али није успјело јер је ликвидиран прво Бошко, а посље и Адмира. Он је са собом носио велику количину новца у панталонама, али није платио криминалцима који би му гарантовали излазак и зато је убијен.
"Нису платили довољно куму Ћели..."
Буквално ничим изазвани, у циљу пропаганде, припадници "Шева" су ливкидирали фрнацуског војника који је био у склопу мировне мисије УН за Босну. Како је Неџад Херенда сам признао, убијени Француз је био "колатерална штета", како би се оптужили Срби и да та вијест обиђе свјетске медије. Иронија је што је истражна комисија утврдила да метак намјењен Французу није могао никако да дође са србских положаја.
Сем што су убијали Србе, "Шеве" су корићене у обрачунима са политичким неистомишљеницима водећих ликова СДА. Међу њима се свакако издваја покушај атентата на Сефера Халиловића, дезертера из ЈНА, а каснији начелник Генералштаба ткз. Армије Босне и Херцеговине. Било је то 7. јула 1993. Припадници "Шева" су пред Сеферовом кућом подместили ауто-бомбу која је убила његову супругу и шурака, са даљинским управљачем. Халиловић је касније написао књигу "Државна тајна", у коме је добар дио књиге посветио томе. Овдје су опет Срби оптужени да су гранатирали. Судски вјештаци су утврдили да је ријеч о подмјештеном експлозиву.
Свакако, најспектакуларнија акција у којој су учествовале "Шеве" јесте у октобру 1993. године када је врх СДА одлучио да се ријеши Мушана Топаловића и његове озлоглашене групе. Цацо је иначе био командант 10. брдске бригаде која је важила за "елитну". "Шеве" су тада снајперима пуцали по његовом склоништу како би изазвале сукоб са Специјалном Полицијом БиХ. Та операција је названа "Требевић 2". Свакако је Цацо сматран за непожељног свједока након рата, па га је требало уклонити на вријеме.
ПОЗНАТА ИМЕНА ПРИПАДНИКА
- Неџад Угљен
- Неџад Херенда звани "Брко"
- Владимир Поповски звани "Македонац"
- Мемсудин М. Ђулић, рођен 1972.
- Един М. Голош, рођен 1966.
- Сеад М. Голош, рођен 1969.
- Един Н. Хазрола, рођен 1962.
- Јерко В. Моровић, рођен 1958.
- Дамир О. Исламовић, рођен 1962.
- Звонко А. Ивачић, рођен 1956.
- Сејо Х. Јахић, рођен 1952.
- Ален Р. Јакубик, рођен 1963.
- Фехмија М. Јусовић, рођен 1956.
- Един Д. Мурановић, рођен 1961.
- Самир М. Неџибовић, рођен 1963.
- Хазим С. Шахбаз, рођен 1962.
- Јосип И. Шошић, рођен 1967.
- Драган П. Шошић, рођен 1967.
- Недим Н. Торлановић, рођен 1968.
- Недим А. Зорлак, рођен 1957.
- Абдулах Е. Кадрић, рођен 1950.
- Слободан Шакић
- Слободанка Шакић
- Един Пашић
- Мирлаем Полутан
- Самир Неџибовић
- Мусхин Џаферовић, инспектор СДБ у Сарајеву...
СУЂЕЊЕ И ОПТУЖНИЦЕ
Неколицина припадника "Шева" је доспјела и до судских органа. Међутим, Тужилаштво БиХ њима углавном суди и истражује злочине који су почињени над муслиманима, али не и на Србима. Такви случајеви не улазе у оптужнице.
Примјер за то је Кантонално тужилаштво Сарајева који су крајем 2016. формирали предмет "Сефер Халиловић" у коме се баве покушајем атентата на њега и убиство његове породице.
"Шта да кажем, шта да слажем сад, а да их не растужим..."
У марту 2014. године, у Хашком суду се појавио Един Гараплија, начелник муслиманске обавјештајне службе (АИД) који је позван као свједок у процесу против Радована Караџића и Ратка Младића. Одбрана је тражила да се Гараплија изјасни тј. посвједочи примјере о дјеловању "Шева", односно да су они најмјерно изазивали инциденте и убијали Србе и муслимане, а да све буде пребачено на одговорност србској страни.
ГОДИНАМА КАСНИЈЕ
Средином деведесетих година 20. вијека покренута је тајна операција "Орао" која је имала за циљ да се поједини припадници "Шева" ликвидирају, јер су превише знали и могли су свакако да буду непријатни свједоци било гдје. Тако је и Неџад Угљен, који је током рата био шеф јединице "Шеве" ликвидиран код свог аутомобила 28. септембра 1996.
Постоји непотврђена информација да је Угљен убијен јер је хтио да напусти АИД, самим тиме се јавља потенцијална опасност да не би одавао службене тајне које би Алији Изетбеговићу направило велике проблеме.
Скоро сви припадници "Шева" су у тајној акцији МУП Босне и Херцеговине склоњени са јавне сцене, односно свима су дати лажни идентитети и фалсификована документа, па су углавном отишли у иностранство гдје скривају своју мрачну прошлост и учешће у оружаним сукобима у БиХ.
Негдје 2020. године је процурила информација да се Неџад Херенда крије у сјеверној Холандији, тачније градићу Гронигнгену. Тамо је промјенио физички изглед и наводно ради као таксиста. Не воли да виђа људе из бивше домовине, а ако их сретне, обично не говори одакле је и не прича матерњим језиком. Плаши се да би га било каква инфромација могла одати и да би онда био депортован у БиХ. Он је тамо отишао три године након завршетка рата. Постоји и нека непотврђена прича да му је својевремено Карла Дел Понте, главна хашка тужитељка нудила да буде заштићени свједок, али да је то Херенда одбио.