Јадранко Топић (1949.) је хрватски спортиста, функционер, политичар и паравојни официр који је активно учествовао у разбијању Југославије раних деведесетих година 20. стољећа.
У Мостару је постављен за градоначелника у прољеће 1992. пред сами почетак рата у БиХ, а истовремено и команданта оружаних одреда ткз. Хрватског Вијећа Одбране. Као најмоћнија особа у долини Неретве он је одговоран за етничко чишћење Срба, пљачку њихове имовине и уништавање културно-духовне баштине на том подручју.
Такође Топић је био одговоран и добро упознат са десетинама логора који су били под контролом ХВО у ширем рејону града Мостара, гдје су сурово мучени Срби, од дјеце до стараца. Ово је рађено супротно Женевским конвенцијама о рату. У ове казамате су довођене и читаве породице гдје су жене силоване, а мушарци претучени до смрти. Сем тога, они су умирали у најгорим мукама.
Процјене су да је током рата у Босни и Херцеговини 1992-1995 са мостарског подручја прогнано преко 30.000 Срба, при чему је њихова имовина конфискована или спаљивана, са циљем да се никада не врате. Топић је већ 1993. ратовао и против муслимана, јер су имали међусобне сукобе око подјеле територије.
Након Дејтонског споразума и краја рата, Топић је остао у Мостару и наставио слободно да живи. Радио је као руководилац у свом матичном клубу "Вележ".
ЖИВОТОПИС
Јадранко Топић је рођен 20. августа 1949. године у Мостару. Било је то пар година након што је завршен Други свјетски рат, велико страдање православних Срба у НДХ који су у истоименом граду, гдје су изгубили већину у националном погледу.
Јадранко није марио превише за књигу, већ је више волио лопту и друговање са вршњацима раних педесетих година по улицама Мостара. Од малена се заљубио у ногомет и придружио се клубу "Вележ" у свом родном граду. Ту је стекао и афирмацију као одличан играч на позици "десног крила".
У то вријеме, крајем шездесетих и почетком седамдесетих, била је одлична екипа "Црвених" која је на игралиштима Југославије привлачила гледаоце. Заправо, НК Вележ је имао насљеђе пролетера односно радничког покрета.
Ипак, Јадранко одлази у печалбу "трбухом за крухом", чак до источних обала САД, гдје је обукао дрес "Космоса" у Њујорку. Тих година му је саиграч на терену био бразилац Пеле, најбољи играч свих времена. Са њим се дружио и ван терена јер су имали дјецу истих година.
Иначе, у Америци је имао прилике да уђе у тамошњи џет-сет, јер је посећивао разна друштвена догађања.
Топић са Пелеом у тиму
Топић се вратио крајем седамдесетих година у родни Мостар, са повећим материјалним богатством. Отворио је ресторан у граду на Неретви и као млади пензионер је имао времена за слободне активности.
Доспио је и до затвора 1987. године када је био ухапшен и провео 40 дана "иза решетака". Разлог томе је његово вријеђање на националној основи на јавном мјесту.
Породица
Оженио је цуру Десанку из Имотског. Она му је родила три кћери.
ЗЛОЧИНАЧКА ОДИСЕЈА
Почетком 1990. године у Југославији је уведен вишепартијски систем, након 45 година комунистичке диктатуре. Ово је урађено са циљем демократизације друштва и повећање степена слободе. Сепаратистичке снаге у западним дијеловима земље су то искористили за своје иредентистичке намјере, а имали су и помоћ страних обавјештајно-сигурносних служби.
Тако је покренут процес разбијања југославенске федерације, јер су западни али и оријентални центри моћи имали за циљ да се растури Југославија која се доживљавалао као србски бастион.
Усаглашавање жеља: Алија и Фрањо
Муслимански и хрватски политичари у БиХ су још у љето 1991. почели са илегалним наоружавањем и стварањем паравојних формација јер су жељели обрачун са Југославенском Народном Армијом и Србима. Тако су створене: Зелене Беретке, Патриотска Лига, Хрватско Вијеће Одбране и Хрватске Одбрамбене Снаге.
Априла 1992. на мјесто градоначелника Мостара бива постављен управо Топић, као кадар Хрватске Демократске Заједнице. Централа ХДЗ из Сарајева, односно Загреба је дала директиве да се Срби елиминишу не само са подручја Мостара већ читаве Херцег-Босне, хрватске парадржаве на тлу БиХ, како би се створили услови за обнову клеро-фашистичке НДХ.
Топић сем цивилне власти добио је и војну, тачније постао је командант јединица ткз. Хрватског Вијећа Одбране (ХВО) за мостарски округ. Фактички постао је "господар живота и смрти" у овом крају. На почетку ратних збивања добија од Алије Изетбеговића (ратног вође босанско-херцеговачких муслимана) некакав документ према коме је ХВО задужен за "одбрану Мостара".
Дан када су горијели вијекови
Наоружани одреди ХВО су још у мају 1992. године почели са етничким чишћењем србског живља, тако што су нелегално (без судског налога) хапсили, пљачкали, палили, силовали и вршили масовна убиства. Ни духовна баштина није била светиња, већ су православни Саборни храм Св. Тројице који је био симбол града прво запалили 15. јуна 1992. године, а касније минирали експлозивом велике разорне моћи и срушили до темеља.
Такође, Топић је био врло добро упознат са постојањем концентрационих логора у Мостару гдје су довођени Срби цивили, касније и војници (ЈНА и ВРС). Ово је било у супротности са Женевским конвенцијама о рату. Ту су припадници ХВО и ХОС вршили монструозна мучења тешко замислива здравом људском уму, а у постоје свједочанства преживјелих о ужасима који су вршени у тим казаматима: Правни, Машински факултет, Человина, предионица "Ђуро Салај"...итд.
Топић је на почетку рата организовао ткз. Радни батаљон у коме су присилно довођени Срби. Они су били одвођени на тешке физичке послове (копање ровова и сл.) и били често на првој линији гдје су вођене борбе.
Фарбика "Ђуро Салај" била је логор за Србе
Када је дошло до муслиманско-хрватског оружаног сукоба у БиХ у љето 1993. године Топић се повукао из власти, тачније обавестио је Мату Бобана предсједника ХРХБ, да нађе неког другог за своју позицију. Бобан му је чак нудио мјесто министра унутрашњих послова у Влади ткз. Херцег-Босне, али је Топић то одбио.
На крају се прихватио да буде предсједник Ногометног савеза, касније Олимпијског комитета ткз. Херцег-Босне.
НАКОН РАТА
Када је 21. новембра 1995. године у Дејтону (Охајо, САД) потписан мировни уговор између три зараћене стране, дошло је до престанка оружаних дејстава, а БиХ је подијељена на два дијела: Србску Републику (49%) и Федерацију (51%). Мостар је остао у Федерацији, при чему су Хрвати имали релативну већину, пошто су то стекли током рата. Иако је дошло до престанка ватре, нетрпељивости између Хрвата и муслимана су и даље остале у долини Неретве.
Јадранко Топић је наставио да дјелује у јавном простору без икаквих оптужби за ратна злодјела и учешћа у етничком чишћењу. Тачније, Тужилаштво БиХ намјерно врши деценијама опстуркцију над тим предметима, јер би евентуалне пресуде приказале другачији мозаик рата у БиХ, гдје би се видјело да и Срби имају жртве.
Хашки трибунал је пресудама 2017. године јасно означио да је хрватска шесторка: Прлић, Праљак, Ћорић, Пушић, Петковић и Стојић...тј. највиши руководиоци ткз. Херцег-Босне била дио удруженог злочиначког подухвата, на чијем челу су се налазили: хрватски предсједник Фрањо Туђман и начелник Генералштаба ХВ Јанко Бобетко. Оно што чуди јесте што у њиховим оптужницама нема злочина над Србима.
Босна и Херцеговина је наставила да функционише уз присуство међународних посматрача и посредника.
Иако је Топић био "дијете Вележа", он се више посветио другом клубу "Зрињски" који је био под управом хрватске националне заједнице. То су му многи замјерили, па чак и назвали издајником. Он је све то демантовао и говорио да је урадио исправан посао око стадиона Бијели Бријег, гдје је Вележ деценијама био домаћин.