Злочини у Чепину представљају масовна убиства и пљачке србског становништва у истоименоим насељу - предграђу Осијека тј. Доњој Подравини, раних деведесетих година 20. стољећа, када је започето разбијање Југославије и ратови на тлу исте.

Ова монструозна злодјела починили су припадници хрватских полицијских и паравојних снага (ЗНГ) којима је руководио Бранимир Главаш као главнокомандујући удруженог злочиначког подухвата и етничког чишћења, односно прогона и застрашивања "неподобних људи" на истоку Славоније. Циљ је био елиминисати Србе као 'реметилачки фактор' и омогућити да Хрватска постане етнички и вјерски чиста држава.

За свега неколико мјесеци, током љета и јесени 1991. године у насељу Чепин и његовој околини убијено је десетине цивила чија је кривица била немјеродаван по националном и вјерском кључу. Овакав план је осмишљен у Загребу, од главног одбора милитантне партије Хрватске Демократске Заједнице, лидера Фрање Туђмана, па је сваки локални одбор странке добијао упуства, логистику и финансије за спровођење таквих морбидних идеја.

Жртве у Чепину и Осијеку су убијане без обзира на пол, образовање, године живота или имовинско стање. Заправо мотив је био да Срби нестану, али да се њихова имовина: куће, локали, викендице, имања, радње... отму и конфискују на име власништва хрватске државе.

Иако се зна да је у оваквим кривичним дјелима учествовало више стотина особа, свега десетак их је изведено пред лице правде и поведени су судски процеси почетком 21. вијека. Државно правосуђе РХ је понекад само осуђивало хрватске бојовнике, док би и затворске казне у том случају биле нестварно мале, ријекто када изнад десет година затвора, иако су у питању тешка кривична дјела.

Правилним пресудама злочинцима промјенио би се мозаик ткз. Домовинског рата, гдје би се јасно видјело да и Срби имају жртве, а да је странка ХДЗ одговорна за нестанак преко 650.000 Срба који су током деведесетих година принудно напустили своје домове и имовину у Хрватској.

Хашки трибунал се никада није бавио злочинима на подручју града Осијека.

ПРЕТХОДНИЦА

Југославија је била федеративна држава састављена од шест република: СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија... с тим да је СР Србија имала двије покрјине: АП Војводина и САП Косово и Метохија. И СФРЈ и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живили од Вардара па до Триглава и од Ђердапа до Јадрана.

Југославенска федерација 1974-1992

Друштвено-економско уређење је био социјализам, односно диктарура пролетеријата и радничко самоуправљање. Политички систем је био једнопартијски, односно владао је Савез Комуниста.

Устав Југославије од 1974. године донио је децентрализацију земље, која је омогућила сепаратистичким снагама прво у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији западног Балкана, а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат.

ЈНА је створена на традицији Титових партизана

Савезна скупштина августа 1989. године доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замјењује вишепартијски систем почетком наредне године. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.

Савеза Комуниста Југославије се распада 23. јануара 1990. на чувеном XIV конгресу у београдском Сава Центру, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе. У то вријеме, Њемачка је била уједињена, а "гвоздена завјеса" је у земљама Варшавског пакта већ била пробијена и на дјелу су отпочеле ткз. Обојене револуције.

Југославенска шесторка мистерије

Словеначка делегација напушта засједање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен у питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је након 45 година прекинута владавина комуниста у Југославији.

Заправо тада је друга јужнославенска држава озбиљно нагрижена унутрашњим сепаратизмима, који су врло брзо добили велику помоћ спољних фактора, прије свега: Ватикана, Европске Уније и САД. Касније исламских земаља сјеверне Африке, Блиског и Средњег Истока. Њихов циљ је био убацивање радикалних исламиста у Европу и ширење Ислама.

Ситуација у СР Хрватској

Након одржаних вишестраначких избора у авнојевској Хрватској 22. априла 1990. године побједила је странка Хрватса Демократска Заједница која је у свом политичком програму јасно истицала жељу за независности тј. одвајање СР Хрватске од СФР Југославије.

У цијелој авнијевској Хрватској владала је велика еуфорија због тријумфа партије Хрватска Демократска Заједница на изборима, а након тога све чешће су се могле јавно видјети слике хрватских фашистичких злочинаца (Анте Павелића, Алојзије Степинац, Вјекослав Лубурић ...), чути шовинистичи (усташки) поздрави и стихови, исписвање антисрбских графита. Србима у СР Хрватској је то будило авјетна сјећања на прогоне и геноцид из времена НДХ.

Туђман Рачану: Ти их замајавај, прави се добар

Већ у мају 1990. године странка ХДЗ и Фрањо Туђман су преузели контролу над Полицијом, Тужилаштвом, медијима и државном управом. Србски кадрови из Министарства Унутрашњих Послова су очишћени у јуну и јулу 1990. године врло брзо по преузимању власти, тако што су нереди на Максимиру (загребачком стадиону), између навијача НК Динамо и ФК Црвене звезде злоупотребљени и искориштени у пропагандне сврхе са антисрбским предзнаком. Тако је кренуо медијски рат против свега што је србско и југославенско.

Власт СР Хрватске у Загребу, је током љета донела одлуку да формира себи и оружане снаге. Октобра и новембра 1990. године у СР Хрватску илегално увезена велика количина наоружања за потребе резервног састава полиције, чланова ХДЗ и ХОС. Ту акцију су водили Мартин Шпегељ и Јосип Бољковац, министри у тадашњој Влади СР Хрватске. Контраобвештајна служба ЈНА је снимила филм о овом подухвату на војном полигону ЈНА у Гакову октобра 1990. године, а 27. јануара 1991. године увече то је објавио и ТВ Београд.

Дана 22. децембра 1990. у Сабору је свечано проглашен "Божићни Устав", којим су Срби изгубили деценијску конститутивност, а Хрватска избацила назив "социјалистичка" из свог назива.

Еуфорија каква се не памти: Остватење сна

Од маја 1990. године ситуација у СР Хрватској се из дана у дан погоршавала и Срби су били страховито уплашени за своју личну сигурност и своје имовине. Редовно су се могли видети пароле, плакати, а велики број Срба је преко телефона добијао пријетње да морају да се одселе из својих домова и оду у СР Србију. Добијали су чак и увредљива писма у којима је стајао потпис "ХДЗ". Овакве поруке су добијали чак и Хрвати који су били у брачној заједници са Србима...

Срби у Хрватској су добијали отказе на послу, а чак су им и дјеца психо-физички малтретирана у школама. У скоро свим насељима гдје су Хрвати имали апсолутну или релативну већину постојали су одређни чланови странке ХДЗ који су имали задатак да пазе на кретање својих комшија Срба (шпијунажа).

Ситуација у Чепину

Чепин је насеље које се налази у источним дијеловима Славоније, односно Доњој Подравини. Заправо, географски посматрано Чепин је у троуглу: Осијек (11 км), Ђаково (28 км) и Доњи Михољац (50 км).

Још у Средњем вијеку овдје је било насеобина, а касније је никла и тврђава, јер су угарски владари водили ратове са Османлијама. У доба турских освајања, Чепин је припадао Пожешком санџаку (мања управна област слично Жупанији). Забиљежено је присуство Срба још 1481. године.

Каснији пописи становништва јасно показују да су Срби ту увећавали своју заједницу још крајем XVII стољећа, живјели су и радили од земљорадње и сточарства. Саграђен је и православни храм од храстовог дрвета 1732. године, који је посвећен Св. Архангелу Михаилу. То је био дио Карловачке митрополије СПЦ.

Дуги низ година, овај крај је био у саставу моћне Аустроугарске наревине. Уочи Првог свјетског рата Чепин је имао око 5.000 становника, од чега је србски живаљ имао преко 32%, Мађари 30%, Хрвати 20%, Њемци 12%... Мноштво Срба је 1914. године мобилисано у војску Хазбуршке монархије, па тако и Чепинци. Они су послати у Подриње да ратују против Срба, на Тирол против Италијана, у Галицију против Руса... Ипак, масовно су се предавали, јер нису хтјели да гину за германске интересе. Такође, угледни и имућни Срби су у осјечком крају одвођени у концентрационе логоре широм Дунавске монархије.

Ослобађањем Чепина у јесен 1918. године створена је и прва јужнославенска држава, а административно је припао Савској Бановини.

Православни храм у Чепину је обновљен 1939. године када је Европа била у предворју Другог свјетског рата. Стварањем наци-фашистичке Независне Државе Хрватске априла 1941. сви Срби и СПЦ бивају стављени на листу за одстрел и прогоњени, док управљањем НДХ преузимају поглавник Анте Павелић и кардинал Алојзије Степинац. Тако је на Божић почетком 1942. године, ова православна богомоља срушена до темеља од хрватских фашиста.

Поглавник Павелић је током 1941-1944 насељавао готово цијелу Славонију, па тако и чепински рејон са досељеницима  из Херцеговине, били су то Хрвати чији су прадједови покатоличени и промјенили су нацију. Сем тога, вршено је и масовно покатоличавање Православаца и у вријеме Другог свјетског рата на територији од Драве до Јадрана. Број Хрвата касније на пописима становништва умногоме увећан.

У доба Брозове владавине, СПЦ је поново била у немилости, па је тако и народ трпио деценијама комунистички терор који је уједно и забрањивао обнове вјерских објеката. Нова обнова је усљедила тек 1981. године...

ЗЛОЧИНИ

Тензије између Хрвата и Срба су почеле да се јављају, тј. обнављају, у прољеће 1990. године када је на локалним и републичким изборима побједила Хрватска Демократска Заједница и њен вођа Фрањо Туђман.

У осјечком рејону сва власт је била у рукама једне особе - Бранимир Главаш који се оркужио себи сличнима, односно послушним поданицима који су били спремни на све, да извршавају без поговора његове наредбе. Главаш је и сам био потомак Усташа из Херцеговине који су спроводили геноцид над Србима у име Ватикана, па је тако и он желио да настави.

Фактички већ од љета 1990. креће специјални систем застрашивања: провокације, пријетње, уцјене, физички напади... а све је то било са етничким мотивом јер су Срби морали да нестану.

Главаш је такође преко Владе Хрватске у касну јесен 1990. обезбједио велику количину пјешадијског наоружања, од чега је створио себи прво личну гарду са неколико стотина ликова већином са маргине људског друштва.

Терор над осјечким Србима се појачавао из дана у дан. Већ у јуну 1991. у Осијеку је формирана 160. бригада ткз. Збора Народне Гарде, хрватска паравојска под окриљем МУП-а. Циљ је био да се нападну касарне Југославенске Народне Армије, као и официри и војници ЈНА.

Мноштво убистава се десило у осјечком региону, па тако и у Чепину, као осјечком предграђу.

• 20. новембра 1991. испред Ватрогасног дома заустављено је возило Вукашина Булата. Киднапован је он, отац му Светозар, супруга Марија и дјеца, кћер Даринка и син Славен.
• 5. децембра 1991. у вечерњим сатима бивају убијени Миленко Русић и Мирко Стојановић.
• 10. новембра 1991. из породичне куће киднаповани су супружници Недељка и Никола Вицо, те су одведени у оближњу шуму Врбик и тамо ликвидирани.
• непознатог дана убијени су отац и син: Влајко и Чедо Зарић.
• децембра 1991. убијен је Саво Павитовић, живио је у Осијеку, али радио је у Чепину.
• 10. јануара 1992. убијени су брачни пар: Светозар (62) и Драгица Гвозденовић (57). Уз њихове лешеве нађен је још један који није идентификован.
• 18. априла 1992. у породичној кући је убијен Ђуро Вукас. Њему је убачена бомба и тако је усмрћен.

Крајем априла 1992. православни храм Св. Архангела Михаила у Чепину још једном миниран експлозивом велике разорне моћи, остао је само звоник. Ово су урадили хрватски екстремисти, припадници ХДЗ странке.

Осијечка 130. бригада ХВ

Фред Маргуш и остали злочинци са њим у групи су сваки пут када би извршили убиство редовно пљачкали имовину убијених те присвајали је себи, било да је ријеч о новцу, накиту, возилима, пољопривредним стројевима или пак бијелој техници. У станове и куће прогнаних Срба, усељавали би се Хрвати.

ИМЕНА ЗЛОЧИНАЦА

1. Бранимир Главаш, оснивач и високи функционер ХДЗ, начелник осјечког Секретаријата за народну одбрану (шеф војног одсјека), предсједник ткз. Кризног штаба у Осијеку.
2. Фред Маргуш, рођен 1961. Живио је у Чепину. Био је заповједник другог вода III батаљона осјечке 130. бригаде ХВ.
3. Томислав Дилбер, рођен 1973. у Ђакову. Био је замјеникк Маргуша.
4. Иван Крњак, командант ткз. Самосталне ускочне сатније (СУС). До краја рата је имао чин пуковника ХВ.

Главаш са личном гардом

СУЂЕЊА И ОПТУЖНИЦЕ

У Хрватској је још 1992. године усвојен контраверзан Закон о опросту, према коме сви припадници оружаних и безбједоносних снага не могу бити оптужени, осим у посебним случајевима када Министарство правде то дозвили. На тај начин је мноштов злочинаца избјегло казне за најужаснија злодјела.

Против Фреда Маргуша је 24. јуна 1997. подигнута прва оптужница, која је врло брзо укинута, јер је дотични дао велики допринос у борби за стварање нове хрватске државе и одбрани од "агресије".

Почетком 21. вијека хрватско правосуђе под притиском дијела међународне заједнице почела је са процесуирањем осумњичених злочинаца у униформама хрватских оружаних снага.

Фреду Маргушу је током 2006-2007 вођен судски постпак пред Жупанијским судом у Осијеку гдје је проглашен кривим за убиство девет цивила Срба у Чепину, крађе и уништавање туђе имовине. Казна је гласила 14 година затвора, коју је издржао у КПД Лепоглава. Маргуш је на завршној ријечи у судници удаљен, јер је псовао и вријеђао пороту и судије.

Почетком 2009. Маргуш је поднио тужбу Европском суду за људска права у Стразбуру, против хрватске државе, јер како је наведено, њему су угрожена права и да је имао неправично суђење.

Сем њега осуђен је и Томислав Дилбер према истој оптужници, а казна му је три године робије.

Бранимир Главаш је осуђен пред истимм судом укупно на 7 година затвора, при чему је од његовог процеса направљена фарса у коме он исмијава читав правосудни систем говорећи како су му угрожена права.

ГОДИНАМА КАСНИЈЕ

Када је крајем дведесетих година завршена ера владавине Фрање Туђмана, број Срба у Хрватској је постао статистичка грешка, односно пао је испод три процента. Тако је и у Чепину број србског становништва радикално смањен и дошао до пет процената. Разлог томе је што су многи Срби у страху за своју личну сигурност принудно напустили имовину и избјегли највећим дијелом у Републику Србију, Босну и Херцеговину или пак у иностранство.

Тек 2017. године је покренута иницијатива Епархије Осечко-пољске да се обнови по четврти пут Храм Св. Архангела Михаила, како би православни вернци могли да врше своје обреде.

Србске жртве у Чепину никада нису добиле свој споменик, нити било какав доказ да су се у инкримисано вријеме догодила ратна злодјела, са етничким мотивом. Штавише, на отварању спомен плоче са именима у Осијеку, убијени Срба су уписани на листу жртава "великосрбске агресије". Ово је не само невиђени преседан, већ и ругање истини и жртвама иза кога стоји Градска вијећница.

ПУБЛИКАЦИЈЕ

О злочинима над  чепинским Србима данас нема готово ниједан документарни филм. Исто тако нема никакве књиге.

Новинар Драго Хедл је више пута у новинском листу Слободна Далмација написано неколико упозоравајућих и опомињућих текстова које су говориле о нестанцима осјечких Срба, као и вођи удруженог злочиначког подухвата - Бранимиру Главашу. Хрватско друштво се није превише освртало на његова писанија, док је он добијао од Главаша пријетње смрћу.

ЗАКЉУЧАК

Злочини у Чепину су само једна карика геноцидног ланца који се почетком деведесетих година 20. стољећа обрушио на Србе од стране Туђмановог режима.

Циљ је био да се србски живаљ елиминише не само са подручја Чепина и Осијека, већ и у авнојевској Хрватској. Партија ХДЗ коју је водио Фрањо Туђман је била шовинистичка, антисрбски оријентисана која своје сепаратистичке и иредентистичке програме није скривала већ их је јавно прокламовала. Заправо, растурање Југославије и грађански рат у Хрватској је јасно показао да хрватско друштво у време владавине Јосипа Броза Тита никада није прошло кроз процес дефашистизације и денацификације након Другог свјетског рата, као што је то учињено у Италији и Њемачкој.

С обзиром да су Срби у читавој западној хемисфери оцијењени као главни и једини кривци за нестанак СФРЈ, тешко је вјеровати да ће сви осумњичени за злодјела над Србима у Чепину и одговарати за своја (не)дјела, као што је и овај осјечки злочин. Тиме би се промјенио мозаик ткз. Домовинског рата, што би то отворило нове проблеме и суочавање са прошлости на које нико у Хрватској није спреман.