Покољ у Чемерну је назив за један од најужаснијих злочина који су током рата у Босни и Херцеговини починиле јединице муслиманске Територијале одбране ткз. Армије БиХ у селу Чемерно, надомак Сарајева.

Злочин је извршен 10. јуна 1992. године када је убијено најмање 30 Срба и то на најмонстрозније начине. Убијане су читаве породице, а 15 кућа је спаљено. Само три пријератна становника Чемерна су успјела да преживе овај покољ.

Срби који су прогнани из Чемерна данас живе далеко од свог завичаја, а у Чемерно долазе углавном 10. јуна да би паљењем свијећа и полгањем вијенаца на гробове погинулих одали почаст жртвама.

За овај злочин постоји обимна документација која је достављена надлежним институцијама БиХ, али злочинци и даље нису изведени пред лице правде. Босанско-херцеговачко тужилаштво држи ове предмете у фиокама, а Хашко тужилаштво није хтјело тј. одбило је да процесуира злочинце.

Тако је село Чемерно постало један од симбола страдања Срба у грађанско-вјерском рату у БиХ 1990-их година.

ПРЕТХОДНИЦА

Југославија је била федеративна држава састављена од шест република: СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија... с тим да је СР Србија имала двије покрјине: АП Војводина и САП Косово и Метохија. И СФРЈ и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живили од Вардара па до Триглава и од Ђердапа до Јадрана.

Југославенска федерација 1974-1992

Друштвено-економско уређење је био социјализам, односно диктарура пролетеријата и радничко самоуправљање. Политички систем је био једнопартијски, односно владао је Савез Комуниста.

Устав Југославије од 1974. године донио је децентрализацију земље, која је омогућила сепаратистичким снагама прво у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији западног Балкана, а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат.

ЈНА је створена на традицији Титових партизана

Савезна скупштина августа 1989. године доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замјењује вишепартијски систем почетком наредне године. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.

Савеза Комуниста Југославије се распада 23. јануара 1990. на чувеном XIV конгресу у београдском Сава Центру, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе. У то вријеме, Њемачка је била уједињена, а "гвоздена завјеса" је у земљама Варшавског пакта већ била пробијена и на дјелу су отпочеле ткз. Обојене револуције.

Југославенска шесторка мистерије

Словеначка делегација напушта засједање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен у питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је након 45 година прекинута владавина комуниста у Југославији.

Заправо тада је друга јужнославенска држава озбиљно нагрижена унутрашњим сепаратизмима, који су врло брзо добили велику помоћ спољних фактора, прије свега: Ватикана, Европске Уније и САД. Касније исламских земаља сјеверне Африке, Блиског и Средњег Истока. Њихов циљ је био убацивање радикалних исламиста у Европу и ширење Ислама.

Ситуација у Босни и Херцеговини

Босна и Херцеговина је централна република СФР Југославије, у којој су живјели Срби, муслимани и Хрвати, заједно са националним мањинама.

Дана 18. новембра 1990. одржани су први вишестраначки избори након Другог свјетског рата. Власт је формирана од странака антикомунистичке коалиције: СДА, СДС и ХДЗ. Народни посланик који је добио највише гласова је Фикрет Абдић (47,4%), успјешан привредник из Велике Кладуше, али је он склоњен у страну од муслиманских екстремиста због тога што није желио рат, нити сукобе са Србима. Уствари, он је био само мамац бирачима на изборима.

Тако је предсједник Предсједништва БиХ постао Алија Изетбеговић, пријератни робијаш и аутор чувене шовинистичке "Исламске декларације". Предсједник Народне скупштине постао је Момчило Крајишник из странке СДС, а Хрват Јуре Преливан премијер Владе. Ова коалиција је издржала 15 мејсеци. Урушила се на почетку ратних збивања априла 1992. године.

Водећи чланови муслиманске Странке Демократске Акције: Алија Изетбеговић, Ејуп Ганић, Харис Силајџић и др. су још средином 1991. године донијели одлуку да не желе Босну и Херцеговину у Југославији, односно да желе независну БиХ. Ту су се планови странака СДА и ХДЗ поклапали, али су обије странке жељеле да имају етнички и вјерски чисту државу. Односно Хрвати су жељели БиХ да припоје Хрватској, а муслимани радикалну исламску републику.

Куљић (ХДЗ), Караџић (СДС) и Изетбеговић (СДА)

Идеју о независној Босни и Херцеговини су свакако ширили и медији. Још октобра 1991. године у сарајевским новинама појављивале су се отворене пријетње србском народу. Између осталог најављивано је обнављање тзв. Ханџар дивизије, фашистичке јединице која је 1941-1945 починила стравичне злочине над Србима у Независној Држави Хрватској. Ту формацију су чинли углавном муслимани. Иначе, усташка злодјела у Босни и Херцеговини су досегнула свој врхунац у мјестима као што су: Пребиловци, Дракулић, Билећа, Гацко, Доња Градина, Купрес, Драксенић...

У августу 1991. почиње организовано наоружавање муслимана и Хрвата у БиХ које је ишло преко странака СДА и ХДЗ, са циљем напада на Југословенску Народну Армију. Наредног мјесеца почело је оснивање мјесних одбора паравојне формације "Зелене беретке" и "Патриотске лиге". У Мостару је у другој половини 1991. било пуно припадника ЈНА, који су долазили из Хрватске (Далмација и Дубровачки рејон), одакле су били протјерани или повучени. Касније су отишли у Ужице (СР Србија).

Прваци ХДЗ у Грудама 18. новембра 1991. проглашавају Херцег-Босну, хрватску парадржаву на тлу БиХ. Она је постојала током рата и циљ је био да се цијела БиХ интегрише у Хрватску, односно да се обнови НДХ. Имали су константно помоћ званичног Загреба и Туђмановог режима.

Почетком 1992. тачније 9. јануара србски посланици у Сарајеву проглашавају Републику србског народа у БиХ, као одговор на муслиманске и хрватске пријетње односно Срби желе да остану да живе у Југославији. Седам недјеља касније, организован је референдум о одвајању Босне и Херцеговине од СФРЈ, где је 62,4% бирача гласало за независност, што је недовољно да се сматра важећим. Ипак, земље ЕУ и САД им признају то.

У Лисабону су 23. фебруара представници муслимана, Срба и Хрвата у БиХ потписали чувени Кутиљеров споразум како би се зауставио рат... међутим, десет дана касније Алија Изетбеговић повлачи потпис на наговор Ворена Цимермана америчког амбасадора у Југославији и то послије 10 дана.

Жозе Кутљеро из Португала

У Сарајеву су 1. марта припадници "Зелених беретки", које предводи криминалац Рамиз Делалић Ћело, пуцали на србске сватове на Башчаршији и убили младожењиног оца Николу Гардовића, а свештеника Раденка Миковића ранили. То је био догађај који је најавио крвави рат деведесетих, а то је био и један од повода да се распадне још увјек мјешовита полиција. У западним медијима овај догађај је лажиран, тј. реченео је да су Срби наводно пуцали на муслиманске сватове.

Након тога, усљедилили су бројни напади на србска мјеста у БиХ, као и припаднике ЈНА (Сијековац, Купрес, Сарајево, Тузла...). Међународни представници су били само нијеми посматрачи.

Ситуација у Чемерну

Чемерно је мало село у сарајевској општини Илијаш, у централним дијеловима БиХ на 1.460 метара надморске висине, под врхом Денрек са кога се јасно види и Илиjаш и Сарајево. Чемерно налази на Романијсом платоу, окружено углавном јеловом шумом.

Према попису становништва из 1961. године Чемерно је имало 159 становника, сви србске националности, а пред сами рат је имало 30 кућа и 150 становника. Миграције су биле усљед економских разлога. Комунистичке власти су слабо улагале инвестиције у крајеве гдје су живјели Срби.

Село Чемерно се налази на путу, односно саобраћајници између Сарајева и Високог, окружено брдима и ријечицама.

Почетком рата у Босни и Херцеговини 1990-их многи становници из околних национално мјешовитих села су дошли у Чемерно мислећи да им је ту сигурно, јер је то било чисто србско село, али Армија босанско-херцеговачких Срба није имала ту артиљерију, зато су муслиманске снаге знајући то и напале мало село, које је имало свега 30 бораца ВРС.

ЗЛОЧИН

Налог за напад на Чемерно издао је бивши официр ЈНА Јусуф Мушинбеговић, а учествовале су јединице муслиманске Територијалне одбране из села Корита, Махмутовића Ријеке и Орахова, њих око 100 особа под оружјем. Познати предводници муслиманских злочинаца су Енес Дурак и Мирсо Бешлија, шумар из Корита. Бешлија је добро познавао путеве и показао их зликовцима.

Једна од муслиманских јединица која је учествовала у овом злочину је и Друга чета Територијалне одбране из Какња која је бројала око 40 бојовника, а које је предводио Турдија Туефик Туфо.

Радикални исламисти пред Чемерном

Поред ових злочинаца учествовали су и припадници тзв. Хрватских Одбрамбених Снага који су имали штаб у Тарчин долу. Такође једну јединицу је предводио пријератни полицајац из Вогошће, Салкић (родом из Сливна), који је у овом нападу погинуо.

Читавом акцијом командовао је Џемал Хаџић из муслиманске Територијалне одбране Бреза, а бестијални напад је ишао из три правца. Први из правца Корита и Насића, други од Мaхмутовићa Риjeкe путeм, a трeћи из прaвцa србског сeлa Чeмeрницa. Измeђу остaлих, у нaпaду су учeствовaлe и муслиманске комшиje дозивajући поjeдинe Србe имeнимa, што je уносило додaтну зaбуну и помeтњу.

Вишe очeвидaцa злочинa у Чeмeрном je рeкло дa су нa тиjeлимa убиjeних цивилa виђeни трaгови оруђa или тупих прeдмeтa - крaмпe, мотикe, тољaгa, ножeвa, виљушки... Снajи Милинковe сeстрe Миросaви je, огуљeн дио кожe сa брaдe и диjeлa лицa и прeбaчeн кa чeлу...

Спасенија Дaмjaновић и њeнe двиje кћeркe Jaдрaнкa и Рaнкa прво су, кaдa су чулe пуцњe, изaшлe из сeлa и склонилe сe, a ондa им je мajкa рeклa дa су зaборaвилe дa пустe стоку и дa трeбa дa сe врaтe. Свe три су кaсниje пронaђeнe убиjeнe.

Нajвjeровaтниje су погођeнe рaфaлом из аутоматске пушке. Jeднa дjeвоjкa je имaлa рaнe нa обa рaмeнa и пaлa je нaзaд глaвом у ђубрe. Нa њeгa сe прeниjeлa вaтрa од зaпaљeнe штaлe, тaко дa je горњи дио тиjeлa, диjaгонaлно од пaзухa лиjeвог рaмeнa до дeсног кукa, био угљeнисaн. Лeжaлa je нa лeђимa и рукe су jоj остaлe мaло подигнутe изнaд груди кaо дa нeшто покушaвa дa дохвaти, a прсти згрчeни. Дa ли je билa jош живa кaдa je горjeлa, нe знa сe, aли je видио дa je нa jeдноj руци имaлa рaну измeђу пaлцa и кaжипрстa. Тaj дио мeсa je изглeдaо кaо дa je зaгрижeн.

Буњeвaц Горaн и њeговa мajкa убиjeни су изнaд путa. Он je био зaклaн jeр je пронађен са рaном нa врaту. Њeговa мajкa ухвaћeнa живa, крвници су je приморaли дa гa дозовe дa сe врaти, a ондa обоje убили. У нaпaду су стрaдaлe читaвe породицe Буњeвaц, коje су сe у Чeмeрно склонилe кaо избjeглицe из околних села. Велиборка Трифковић, је у једном дану изгубила мужа, оца и велики број рођака и пријатеља. Сличну судбину доживио је и Јован Дамјановић, коме су у крвавом походу муслиманских снага на Чемерно убијени мајка, брат, родице и стрина.

Бранка Тривковић, је у овом покољу изгубила оца, мајку и млађег брата, док је други остао инвалид у колицима. Нож је избегао и Млађо Дамјановић, коме су погинуле дијве сестре и мајка.

У близини котe Дeрнeк билa je смjeштeнa мaњa jeдиницa од 30 воjникa ВРС коja je чувaлa стрaтeшко мjeсто и 4 хaубицe. Другa групa нaпaдaчa, коja je дошлa од Мaхмутовићa Риjeкe, путeм, нaпaлa je нa кућу гдje je спaвaлa посaдa. Дошло je до обрaчунa. Jeдaн од воjникa ВРС коjи je крeнуо у помоћ кaжe дa je дио посaдe зaробљeн, пa тeк потом убиjeн.

Нaпaдaчи су викали: "Нe пуцajтe, ми смо вaши!" и по имeнимa дозивajу нeкe наше људe, што je униjeло зaбуну и помeтњу. Тако су нападачи на превару заробили њих 30 војника, а потом су их одвели у концентрациони логор за Србе у Брезу, одакле се скоро нико није жив вратио.

Један дио војника ВРС није се предао него се њих седам повукло ка селу Чемерно, гдје су видјели стравичне призоре. Препознали су и то да је девет бораца ВРС стрељано. Тако је убијен  Срeтeн Jaнковић, чиje зaробљaвaњe је један свједок глeдaо.

Миловaн Мaлeшeвић je био у рaскопчaноj воjничкоj кошуљи. Они су ухвaћeни нa спaвaњу и ко je штa успио обући. Лeжaо je мртaв нa лeђимa тaко дa су сe видjeлe двиje рaнe нa прсимa, aли нису биле од мeткa, вeћ од ножa или бajонeтa, jeр су рaнe уздужнe. Рaдe Дaмjaновић je био удaрeн нeчим по лицу. Њих осaм су лeжaли нa jeдном мjeсту, сaмо je Жaрко Мaлeшeвић био мaло дaљe. То je било око 09:30 сати.

Тaдa се са 600м удaљeности вaздушнe линиje нa рaскрсници Дeбeлa мeђa, коja диjeли чeтири путa, поздрaвљajу и рaздвajajу групe нaпaдaчa. Вeћи броj je отишaо прeмa Мaхмутовићa Риjeци, Орaхову и Сливну, a сaмо троjицa прeмa Будожeљу.

Прeмa причи прeживjeлих Трифковићa, увeчe, истог дaнa из Мaхмутовићa Риjeкe чулa сe врискa и пjeсмa коjом je прослaвљaнa "побjeдa".

ИМЕНА ЖРТАВА

Погинули борци ВРС у овом нападу:

1. Милaн Aћимa Буњeвaц, рођeн 1954.
2. Рaнко Aћимa Буњeвaц, рођeн 1960.
3. Рajко Jовaнa Буњeвaц, рођeн 1948.
4. Ђорђо Jовaнa Буњeвaц, рођeн 1936.
5. Горaн Ђорђe Буњeвaц, рођeн 1965.
6. Новко Нeђe Чeтковић, рођeн 1938.
7. Здрaвaн Вукaшинa Дaмjaновић, рођeн 1965.
8. Мaноjло Боривоja Ђукa, рођeн 1973.
9. Гоjко Новe Ђурђић, рођeн 1952.
10. Мирослaв Сaмоjкa Jaнковић, рођeн 1966.
11. Рaдомир Рaдовaнa Jeвтић, рођeн 1957.
12. Срeтeн Томислaвa Jaнковић, рођeн 1964.
13. Свeтозaр Михajлa Кaпeтaновић, рођeн 1941.
14. Љубишa Рaдоje Лaзeндић, рођeн 1971.
15. Стaноja Jовaнa Мирковић, рођeн 1968.
16. Жaрко Душaнa Мaлeшeвић, рођeн 1957.
17. Миловaн Милошa Мaлeшeвић, рођeн 1964.
18. Нeдeљко Слободaнa Мичић, рођeн 1967.
19. Миро Милaнa Пaнтић, рођeн 1967.
20. Милинко Ристe Трифковић, рођeн 1932.
21. Рajко Милинкa Трифковић, рођeн 1976.

Порeд борaцa убиjeно je jош и деветоро цивилa и то:

1. Jaњa Трифковић, супругa убиjeног Милинкa 1941.
2. Слaвоjкa Буњeвaц, супругa убиjeног Милaнa 1957.
3. Миросaвa Буњeвaц, мajкa убиjeног Милaнa, 1926.
4. Ковиљкa Буњeвaц, супругa убиjeног Ђорђa, 1937.
5. Спaсeниja Дaмjaновић, домaћицa, 1935.
6. Рaнкa Дaмjaновић, њeнa кћeркa, 1963.
7. Jaдрaнкa Дaмjaновић, њeнa кћeркa, 1960.
8. Стaкa Дaмjaновић, мajкa убиjeног Здрaвaнa, 1935.
9. Стaнa Рaшeвић, домaћицa, 1926.

ИЗЈАВЕ СВЈЕДОКА

Петар Рашевић, некадашњи становник Чемерна и свједок ужаса од јунског покоља у Чемерну пред истражним судијом Братиславом Чукићем на Илиџи 7. новембра 1995. године казао је сљедеће:

- "Било је то 10. јуна 1992. године око 05:30 сати. У непосредној близини села почела је снажна пуцњава и када сам изашао из куће процјенио сам да су муслимани опколили село и извршили напад.

Одмах сам у комшилуку пробудио жене и старије особе и обавестио их да су муслимани почели напад и да би требало одмах да се склоне на безбедније мјесто.  Будио сам све и браниоце села који су отишли мало да предахну.

У селу је већ настала паника, видио сам када су муслимани почели да улазе у србске куће. Памтим тренутак када су заробили Здравка Дамјановића, чији је леш касније пронађен. Лично сам видио да је био заклан и очи су му биле извађене. Србске куће су гореле.

Око девет сати са још тројицом бранилаца села отишао сам у оближњу Караулу, удаљену око четири километра. Тражили смо помоћ. Када смо се вратили муслимани су већ овладали селом, опљачкали све и попалили. И отишли из Чемерна.  Тог дана муслимани су убили најмање 30-оро Срба. Видио сам мртве на мјесту гдје су се налазили топови бранилаца, који нису ни дејствовали 12 чланова одбране.

Препознао сам Мира Пантића коме су биле одсјечене уши и био је измасакриран. Такође и Радомира Јефтића, Милоша Малешевића, Манојла Ђука… осталих имена не могу да се сјетим. Око 10 метара од овог места налазила се штала Драгана Дамјановића. Била је запаљена и у њој смо пронашли изгорјела тела Браце Мирковића, Љубише Лазара, док је тело Јанковић Мира до пола изгорјело. У близини страшан призор – пронашли смо тело Нова Цветковића. Био је преклан од ува до ува.

Иза штале смо пронашли тела убијене три недужне жене – Спасеније Дамјановић и њених ћерки Ранке и Јадранке. Биле су обучене у спаваћице. Заклане, а ноге исјечене ножевима са веома много убода. Узео сам ћебад и покрио њихова тијела. Затим сам кренуо према својој кући, недалеко од мог дома, нашао сам лешеве мојих рођака Ђорђа Бунијевца (46) и његове жене Ковиљке(48), њиховог сина Горана, имао је 25 година. Убили су и Рајка Бунијевца (40) и Стану Рашевић (66), супругу мог брата Рајка. Моју кућу су претворили у згариште као и све помоћне објекте. У шталама је изгорјела стока: четири вола, двије краве и преко 30 оваца.

Стигли су убрзо и до куће Милинка Трипковића, у непосредној близини угледали су лешеве: Милинка Трипковића (55), његовог сина Рајка који је имао само 18 година и Милинкову супругу Јању (51). Убијена је била Милинкова сестра Мирослава, имала је 65 година, измасакриран је њен син Милош, 36 година стар и његова супруга Славојка. Био је измасакриран и Ранко Бунијевац (32). Испод гомиле лешева пронашли смо Бранку (27), Милинкову ћерку, била је тешко рањена и однијели смо је у оближњу пећину. Бранка се сада налази у Малешићима код Илијаша и станује у близини моје куће. У вези овог догађаја испричала ми је да је, међу убицама, препознала свог учитеља Ивана Павловића, Хрвата из села Вишњице, који је радио у школи у Тарачин Долу, коју је похађала Бранка.

Марта 1993. године на територију Републике Србске побегао је Здравко Петровић, Хрват из села Каменице код Семизовца. Имао сам прилику да разговарам са њим. Рекао је да је лично учествовао у нападу на Чемерно и био присутан када су Спасенија, Ранка и Јадранка убијене у штали, али није казао имена ко је учинио масакр над њима...".

Стојанка Трифковић, којој су у овом нападу погинули отац и брат каже сљедеће:
- "Нa нашу кућу нaпaд je почeо сa врхa Чeмeрног. Отац Ђорђе и  брат Сaмоjко су пружaли крaткотрajни отпор док сe нас 13 укућaнa и избjeглa родбинa сa мaлом дjeцом и бeбом нисмо искобeљaли из постeљa и сaкрили у Стиjeнaмa (вeликоj пeћини нижe сeлa). Зaпaмтитила сам jeзиву вриску: 'Чуjу сe људи, жeнe, дjeцa. Чуje сe вриштaњe... Нeмоjтe, људи, стaнитe!' измиjeшaно сa дeрaњeм... А злочинци одговарају: 'Штa нeмоj, готово je вaшe! Мајку вам вашу ћетнићку и србску'.

Поред људи и стока је рикала уплашено у шталама, јер су и штале запалили. То je било стрaвично слушaти. Трajaло je око сaт, сaт и по док ниje стиглa помоћ из Округлицe. Људи су убијани у кућама или око кућа. Многи су покушали побјећи, али су их меци џелата сустигли.

Мој зет Мирослaв Jaнковић и jош двоjицa Љубишa Лaзeндић и Свeтозaр Кaпeтaновић изгорjeли у штaли. Они нису жeљeли дa сe прeдajу вeћ су пружaли отпор. Идeнтификовaни су по шљeму коjи je носио jeдaн од њих, комaду одjeћe коjи ниje изгорио и по диjeлу кичмe..

Касније, када сам прошла кроз село видјела сам стравичне слике. То здрaв, нормaлaн човjeк нe би могaо урaдити. Људи су убиjaни нa свирeп нaчин дa то ниje нормaлно. Дaмjaновић Здрaвко, видjeлa сaм, нeмa очи. Ондa сaм видjeлa лeшeвe бeз прстиjу нa рукaмa и ногaмa, бeз jaгодицa, ноктиjу, бeз половинe глaвe, поломљeних руку и ногу. Убиjaни су нa свирeп нaчин. Било je пуно зaклaних. Пронио сe глaс дa je jeдaн осмнaeстогодишњaк кaстрирaн. Видjeлa сaм им по чeлу, по рукaмa и ногaмa брaзготинe коje кaо дa су нaнeсeнe ножeм. Поjeдинимa су искидaни мишићи сa руку и тиjeлa".

Брaнко Трифковић je изгубио седам чланова породице, а дан након покоља у Чемерну, новинaру Србског рaдиja, скрхaн болом, рeкaо сљедеће:
- "Отaц Миленко je удaвљeн. Брaту je дeснa рукa сломљeнa, рaњeн je био. Рођaк je ножeм удaрaн, ондa удaвљeн. Нeчим су удaрaни и по пeт цeнaтa су комaди мeсa отпaдaли од тиjeлa. Тaко je и код сeстрe Бранке. Пeт рaнa je нa њоj.

Убили су ми jош оцa, мajку, jош jeдног рођaкa и њиховe нeвjeстe, тeтку... Сина Рајка од 17 година су ми пред очима убили. Супругу Јању су закивали ексерима. Кућу и штaлу су зaпaлили. Стоку побили. Нeмaм гдje, ни од чeгa живjeти.

У овом свирепом злочину је учествовао и очев кум Хaсaн Сeлимовић звaни Бузгиja из сeлa Коритa. Чуо сам оца Миленка како виче: 'Кумe, зaр ћeш и ти пуцaти? Кумe, нe убиjaj нa тaкaв нaчин!', а онда је утихнуло...".

ИМЕНА ЗЛОЧИНАЦА

1. Алић Џемал - муслиман из Брезе, командант јединица Територијалне одбране за Брезу. 
2. Барић Брацо, звани Галава - Хрват стално настањен у Љубини, општина Илијаш, припадник муслиманске ТО.  
3. Барић Данко, звани Синће - Хрват по националности, стално настањен у Љубини, општина Илијаш, припадник муслиманске ТО. 
4. Барић Карло - из села Насићи, војник муслиманске ТО. 
5. Барић Стјепан - Пепо, Хрват, власник СУР „Грил“, стално настањен у Љубини, општина Илијаш, припадник муслиманске ТО.  
6. Барић (Винко) Зоран - Хрват стално настањен у Љубини, општина Илијаш, припадник муслиманске ТО. 
7. Бека Енвер - из Брезе, војник муслиманске ТО. 
8. Бешлија Ферид - из Брезе, село Корита, припадник муслиманске ТО.  
9. Бешлија Осман - припадник муслиманске ТО.
10. Бешлија Муса из Корита, припадник муслиманске ТО.
11. Бешлија Нусрет из Корита, припадник муслиманске ТО.
12. Бешлија Суљо из Орахова, припадник муслиманске ТО.
13. Цвијетковић Марко из Орахова, припадник муслиманске ТО.
14. Чабаравдић Нијаз из тзв. Ханџар дивизије.
15. Фрљај Муамер из Брезе, припадник муслиманске ТО.
16. Иванић Павао из Насића, припадник муслиманске ТО.
17. Иванић Стипо из Насића, припадник муслиманске ТО.
18. Павловић Симо, припадник муслиманске ТО.
19. Павловић Стјепан, припадник муслиманске ТО.
20. Зоран из Корита, припадник муслиманске ТО.
21. Селимовић Хасан из Корита, припадник муслиманске ТО.
22. Секира Сенад из Какња, припадник муслиманске ТО.
23. Турдија Туефик Туфо, комадант какањске маневарске јединице.
24. Велић Елведих из Љубине.
25. Видовић Жељко из Љубине.
26. Петровић Здравко, Хрват из села Каменице.
27. и многи други...

СУЂЕЊА И ОПТУЖНИЦЕ

Прва кривична пријава за Чемерно подигнута је 7. јуна 1993. године, допуњена је крајем истог месеца.

МУП Републике Србске је 8. марта 2007. године предао Тужилаштву Босне и Херцеговине обимну документацију против 15 припадника муслиманске војске о кривичном делу ратни злочин у селу Чемерно почињен 10. јуна 1992. године.

Априла 2017. године подигнута је прва оптужница против злочинаца који су учествовали у јунском масакру у Чемерну почетком 1990-их година. Нехру Ганић, командант муслиманске Територијалне одбране општине Бреза је међу оптуженима, јер је он има сазнања за ту акцију и моћ да је спречи, нити да касније да се казне починиоци.

Наредне године, Тужилаштво БиХ подиже оптужницу против 11 особа међу којима су ликови попут: Џемала Хаџића, Теуфика Турудића, Џемала Смолу, Сенада Сикиру, Бењамина Сикиру, Хариса Сикиру, Енеса Дурака, Мирсада Бешлију, Нусрета Бешлију, Мирзета Бешлију и Хамдију Спахића... Како су свједоци и адвокати жртава видјели, истраге су урађене непрофесионално док сам парнични поступак претвара се у фарсу и још једну маестралну представу у којој ће оптужени добити неадекватне казне, ако уопште буду осуђени.

ГОДИНАМА КАСНИЈЕ 

Сви убијени мјештани села Чемерно, јуна 1992. су првобитно сахрањени у заједничку гробницу у селу из које је Комисија за тражење несталих Републике Србске 1999. године ексхумирала 30 тела. Нека тијела нису пронађена, јер су запаљена као и сљепа старица Новка Милић (90) која је била непокретна.

Сви ексхумирани, који су према налазима вештака насилно убијени, углавном тврдим предметима, су касније из Чемерна пренесени и сахрањени на борачком гробљу на Сокоцу.

Тања Вуковић, ћерка Здравка Вуковића је годину дана послије извршила самоубиство ручном бомбом у избјегличком центру у Илијашу. Она је то урадила у очајању, јер је у подруму своје куће, сакривена видела смрт својих најближих.

Родбина истиче да се злочинци понашају као да се на Чемерну није десио злочин, јер раде у државним органима, отварају приватне фирме и ресторане, а као награду за масакр добили су највиша војна признања - "Златни љиљан".

Поводом обиљежавања страдања србских цивила из Чемерна 10. јуна се на спомен-обележју служи парастос које је 2007. године у овом селу подигла родбина невино убијених.

Браћа Трифковић, њих петорица су 2018. године покренули иницијативу да се у Чемерну направи једна спомен капела за србске мученике. За тај посао добили су и благослов од Митрополита дабробосанског Христозома.

Чемерно је данас, пусто село, ниједан преживјели није се до данас вратио. Данас од села остао само топоним, географски и историјски појам.

Ово мјесто постало је један од највећих симбола страдања србског народа у Босни 1990-их. 

ПУБЛИКАЦИЈЕ

О покољу у селу Чемерно до данас није написана ниједна тј. објављена књига, нити је снимљен иједан докуметарни филм који би се посебно бавио овим злочином.

Није познато да је на бившем југославенском простору одржана иједна трибина, округли сто или научни скуп гдје би се закључци могли кроз један зборник оставити покољењима трајно свједочанство о ужасима који не смију бити заборављени.

ЗАКЉУЧАК

Злодјела у Чемерну су само једна карика геноцидног ланца тј. удруженог злочиначког подухвата који се обрушио на Србе током деведесетих година 20. вијека у Босни и Херцеговини од стране муслиманских власти формиране од првака СДА: Алија Изетбеговић, Харис Силајџић и Ејуп Ганић.

Циљ је био да се православни Срби елиминишу, не само са подручја сарајевских брда односно средње Босне, већ читаве Босне и Херцеговине, јер су муслимански екстремисти заправо жељели етнички и вјерски чисту државу по модели Алијине Исламске Декларације, која је објављена 1971. године.

С обзиром да су Срби у читавој западној хемисфери означени као једини кривци за распад и разбијање Југославије и ратове на тлу исте, тешко је вјеровати да ће у догледно вријеме неко од муслиманских крвника са оружјем или у одјелу одговарати за оваква монструозна злодјела, као што је и овај сарајевски злочин.