Злочин у Чардаку је назив за етничко чишћење Срба од хрватских паравојних снага које су биле помогнуте са регуларном Војском Републике Хрватске у овом селу, општина Дервента, на сјеверу Босне и Херцеговине на православни Васкрс 26. априла 1992. године...

Ово је био добро планиран напад  гдје су учествовале и цивиле власти тзв. Кризни штаб Града Дервента, што говори о геноцидним намјерама босанских Хрвата на овом подручију, али и руководства у Загребу, који је знао за овакве активности подржавао их новцем, логистиком и људством.

Током ове прве злочиначке акције и напада на Чардак убијено је најмање 39 Срба цивила, а десетине их је одведено у концентрациони логор у Дервенти који је имао пет локација одакле се нико није вратио жив кући. Сви су убијени на најстрашније начине. Најмлађа жртва је имала 15 година, а најстарија 75 година живота.

Злочини хрватских снага су потрајали у Чардаку и околини све до почетка јула 1992. године када је Србска војска у Босни и Херцеговини предузела акцију ослобађања Босанске Посавине у акцији познатој као "Коридор живота".

Мали број злочинаца је одговарао за ове злочине. Тужилаштво Босне и Херцеговине врши деценијама опструкцију над предметима који се односе на "Случај Чардак", док је Хашки Тринубал одбио да бави злочинима над Србима у Чардаку, тврдећи да нема довољно доказа.

Иако је направљена обимна документација о злочинима над Србима, на подручију Чардака и предата истражним органима БиХ током 2002-2010, у коме је наведен идентитет од најмање 250 особа, само четворо их је процесуиране, док су изречене казне биле минималне као да се ради о саобраћним незгодама, а не ратним злочинима. Пресуде су биле ругање правди и породицама жртава.

Хрватски предсједник Зоран Милановић је марта 2023. године одликовао дервентску 103. бригаду ткз. Хрватског Вијећа Одбране.

ПРЕТХОДНИЦА

Југославија је била федеративна држава састављена од шест република: СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија... с тим да је СР Србија имала двије покрјине: АП Војводина и САП Косово и Метохија. И СФРЈ и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живили од Вардара па до Триглава и од Ђердапа до Јадрана.

Југославенска федерација 1974-1992

Друштвено-економско уређење је био социјализам, односно диктарура пролетеријата и радничко самоуправљање. Политички систем је био једнопартијски, односно владао је Савез Комуниста.

Устав Југославије од 1974. године донио је децентрализацију земље, која је омогућила сепаратистичким снагама прво у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији западног Балкана, а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат.

ЈНА је створена на традицији Титових партизана

Савезна скупштина августа 1989. године доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замјењује вишепартијски систем почетком наредне године. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.

Савеза Комуниста Југославије се распада 23. јануара 1990. на чувеном XIV конгресу у београдском Сава Центру, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе. У то вријеме, Њемачка је била уједињена, а "гвоздена завјеса" је у земљама Варшавског пакта већ била пробијена и на дјелу су отпочеле ткз. Обојене револуције.

Југославенска шесторка мистерије

Словеначка делегација напушта засједање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен у питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је након 45 година прекинута владавина комуниста у Југославији.

Заправо тада је друга јужнославенска држава озбиљно нагрижена унутрашњим сепаратизмима, који су врло брзо добили велику помоћ спољних фактора, прије свега: Ватикана, Европске Уније и САД. Касније исламских земаља сјеверне Африке, Блиског и Средњег Истока. Њихов циљ је био убацивање радикалних исламиста у Европу и ширење Ислама.

Ситуација у Босни и Херцеговини

Босна и Херцеговина је централна република СФР Југославије, у којој су живјели Срби, муслимани и Хрвати, заједно са националним мањинама.

Дана 18. новембра 1990. одржани су први вишестраначки избори након Другог свјетског рата. Власт је формирана од странака антикомунистичке коалиције: СДА, СДС и ХДЗ. Народни посланик који је добио највише гласова је Фикрет Абдић (47,4%), успјешан привредник из Велике Кладуше, али је он склоњен у страну од муслиманских екстремиста због тога што није желио рат, нити сукобе са Србима. Уствари, он је био само мамац бирачима на изборима.

Тако је предсједник Предсједништва БиХ постао Алија Изетбеговић, пријератни робијаш и аутор чувене шовинистичке "Исламске декларације". Предсједник Народне скупштине постао је Момчило Крајишник из странке СДС, а Хрват Јуре Преливан премијер Владе. Ова коалиција је издржала 15 мејсеци. Урушила се на почетку ратних збивања априла 1992. године.

Водећи чланови муслиманске Странке Демократске Акције: Алија Изетбеговић, Ејуп Ганић, Харис Силајџић и др. су још средином 1991. године донијели одлуку да не желе Босну и Херцеговину у Југославији, односно да желе независну БиХ. Ту су се планови странака СДА и ХДЗ поклапали, али су обије странке жељеле да имају етнички и вјерски чисту државу. Односно Хрвати су жељели БиХ да припоје Хрватској, а муслимани радикалну исламску републику.

Куљић (ХДЗ), Караџић (СДС) и Изетбеговић (СДА)

Идеју о независној Босни и Херцеговини су свакако ширили и медији. Још октобра 1991. године у сарајевским новинама појављивале су се отворене пријетње србском народу. Између осталог најављивано је обнављање тзв. Ханџар дивизије, фашистичке јединице која је 1941-1945 починила стравичне злочине над Србима у Независној Држави Хрватској. Ту формацију су чинли углавном муслимани. Иначе, усташка злодјела у Босни и Херцеговини су досегнула свој врхунац у мјестима као што су: Пребиловци, Дракулић, Билећа, Гацко, Доња Градина, Купрес, Драксенић...

У августу 1991. почиње организовано наоружавање муслимана и Хрвата у БиХ које је ишло преко странака СДА и ХДЗ, са циљем напада на Југословенску Народну Армију. Наредног мјесеца почело је оснивање мјесних одбора паравојне формације "Зелене беретке" и "Патриотске лиге". У Мостару је у другој половини 1991. било пуно припадника ЈНА, који су долазили из Хрватске (Далмација и Дубровачки рејон), одакле су били протјерани или повучени. Касније су отишли у Ужице (СР Србија).

Прваци ХДЗ у Грудама 18. новембра 1991. проглашавају Херцег-Босну, хрватску парадржаву на тлу БиХ. Она је постојала током рата и циљ је био да се цијела БиХ интегрише у Хрватску, односно да се обнови НДХ. Имали су константно помоћ званичног Загреба и Туђмановог режима.

Почетком 1992. тачније 9. јануара србски посланици у Сарајеву проглашавају Републику србског народа у БиХ, као одговор на муслиманске и хрватске пријетње односно Срби желе да остану да живе у Југославији. Седам недјеља касније, организован је референдум о одвајању Босне и Херцеговине од СФРЈ, где је 62,4% бирача гласало за независност, што је недовољно да се сматра важећим. Ипак, земље ЕУ и САД им признају то.

У Лисабону су 23. фебруара представници муслимана, Срба и Хрвата у БиХ потписали чувени Кутиљеров споразум како би се зауставио рат... међутим, десет дана касније Алија Изетбеговић повлачи потпис на наговор Ворена Цимермана америчког амбасадора у Југославији и то послије 10 дана.

Жозе Кутљеро из Португала

У Сарајеву су 1. марта припадници "Зелених беретки", које предводи криминалац Рамиз Делалић Ћело, пуцали на србске сватове на Башчаршији и убили младожењиног оца Николу Гардовића, а свештеника Раденка Миковића ранили. То је био догађај који је најавио крвави рат деведесетих, а то је био и један од повода да се распадне још увјек мјешовита полиција. У западним медијима овај догађај је лажиран, тј. реченео је да су Срби наводно пуцали на муслиманске сватове.

Након тога, усљедилили су бројни напади на србска мјеста у БиХ, као и припаднике ЈНА (Сијековац, Купрес, Сарајево, Тузла...). Међународни представници су били само нијеми посматрачи.

Ситуација у Дервенти

Дервента је старо насеље више вијекова које се налази на сјеверу Босне у рејону централног дијела Посавине... уз саму границу са Славонијом. Кроз Дервенту протиче ријека Укрина. На овом простору доминирају брежуљци и алувијалне равни.

Дервента је прије доласка Османлија у ове крајеве имала православни манастир који је саградио србски краљ Драгутин из светородне династије Немањића. Турци су га порушиле 1458. године током својих похода ка Бечу. Турске паше и аге су градили џамије и потурчавали православно становништво.

Овај крај памти и устанак који је подигнута од Срба марта 1834. године против турских власти, јер су наметали велике даџбине и терорисали православни живаљ на разне начине. Тек на Берлинском конгресу јула 1878. читава Босна и Херцеговина потпада под власт Хазбуршке монархије, која наставља са новим терорисањем Срба православаца.

Према једном попису становништва Дервента је 1879. године имала 40.000 становника. Крајем 19. вијека Дервента због доброг географског положаја постаје велики трговачки и образовни центар. А 1912. године покренут је Дервентски лист.

Ријека Укрина код Дервенте

Избијањем Првог свјетског рата Аустроугарске власти појачавају терор над Србима овог краја и одводе их у логоре. Оваква страховлада је трајала четири године. Србска војска послије пробоја Солунског фронта ослобађа овај крај средином новембра 1918. године. У Краљевини Југославији, Дервента потпада под Савску бановину и наставља успјешно да се развија. Пред Други свјетски рат Дервента је имала 70.000 становника, највише Срба православне вјероисповјести.

Срећа је била кратког даха јер су априла 1941. године Њемачка, Италија, Албанија, Бугарска и Мађарска напале Краљевину Југославију, а убрзо је створена наци-фашистичка Независна Држава Хрватска предвођена монструозним тројцем: Анте Павелић, Адемага Мешић и Алојзије Степинац. Тако су дервентски Срби масовно страдали од Хрвата и муслимана (усташа и домобрана) било у пољу, у шуми, на вашару или су одовођени у Јасеновац и Доњу Градину. Рат је успјело да преживи тек 15% пријератних становника, а Срби су постали национална мањина у свом граду.

Југославенске комунистичке власти су након 1945. године забрањивале да се прича о злочинима над Србима. У социјалистичкој Југославији Дервента је доживила нови прогрес јер се развијала индустрија и фабрика текстила "Укрина" је упошљавала велики број радника. Крајем 1980-их се мјења друштвено-политички систем у цијелој Југославији, па тако и у Дервенти долази до оснивања нових политичких странака.

Према попису становништва из 1991. године Дервента је имала 18.000 становника, од чега 43% Срба, Хрвата 24%, а муслимана 30%...

НАПАД

Још крајем марта 1992. године Војска Републике Хрватске је започела са агресијом на сјеверни дио Босне и Херцеговине у рејону Босанског Брода. Локалне хрватске снаге: ткз. Хрватско Вијеће Одбране (ХВО) и ткз. Хрватске Ослободилачке Снаге (ХОС) и муслиманске ткз. Патриотска лига и ткз. Зелене беретке... паравојне формације су помагале да се територија Посавине очисти од Срба.

Мало прије овог напада на Чардак хрватско-муслиманске снаге су већ освојиле 4. априла 1992. године сусједно село Костреш у општини Дервента.

У овом нападу су учествовале регуларне јединице хрватске војске:

• 128. ријечка бригада Војске Републике Хрватске
• 102. сисачка бригада Војске Републике Хрватске
• 103. дервентска бригада Хрватског Вијећа Одбране

Пуковник Младен Круљац комадант јединице за специјалне намјене Треће гардијске бригаде "Куне" Војске Републике Хрватске у то вријеме је руководио читавом операцијом освајања Дервенте.

Подручије око Чардака је било интензивно нападано више дана, а кулминација напада је била на Велику суботу 25. априла и дан касније 26. априла 1992. године на православни Васкрс када су браниоци Дервенте, припадници локалане Територијалне одбране посусустали, односно обећана помоћ од ЈНА из Дервенте им није стигла. А осудни напад се десио из правца села Костур.

Сви браниоци који су остали у Чардаку били су у окружењу и сви су тешко настрадали по уласку муслиманско-хрватских снага. Један мањи дио Чардачана се успио пробити до савезне војске ЈНА, прегазивши ријеку Укрину и тако се спасио.

По заузећу Чардака неко од хрватских војника је написао на једној кући "Чардак је мртав", што заправо и јесте био циљ окупационих снага.

ИМЕНА ЖРТАВА

У Чардаку су убијени:

1. Милојко Поповић, рођен 1955. у Церанима код Дервенте, од оца Драге и мајке Марице
2. Гавро Петковић, рођен у селу Календеровци, по занимању наставник. Убијен приликом бјежања у Чардаку
3. Мирко Ђуришић, убијен стријељањем у Чардаку.
4. Сретен Плавшић, убијен стријељањем у Чардаку.
5. Благоје Ђураш, рођен 1952. одведен у логор Дома ЈНА и тамо убијен од Азре Алешевић-Башић.
6. Саво Живковић, рођен 1946. убијен у својој кући.
7. Јелена Живковић, рођена 1944. убијена у својој кући.
8. Горан Живковић, рођен 1977. убијен у својој кући.
9. Вељко Лазаревић, рођен 1947. заклан у својој кући.
10. Мирјана Лазаревић, рођна 1950. заклана у својој кући.
11. Душко Лазаревић, рођен 1971. заклан у својој кући.
12. Радојка Кнежевић, рођена 1977. силована па убијена.
13. Даница Ћудић, рођена 1954. мучена па убијена.
14. Чедо Ћудић, рођен 1952. мучен па убијен.
15. Драгана Николић, рођена 1976. силована па убијена.
16. Миланка Благојевић, рођена 1952. силована па убијена.
17. Ружица Савић, рођена 1972. силована па убијена.
18. Ранко Ђураш, рођен 1922. убијен у својој кући.
19. Видосава Цвијетковић, рођена 1917. заклана у својој кући.
20. Пантелија Поповић, рођен 1921. заклан у својој кући.
21. Борис Стјепановић, рођен 1932. заклан у својој кући.
22. Симеун Симикић, рођен 1927. убијен у својој кући.
23. Марина Кнежевић, рођена 1967. силована па убијена.
24. Мирко Пајић, заробљен у Чардаку, а убијен у логору, јер је цедуљицу дао посматрачу Међународног Црвеног крста, у коме је навео стварне услове.

ПОСЉЕДИЦЕ

За вријеме окупације Дервенте од стране хрватских снага срушена је православна црква Успења Пресвете Богородице подигнута 1885. године. Стотине дервентских Срба је завршило у концентрационим логорима, одакле се мало ко вратио жив. Углавном су убијани хладним оружјем. Преживјели су имали тешке психо-физичке посљедице.

Мноштво жена и дјевојака је силовано више пута и то у присуству своји чланова породица, комшија и рођака.

Србска војска у Босни и Херцеговини је средином јуна мјесеца 1992. године по наређењу генерала Момира Талића, начелинка 1. Крајишког корпуса отпочела акцију ослобађања босанске Посавине, која је носила назив "Коридор живота", а трајала је око четири мјесеца.

По ослобађању Дервенте 4. јула 1992. године почео се живот враћати у овај крај, па су пронађени посмртни остаци уз регионални пут Дервента-Добој децембра 1992. године двадесетак тијела од Срба који су убијени у Чардаку на Васкрс.

Ексхумација посмртних остатака је урађена 21. до 23. децембра 1992. године на локацији масовне гробнице у Модрану.

ГОДИНАМА КАСНИЈЕ

Земљиште на коме је изграђен спомен-комплекс жртвама погрома у Чардаку је до средине 1980-их година припадало једној муслиманској породици, када је извршена експропирација (принудни прелаз власништва из приватног у јавни због вишег интереса) земљишта од стране Града Дервента, па је та парцела прешла у власништво државе, односно општине.

Изградња храма и уређење простора около је започето почетком 21. вијека. Спомен-храм је освештао владика Христозом 2017.

Спомен комплекс Чардак

Православни Срби овог краја се окупљају годинама крајем априла у спомен-комплексу Чардак, гдје се одржавају парастоси и молитвена сјећања за пострадале у босанско-херцеговачком рату, са пригодним програмом. На овај начин ствара се колективна култура сјећања посавских Срба.

Хрватски предсједник Зоран Милановић (из редова СДП) је 25. марта 2023. одликовао дервентску 103. бригаду ткз. Хрватског Вијећа Одбране са Орденом Николе Шубића Зринског 1. реда за допринос у ткз. Домовинском рату.

СУЂЕЊА И ПРЕСУДЕ

Међународни кривични суд за бившу Југославију у Хагу је одбио да процесуира ратне злочине који су учињени у Чардаку, током окупације од краја априла до почетка јула 1992. године.

Правосудни систем Босне и Херцеговине годинама врши опструкцију над истином и жртвама у протеклом Отаџбинском рату 1990-их. Ријетки су случајеви да је неко ухапшен и да је донесена адеквана пресуда.

Крвава Азра - злочинац са педигреом

Једна од таквих је Азра Башић (р. Алешевић), позната као Крвава Азра. Она је између осталих заклала Благоја Ђураша у Дому Југославенске Народне Армије у центру Дервенте, који је доведен из Чардака. Осуђена је правоснажно на 14 година затвора. Она се иначе годинама скривала у САД и била изручена БиХ тек 2016. године.

Поред ње Државни суд Босне и Херцеговине којим је предсједавала Мира Смајловић је Алмаза Незировића осудио на само двије године затвора иако је доказано да је као припадник Војне полиције ткз. ХВО починио страшне злочине над Србима цивилима. Између осталог био је чувар у логору Рабић.

Браћа Есад и Дервиш Чавалић, осуђени су на пет, односно 5,5 година робије. Више од 500 дервентских Срба логораша ишчекује да се правди приведу и остали многобројни њихови тамничари и џелати.

ПУБЛИКАЦИЈЕ

О злочинима у самом Чардаку није до данас снимљен ниједан документарни филм који се посебно бави овом тематиком. Такође није познато ни да ли је написана нека књига о страдању овог насеља, који је данас предграђе града Дервенте, на сјеверу Босне.

О злочинима над дервентским Србима на бившем југославенском простору до данас није одржан ниједан научни скуп, округли сто, гдје би научници: историчари, социолози, антрополози... дали своје мишљење односно суд о злодјелима која су тада урађена, као и посљедицама.

ЗАКЉУЧАК

Окупација Чардака је само једна карика удруженог ЗЛОЧИНАЧКОГ ПОДУХВАТА који се на Србе обрушио почетком деведесетих година 20. стољећа у Босни и Херцеговини од стране удружених хрватско-муслиманских снага, чији је циљ био истребљење (геноцид, србоцид) православних Срба са њихових вјековних огњишта.

Разлог томе је што хрватско и муслиманско друштво у Југославији никада после Другог свјетског рата није прошло кроз процес дефашистизације и денацификације као што је то урађено у Италији или Њемачкој. Брозов режим је гајио лажно братство и јединство, идеал у који су само наивни Срби вјеровали. Мноштво Хрвата и муслимана у БиХ су своје потомке педесетих, шездесетих и седамдесетих година 20. вијека васпитавали у србомржњи и антијугославенским осећањима. На самом крају осамдесетих година управо они први узимају оружје у руке да наставе где су им преци стали, јер су видели да се геостратешке прилике у Европи радикално мјењају.

Тужилаштво Босне и Херцеговине, баш као и Хашки Трибунал већ деценијама окрећу главу од страдања Срба и врше опструкцију над судским предметима тј. оптужницама које су поднесене правосудним органима БиХ још почетком 21. вијека. Такође ни међународни представници у БиХ не желе да се овакве ствари расветљавају, јер би откривањем истине дошло до увида у командну одговорност, односно налогодавце, а то би већ значајно промјенило мозаик и позадину грађанско-вјерског рата у БиХ, као и уопште разбијања југославенске федерације, гдје су само Срби оптужени као главни кривци.

Заправо, тешко је очеквати да Срби, поготово у Босни, посље вишедеценијске сатанизације у западној хемисфери буду приказани као жртве, јер су годинама приказивани као бастарди које треба збрисати са лица Земље.