"Цинцар 94" или "Јесен 94" је била злочиначка операција удружених муслиманско-хрватских снага у југо-западном дијелу Босне и Херцеговине као и регуларних снага Војске Републике Хрватске, којом је окупирана територија Купреса и Купрешке висоравни, почетком новембра 1994. године.
Том приликом су непријатељске снаге биле далеко надмоћније и бројиле су преко 40.000 бојовника, док су србске снаге бројиле око 3.500 бораца Војске Републике Србске. Поред тога окупационе снаге су имале премућство и у артиљетијском наоружању и оклопним возилима.
Ово је иначе прва заједничка операција хрватских и муслиманских снага у БиХ, посље Вашингтонског споразума, када је окончан њихов међусобни сукоб у централним дијеловима Босне (Травник, Витез...).
Након друге окупације Купреса (прва је била у рано прољеће 1992. године), србско становништво је отишло у избјеглиштво, напуштајући родни крај, бојећи се освете, јер свако ко је остајао код својих кућа бивао би мучен, премијан, убијен и опљачкан.
Хрватска војска је учешћем у овој акцији себи стварала повољне позиције за касније извођење злочиначке операције "Олуја", која се десила у августу 1995. године.
ПРЕТХОДНИЦА
Југославија је била федеративна држава састављена од шест република: СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија... с тим да је СР Србија имала двије покрјине: АП Војводина и САП Косово и Метохија. И СФРЈ и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живили од Вардара па до Триглава и од Ђердапа до Јадрана.
Југославенска федерација 1974-1992
Друштвено-економско уређење је био социјализам, односно диктарура пролетеријата и радничко самоуправљање. Политички систем је био једнопартијски, односно владао је Савез Комуниста.
Устав Југославије од 1974. године донио је децентрализацију земље, која је омогућила сепаратистичким снагама прво у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији западног Балкана, а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат.
ЈНА је створена на традицији Титових партизана
Савезна скупштина августа 1989. године доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замјењује вишепартијски систем почетком наредне године. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.
Савеза Комуниста Југославије се распада 23. јануара 1990. на чувеном XIV конгресу у београдском Сава Центру, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе. У то вријеме, Њемачка је била уједињена, а "гвоздена завјеса" је у земљама Варшавског пакта већ била пробијена и на дјелу су отпочеле ткз. Обојене револуције.
Југославенска шесторка мистерије
Словеначка делегација напушта засједање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен у питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је након 45 година прекинута владавина комуниста у Југославији.
Заправо тада је друга јужнославенска држава озбиљно нагрижена унутрашњим сепаратизмима, који су врло брзо добили велику помоћ спољних фактора, прије свега: Ватикана, Европске Уније и САД. Касније исламских земаља сјеверне Африке, Блиског и Средњег Истока. Њихов циљ је био убацивање радикалних исламиста у Европу и ширење Ислама.
Ситуација у Босни и Херцеговини
Босна и Херцеговина је централна република СФР Југославије, у којој су живјели Срби, муслимани и Хрвати, заједно са националним мањинама.
Дана 18. новембра 1990. одржани су први вишестраначки избори након Другог свјетског рата. Власт је формирана од странака антикомунистичке коалиције: СДА, СДС и ХДЗ. Народни посланик који је добио највише гласова је Фикрет Абдић (47,4%), успјешан привредник из Велике Кладуше, али је он склоњен у страну од муслиманских екстремиста због тога што није желио рат, нити сукобе са Србима. Уствари, он је био само мамац бирачима на изборима.
Тако је предсједник Предсједништва БиХ постао Алија Изетбеговић, пријератни робијаш и аутор чувене шовинистичке "Исламске декларације". Предсједник Народне скупштине постао је Момчило Крајишник из странке СДС, а Хрват Јуре Преливан премијер Владе. Ова коалиција је издржала 15 мејсеци. Урушила се на почетку ратних збивања априла 1992. године.
Водећи чланови муслиманске Странке Демократске Акције: Алија Изетбеговић, Ејуп Ганић, Харис Силајџић и др. су још средином 1991. године донијели одлуку да не желе Босну и Херцеговину у Југославији, односно да желе независну БиХ. Ту су се планови странака СДА и ХДЗ поклапали, али су обије странке жељеле да имају етнички и вјерски чисту државу. Односно Хрвати су жељели БиХ да припоје Хрватској, а муслимани радикалну исламску републику.
Куљић (ХДЗ), Караџић (СДС) и Изетбеговић (СДА)
Идеју о независној Босни и Херцеговини су свакако ширили и медији. Још октобра 1991. године у сарајевским новинама појављивале су се отворене пријетње србском народу. Између осталог најављивано је обнављање тзв. Ханџар дивизије, фашистичке јединице која је 1941-1945 починила стравичне злочине над Србима у Независној Држави Хрватској. Ту формацију су чинли углавном муслимани. Иначе, усташка злодјела у Босни и Херцеговини су досегнула свој врхунац у мјестима као што су: Пребиловци, Дракулић, Билећа, Гацко, Доња Градина, Купрес, Драксенић...
У августу 1991. почиње организовано наоружавање муслимана и Хрвата у БиХ које је ишло преко странака СДА и ХДЗ, са циљем напада на Југословенску Народну Армију. Наредног мјесеца почело је оснивање мјесних одбора паравојне формације "Зелене беретке" и "Патриотске лиге". У Мостару је у другој половини 1991. било пуно припадника ЈНА, који су долазили из Хрватске (Далмација и Дубровачки рејон), одакле су били протјерани или повучени. Касније су отишли у Ужице (СР Србија).
Прваци ХДЗ у Грудама 18. новембра 1991. проглашавају Херцег-Босну, хрватску парадржаву на тлу БиХ. Она је постојала током рата и циљ је био да се цијела БиХ интегрише у Хрватску, односно да се обнови НДХ. Имали су константно помоћ званичног Загреба и Туђмановог режима.
Почетком 1992. тачније 9. јануара србски посланици у Сарајеву проглашавају Републику србског народа у БиХ, као одговор на муслиманске и хрватске пријетње односно Срби желе да остану да живе у Југославији. Седам недјеља касније, организован је референдум о одвајању Босне и Херцеговине од СФРЈ, где је 62,4% бирача гласало за независност, што је недовољно да се сматра важећим. Ипак, земље ЕУ и САД им признају то.
У Лисабону су 23. фебруара представници муслимана, Срба и Хрвата у БиХ потписали чувени Кутиљеров споразум како би се зауставио рат... међутим, десет дана касније Алија Изетбеговић повлачи потпис на наговор Ворена Цимермана америчког амбасадора у Југославији и то послије 10 дана.
Жозе Кутљеро из Португала
У Сарајеву су 1. марта припадници "Зелених беретки", које предводи криминалац Рамиз Делалић Ћело, пуцали на србске сватове на Башчаршији и убили младожењиног оца Николу Гардовића, а свештеника Раденка Миковића ранили. То је био догађај који је најавио крвави рат деведесетих, а то је био и један од повода да се распадне још увјек мјешовита полиција. У западним медијима овај догађај је лажиран, тј. реченео је да су Срби наводно пуцали на муслиманске сватове.
Након тога, усљедилили су бројни напади на србска мјеста у БиХ, као и припаднике ЈНА (Сијековац, Купрес, Сарајево, Тузла...). Међународни представници су били само нијеми посматрачи.
Хрватске снаге у Босни и Херцеговини су почетком априла 1992. године имали већ једну кратку агресију и масакр над србским становништвом Купреса. Тада је на десетине Срба цивила погинуло, а на стотине их је одведено у концентрационе логоре на територији сјеверне и западне Херцеговине, као и у сплитску Лору (Далмација), одакле се мало ко вратио.
Пошто, Босна и Херцеговина тада још није била међународно призната, а Србија и Црна Гора нису прогласиле заједничку државу, то је Југославенска Народна Армија била још увијек једини међународно признат војни субјекат, па су тако јединице ЈНА под командом генерала Славка Лисице 4. априла 1992. ослободиле Купрес и околину.
Србска популација је тако створила 1992. године Србску Републику Босну и Херцеговину, која је заузимала 70% некадашње територије БиХ.
Живот се у граду Купресу и околини нормализовао колико је то било могуће, јер је линија фронта према хрватским селима била свега неколико километара. Почевши од Божића 1993. године па до краја те године хрватске снаге су константно нападале Србе у зони купреса и правиле им засједе.
Већ крајем октобра 1994. године крећу муслиманске операције из правца Бугојна и Доњег Вакуфа, што је резултовало надирањем ка Купресу.
НАЛОГОДАВЦИ И УЧЕСНИЦИ
Међу одговорнима за почињене злодјела на ширем рејону Купреса спомињу се сљедећа имена:
- Тихомир Блашкић, замјеник начелника Генералштаба ткз. Хрватског Вијећа Одбране (хрватска паравојска у Босни и Херцеговини).
- Миливоје Петковић, начелник Генералштаба ткз. Хрватског Вијећа Одбране у БиХ.
- Јосип Черни, командант ткз. ХВО за рејон Дувна (Томиславград).
- Миљенко Филиповић, командант специјалне јединице "Зрињски" у саставу Војске Републике Хрватске.
- Мехмед Алагић, командант Седмог (травничког) корпуса муслиманске ткз. Армије Босне и Херцеговине.
- Фикрет Ћускић, замјеник команданта Седмог корпуса муслиманске ткз. Армије БиХ.
- Станко Божић, управник концентрационог логора "Хелиодром".
- Станко Сопта, командант Друге гардијске бригаде ткз. ХВО из Мостара.
ЗЛОЧИНИ
Потписивањем Вашингтонског споразума у САД 18. марта 1994. године окончани су муслиманско-хрватски оружани сукоби у Босни и Херцговини. Овај споразум су потписали:
- Ејуп Ганић, предсједник муслиманске Владе у Сарајеву.
- Мате Гранић, министар иностраних послова Републике Хрватске.
- Крешимир Зубак, предсједник ткз. Херцег-Босне (хрватске парадржаве на тлу БиХ).
Врло брзо дошло је до планирања нових злочиначких активности против Срба. Тако је наредних мјесеци дошло до састанака високих официра муслиманске и хрватске стране о разради планова да се освоје стратешке и доминантне коте на Купрешкој висоравни.
Ова злочиначка операција је добила назив "Цинцар" по истоименом планинском врху које дијели Гламочко и Купрешко поље.
Муслиманске снаге су у јесен 1994. године покренуте из централне Босне, из правца Бугојна и Доњег Вакуфа, док су хрватске снаге покренуте из западне и централне Херцеговине, односно правца Мостара, Ливна, Дувна... тако су агресорске снаге бројила око 40.000 бојовника међу којима су биле и јединице Војске Репубике Хрватске.
Одбрану србских положаја на Купресу су чинили дијелови Другог (дрварског) крајишког корпуса који су бројили око 3.500 војника, односно двије бригаде. Једна је била VII купрешка бригада и XIX доњовакуфска бригада. Касније су дошли на испомоћ дијелови Гарде Пантери и неколико чета V. Гламочке и XI Граховске бригаде.
У раним јутарњим сатима 19. октобра муслиманска артиљерија је почела жестоко да гранатира положаје ВРС на: Врани, Стожерцу, Бућовачи и Купрешким вратима. Затим је усљедио напад пјешадијских снага...
С обзиром да је однос нападача и бранилаца био 12:1 одбрана србских положаја је била изузетно тешка. Команда 2. Крајишког корпуса је одлучила да се повуче на резервне положаје, јер обећана помоћ Генералштаба ВРС није стигла на вријеме. Иако су вођене крваве борбе на Лупоглави и Демировцу, Копривници, Јарчишту... скоро двије седмице, генерал Грујо Борић командант 2. КК наређује у ноћи 2. на 3. новембар повлачење снага према Хрбљини и Злоселу... наредни дан хрватске снаге заузимају Купрес.
Србско становништво се тада повлачи јер су знали да ће доћи до покоља ако остану. Мали број њих, углваном старије доби је остао у својим кућама, вјерујући да их неће нико неће дирати.
Хрватски и муслимански војници жељни освете гдје год да су наишли на наког живог они су их убијали, мучили или заробљавали па одводили у концентрационе логоре, највише логор "Хелиодром", у приградском насељу Родоч покрај Мостара.
Најмање 20 Срба (војника и цивила) је том приликом убијено, док их је 15 рањено... а њих двадесетак је киднаповано и одведено у логоре, гдје су били тешко мучени. Хиљаде Срба са Купреса и околине су отишли у избјеглиштво према Бањалуци.
Хрватско-муслиманске снаге су успјеле окупирати преко 600 квадратних километара.
СУЂЕЊА И ПРЕСУДЕ
Тихомир Блашкић је оптужен 1996. године од Међународног суда за бившу Југославију за ратне злочине на подручју Босне и Херцеговине и то само над муслиманским становштивом. Исте године, он се сам предао.
У првостепеној пресуди пред Вијећем Хашког трибунала осуђен 2000. године на 45 година затвора, док је у другостепеној пресуди казна смањена на девет година робије. Он је после 8,5 година издржане казне пуштен на слободу августа 2004. године.
У Хашком суду је такође осуђен и хрватски генерал Миливоје Петковић на 20 година затвора за ратне злочине над муслиманима у Босни, али не и над Србима. Било је то у другостпеној пресуди 29. новембра 2017. године, али је он издржао само четири године и пуштен на слободу.
МУП Републике Србске је Тужилаштву БиХ доставило први извјештај 2005. године о ратним злочинима на подручју западних дијелова Босне, гдје спадају општине: Дрвар, Шипово, Петровац, Мркоњић Град, Бихаћ, Јајце... касније је тај извјештај допуњен двије године касније, гдје се упућује оптужба за Тихомира Блашкића, Станка Сопте, Мариа Петровића и више непознатих особа.
Центар Јавне безбједности Бањалуке је током 2013-2016 поднио босанско-херцеговачком Тужилаштву сву документацију о злодјелима која су починили припадници хрватско-муслиманских снага над цивилним становништвом Купреса и околине, али и борцима заробљеницима ВРС у јесен 1994. године. Та документација је имала више од 1.500 страница са сликама и изјавама жртава.
Том приликом су оптужени: Тихомир Блашкић са сарадницима, Миљенко Филиповић, Станко Божић, Фикрет Ћускић, Јосип Черни... и то за кривична дјела као што је: злочин против човјчености, нехумано поступање против ратних заробљеника, уништавање културно-историјског насљеђа и вјерских објеката, убијање, прогон и депортацију цивила, оснивање концентрационих логора итд. Све у периоду 1993-1994.
Међутим, Тужилаштво Босне и Херцеговине усљед великих политичких притисака врши опструкцију над предметима како истина не би изашла на видјело.
ПУБЛИКАЦИЈЕ
О злочинима над Србима у Купресу који су се дешавали у јесен 1994. године готово да није снимљен снимљен ниједан документарни филм.
Док је написан такође мали број њига. Једна од њих је "Синови Виторога", аутора Душана Марића, команданта извиђашко-диверзантског одреда у 7. купрешкој бригади ВРС.
ЗАКЉУЧАК
Операција "Цинцар" је само једна карика геноцидног ланца који се током деведесетих година обрушио на Србе у Босни и Херцеговини у посљедњој деценији 20. стољећа.
Циљ муслиманских и хрватских екстремиста је био да се Срби уклоне не само са подручја Купреса и Босанске Крајине, већ и читаве БиХ. Алија Изетбеговић је БиХ замислио још 1971. године као суверену муслиманску државу по моделу сунитског Ислама, а то је све описао у ткз. Исламској декларацији. Уласком у политику 1990. те планове је почео да спроводи у дјело. Хрватски предсједник Фрањо Туђман је БиХ желио у саставу Хрватске, односно да се обнови клеро-фашистичка НДХ.
Заправо, хрватско и муслиманско друштво никада посље Другог свјетског рата нису прошли процес денацификације и дефашистизације. Брозов режим је јавно забрањивао приче о страдањима Срба, јер су темељи јужнославенске државе били лажно "братство и јединство", у које су само наивни Срби вјеровали. Штавише и крашке јаме гдје су бацани Срби 1941-1945 су забетониране без да су претходно извађене кости мученика. То је омогућило касних осамдесетих година почетак растурања Југославије и несагледиву катастрофу.
С обзиром да су у цијелој западној хемисфери Срби означени као једини кривци за разбијање југославенске федерације деведесетих година и ратове на тлу исте, тешко је вјеорвати да ће неко од злочинаца бити процесуиран, било са пушком или у одјелу, због ратних злодјела, као што је и овај купрешки злочин.