Злочини у Фочи су назив за монструозна ратна злодјела које су починили припадници муслимаских снага у општини Фоча, односно доњем дијелу Подриња на истоку Босне почетком деведесетих година 20. стољећа.

Овакав злочини су планирани и извршени од злотвора из сусједних муслиманских села који су добили налог од централе партије Странке Демократске Акције из Сарајева да етнички очисте тај регион од србског живља.

За неколико дана током љета 1992. године убијено је стотинак ненаоружаних циивла, углавном старих и немоћних који нису пружали никакав отпор. Њихове куће и привредни објекти су спаљени и уништени до темеља.

Тужилаштво БиХ, као и Међународни кривични суд у Хагу су одбили да процесуирају осумњичне, иако су преживели овог етничког чишћења са елементима геноцида свједочили пред истражним органима Србске Републике и навели имена комшија које су препознали.

ПРЕТХОДНИЦА

Југославија је била федеративна држава састављена од шест република: СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија... с тим да је СР Србија имала двије покрјине: АП Војводина и САП Косово и Метохија. И СФРЈ и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живили од Вардара па до Триглава и од Ђердапа до Јадрана.

Југославенска федерација 1974-1992

Друштвено-економско уређење је био социјализам, односно диктарура пролетеријата и радничко самоуправљање. Политички систем је био једнопартијски, односно владао је Савез Комуниста.

Устав Југославије од 1974. године донио је децентрализацију земље, која је омогућила сепаратистичким снагама прво у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији западног Балкана, а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат.

ЈНА је створена на традицији Титових партизана

Савезна скупштина августа 1989. године доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замјењује вишепартијски систем почетком наредне године. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.

Савеза Комуниста Југославије се распада 23. јануара 1990. на чувеном XIV конгресу у београдском Сава Центру, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе. У то вријеме, Њемачка је била уједињена, а "гвоздена завјеса" је у земљама Варшавског пакта већ била пробијена и на дјелу су отпочеле ткз. Обојене револуције.

Југославенска шесторка мистерије

Словеначка делегација напушта засједање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен у питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је након 45 година прекинута владавина комуниста у Југославији.

Заправо тада је друга јужнославенска држава озбиљно нагрижена унутрашњим сепаратизмима, који су врло брзо добили велику помоћ спољних фактора, прије свега: Ватикана, Европске Уније и САД. Касније исламских земаља сјеверне Африке, Блиског и Средњег Истока. Њихов циљ је био убацивање радикалних исламиста у Европу и ширење Ислама.

Ситуација у Босни и Херцеговини

Босна и Херцеговина је централна република СФР Југославије, у којој су живјели Срби, муслимани и Хрвати, заједно са националним мањинама.

Дана 18. новембра 1990. одржани су први вишестраначки избори након Другог свјетског рата. Власт је формирана од странака антикомунистичке коалиције: СДА, СДС и ХДЗ. Народни посланик који је добио највише гласова је Фикрет Абдић (47,4%), успјешан привредник из Велике Кладуше, али је он склоњен у страну од муслиманских екстремиста због тога што није желио рат, нити сукобе са Србима. Уствари, он је био само мамац бирачима на изборима.

Тако је предсједник Предсједништва БиХ постао Алија Изетбеговић, пријератни робијаш и аутор чувене шовинистичке "Исламске декларације". Предсједник Народне скупштине постао је Момчило Крајишник из странке СДС, а Хрват Јуре Преливан премијер Владе. Ова коалиција је издржала 15 мејсеци. Урушила се на почетку ратних збивања априла 1992. године.

Водећи чланови муслиманске Странке Демократске Акције: Алија Изетбеговић, Ејуп Ганић, Харис Силајџић и др. су још средином 1991. године донијели одлуку да не желе Босну и Херцеговину у Југославији, односно да желе независну БиХ. Ту су се планови странака СДА и ХДЗ поклапали, али су обије странке жељеле да имају етнички и вјерски чисту државу. Односно Хрвати су жељели БиХ да припоје Хрватској, а муслимани радикалну исламску републику.

Куљић (ХДЗ), Караџић (СДС) и Изетбеговић (СДА)

Идеју о независној Босни и Херцеговини су свакако ширили и медији. Још октобра 1991. године у сарајевским новинама појављивале су се отворене пријетње србском народу. Између осталог најављивано је обнављање тзв. Ханџар дивизије, фашистичке јединице која је 1941-1945 починила стравичне злочине над Србима у Независној Држави Хрватској. Ту формацију су чинли углавном муслимани. Иначе, усташка злодјела у Босни и Херцеговини су досегнула свој врхунац у мјестима као што су: Пребиловци, Дракулић, Билећа, Гацко, Доња Градина, Купрес, Драксенић...

У августу 1991. почиње организовано наоружавање муслимана и Хрвата у БиХ које је ишло преко странака СДА и ХДЗ, са циљем напада на Југословенску Народну Армију. Наредног мјесеца почело је оснивање мјесних одбора паравојне формације "Зелене беретке" и "Патриотске лиге". У Мостару је у другој половини 1991. било пуно припадника ЈНА, који су долазили из Хрватске (Далмација и Дубровачки рејон), одакле су били протјерани или повучени. Касније су отишли у Ужице (СР Србија).

Прваци ХДЗ у Грудама 18. новембра 1991. проглашавају Херцег-Босну, хрватску парадржаву на тлу БиХ. Она је постојала током рата и циљ је био да се цијела БиХ интегрише у Хрватску, односно да се обнови НДХ. Имали су константно помоћ званичног Загреба и Туђмановог режима.

Почетком 1992. тачније 9. јануара србски посланици у Сарајеву проглашавају Републику србског народа у БиХ, као одговор на муслиманске и хрватске пријетње односно Срби желе да остану да живе у Југославији. Седам недјеља касније, организован је референдум о одвајању Босне и Херцеговине од СФРЈ, где је 62,4% бирача гласало за независност, што је недовољно да се сматра важећим. Ипак, земље ЕУ и САД им признају то.

У Лисабону су 23. фебруара представници муслимана, Срба и Хрвата у БиХ потписали чувени Кутиљеров споразум како би се зауставио рат... међутим, десет дана касније Алија Изетбеговић повлачи потпис на наговор Ворена Цимермана америчког амбасадора у Југославији и то послије 10 дана.

Жозе Кутљеро из Португала

У Сарајеву су 1. марта припадници "Зелених беретки", које предводи криминалац Рамиз Делалић Ћело, пуцали на србске сватове на Башчаршији и убили младожењиног оца Николу Гардовића, а свештеника Раденка Миковића ранили. То је био догађај који је најавио крвави рат деведесетих, а то је био и један од повода да се распадне још увјек мјешовита полиција. У западним медијима овај догађај је лажиран, тј. реченео је да су Срби наводно пуцали на муслиманске сватове.

Након тога, усљедилили су бројни напади на србска мјеста у БиХ, као и припаднике ЈНА (Сијековац, Купрес, Сарајево, Тузла...). Међународни представници су били само нијеми посматрачи.

Ситуација у Фочи

Фоча је насеље у југо-источним дијеловима Босне, кроз коју протиче ријека Дрина. У близини Фоче је граница са Црном Гором и Рашком области, тако да су Срби овјде домицилно становништво стољећима.

Географски гледано Фоча се налази на граници Босне и Старе Херцеговине, иако ту није јасна граница гдје заправо Фоча припада.

Још у доба Средњег вијека, ово мјесто је имало назив Хоча, као топоним који су досељеници са поростора Старе Србије донијели у ове крајеве бјежећи од турске инвазије и захтјевом да пређу у Ислам.

Аустроугарском окупацијом Босне и Херцеговине након Берлинског конгреса јула 1878. године османлијски терор над православним Србима наставио је Бечки двор. Наручито након Сарајевског атентата 1914. године дошло је до масовних хапшења (рација), прогона и убистава Срба у овим подручијима, јер су се налазли уз границу са Краљевином Србијом.

Када је србска Друга армија под командом војводе Степе Степановића 1918. ослободила цијелу Босну и друге србске земље под Хабзбуршком монархијом створена је прва јужнославенска држава: Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. Фоча је ушла у сатав Зетске бановине.

Тада је дошло до великон прогреса и ослобађања оријенталног утицаја у овим крајевима. Срећа није дуго потрајала јер су априла 1941. године Њемачка и Италија са својим сателитима: Бугарска, Албанија, Мађарска и Румунија извршили агресију на Краљевину Југославију и раскомадали је. Фочански крај је ушао у састав клеро-фашистичке Независне Државе Хрватске, гдје су муслимански и хрватски фашисти (усташе и домобрани) спроводили геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима према захтјевима владарског двојца: поглавник Анте Павелић и кардинал Алојзије Степинац. Покрети отпора у овом крају су били јаки и створена је током 1942. и Фочанска Република.

Након завршетка Другог свјетског рата, овај крај је обнављан, иако је добар дио становништва одлазио у велике градове или панонску низију.

Према попису становништва из 1991. године Фоча је имала 14.335 становника, од чега је било 58% Срба и 38% муслимана.

ЗЛОЧИНАЧКА ОДИСЕЈА

Према директивама централе Странке Демократске Акције муслимански официри ткз. Армије БиХ су направили детаљан план о етничком чишћењу овог краја (мјесто по мјесто), како би се направила касније злогласна "Зелена трансферзала" која би одвојила Црну Гору од Републике Србије.

Доња Брда

Дана 13. јула 1992. године муслиманске паравојне формације су убили два Србина цивила: Душaн Дaвидовић (57) и Вaсо Дрaгичeвић (41), коjи су сe из стрaхa од муслимaнa склонили у сeло Горњa Брдa, убиjeни приликом поврaткa кућaма.

Мирушићи

Дана 20. маја 1992. године муслиманске паравојне формације су убили Живка Мaрковића (62) на веома страшан начин: глaвa одсјeчeнa и приковaнa зa дрво, лијeвa рукa одсјeчeнa, рaспорeн и нaтрпaн сољу, кожa одeрaнa...

Бујаковина

Село Бујаковина изнад Фоче је имало 130 становника почетком деведесетих година, од чега су Срби чинили 98,40% популације.

Припадници 1. фочанске бригаде 22. јуна 1992. године упали су у ово мало планинско село које се налази на путу Фоча - Сарајево. Том приликом је свирепо убијено најмање девет цивила Срба, док су остали мјештани побјегли јер је муслиманских крвника било далеко више и били су боље наоружани. У Бујаковини је настао прави помор јер су им спаљиване и рушене куће, привредни објекти (штале, торови, шупе), док им је покретна имовина и стока покрадена. 

 Међу злотворима који су починили овај стравичан масакр очевици и преживјели су препознали сљедеће особе:

 Међу жртвама је било и мушкараца и жена, чак и један слепи старац.

Милотина

У овом селу су 7. јула 1992. убијени Момир Ђуровић и Ђорђо Мастило (72), који је исјечен сјекиром.

Рули

У овом селу су 21. јула 1992. године муслиманске снаге убиле Стоју (70) и Новицу (70) који су бјежали према Фочи, па су их сустигли меци из аутоматске пушке. Њихова кућа је спаљена, а прије тога опљачкана.

Јамнићи

Дана 26. јула 1992. године муслиманске оружане формације упале су у Јамниће и направиле масакр над десет Срба цивила.

Слатина

Дана 27. јула 1992. године муслиманске оружане формације упале су у Слатину и убили Милоша Дејана, цивила.

Преључа

Дана 30. јула 1992. године муслиманске снаге упадају у село Преључа и убијају најмање девет Срба цивила:

Чурево

Дана 8. августа 1992. године убијен је Жарко Паприца на својој ливади док је косио траву за стоку.

Пољице

Дана 8. септембра 1992. године муслиманске ратне јединице ткз. Армије БиХ упадају у ово село које су предводили Касим Барлов и браћа Бећиревић...  Тада је побијено најмање 14 Срба цивила.

Пут Миљевина - Калиновик

Дана 20. септембра 1992.  године у муслиманској засједи убијено је 40-ак Срба цивила у моторном возилу (аутобусу).

Озаревина

Дана 16. новембра 1992. године муслиманске јединице ткз. Армије БиХ у нападу нa сeло Озaрeвину убијају сљедеће особе:  Стaкa Пљeвaљчић (68), Воjо Кулић (48) и Jaгош Крсмaновић (57)...

ПОСЉЕДИЦЕ

Србска Војска у Босни и Херцеговини је наредних недјеља ослободила Бујаковину и остала мјеста, која је остала на првој линији фронта све до краја рата.

Након што је потписан Дејтонски мировни уговор 21. новембра 1995. у САД, Бујаковина је остала у саставу Републике Србске.

Истражним органима РС преживјели свједоци су 25. октобра 1992. године дали изјаве и имена осумњичених ликова за ово етничко чишћење које има све елементе геноцида (01-1578/92).

ЗАКЉУЧАК

Злочини у Фочи су само једна карика геноцидног ланца тј. удруженог злочиначког подухвата који се обрушио на Србе током деведесетих година 20. вијека у Босни и Херцеговини од стране муслиманских власти формиране од првака СДА: Алија Изетбеговић, Харис Силајџић и Ејуп Ганић.

Циљ је био да се православни Срби елиминишу, не само са подручја источне Босне односно Подриња, већ читаве Босне и Херцеговине, јер су муслимански екстремисти заправо жељели етнички и вјерски чисту државу по модели Алијине Исламске Декларације, која је објављена 1971. године.

С обзиром да су Срби у читавој западној хемисфери означени као једини кривци за распад и разбијање Југославије и ратове на тлу исте, тешко је вјеровати да ће у догледно вријеме неко од муслиманских крвника са оружјем или у одјелу одговарати за оваква монструозна злодјела, као што је и овај фочански злочин.