Ураган 1995 - www.zlocininadsrbima.com


Оцените нам овај чланак:

Време: Распад СФР Југославије и ратови 1990-их

Област: Босна


Ураган 1995



РАТ У БИХ 1992-1995

Бјеловац -Босански Брод - Доброовљачка

Брадина - Јама Казани - Кравица Кукавице

Петровачка цеста - Логор Брчко - Купрес

Логор Дретељ - Логор Силос - Бихаћки логор

Логор Орашје - Логор Оџак - Логор Челебићи

Породица Ристовић - Породица Кнежевић

Башчаршија - Наташа и Милица - Мостар

Сердари - Тузла - Бањалучке бебе - Јошаница

Чемерно - Ф. Јабука - Слађана Кобас - Чагаљ

Сарајевска Голгота - Ураган - Олга Драшко

Чајниче -

 

"Ураган 95" представља шифровано име за злочиначку акцију муслиманске Армије Босне и Херцеговине, на планини Озрен и долини ријеке Криваје у централним дијеловима Босне из средине септембра мјесеца 1995. године, пред завршетак босанско-херцеговачког рата.

Том приликом је етнички очишћено преко 30 српских села, а скоро 8.000 Срба је прогнано из јужних дијелова Озрена. Док је око 600 Срба је убијено или се води као нестало.

Муслиманска војска је имала у својим редовима алахове ратнке, односно добровољце из арапских земаља, који су дошли 1992-1993 у Босну и Херцеговину да се боре за Џихад. Они су чинили стравичне злочине, несхватљиве здравом људском разуму и сликали се и снимали поред својих жртава. Штавише, ти морбидни снимци и слике су обишли свет, али нико није реаговао.

Иако су имена злочинаца врло добро позната и хашком и босанско-херцеговачком тужилаштву, само је једна особа кажњена за ове ужасне злочине и то по командној одговорности

Из каснијих дешавања на међународном плану у Дејтону, лако се схвата да су Озрен и Возућа били добар џокер у политичким играма који су жртвовали српску вековну земљу за рад привођења рата крају.

 

 

ПРЕТХОДНИЦА

Распадом друге Југославије више од два милиона Срба нашло се на простору западно од ријеке Дрине, односно ван граница СР Србије. Распад СФРЈ средином 1991. године донио је са собом и велике ратне сукобе, прогоне и страдања, пошто хрватски сепаратисти су жељели да поред самосталности добију и етнички чисту хрватску државу. Тиме би био остварен вишевјековни сан Хрвата о независној држави. Власти СР Хрватске су у јесен 1990. илегално увезли велику количину наоружања, а у зиму промјенили Устав, тако што су Србе прогласили националном мањином и избацили назив "социјалистичка", умјесто петокраке шаховница постаје симбол Хрватске. То је довело до великог заоштравања односа и напетости између Срба и Хрвата. У прољеће 1991. хрватска полиција почиње упаде у српска мјеста, а Срби одговарају подизањем барикада. ЈНА је све до средине љета 1991. била тампон зона, а онда је и сама била нападнута од хрватских паравојника. Тада почињу у Хрватску да се враћају усташе и њихови потомци који су након 1945. емигрирали у иностранство (Аустралија, САД, Канада, Немачка, Аргентина, Парагвај...)

Тако је отпочео и рат у Хрватској који је трајао пуне четири године. У том рату је створена Република Српска Крајина, која је обухватала Сјеверну Далмацију, Лику, Кордун, Банију, Западну Славонију и Источну Славонију, Барању и Западни Срем.

У априлу 1992. године у централној југословенској републици Босни и Херцеговини напетости почињу да кључају и отпочиње крвави рат између три народа, који је трајао три године. У том рату је створена Република Српска. Муслиманске и хрватске ратне јединице у БиХ су такође имале пуно злочиначких акција, које су довеле до етничког чишћења српског становништва у Сарајеву, Сребреници, Бихаћу, Мостару, Горажду, Тузли, Орашју, Чапљини... Оснивани су системи концентрационих логора за мучење Срба (Дретељ, Дувно, Челебићи и др).

Хрватска војска и полиција су током рата у Хрватској (1991-1995), имали низ злочиначких акција као што су: "Миљевачки плато", "Масленица", "Медачки џеп"... Исто тако покренуто је етничко чишћење Срба у урбаним среднинама: Сисак, Госпић, Задар, Осијек, Вуковар, Карловац, Загреб, Сплит, Дубровник и др.

 

 

Ситуација у Завидовићима

Завидовићи су мјесто у централном дијелу Босне и Херцеговине, на путу између Добоја и Зенице, подно планине Озрен, у долини ријеке Босне и Криваје. Срби на овим просторима представљају домицилно становништво, које се ту налази више вјекова. Насеље Завидовићи су настали у 19. вијеку.

Овдје су давно живјели Илири, Келти, а касније и Римљани. Јужни Славени у ове крајеве долазе у 6. стољећу, потом праве своје средоњовјековне државе. Завидовићи су припадали Краљевини Босни још крајем 12. вијека када је средњовјековном Босном управљали Кулин Бан, па све до врхунца када је столовао краљ Твртко I Котроманић. Градиле су се православне цркве и манастири (Српски краљ Драгутин је саградио 1284. манастир Озрен итд.). Било је ту у време успона српске властеле и државе.

Најездом Турака Османлија из Мале Азије крајем 14. вијеку, све хришћанске државе на Балкану пропадају и постају вазалне државице или дио велике турске царевине. Османлије су пустошили све до Беча, када бивају поражени и почиње повлачење. Средином 15. вијека читава Босна па и озренски крај потпада под Турску. Тако је у ове крајеве донијет ислам. Турци су према хришћанском становништву спороводили терор и страховладу, односно исламизацију, потурчавање правоаславних Срба... што је касније крајем 20. вијека донијело нову нацију - муслимани тј. бошњаци.

Аустрија на Берлинском конгресу јула 1878. године добија право од Великих сила да окупира читаву Босну и Херцеговину, тако да и Завидовићи тј. Озрен потпадају под влас Бечког двора. Хазбурзи су наставили терор над православним живљем, што је кулминирало великим незадовољством, односно тајна организација Млада Босна извршава атентат на престолонаследника Франца Фердинанда у Сарајеву 1914. на Видовдан... што је био окидач касније за Први светски рат. После Великог рата, 1918. распадом Аустро-Угарске монархије, формирана је прва јужнославенска држава - Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, а Завидовићи су ушли у састав Врбаске бановине. Тада је национални састав становништва на планини Озрен и околини био већински српски преко 80%.

Нападом Немачке, Италије и савезника априла 1941. на југославенску краљевину, њена територија је подијељена, а највећи дио је припао фашистичкој НДХ. Тако су усташе спрводиле геноцид над Србима православцима, који није заобишао ни Озрен. Усташке јединице Ханџар дивизија и Црна Легија су се посебно истицале у својим крвавим пировима на Озрену. После Другог свјетског рата о именима и нацоналнсти жртава и злочинаца морало се ћутати за рад идеала "Братства и јединства".

Завидовићи су 1947. добили пругу, која их је повезивала са Сарајевом, а све у циљу експлоатације рудника. Тако је покренут велики економски развој овог краја. Поред тога овјде је саграђена индустрија прераде дрвета, због великих богатава шумом.

Национални састав општине Завидовићи према попису становништва 1991. био је сљедећи: 30% Срба, 63% муслимана, 6% Хрвата.

 

 

НЕПОСРЕДНО ПРЕД ОПЕРАЦИЈУ

У лето 1995. године, америчка администрација је започела кампању "Завршетак ратних дејстава на подручију бивше Југославије"... Тако је дозвољено хрватској војсци да спроведе злочиначке акције:

  • "Бљесак" у мају 1995. над Западном Славонијом (РСК).
  • "Олуја", у августу 1995. над Книнском Крајином (РСК).

Са простора Српске Крајине прогнано скоро 300.000 Срба за три месеца. Истовремено хрватска је током августа и септембра 1995. наставила са Петим муслиманском корпусом дејства у Босанској Крајини у злочиначкој акцији "Маестрал", када су дошли до Бања Луке.

Крајем августа 1995. године започела је злочиначка акција "Намерна сила", где је НАТО авијација бомбардовала војне и цивилне циљеве широм Републике Српске. На хиљаде бомби је пало и уништавало куће, школе, болнице, цркве, мостове, индустријска постројења, касарне, репетиторе итд.

Тако је и на Озрен 7. септембра 1995. на врху Краљица испалио смтроносне ракете, када је погинуло двадесетак припадника Војске Републике Српске. То је урађено са циљем олакшавања муслиманским јединицама да изведу своју злочиначку акциију три дана касније.

Мада су муслиманске ратне јединице нападе на Озрен извршиле још крајем маја 1995. али са не превише успеха. Успјели су освојити стратешку коту Подцијелово, гдје су се свирепо иживљавали над заробљеним припадницима ВРС.

Зоран Благојевић, комадант 4. озренске лпбр наводи почетком септембра 1995. године, тражи помоћ Генералштаба ВРС, јер су извиђачко-диверзантске јединице уочиле концентрисање великог броја муслиманских снага од Зенице до Тузле. Међутим, на његове апеле нико није реаговао.

 

 

 

НАЛОГОДАВЦИ И ИЗВРШИОЦИ

Налог за ову злочиначку акцију дао је лично Алија Изетбеговић, врховни комадант муслиманске Армије Босне и Херцеговине. Поред њега у планирању и командовању учествовали су:

  • Рефик Лендо, бивши официр ЈНА, који је почетком босанско-херцеговачког рата биоје шеф тзв. Кризног штаба у Новом Травнику и функционер милитантне странке СДА. Касније је комадант оперативне групе "Босна", па главни оперативац за Други корпус муслиманске Армије БиХ у Тузли постаје 1995. године.
     
  • Сакиб Махмуљин, комадант Трећег корпуса муслиманске Армије БиХ из Зенице. Бивши официр ЈНА, који је радио у Чапљини (1970-1989). Одмах на почетку рата постаје члан муслиманског Генералштаба и поверљив човек Алије Изетбеговића.
     
  • Сеад Делић, комадант Другог корпуса муслиманске Армије БиХ из Тузле. Био је официр ЈНА, где је службовао до 10. априла 1992. када се придружује муслиманској паравојсци, где добија висок чин.
     
  • Фаил Хасанагић, комадант 35. дивизије муслиманске Армије Босне и Херцеговине.
     
  • Халил Брзина, комадант Седме бригаде муслиманске Армије БиХ.
     
  • Абдел Кадер Мокхтари (звани Абу Малија), комадант одреда "Ел Муџахедин".
     
  • Расим Делић, начелник Генералштаба муслиманске Армије БиХ. Био је официр ЈНА у артиљеријским јединицама. Априла 1992. прикључује се муслиманској паравојсци и добија висок чин.
     
  • Шевал Курспахић, мајор муслиманске Армије БиХ.
     
  • Мухарем Ефендић, пензионисани пуковник муслиманске Армије БиХ.

 

 

 

НАПАДИ И РАТНИ ЗЛОЧИНИ

Припадници Другог и Трећег муслиманског корпуса Армије Босне и Херцеговине, уз одред "Ел Муџахедин" бројали су преко 22.000 бојовника. Дана 10. септембра 1995. године у рану зору из артиљеријских оруђа започели су напади на прве линије српске одбране у јужним дијеловама Озрена, који су бранили 3.000 бораца ВРС из три озренске бригаде и једна србачка и једна прњаворска.

За кратко време муслимански бојовници су заузели коту Паљеник. У редовима српске одбране настаје пометња. Село Возућа се нашла у окружењу, док је 60 српских бораца заробљено. Нису их водили у логоре, већ су их на лицу мјеста мучили до смрти.

Напад муџахедина на Возућу предводио је Муатез Била, који је након пада села погинуо у акцији.

Касније, око 80 бораца ВРС је заробљено и одведено у концентрационе логоре: Каменица и Ливаде.

11. септембра 1995. године II чета Петог батаљона 328. брдске бригаде муслиманске Армије БиХ, на локацији познатој као Ђурића Вис у насељеном мјесту Кестен, општина Завидовићи, заробила је групу од 52 припадника ВРС коју су сачињавали припадници Четврте озренске бригаде и других јединица Војске Републике Српске, као и 4 цивила, од којих и три жене.

 

Гледано по годинама, људски губици на српској страни у бици за Возућу су следећи:

ГОДИНА ВОЈНИКА ЦИВИЛА УКУПНО
1992 174 27 201
1993 47 8 55
1994 193 7 200
1994 596 20 614


Наведена група заробљеника одведена је у салу Омладинског дома у мјесту Кестен, а у току транспорта муџахедини су лишили живота два заробљеника.

Хиљаде српских породица у страху од убијања креће у колонама у избјеглиштво. Тако се око 8.000 Срба иселило са својих вјековних огњишта, што укупном закључку даје право да се за операцију назове - геноцидна.

 

 

 

ПОСЛЕДИЦЕ

У Дејтону 21. новембра 1995. године долази до потписивања мировног споразума, где су учествовале три делегације. Хрватску делегацију је предводио Фрањо Туђман, председник Републике Хрватске, српску делегацију је предводио Слободан Милошевић, председник Републике Србије и муслиманску је предводио Алија Изетбеговић, председник Председништва Босне и Херцеговине. Босанско-херцеговаки Срби и Хрвати нису имали своје директне представнике.

Овај споразум је довео до краја троипогодишњег рата у БиХ, по коме су настала два ентитета: муслиманско-хрватска Федерација са 51% и Република Српска са 49% територије некадашње БиХ. Град Брчко у Посавини је добио посебан статус, док  градић Неум на Јадранском мору треба да постане дио Републике Хрватске 2095. године.

 

А српске општине града Сарајева постали су дио МХ Федерације, што је наредне године довело до великог егзодуса сарајевских Срба познат као Сарајевска Голгота. Јужни дијелови Озрена остали су у МХ Федерацији.

 

 

ОПТУЖНИЦЕ И ПРЕСУДЕ

Хашки Трибунал је 2008. осудио муслиманског генерала Расима Делића на три године затвора.

Центар јавне безбједности Добој је 1. марта 2012. године поднео кривичну пријаву у Окружном тужилаштву Добоја против више лица, за ратне злочине почињене на Озрену јула-септембра 1995. године.

Дана 8. децембра 2015. године припадници СИПА су ухапсиле Сеада Делића у Сарајеву и одређен му је притвор. Наредни дан Суд у Сарајеву је пустио Сеада Делића и дозволио му да се брани са слбоде. Суђење је у току.

 

 

ГОДИНАМА КАСНИЈЕ

Комисија за тражење несталих лица Републике Српске је у периоду 1996-1997 имала неколико састанака са представницима међународних снага, али и са функционерима Федерације БиХ, који су негирали постојање логора (Зеница, Тузла и Гостовић) и српских заробљеника у њима.

У августу 1997. снаге ИФОР-а су пронашли два официра ВРС који су били заробљени у концентрационом логору у Зеници. Исто тако на локацијама Стог и Паљеник пронађене су масовне гробнице са српским војницима, који су ту сахрањени 1995. Укупно је откривено 11 масовних гробница на Озрену.

У јуну 2006. године Комисија за тражење несталих особа Федерације БиХ, извршила је ексхумацију масовне гробнице у Каменици, у кориту ријеке Гостовић, приликом чега је пронађено и ексхумирано укупно 8 тијела, са одсјеченим главама, као и десет лобања.

2007. године на Озрену започета је манифестација под насловом "Стазама егзодуса", у знак сјећања на погинуле озренске борце ВРС и прогнане Србе са Озрена 1995. године.

 

 

ПУБЛИКАЦИЈЕ

Ненад Цвјетковић је 2012. године написао књигу "Битка за Возућу 1992-1995", у којој је писао о босанско-херцеговачком рату на Озрену и прогон српског народа септембра 1995.

У документарном филму "Љуби брата" у производњи Логораша Републике Српске говори се о између осталог о заробљавању српских војника и иживљавању муџахедина у логорима.



Да се не заборави и не понови!







































Skip Navigation Links