"Ураган" представља шифровано име за злочиначку акцију муслиманске ткз. Армије Босне и Херцеговине, на планини Озрен и долини ријеке Криваје у централним дијеловима Босне из средине септембра мјесеца 1995. године, пред завршетак босанско-херцеговачког рата.
Том приликом је етнички очишћено преко 30 насеља гдје су Срби имали апсолутну већину, а скоро 8.000 Срба је прогнано из јужних дијелова Озрена. Док је око 600 Срба је убијено или се води као нестало. Жртве су убијане на најмонструозније начине.
Муслиманска војска је имала у својим редовима Алахове ратнке, односно добровољце из арапских земаља - Муџахедини, који су дошли 1992-1994 у Босну и Херцеговину да се боре за Џихад. Они су чинили стравичне злочине, несхватљиве здравом људском разуму, сликали се и снимали поред својих жртава. Штавише, ти морбидни снимци и слике су обишли планету, али нико није реаговао.
Иако су имена злочинаца врло добро позната и хашком и босанско-херцеговачком Тужилаштву, само је једна особа кажњена за ове ужасне злочине и то по командној одговорности
Из каснијих дешавања на међународном плану у Дејтону, лако се схвата да су Озрен и Возућа били добар џокер у политичким играма који су жртвовали србску вијековну земљу за рад привођења рата крају.
ПРЕТХОДНИЦА
Разбијањем друге Југославије више од два милиона Срба нашло се на простору западно од ријеке Дрине, односно ван граница СР Србије. Ово се мисли на крајеве западно од ријеке Дрине гдје су имали релативну или апсолутну већину: Славонија, Кордун, Банија, Херцеговина, Лика, Босна, Далмација, Дубровник, Барања, Горски Котари... или пак у Вардарској Македонији и Црној Гори.
Власти СР Хрватске су у јесен 1990. илегално увезли велику количину наоружања, а у зиму промјенили Устав, тако што су Србе прогласили националном мањином и избацили назив "социјалистичка", умјесто петокраке шаховница постаје симбол Хрватске. То је довело до великог заоштравања односа и напетости између Срба и Хрвата. Почиње да васкрсава усташтво и јавно се промовише.
Средином 1991. године на простору од Вардара па до Триглава донијело је са собом и велике ратне сукобе, прогоне и страдања, пошто словеначки и хрватски сепаратисти су жељели да поред самосталности добију и етнички чисту хрватску државу. Тиме би био остварен вишевјековни сан Хрвата о независној држави.
Хрватска полиција почиње упаде у незаштићена мјеста, а Срби одговарају подизањем барикада. ЈНА је све до септембра 1991. била тампон зона, а онда је и сама била нападнута од хрватских паравојника. Тада почињу у Хрватску да се враћају усташе и њихови потомци који су након 1945. емигрирали у иностранство (Аустралија, САД, Канада, Њемачка, Аргентина, Шпанија, Италија, Парагвај...).
Колоне као судбина недужних цивила
Тако је отпочео и грађански рат у Хрватској који је трајао пуне четири године. У том рату је створена РС Крајина, која је обухватала Сјеверну Далмацију, Лику, Кордун, Банију, Западну Славонију и Источну Славонију, Барању и Западни Срем.
У априлу 1992. године у централној југословенској републици Босни и Херцеговини напетости почињу да кључају и отпочиње крвави рат између три народа, који је трајао три године. У том рату је створена Српска Република Босна и Херцеговина. Док су Хрвати у Грудама прогласили Херцег-Босну, своју парадржаву у БиХ још 18. новембра 1991. године.
Муслиманске и хрватске ратне јединице у БиХ су такође имале пуно злочиначких акција, које су довеле до етничког чишћења Срба у Сарајеву, Сребреници, Бихаћу, Мостару, Горажду, Тузли, Орашју, Чапљини... Оснивани су системи концентрационих логора за мучење Срба (Дретељ, Дувно, Челебићи, Оџаку, Виктор Бубањ, Тарчин и др).
Хрватске снаге су током рата у Хрватској (1991-1995), имали низ злочиначких акција као што су: "Миљевачки плато", "Масленица", "Медачки џеп"... Исто тако покренуто је етничко чишћење Срба у урбаним среднинама: Сисак, Госпић, Задар, Осијек, Вуковар, Карловац, Загреб, Сплит, Дубровник, Вировитица, Бјеловар, Славонска Пожега и др.
Ситуација у Завидовићима
Завидовићи су мјесто у централном дијелу Босне и Херцеговине, на путу између Добоја и Зенице, подно планине Озрен, у долини ријеке Босне и Криваје.
Срби на овим просторима представљају домицилно становништво, које се ту налази више стољећа. Насеље Завидовићи су настали у 19. вијеку.
Овдје су давно живјели Илири, Келти, а касније и Римљани. Јужни Славени у ове крајеве долазе у 6. стољећу, потом праве своје средоњовијековне државе. Завидовићи су припадали Краљевини Босни када је средњовјековном државом управљали Кулин Бан, па све до врхунца када је столовао краљ Твртко I Котроманић. Градиле су се православне цркве и манастири (србски краљ Драгутин је саградио 1284. манастир Озрен итд.). Било је ту у вријеме успона србске властеле и државе.
Панорама Завидовића, градића у Босни
Најездом Турака Османлија из Мале Азије крајем 14. стољећа, све хришћанске државе на Балкану пропадају и постају вазалне државице или дио велике турске царевине. Османлије су пустошили све до Беча, када бивају поражени и почиње повлачење.
Средином 15. вијека читава Босна па и озренски крај потпада под Турску. Тако је у ове крајеве донијет ислам.
Турци су према хришћанском становништву спороводили терор и страховладу (Прва брачна ноћ, трећина приноса, Данак у крви, набијање на колац...), односно исламизацију, потурчавање правоаславних Срба. Управо је то касније крајем 20. вијека донијело нову нацију - муслимани ткз. Бошњаци, са циљем расрбљавања нашег националног корпуса.
Манастир Озрен - чувар Православља и србског коријена
Аустрија на Берлинском конгресу јула 1878. године добија право од Великих сила да окупира читаву Босну и Херцеговину, тако да и Завидовићи тј. Озрен потпадају под власт Бечког двора. Хазбурзи су наставили терор над православним живљем, што је кулминирало великим незадовољством, односно тајна организација Млада Босна извршава атентат на престолонасљедника Франца Фердинанда у Сарајеву 1914. на Видовдан, што је био окидач касније за Први свјетски рат.
Након Великог рата, 1918. распадом Аустроугарске монархије, формирана је прва јужнославенска држава - Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, а Завидовићи су ушли у састав Дринске бановине. Тада је национални састав становништва на планини Озрен и околини био већински србски преко 80 процената.
Нападом Њемачке, Италије и њихових сателита 6. априла 1941. на југославенску краљевину, њена територија је подијељена, а највећи дио је припао клеро-фашистичкој НДХ. Тако су хрватско-муслимански фашисти спрводили геноцид над Србима православцима, који није заобишао ни Озрен. Усташке јединице Ханџар дивизија и Црна Легија су се посебно истицале у својим крвавим пировима на Озрену. После Другог свјетског рата о именима и нацоналнсти жртава и злочинаца морало се ћутати за рад лажног идеала "Братства и јединства".
Завидовићи су 1947. добили пругу, која их је повезивала са Сарајевом, а све у циљу експлоатације рудника. Тако је покренут велики економски развој овог краја. Поред тога овјде је саграђена индустрија прераде дрвета, због великих богатава шумом.
Национални састав општине Завидовићи према попису становништва 1991. био је сљедећи: 30% Срба, 63% муслимана, 6% Хрвата.
Срби на Озрену су се организовали и формирали четири своје бригаде које су биле дио 1. Крајишког корпуса Србске војске у БиХ. Они су са успјехом одољевали више од три године на муслиманске офанзиве.
НЕПОСРЕДНО ПРЕД АГРЕСИЈУ
Средином 1995. године, америчка администрација је започела кампању "Завршетак ратних дејстава на подручију бивше Југославије"... Тако је дозвољено хрватској војсци да спроведе злочиначке акције:
- "Бљесак" у мају 1995. над Западном Славонијом (РСК).
- "Олуја", у августу 1995. над Книнском Крајином (РСК).
Штa сe чуje нaд Кривajом рaтнe дeвeдeсeт пeтe?
Са простора Србске Крајине прогнано око 300.000 Срба за три месеца. Истовремено хрватска је током августа и септембра 1995. наставила са Петим муслиманском корпусом дејства у Босанској Крајини у злочиначкој акцији "Маестрал", када су дошли до Бања Луке.
Крајем августа 1995. године започела је злочиначка акција "Намјерна сила", где је НАТО авијација бомбардовала војне и цивилне циљеве широм Републике Србске. На хиљаде бомби је пало и уништавало куће, школе, болнице, цркве, мостове, индустријска постројења, касарне, репетиторе итд.
Тако је и на Озрен 7. септембра 1995. на врху Краљица НАТО авион испалио смтроносне ракете, када је погинуло двадесетак припадника Војске Републике Србске. То је урађено са циљем олакшавања муслиманским јединицама да изведу своју злочиначку акцију три дана касније.
Врховник Алија Изетбеговић и генерал Сакиб Махмуљин
постројавају муслиманске бојовнике пред битку
Мада су муслиманске ратне јединице нападе на Озрен извршиле још крајем маја 1995. али са не превише успјеха. Успјели су освојити стратешку коту Подцијелово, гдје су се свирепо иживљавали над заробљеним припадницима ВРС.
Зоран Благојевић, комадант 4. озренске лпбр наводи почетком септембра 1995. године, тражи помоћ Генералштаба ВРС, јер су извиђачко-диверзантске јединице уочиле концентрисање великог броја муслиманских снага од Зенице до Тузле. Међутим, на његове апеле нико није реаговао.
НАЛОГОДАВЦИ И ИЗВРШИОЦИ
Налог за ову злочиначку акцију дао је лично Алија Изетбеговић, врховни комадант муслиманске Армије Босне и Херцеговине. Поред њега у планирању и командовању учествовали су:
- Рефик Лендо, бивши официр ЈНА, који је почетком босанско-херцеговачког рата био шеф тзв. Кризног штаба у Новом Травнику и функционер милитантне странке СДА. Касније је комадант оперативне групе "Босна", па главни оперативац за Други корпус муслиманске Армије БиХ у Тузли постаје 1995. године.
- Сакиб Махмуљин, комадант Трећег корпуса муслиманске Армије БиХ из Зенице. Бивши официр ЈНА, који је радио у Чапљини (1970-1989). Одмах на почетку рата постаје члан муслиманског Генералштаба и поверљив човек Алије Изетбеговића.
- Сеад Делић, комадант Другог корпуса муслиманске Армије БиХ из Тузле. Био је официр ЈНА, где је службовао до 10. априла 1992. када се придружује муслиманској паравојсци, где добија висок чин.
- Фаил Хасанагић, комадант 35. дивизије муслиманске Армије Босне и Херцеговине.
- Халил Брзина, комадант Седме бригаде муслиманске Армије БиХ.
- Абдел Кадер Мокхтари (звани Абу Малија), комадант одреда "Ел Муџахедин".
- Расим Делић, начелник Генералштаба муслиманске Армије БиХ. Био је официр ЈНА у артиљеријским јединицама. Априла 1992. прикључује се муслиманској паравојсци и добија висок чин.
- Шевал Курспахић, мајор муслиманске Армије БиХ.
- Мухарем Ефендић, пензионисани пуковник муслиманске Армије БиХ.
НАПАДИ И РАТНИ ЗЛОЧИНИ
Припадници Другог и Трећег муслиманског корпуса ткз. Армије Босне и Херцеговине, уз одред "Ел Муџахедин" бројали су преко 22.000 бојовника.
Дана 10. септембра 1995. године у рану зору из артиљеријских оруђа: хаубица и топова започели су напад на прве линије србске одбране у јужним дијеловама Озрена, који су бранили не више од 3.000 бораца ВРС из три озренске бригаде и једна србачка и једна прњаворска.
За кратко вријеме муслимански бојовници су заузели коту Паљеник. У редовима србске одбране настаје пометња. Село Возућа се нашла у окружењу, док је 60 србских бораца заробљено. Нису их водили у логоре, већ су их на лицу мјеста мучили до смрти.
Напад муџахедина на Возућу предводио је Муатез Била, који је након пада села погинуо у акцији.
Касније, око 80 бораца ВРС је заробљено и одведено у концентрационе логоре: Каменица и Ливаде.
Дан касније, 11. септембра 1995. године II чета Петог батаљона 328. брдске бригаде муслиманске Армије БиХ, на локацији познатој као Ђурића Вис у насељеном мјесту Кестен, општина Завидовићи, заробила је групу од 52 припадника ВРС коју су сачињавали припадници Четврте озренске бригаде и других јединица Војске Републике Србске, као и 4 цивила, од којих и три жене.
Гледано по годинама, људски губици на србској страни у бици за Возућу су сљедећи:
| ГОДИНА |
ВОЈНИКА |
ЦИВИЛА |
УКУПНО |
| 1992 |
174 |
27 |
201 |
| 1993 |
47 |
8 |
55 |
| 1994 |
193 |
7 |
200 |
| 1995 |
596 |
20 |
614 |
Наведена група заробљеника одведена је у салу Омладинског дома у мјесту Кестен, а у току транспорта муџахедини су лишили живота два заробљеника.
Хиљаде србских породица у страху од убијања креће у колонама у избјеглиштво. Тако се око 8.000 Срба иселило са својих вијековних огњишта, што укупном закључку даје право да се за операцију назове - геноцидна.
ПОСЉЕДИЦЕ
У Дејтону 21. новембра 1995. године долази до потписивања мировног угвоора, гдје су учествовале три делегације. Хрватску делегацију је предводио Фрањо Туђман предсједник Републике Хрватске; србску делегацију је предводио Слободан Милошевић предсједник Републике Србије и муслиманску је предводио Алија Изетбеговић предсједник ратни вођа муслимана у БиХ.
Босанско-херцеговаки Срби и Хрвати нису имали своје директне представнике. На ранијим мировним конференцијама Србе је представљао Радован Караџић, а Хрвате Мате Бобан.
Овај миорвни уговор је довео до краја троипогодишњег рата у БиХ, по коме су настала два ентитета: муслиманско-хрватска Федерација са 51% и Република Србска са 49% територије некадашње БиХ. Град Брчко у Посавини је добио посебан статус, док градић Неум на Јадранском мору треба да постане дио Републике Хрватске 2095. године.
Србске општине града Сарајева постали су дио МХ Федерације, што је наредне године довело до великог егзодуса сарајевских Срба познат као Сарајевска Голгота. Јужни дијелови Озрена остали су у МХ Федерацији.
ОПТУЖНИЦЕ И ПРЕСУДЕ
Хашки Трибунал је 2008. осудио муслиманског генерала Расима Делића на три године затвора и то по командној одговорности за злочине муслиманских снага на планини Озрен септембра 1995. године.
Генерал Делић у Хагу, једини одговоран?
Центар јавне безбједности Добој је 1. марта 2012. године поднео кривичну пријаву у Окружном тужилаштву Добоја против више лица, за ратне злочине почињене на Озрену јула-септембра 1995. године.
Дана 8. децембра 2015. године припадници СИПА су ухапсиле Сеада Делића у Сарајеву и одређен му је притвор. Наредни дан Државни суд у Сарајеву је пустио Сеада Делића и дозволио му да се брани са слбоде. Суђење је у току.
Државни суд Босне и Херцеговине је 22. јануара 2020. године после вишегодишње парнице осудио генерала Сакиба Махмуљина, команданта Трећег (Зеничког) корпуса муслиманске ткз. Армије БиХ на 10 година затвора због ратних злодјела и злочина против човјечности, кршења закона и обичаја рата, убијање ратних заробљеника током септембра 1995. године на Озрену, по командној одговорности.
ГОДИНАМА КАСНИЈЕ
Комисија за тражење несталих лица Републике Србске је у периоду 1996-1997 имала неколико састанака са представницима међународних снага, али и са функционерима Федерације БиХ, који су негирали постојање логора (Зеница, Тузла и Гостовић) и србских заробљеника у њима.
У августу 1997. снаге ИФОР-а су пронашли два официра ВРС који су били заробљени у концентрационом логору у Зеници. Исто тако на локацијама Стог и Паљеник пронађене су масовне гробнице са србским војницима, који су ту сахрањени 1995. Укупно је откривено 11 масовних гробница на Озрену.
У јуну 2006. године Комисија за тражење несталих особа Федерације БиХ, извршила је ексхумацију масовне гробнице у Каменици, у кориту ријеке Гостовић, приликом чега је пронађено и ексхумирано укупно 8 тијела, са одсјеченим главама, као и десет лобања.
Култура сјећања: путевима страдања Озренских Срба
На Озрену је започета 2007. године манифестација под насловом "Стазама егзодуса" у организацији Завичајног удружења Завидовићана, у знак сјећања на погинуле озренске борце Војске Републике Србске и прогнане Србе са Озрена 1995. године. Сваке године 10. септембра ујутро креће пјешачење путевима страдања од села Тумаре (општина Лукавац), а завршава у насељу Стог код Возуће.
ПУБЛИКАЦИЈЕ
Ненад Цвјетковић је 2012. године написао књигу "Битка за Возућу 1992-1995", у којој је писао о босанско-херцеговачком рату на Озрену и прогон србског народа септембра 1995.
У документарном филму "Љуби брата" у производњи Савеза логораша Републике Србске говори се о између осталог о заробљавању Срба војника и иживљавању муџахедина у логорима.
ЗАКЉУЧАК
Злочини на Озрену су само једна карика геноцидног ланца тј. удруженог злочиначког подухвата који се обрушио на Србе током деведесетих година 20. вијека у Босни и Херцеговини од стране муслиманских власти формиране од првака СДА: Алија Изетбеговић, Харис Силајџић и Ејуп Ганић.
Циљ је био да се православни Срби елиминишу, не само са подручја Возуће и долине Криваје, већ читаве Босне и Херцеговине, јер су муслимански екстремисти заправо жељели етнички и вјерски чисту државу по модели Алијине Исламске Декларације, која је објављена 1971. године.
С обзиром да су Срби у читавој западној хемисфери означени као једини кривци за распад и разбијање Југославије и ратове на тлу исте, тешко је вјеровати да ће у догледно вријеме неко од муслиманских крвника са оружјем или у одјелу адекватно одговарати за оваква монструозна злодјела, као што је и овај озренски злочин.