Напад на колону ЈНА у Тузли извршиле су муслиманске паравојне снаге 15. маја 1992. године приликом повлачења припадника Југославенске Народне Армије из Тузле. Злочин је познатији под именом „Тузланска колона“.

Напад је био један од првих важнијих догађаја током рата у Босни и Херцеговини, а извршили су га припадници паравојних снага ткз. Патриотска лига и  припадници МУП-а Босне и Херцеговине. Злочин је директно приказиван на локалној телевизијској станици уз антисрбске коментаре и радовање.

Према наводима из кривичне пријаве, у тој колони је погинуло око 212 старешина и војника ЈНА, док је 140 заробљено и мучено.

Дан 15. мај се слави као дан ослобођења Тузле.

Хашки Трибунал за ове монструозне злочине препустио предмете Тужилаштву БиХ, уз констатацију да је почињен ратни злочин те да има осова покренути истрагу и подићи оптужнице против најмање девет особа, иако се јасно види да је у овом монструозном злочину учествовало преко 150 злотвора.

Од оптужених само су двојица изведена пред лице правде, један је ослобођен, а други чека на слободи шта ће бити.

ПРЕТХОДНИЦА

Југославија је била федеративна држава састављена од шест република: СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија... с тим да је СР Србија имала двије покрјине: АП Војводина и САП Косово и Метохија. И СФРЈ и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живили од Вардара па до Триглава и од Ђердапа до Јадрана.

Југославенска федерација 1974-1992

Друштвено-економско уређење је био социјализам, односно диктарура пролетеријата и радничко самоуправљање. Политички систем је био једнопартијски, односно владао је Савез Комуниста.

Устав Југославије од 1974. године донио је децентрализацију земље, која је омогућила сепаратистичким снагама прво у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији западног Балкана, а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат.

ЈНА је створена на традицији Титових партизана

Савезна скупштина августа 1989. године доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замјењује вишепартијски систем почетком наредне године. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.

Савеза Комуниста Југославије се распада 23. јануара 1990. на чувеном XIV конгресу у београдском Сава Центру, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе. У то вријеме, Њемачка је била уједињена, а "гвоздена завјеса" је у земљама Варшавског пакта већ била пробијена и на дјелу су отпочеле ткз. Обојене револуције.

Југославенска шесторка мистерије

Словеначка делегација напушта засједање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен у питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је након 45 година прекинута владавина комуниста у Југославији.

Заправо тада је друга јужнославенска држава озбиљно нагрижена унутрашњим сепаратизмима, који су врло брзо добили велику помоћ спољних фактора, прије свега: Ватикана, Европске Уније и САД. Касније исламских земаља сјеверне Африке, Блиског и Средњег Истока. Њихов циљ је био убацивање радикалних исламиста у Европу и ширење Ислама.

Ситуација у Босни и Херцеговини

Босна и Херцеговина је централна република СФР Југославије, у којој су живјели Срби, муслимани и Хрвати, заједно са националним мањинама.

Дана 18. новембра 1990. одржани су први вишестраначки избори након Другог свјетског рата. Власт је формирана од странака антикомунистичке коалиције: СДА, СДС и ХДЗ. Народни посланик који је добио највише гласова је Фикрет Абдић (47,4%), успјешан привредник из Велике Кладуше, али је он склоњен у страну од муслиманских екстремиста због тога што није желио рат, нити сукобе са Србима. Уствари, он је био само мамац бирачима на изборима.

Тако је предсједник Предсједништва БиХ постао Алија Изетбеговић, пријератни робијаш и аутор чувене шовинистичке "Исламске декларације". Предсједник Народне скупштине постао је Момчило Крајишник из странке СДС, а Хрват Јуре Преливан премијер Владе. Ова коалиција је издржала 15 мејсеци. Урушила се на почетку ратних збивања априла 1992. године.

Водећи чланови муслиманске Странке Демократске Акције: Алија Изетбеговић, Ејуп Ганић, Харис Силајџић и др. су још средином 1991. године донијели одлуку да не желе Босну и Херцеговину у Југославији, односно да желе независну БиХ. Ту су се планови странака СДА и ХДЗ поклапали, али су обије странке жељеле да имају етнички и вјерски чисту државу. Односно Хрвати су жељели БиХ да припоје Хрватској, а муслимани радикалну исламску републику.

Куљић (ХДЗ), Караџић (СДС) и Изетбеговић (СДА)

Идеју о независној Босни и Херцеговини су свакако ширили и медији. Још октобра 1991. године у сарајевским новинама појављивале су се отворене пријетње србском народу. Између осталог најављивано је обнављање тзв. Ханџар дивизије, фашистичке јединице која је 1941-1945 починила стравичне злочине над Србима у Независној Држави Хрватској. Ту формацију су чинли углавном муслимани. Иначе, усташка злодјела у Босни и Херцеговини су досегнула свој врхунац у мјестима као што су: Пребиловци, Дракулић, Билећа, Гацко, Доња Градина, Купрес, Драксенић...

У августу 1991. почиње организовано наоружавање муслимана и Хрвата у БиХ које је ишло преко странака СДА и ХДЗ, са циљем напада на Југословенску Народну Армију. Наредног мјесеца почело је оснивање мјесних одбора паравојне формације "Зелене беретке" и "Патриотске лиге". У Мостару је у другој половини 1991. било пуно припадника ЈНА, који су долазили из Хрватске (Далмација и Дубровачки рејон), одакле су били протјерани или повучени. Касније су отишли у Ужице (СР Србија).

Прваци ХДЗ у Грудама 18. новембра 1991. проглашавају Херцег-Босну, хрватску парадржаву на тлу БиХ. Она је постојала током рата и циљ је био да се цијела БиХ интегрише у Хрватску, односно да се обнови НДХ. Имали су константно помоћ званичног Загреба и Туђмановог режима.

Почетком 1992. тачније 9. јануара србски посланици у Сарајеву проглашавају Републику србског народа у БиХ, као одговор на муслиманске и хрватске пријетње односно Срби желе да остану да живе у Југославији. Седам недјеља касније, организован је референдум о одвајању Босне и Херцеговине од СФРЈ, где је 62,4% бирача гласало за независност, што је недовољно да се сматра важећим. Ипак, земље ЕУ и САД им признају то.

У Лисабону су 23. фебруара представници муслимана, Срба и Хрвата у БиХ потписали чувени Кутиљеров споразум како би се зауставио рат... међутим, десет дана касније Алија Изетбеговић повлачи потпис на наговор Ворена Цимермана америчког амбасадора у Југославији и то послије 10 дана.

Жозе Кутљеро из Португала

У Сарајеву су 1. марта припадници "Зелених беретки", које предводи криминалац Рамиз Делалић Ћело, пуцали на србске сватове на Башчаршији и убили младожењиног оца Николу Гардовића, а свештеника Раденка Миковића ранили. То је био догађај који је најавио крвави рат деведесетих, а то је био и један од повода да се распадне још увјек мјешовита полиција. У западним медијима овај догађај је лажиран, тј. реченео је да су Срби наводно пуцали на муслиманске сватове.

Након тога, усљедилили су бројни напади на србска мјеста у БиХ, као и припаднике ЈНА (Сијековац, Купрес, Сарајево, Тузла...). Међународни представници су били само нијеми посматрачи.

Ситуација у Тузли

Тузла је градић у сјевероисточном дијелу Босне и Херцеговине, који је привредни, културни, спортски, образовни центар у овом делу БиХ.

Налази се источно од Добоја (58 км), сјеверно од Сарајева (100 км) и западно од Зворника (53 км).

Садашњи назив Тузла, потиче од великих индустријских налазишта соли у овом крају, па су тако Римљани назвали овај градић Салинес 950. године. Иначе у овом крају су током XIII вијека србска династија Немањић зидала православне манастире и задужбине.

Турци Османлије у овај крај долазе крајем 15. стољећа и доносе исламску религију, што је била њихова успутна станица до Беча, када су поражени, што је резултирало повлачењем све до почетка 20. вијека. Одлуком Великих сила на Берлинском конгресу 1878. године, читава Босна и Херцеговина долази под управу Аустро-Угарске монархије.

Након Првог свјетског рата, Тузла улази у састав Краљевине Југославије, односно Дринске бановине.

Током Другог свјетског рата овај градић је био у саставу усташке државе  НДХ, све до 2. октобра 1943. када су партизанске јединице ПОЈ ослободиле Тузлу од усташких злочинаца који су починили стравичне злочине над србским становништвом, тако да је дошло до нарушавања националне структуре у Тузли.

Након Другог свјетског рата, Тузла као и сви други градови бивше СФРЈ доживљавају убрзани индустријски и економски развој, што је резулитрало великим приливом становништва из руралних подручија.

На изборима 1990. године, Тузла је била једини град у БиХ гдје нису побједиле националне странке, већ антинационалистички блок са двотрећинском већином. Но, то није спречило сепаратистичке снаге код муслимана и Хрвата да се илегално наоружавају и оформе паравојне формације: ткз. Патриотска Лига и ткз. Зелене Беретке.

Према попису становништва из 1991. године, укупан број становника општине Тузла био је 131.618, од чега је муслимана било 47,5%, Срба 32%, Хрвата 16,5%, осталих 4%. 

ЗЛОЧИН

Када је међународна заједница признала СР Босну и Херцеговину као независну државу од СФР Југославије априла 1992. године, а истовремено СР Србија и СР Црна Гора су истог мјесеца одлучиле да прогласе нову, трећу јужнославенску државу: Савезну Републику Југославију. Тако је Југославенска Народна Армија постала "ничија војска", односно према одредбама међурепубличких договора морала је да се повуче са територије БиХ.

Овај споразум је учињен са циљем да се мирно извуку јединице ЈНА које су биле у доста босанско-херцеговачких градова. Међутим, како је три дана раније већ формирана Србска Војска у БиХ, тако су муслиманске власти у Сарајеву виделе себи нове непријатеље које је требало уништити.

Зато је и направљен план о нападу на колону, тако да испада да је реч о грешкама појединица, а уствари је било све планирано и добро осмишљено где су многи војници ЈНА сматрани легалним метама.

Око 600 војника и старјешина 92. моторизоване бригаде ЈНА са 200 моторних возила је формирало колону, која се из касарне "Хусинска Буна" требало кретати према Брчанској Малти, па надаље према Бијељини. Ово је све урађено према договору официра ЈНА и представника локалних власти.

Припадници муслиманског МУП-а Босне и Херцеговине, муслиманске Територијалне одбране БиХ и паравојних формација са укупном снагом од око 3.000 војника су 15. маја 1992. године напале колону возила ЈНА која је мирно напуштала Тузлу према Бијељини без оружја и даље у правцу Републике Србије, чиме су прекршиле одредбе међународног ратног права, Женевску конвенцију као и претходни договор СР Југославије и муслиманских власти у Сарајеву о мирном повлачењу ЈНА са подручја Босне и Херцеговине до 19. маја 1992. године.

Према изјавама очевидаца тог догађаја сама колона је нападнута на Брчанској малти са околних зграда, па чак и са зграде болнице, а дуж цијелог пута биле су постављене мине и друга експлозивна средства.

Возила ЈНА су горјела, а експлозије су одјекивале на све стране. Тај први напад је трајао пола сата, а затим је усљедило појединачно убијање рањених и преживелих војника ЈНА у тој колони.

Цијели напад директно је преносила локална телевизија FS3, уз подругљиве и антисрбске коментаре што су потом приказале и бројне друге телевизијске станице.

Тачан број југославенских официра, младих војника и резервиста који су убијени приликом повлачења из Тузле 15. маја 1992. године није утврђен, а претпоставља се да је ријеч око 200 жртава. Посмртни остаци свих настрадалих још нису пронађени, а у спомен-костурници у Бијељини сахрањено је 29 тијела.

Предсједник Скупштине Удружења породица погинулих бораца Ђоко Пајић рекао је једне прилике да су локалне власти у Тузли 1992. године са градоначелником Селимом Бешлагићем на челу том приликом починиле ратни злочин, јер је ЈНА у складу са договором, мирно напуштала град.

Да је цијели овај злочин планиран говори и чињеница да је колони ЈНА било дозвољен излазак из Тузле по тачно утврђеној путањи и да припадници ЈНА нису смјели понијети оружје у колони, гдје су им цераде на возилима биле откривене...

ИМЕНА ЖРТАВА

Списак убијених припадника ЈНА приликом мирног и унапред договореног повлачења из Тузле:

1.         Благојевић (Анђелка) Радислав, из Мичијевића, рођен 7.7.1970. године,
2.         Благојевић(Сима) Војо, из Поречјине рођ.10.10.1959. године,
3.         Благојевић (Драга) Војо, из Подгоре - Лопаре, рођ.16.2.1942. године,
4.         Божић (Илије) Гордан, из Комара – Лукавац, рођ.23.11.1964. године,
5.         Васић (Ненада) Јово, из Пожарнице, рођ.10.10.1953. године,
6.         Вујановић (Љубомира) Цвијетин, из Пожарнице, рођ.17.6.1966. године,
7.         Вукојевић (Анђелка) Саво, из Кртова - Лукавац, рођ.28.1.1965. године,
8.         Гогановић (Жарка) Васкрсије, рођен 2.5.1937. године,
9.         Давидовић (Николе) Божо, из Видуше – Какањ, рођ. 7.1.1973. године,
10.         Деспотовић (Петра) Славко, из Бос. Петровог села, стар 34 године,
11.         Ђурановић (Сава) Роберт, из Комара – Лукавац,
12.         Ђурић (Илије) Живко, из Црног блата, рођ. 4.7.1968. године,
13.         Ђурић (Марка) Зоран, из Црног блата, рођ. 7.5.1961. године,
14.         Ђурић (Марка) Миленко, из Црног блата, рођ. 25.3.1963. године,
15.         Ђурић (Милана) Марко, из Црног блата, рођ. 23.2.1936. године,
16.         Зец (Бранислава) Драженко, из Приједора, рођен 11.5.1972. године,
17.         Илић (Стеве) Владо, из Тузле, рођ.09.10.1952. године,
18.         Илић (Радована) Бошко, из Бријеснице – Лукавац, рођ. 8.7.1970. године,
19.         Јањић (Љуба) Драго, из Колимера – Тузла, рођ.10.10.1956. године,
20.         Јовановић (Живана) Душко, из Пожарнице, рођ. 7.5.1973. године,
21.         Јовичић (Милорада) Мирослав, из Пурачића – Лукавац, рођ. 22.04.1968,
22.         Јокић (Ника) Горан, из Офенбаха – Немачка, рођ. 8.11.1972. године у Пожарници,
23.         Јосиповић (Крста) Младен, из Лукавца, рођ. 27.7.1965. године,
24.         Јурковић (Марка) Зоран, из Тузле, рођ. 24. 11. 1962. године,
25.         Кулишић (Васа) Милан, из Сижја – Лукавац, рођ. 12. 4. 1946. године,
26.         Лазић (Јована) Ранко, из Симин Хана, рођ. 29. 9. 1973. године,
27.         Латковић (Марка) Слободан, из Босанског Петровца, рођ. 19. 8. 1973. године,
28.         Лопатко (Данила) Мирослав, из Прњавора, рођ. 29. 9. 1972. године,
29.         Лукић (Милана) Илија, из Кртова – Лукавац, рођ. 28. 3. 1964. године,
30.         Љубојевић (Станимира) Ђорђе, из Ковачице – Тузла, рођ. 2. 9. 1962. године,
31.         Марковић (Цвијетина) Стојко, из Возуће – Завидовићи, рођ.26.3.1962. године,
32.         Мекић (Миленка) Драган, из Живиница, рођ. 8. 9. 1959. године у Земуну,
33.         Мићановић (Мића) Владимир, из Тузле, рођ. 29. 9. 1968. године,
34.         Михајловић (Радована) Зоран, из Комара, рођ. 26. 06. 1966. године,
35.         Михајловић (Радована) Милан, из Комара,
36.         Мркоњић (Ранка) Ранко, зв. „Стојан“ из Сижја, рођ. 17.5.1948. године,
37.         Недић (Васкрсија) Милан, из Сижја, рођ. 16.2.1956. године,
38.         Недић (Неда) Радо, из Смолуће, рођ. 13.8.1955. године,
39.         Остојић (Јанка) Милорад, из Доње Потпеће – рођ. 21. 05. 1954. године,
40.         Перић (Ђорђија) Остоја, из Смолуће, рођ. 18. 2. 1969. године,
41.         Петровић (Сретка) Боро, из Кртова, рођ. 3.06.1971. године,
42.         Поповић (Радивоја) Ненад, из Калесије, рођ. 29.11.1954. године,
43.         Савић (Бранка) Миленко, из Пожарнице, рођ. 13.10.1959. године,
44.         Сорајић (Бранка) Божидар, из Љубиње, рођ. 10.12.1973. године,
45.         Стојановић (Бранка) Сретен, из Дубнице – Калесија, рођ. 1955. године,
46.         Тадић (Милорада) Боро, из Кртова, рођ. 25.4.1964. године,
47.         Тодоровић (Душана) Драган, из Кртова, рођ. 7.2.1964. године,
48.         Тодоровић (Луке) Радомир, из Кртова, рођ. 23.9.1954. године,
49.         Тубић (Јована) Јеленко, из Сижја, рођ. 22.4.1953. године,
50.         Цвјетковић (Мирка) Данило, из Доње Потпећа - Сребреник, рођ. 14.2.1972.,
51.         Џолић (Николе) Јован, из Јајца, рођ. 7. 7. 1971. године

ИЗВРШИОЦИ ЗЛОЧИНА

За организацију и извођење напада на тузланску војну колону ЈНА од стране Тужилаштва за ратне злочине Републике Србије 15. маја 1992. осумњичена су сљедећа лица:

1. Беслагић Селим, градоначелник Тузле,
2. Хаџић Изет, предсједник округа Тузла,
3. Екрем Шеховић, командант 1. Тузланске бригаде
4. Делибеговић Енвер, командант општинског штаба Тузла,
5. Бајрић Мехмед звани Мехо, начелник Центра јавне безбједности Тузла,
6. Зилић Мехмед звани Зила,
7. Заимовић Сехер, руководилац "Патриотске лиге" у Тузли и организатор приватних завора за Србе,
8. Прцић Фарук, директор Рударског института у Тузли,
9. Ранчић Хазим, начелник ЦСБ Тузла,
10. Кнез Зељко, био потпуковник у ЈНА,
11. Дервишевић Хамза из Тузле,
12. Павловић Адо рођен 1970. у Тузли,
13. Павловић Јасмин из Тузле,
14. Окановић Суљо, бивши возач ГСП из Тузле,
15. Окановић Исмет,
16. Дедић Мухамед из Тузле, командир милиције у Тузли,
17. Хамзић Хамза, бивши припадник ДБ у Тузли,
18. Пјанић Мефрудин из Тузле,
19. Пјанић Мирсад из Тузле,
20. Бекић Цуса из Тузле,
21. Благојевић Зоран из Јасенића, са пребивалиштем у Тузли,
22. Басић Галиб, активни милиционер у Тузли,
23. Златановић Јасмин, замјеник начелника СУП-а Тузла, шеф криминалистичке службе,
24. Алиловић Цазим из Тузле,
25. Чехајић Мусто из Плана код Тузле,
26. Шепић Каме из Тузле, власник приватне продавнице ауто дијелова у селу Славиновићи,
27. Брчвановић Јуро из Кризана код Тузле,
28. Буковић Јакуб из села Славиновића код Тузле,
29. Ђуг Кемал из Тузле,
30. Сеховић Мирха из Тузле, снаха од доктора Сеховића,
31. Фазлић Мунивера из Тузле, супруга доктора Фазлића,
32. Бајић Осман, бивши потпуковник ЈНА саобрацајне службе,
33. Шадић Азим из Тузле,
34. Шарић Хамза, бивши поручник ЈНА,
35. Шарић Салих, бивши заставник ЈНА и управник пекаре у Тузли,
36. Шљивић Асим,
37. Делић Сеад, бивши мајор ЈНА,
38. Зулић Салих, поручник у резерви,
39. Делибеговић Мирсад, старији водник у резерви,
40. Бркић Мухамед, члан ткз. Кризног штаба у Тузли,
41. Николић Будимир, члан ткз. Кризног штаба у Тузли,
42. Јуришић Илија, члан ткз. Кризног штаба у Тузли,
43. Баџа Ђорђе, бивши поручник ЈНА, начелник техничке службе у 2. корпусу ткз. Армије БиХ,
44. Ливадић Нихад, бивши поручник ЈНА, начелник безбједности у Тузли,
45. Видић Младен, бивши поручник ЈНА, командир специјалне маневарске бригаде МУП-а за напад на колону, припадник 115. бригаде Хрватског вјећа одбране - "Зрињски" у Тузли,
46. Пекарић Кадро, милићионер, командир интервентног вода маневарске цете МУП-а за напад на колону,
47. Глигорић С. Славко, бивши потпуковник ЈНА, рођен у Српцу 1942., замјеник команданта логистичке базе у Тузли,
48. Краснићи Халила Агим, бивши капетан 1. класе ЈНА, рођен 1956. у Пећи, сада у Другом корпусу ткз. Армије БиХ,
49. Гаши А. Дамир, бивши старији водник ЈНА рођен 1956. у Србићи, команданр минобацацке батерије у 2. корпусу ткз. Армије БиХ,
50. Зримић Јакова Мато, рођен 1963. у Ђакову, Хрват, старији водник у ЈНА,
51. Бегановић Мустафа, бивши капетан 1. класе ЈНА,
52. Бједић Махмут, капетан 1. класе у резерви,
53. Мот Неда, снајпериста ткз. Армије БиХ,
54. Син Јукић Мије, снајпериста ткз. Армије БиХ,
55. Кћи Јукић Мије, снајпериста ткз. Армије БиХ,
56. Кћи Зарић Живана, снајпериста ткз. Армије БиХ из Позарниће,
57. Бајрић Садија, снајпериста ткз. Армије БиХ,
58. Салковић Неџад, пјевач,
59. Колар Иван, бивши подофицир ЈНА,

ПОСЉЕДИЦЕ

Овај монструозни злочин је дубоко потесао и подјелио Босну и Херцеговину која је незадрживо срљала у троипогодишњи рат.

Муслиманске безбедоносне службе уз помоћ страних обавјештајних служни су три године касније режирали ужасан злочин Туланска капија 25. маја 1995. године подметањем експлозива велике разорне моћи у самом центру града Тузле, за који су оптужили Војску Републике Србске, а као одговорног генерала Новака Ђукића, што је потпуни парадокс.

У то вријеме генрал Ђукић није имао надлежност над артиљеријским јединицама ВРС, а друго што су страни балистичари доказали да је немогуће да граната под тим углом допре у тај дио насеља.

СУЂЕЊА И ОПТУЖНИЦЕ

Међународни кривични суд за бившу Југославију је 2003. године предмет "Тузланска колона" уступио Тужилаштву БиХ, сматрајући да има довољно доказа покретање истражног поступка против 9 особа, а за 4 особе да се основано сумња да су починили кривично дјело: ратни злочин.

Током маја 2007. године на територији Републике Србије ухапшен је Илија Јуришић, који је у вријеме напада био високи старјешина МУП-а Босне и Херцеговине и дежурни Оперативног штаба Јавне безбједности Тузла. Првостепена пресуда Специјалног Суда за ратне злочине у Београду је за Илију Јуришића гласила: 12 година затвора.

Али је 11. октобра 2010. Апелациони Суд у Београду вратио тај предмет на почетак. Почетком децембра 2013. године истио суд у Београду га је опет осудио на 12 година затвора.

Илија Јуришић: злочинац са осмјехом

Децембра 2009. године Тужилаштво БиХ обуставља истрагу везано за окривљеног Селима Бешлагића за предмет "Тузланска колона"...

Дана 3. марта 2016. године Апелациони суд у Београду је Илију Јуришића ослободио свих оптужби. А он је сам најавио тужбу за одштету, за вријеме од 3.5 година колико је провео у затвору.

ГОДИНАМА КАСНИЈЕ

Породице погинулих војника и старијешина никада нису могле доћи у Тузлу и одржати парастос (вјерски обред) за своје најмилије.

Једноставно ветеранска удружења и муслимански екстремисти су одмах подигли тензије, зато што су се бојали откривања истине и чињенице да рат нису почели Срби, већ муслиманско руководство, а они саучесници у томе.

ПУБЛИКАЦИЈЕ

О злочину над војницима ЈНА и официрима снимљен је један документарни филм.

Поред тога неколико преживјелих припадника ЈНА је написало своје потресне исповјести. А међу њима се издваја књига: "И крв је горјела", аутора Радована Кецојевића.

ЗАКЉУЧАК

Тузланска колона је само један у низу злочина из геноцидног ланца односно удруженог злочиначког подухвата који се обрушио на Србе у Босни и Херцеговини током деведесетих година 20. стољећа. Муслиманске власти у Сарајеву које је предводио ударни трио партије СДА: Алија Изетбеговић, Ејуп Ганић, Харис Силајџић су овакве догађаје сматрали нужним за остваривање етнички и вјерски чисте државе која је била замишљена по моделу Алијине Исламске декларације из 1971. године.

С обзиром да су Срби у читавој западној хемисфери већ деценијама означени као једини кривци за распад и ратове на тлу бивше Југославије 1990-их година, тешко је вјеровати да ће у догледно вријеме неко од муслиманских злочинаца: организатора и извршиоца одговарати за ово монструозно ратно злодјело.

Тим прије што би разоткривање истине довело до тога да се промјени позадина и карактер босанско-херцеговачког рата. А како су у све то умјешани и стани фактори, њихов циљ је да све ово остане замагљено и замрачено.