Тузланска колона 1992 - www.zlocininadsrbima.com


Време: Распад СФР Југославије и ратови 1990-их

Област: Босна


Тузланска колона 1992



 Напад на колону ЈНА у Тузли извршиле су муслиманске паравојне снаге 15. маја 1992. године приликом повлачења припадника Југославенске Народне Армије из Тузле. Злочин је познатији под именом „Тузланска колона“.

Напад је био један од првих важнијих догађаја током рата у Босни и Херцеговини, а извршили су га припадници паравојних снага ткз. Патриотска лига и  припадници МУП-а Босне и Херцеговине. Злочин је директно приказиван на локалној телевизијској станици уз антисрбске коментаре и радовање.

Према наводима из кривичне пријаве, у тој колони је погинуло око 212 старешина и војника ЈНА, док је 140 заробљено и мучено.

Дан 15. мај се слави као дан ослобођења Тузле.

Хашки Трибунал за ове монструозне злочине препустио предмете Тужилаштву БиХ, уз констатацију да је почињен ратни злочин те да има осова покренути истрагу и подићи оптужнице против најмање девет особа, иако се јасно види да је у овом монструозном злочину учествовало преко 150 злотвора.

Од оптужених само су двојица изведена пред лице правде, један је ослобођен, а други чека на слободи шта ће бити.

 

РАТ И ЗЛОЧИНИ НАД СРБИМА У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ 1992-1995

Бјеловац -Босански Брод - Добровљачка - Брадина - Јама Казани - Кравица Кукавице -

Купрес - Орашје - Наташа и Милица - Чагаљ - Чардак - Скелани Намјерна Сила 

Петровачка цеста - Брчко - Дретељ - Каменица - Силос - Бихаћки логор - Виктор Бубањ

Оџак - Брежани - Челебићи - Чајниче - Ристовићи - Бреза - Горажде - Кнежевићи

Башчаршија - Јошаница - Сердари - Бањалучке бебе - Тузла - Бравнице - Мостар - Ураган

Чемерно - Фочанска Јабука - Слађана Кобас - Породица Голубовић - Сарајевска Голгота

Олга Драшко - Мирјана Драгичевић - Пофалићи - Страхиња Живак - Милорад Пајчин

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

ПРЕТХОДНИЦА

СФР Југославија је била федеративна држава састављена од 6 република(СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија). И Југославија и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живели у СФРЈ .

Друштвено-економско уређење СФРЈ је био социјализам. Устав Југославије од 1974. године донео је децентрализацију СФРЈ , која је касније омогућила сепаратистичким снагама у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији СФРЈ , а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат.

Крајем 1989. године, Скупштина СФРЈ доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замењује вишепартијск систем. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.

Крајем јануара 1990. године долази до распада Савеза Комуниста Југославије, на чувеном XIV конгресу СКЈ у Београду, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе СФРЈ. Словеначка делегација напушта заседање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен у питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је после 45 година прекинута владавина комуниста у СФРЈ.

 

Ситуација у Босни и Херцеговини

Босна и Херцеговина је централна република СФР Југославије, у којој су живели муслимани, Срби и Хрвати, заједно са националним мањинама. 18. новембра 1990. године одржани су први вишестраначки избори након Другог свјетског рата. Власт је формирана од странака антикомунистичке коалиције: СДА, СДС и ХДЗ. Народни посланик који је добио највише гласова је Фикрет Абдић (47,4%), успјешан привредник из Велике Кладуше. Али је он склоњен у страну од муслиманских екстремиста због тога што није желио рат, нити сукобе са Србима. Уствари, они је био само мамац муслиманским бирачима на изборима. Тако је предсједник председништва БиХ постао Алија Изетбеговић, предратни робијаш и аутор чувене шовинистичке "Исламске декларације". Предсједник Скупштине БиХ постао је Момчило Крајишник из странке СДС, а Хрват Јуре Преливан премијер СР БиХ. Ова коалиција је издржала 15 мејсеци. Урушила се на почетку ратних збивања у БиХ, априла 1992. године.

Водећи чланови муслиманске Странке Демократске Акције: Алија Изетбеговић, Ејуп Ганић, Харис Силајџић и др. су још 1991. године донијели одлуку да не желе Босну и Херцеговину у Југославији, односно да желе независну БиХ. Ту су се планови странака СДА и ХДЗ поклапали, али су обије странке жељеле да имају етнички и верски чисту државу. Односно Хрвати су жељели БиХ да припоје Хрватској, а муслимани исламску републику. Идеју о независној Босни и Херцеговини су свакако ширили и медији. Још октобра 1991. године у сарајевским новинама појављивале су се отворене претње српском народу. Између осталог најављивано је обнављање тзв. Ханџар дивизије, усташке јединице која је 1941-1945 починила стравичне злочине над Србима у Независној Држави Хрватској. Ту формацију су чинли углавном муслимани. Иначе, усташка злодјела у Босни и Херцеговини су досегнула свој врхунац (Пребиловци, Дракулић, Билећа, Гацко, Доња Градина, Купрес).

У августу 1991. почиње организовано наоружавање муслимана и Хрвата у БиХ које је ишло преко странака СДА и ХДЗ, са циљем напада на Југословенску Народну Армију. Октобра 1991. почело је оснивање мјесних одбора паравојне формације "Зелене беретке" и "Патриотске Лиге БиХ". У Мостару је у другој половини 1991. било пуно припадника ЈНА, који су долазили из Хрватске (Далмација и Дубровачки рејон), одакле су били протјерани или повучени. Они су крајем марта 1992. повучени у Ужице (Србија).

1. марта 1992. године организован је референдум о одвајању Босне и Херцеговине од СФРЈ, где је 62,4% бирача гласало за независност. Дан касније у Сарајеву су припадници "Зелених беретки", које предводи криминалац Рамиз Делалић Ћело, пуцали на српске сватове на Башчаршији и убили старог свата Николу Гардовића, а свештеника Раденка Миковића ранили. То је био догађај који је најавио крвави босанско-херцеговачки рат 1990-их, а то је био и један од повода да се распадне још увјек мјешовита полицја у Сарајеву. Након тога, усљедилили су бројни напади на српска мјеста у БиХ, као и припаднике ЈНА (Сијековац, Купрес, Сарајево, Тузла...). Међународни представници су били само нијеми посматрачи.



Ситуација у Тузли

Тузла је градић у сјевероисточном дијелу Босне и Херцеговине, који је привредни, културни, спортски, образовни центар у овом делу БиХ. Први трагови људске цивилизације на овом подручију јављају се у Неолитском добу (праисторија).

Садашњи назив Тузла, потиче од великих индустријских налазишта соли у овом крају, па су тако Римљани назвали овај градић Салинес 950. године. Иначе у овом крају су током 13. вијека србска династија Немањић зидала православне манастире и задужбине.

Турци Османлије у овај крај долазе крајем 15. стољећа и доносе ислам, што је била њихова успутна станица до Беча, када су поражени, што је резултирало повлачењем све до почетка 20. вијека. Одлуком Великих сила на Берлинском конгресу 1878. године, читава Босна и Херцеговина долази под управу Аустро-Угарске монархије.

Након Првог свјетског рата, Тузла улази у састав Краљевине Југославије, односно Дринске бановине. Током Другог свјетског рата овај градић је био у саставу усташке државе  НДХ, све до 2. октобра 1943. када су партизанске јединице НОВЈ ослободиле Тузлу од усташких злочинаца који су починили стравичне злочине над србским становништвом, тако да је дошло до нарушавања националне структуре у Тузли.

Након Другог свјетског рата, Тузла као и сви други градови бивше СФРЈ доживљавају убрзани индустријски и економски развој, што је резулитрало великим приливом становништва из руралних подручија. На изборима 1990. године, Тузла је била једини град у БиХ гдје нису побједиле националне странке, већ антинационалистички блок са двотрећинском већином. Но, то није спречило сепаратистичке снаге код муслимана и Хрвата да се илегално наоружавају и оформе паравојне формације: Патриотска Лига БиХ и Зелене Беретке.

Према попису становништва из 1991. године, укупан број становника општине Тузла био је 131.618, од чега је муслимана било 47,5%, Срба 32%, Хрвата 16,5%, осталих 4%. 



ЗЛОЧИН

Око 600 војника и старјешина 92. мтбр ЈНА са 200 моторних возила је формирало колону, која се из касарне "Хусинска Буна" требало кретати према Брчанској Малти, па надаље према Бијељини. Ово је све урађено према договору официра ЈНА и представника локалних власти.

Припадници муслиманског МУП-а Босне и Херцеговине, муслиманске Територијалне одбране БиХ и паравојних формација са укупном снагом од око 3.000 војника су 15. маја 1992. године напале колону возила ЈНА која је мирно напуштала Тузлу према Бијељини и даље у правцу Србије, чиме су прекршиле одредбе међународног ратног права, Женевску конвенцију као и претходни договор СР Југославије и муслиманских власти у Сарајеву о мирном повлачењу ЈНА са подручја Босне и Херцеговине до 19. маја 1992. године.

Према изјавама очевидаца тог догађаја сама колона је нападнута на Брчанској малти са околних зграда, па чак и са зграде болнице, а дуж цијелог пута биле су постављене мине и друга експлозивна средства.

Возила ЈНА су горјела, а експлозије су одјекивале на све стране. Тај први напад је трајао пола сата, а затим је усљедило појединачно убијање рањених и преживелих војника ЈНА у тој колони.

Цијели напад директно је преносила локална телевизија FS3, уз подругљиве и антисрбске коментаре што су потом приказале и бројне друге телевизијске станице.



Тачан број југославенских официра, младих војника и резервиста који су убијени приликом повлачења из Тузле 15. маја 1992. године није утврђен, а претпоставља се да је ријеч око 200 жртава. Посмртни остаци свих настрадалих још нису пронађени, а у спомен-костурници у Бијељини сахрањено је 29 тијела.

Предсједник Скупштине Удружења породица погинулих бораца Ђоко Пајић рекао је једне прилике да су локалне власти у Тузли 1992. године са градоначелником Селимом Бешлагићем на челу том приликом починиле злочин, јер је ЈНА у складу са договором, мирно напуштала град. Да је цијели овај злочин планиран говори и чињеница да је колони ЈНА било дозвољен излазак из Тузле по тачно утврђеној путањи..



ЖРТВЕ

Списак убијених припадника ЈНА приликом мирног и унапред договореног повлачења из Тузле:

  1.         Благојевић (Анђелка) Радислав, из Мичијевића, рођен 7.7.1970. године,
  2.         Благојевић(Сима) Војо, из Поречјине рођ.10.10.1959. године,
  3.         Благојевић (Драга) Војо, из Подгоре - Лопаре, рођ.16.2.1942. године,
  4.         Божић (Илије) Гордан, из Комара – Лукавац, рођ.23.11.1964. године,
  5.         Васић (Ненада) Јово, из Пожарнице, рођ.10.10.1953. године,
  6.         Вујановић (Љубомира) Цвијетин, из Пожарнице, рођ.17.6.1966. године,
  7.         Вукојевић (Анђелка) Саво, из Кртова - Лукавац, рођ.28.1.1965. године,
  8.         Гогановић (Жарка) Васкрсије, рођен 2.5.1937. године,
  9.         Давидовић (Николе) Божо, из Видуше – Какањ, рођ. 7.1.1973. године,
  10.         Деспотовић (Петра) Славко, из Бос. Петровог села, стар 34 године,
  11.         Ђурановић (Сава) Роберт, из Комара – Лукавац,
  12.         Ђурић (Илије) Живко, из Црног блата, рођ. 4.7.1968. године,
  13.         Ђурић (Марка) Зоран, из Црног блата, рођ. 7.5.1961. године,
  14.         Ђурић (Марка) Миленко, из Црног блата, рођ. 25.3.1963. године,
  15.         Ђурић (Милана) Марко, из Црног блата, рођ. 23.2.1936. године,
  16.         Зец (Бранислава) Драженко, из Приједора, рођен 11.5.1972. године,
  17.         Илић (Стеве) Владо, из Тузле, рођ.09.10.1952. године,
  18.         Илић (Радована) Бошко, из Бријеснице – Лукавац, рођ. 8.7.1970. године,
  19.         Јањић (Љуба) Драго, из Колимера – Тузла, рођ.10.10.1956. године,
  20.         Јовановић (Живана) Душко, из Пожарнице, рођ. 7.5.1973. године,
  21.         Јовичић (Милорада) Мирослав, из Пурачића – Лукавац, рођ. 22.04.1968,
  22.         Јокић (Ника) Горан, из Офенбаха – Немачка, рођ. 8.11.1972. године у Пожарници,
  23.         Јосиповић (Крста) Младен, из Лукавца, рођ. 27.7.1965. године,
  24.         Јурковић (Марка) Зоран, из Тузле, рођ. 24. 11. 1962. године,
  25.         Кулишић (Васа) Милан, из Сижја – Лукавац, рођ. 12. 4. 1946. године,
  26.         Лазић (Јована) Ранко, из Симин Хана, рођ. 29. 9. 1973. године,
  27.         Латковић (Марка) Слободан, из Босанског Петровца, рођ. 19. 8. 1973. године,
  28.         Лопатко (Данила) Мирослав, из Прњавора, рођ. 29. 9. 1972. године,
  29.         Лукић (Милана) Илија, из Кртова – Лукавац, рођ. 28. 3. 1964. године,
  30.         Љубојевић (Станимира) Ђорђе, из Ковачице – Тузла, рођ. 2. 9. 1962. године,
  31.         Марковић (Цвијетина) Стојко, из Возуће – Завидовићи, рођ.26.3.1962. године,
  32.         Мекић (Миленка) Драган, из Живиница, рођ. 8. 9. 1959. године у Земуну,
  33.         Мићановић (Мића) Владимир, из Тузле, рођ. 29. 9. 1968. године,
  34.         Михајловић (Радована) Зоран, из Комара, рођ. 26. 06. 1966. године,
  35.         Михајловић (Радована) Милан, из Комара,
  36.         Мркоњић (Ранка) Ранко, зв. „Стојан“ из Сижја, рођ. 17.5.1948. године,
  37.         Недић (Васкрсија) Милан, из Сижја, рођ. 16.2.1956. године,
  38.         Недић (Неда) Радо, из Смолуће, рођ. 13.8.1955. године,
  39.         Остојић (Јанка) Милорад, из Доње Потпеће – рођ. 21. 05. 1954. године,
  40.         Перић (Ђорђија) Остоја, из Смолуће, рођ. 18. 2. 1969. године,
  41.         Петровић (Сретка) Боро, из Кртова, рођ. 3.06.1971. године,
  42.         Поповић (Радивоја) Ненад, из Калесије, рођ. 29.11.1954. године,
  43.         Савић (Бранка) Миленко, из Пожарнице, рођ. 13.10.1959. године,
  44.         Сорајић (Бранка) Божидар, из Љубиње, рођ. 10.12.1973. године,
  45.         Стојановић (Бранка) Сретен, из Дубнице – Калесија, рођ. 1955. године,
  46.         Тадић (Милорада) Боро, из Кртова, рођ. 25.4.1964. године,
  47.         Тодоровић (Душана) Драган, из Кртова, рођ. 7.2.1964. године,
  48.         Тодоровић (Луке) Радомир, из Кртова, рођ. 23.9.1954. године,
  49.         Тубић (Јована) Јеленко, из Сижја, рођ. 22.4.1953. године,
  50.         Цвјетковић (Мирка) Данило, из Доње Потпећа - Сребреник, рођ. 14.2.1972.,
  51.         Џолић (Николе) Јован, из Јајца, рођ. 7. 7. 1971. године

 

ИЗВРШИОЦИ ЗЛОЧИНА

За организацију и извођење напада на тузланску војну колону ЈНА од стране Тужилаштва за ратне злочине Републике Србије 15. маја 1992. осумњичена су сљедећа лица:

  1.         Беслагић Селим, градоначелник Тузле,
  2.         Хадзић Изет, предсједник округа Тузла,
  3.         Екрем Шеховић, командант 1. Тузланске бригаде
  4.         Делибеговић Енвер, командант општинског штаба Тузла,
  5.         Бајрић Мехмед звани Мешо, начелник Центра јавне безбједности Тузла,
  6.         Зилић Мехмед звани Зила,
  7.         Заимовић Схер, руководилац "Патриотске лиге" у Тузли и организатор приватних завора за Србе,
  8.         Прцић Фарук, директор Рударског института у Тузли,
  9.         Ранчић Хазим, начелник ЦСБ Тузла,
  10.         Кнез Зељко, био потпуковник у ЈНА,
  11.         Дервишевић Хамза из Тузле,
  12.         Павловић Адо рођен 1970. у Тузли,
  13.         Павловић Јасмин из Тузле,
  14.         Окановић Суљо, бивши возач ГСП из Тузле,
  15.         Окановић Исмет,
  16.         Дедић Мухамед из Тузле, командир милиције у Тузли,
  17.         Хамзић Хамза, бивши припадник ДБ у Тузли,
  18.         Пјанић Мефрудин из Тузле,
  19.         Пјанић Мирсад из Тузле,
  20.         Бекић Цуса из Тузле,
  21.         Благојевић Зоран из Јасенића, са пребивалиштем у Тузли,
  22.         Бассић Галиб, активни милиционер у Тузли,
  23.         Златановић Јасмин, замјеник начелника СУП-а Тузла, шеф криминалистичке службе,
  24.         Алиловић Цазим из Тузле,
  25.         Чехајић Мусто из Плана код Тузле,
  26.         Шепић Каме из Тузле, власник приватне продавнице ауто дијелова у селу Славиновићи,
  27.         Брчвановић Јуро из Кризана код Тузле,
  28.         Буковић Јакуб из села Славиновића код Тузле,
  29.         Ђуг Кемал из Тузле,
  30.         Сеховић Мирха из Тузле, снаха од доктора Сеховића,
  31.         Фазлић Мунивера из Тузле, супруга доктора Фазлића,
  32.         Бајић Осман, бивши потпуковник ЈНА саобрацајне службе,
  33.         Шадић Азим из Тузле,
  34.         Шарић Хамза, бивши поручник ЈНА,
  35.         Шарић салих, бивши заставник ЈНА и управник пекаре у Тузли,
  36.         Шљивић Асим,
  37.         Делић Сеад, бивши мајор ЈНА,
  38.         Зулић Салих, поручник у резерви,
  39.         Делибеговић Мирсад, старији водник у резерви,
  40.         Бркић Мухамед, члан кризног штаба ЦЈБ у Тузли,
  41.         Николић Будимир, члан кризног штаба ЦЈБ у Тузли,
  42.         Јурисић Илија, цлан кризног стаба СЈБ у Тузли,
  43.         Бадза Ђорђе, бивши поруцник јНА, нацелник технићке слузбе у 2. корпусу А БиХ,
  44.         Ливадић Нихад, бивши поруцник ЈНА, нацелник безбједности у Тузли,
  45.         Видић Младен, бивши поруцник ЈНА, командир специјалне маневарске бригаде МУП-а за напад на колону, припадник 115. бригаде Хрватског вјећа одбране - "Зрињски" у Тузли,
  46.         Пекарић Кадро, милићионер, командир интервентног вода маневарске цете МУП-а за напад на колону,
  47.         Глигорић Симе Славко, бивши потпуковник ЈНА, рођен у Српцу 1942., замјеник команданта логистичке базе у Тузли,
  48.         Краснићи Халила Агим, бивши капетан 1. класе ЈНА, рођен 1956. у Пеци, сада у 2. Корпусу А Бих,
  49.         Гасхи Алије Дамир, бивши старији водник ЈНА рођен 1956. у Србићи, команданр минобацацке батерије у 2. корпусу армије БиХ,
  50.         Зримић Јакова Мато, рођен 1963. у Ђакову, Хрват, старији водник у ЈНА,
  51.         Бегановић Мустафа, бивши капетан 1. класе ЈНА,
  52.         Бједић Махмут, капетан 1. класе у резерви,
  53.         Мот Неда, снајпериста А БиХ,
  54.         син Јукић Мије, снајпериста А БиХ,
  55.         кћи Јукић Мије, снајпериста А БиХ,
  56.         кћи Зарић Зивана, снајпериста А БиХ из Позарниће,
  57.         Бајрића Садија, снајпериста А БиХ,
  58.         Салковић Недзад, пјевац,
  59.         Колар Иван, бивши подофићир ЈНА,


 

ПОСЉЕДИЦЕ

Овај монструозни злочин је дубоко потесао и подјелио Босну и Херцеговину која је незадрживо срљала у троипогодишњи рат.

Муслиманске безбедоносне службе уз помоћ страних обавјештајних служни су три године касније режирали ужасан злочин Туланска капија 25. маја 1995. године подметањем експлозива велике разорне моћи у самом центру града Тузле, за који су оптужили Војску Републике Србске, а као одговорног генерала Новака Ђукића, што је потпуни парадокс. У то вријеме генрал Ђукић није имао надлежност над артиљеријским јединицама ВРС, а друго што су страни балистичари доказали да је немогуће да граната под тим углом допре у тај дио насеља.

 

 

СУЂЕЊА И ОПТУЖНИЦЕ

Међународни кривични суд за бившу Југославију је 2003. године предмет "Тузланска колона" уступио Тужилаштву БиХ, сматрајући да има довољно доказа покретање истражног поступка против 9 особа, а за 4 особе да се основано сумња да су починили кривично дјело: ратни злочин.

Током маја 2007. године на територији Републике Србије ухапшен је Илија Јуришић, који је у вријеме напада био високи старјешина МУП-а Босне и Херцеговине и дежурни Оперативног штаба Јавне безбједности Тузла. Првостепена пресуда Специјалног Суда за ратне злочине у Београду је за Илију Јуришића гласила: 12 година затвора, али је 11.10.2010. Апелациони Суд у Београду вратио тај предмет на почетак. Почетком децембра 2013. године Апелациони суд у Београду га је опет осудио на 12 година затвора.



Децембра 2009. године Тужилаштво БиХ обуставља истрагу везано за окривљеног Селима Бешлагића за предмет "Тузланска колона"...

Дана 3. марта 2016. године Апелациони суд у Београду је Илију Јуришића ослободио свих оптужби. А он је сам најавио тужбу за одштету, за вријеме од 3.5 година колико је провео у затвору.

 

 

ГОДИНАМА КАСНИЈЕ

Породице погинулих војника и старијешина никада нису могле доћи у Тузлу и одржати парастос (вјерски обред) за своје најмилије.

Једноставно ветеранска удружења и муслимански екстремисти су одмах подигли тензије, зато што су се бојали откривања истине и чињенице да рат нису почели Срби, већ муслиманско руководство.

 

 

ПУБЛИКАЦИЈЕ

О злочину над војницима ЈНА и официрима снимљен је један документарни филм.

Поред тога неколико преживјелих припадника ЈНА је написало своје потресне исповјести. А међу њима се издваја књига: "И крв је горјела", аутора Радована Кецојевића.



Оцените нам овај чланак:

Да се не заборави и не понови!




Ако преносите текстове са нашег портала, будите љубазни и ставите да је наш сајт извор података.
Ово није законом уређено, али је морално и спада у медијску коректност. Хвала унапред!







































Skip Navigation Links