Сурдулица 1999 - www.zlocininadsrbima.com


Оцените нам овај чланак:

Време: Распад СФР Југославије и ратови 1990-их

Област: Власиначки округ


Сурдулица 1999



АГРЕСИЈА НА ЈУГОСЛАВИЈУ 1999.

Нишки хероји - Слађана Станковић - Кошаре

Љиљана Жикић Карађорђевић - Бојана Тошовић

Милица Ракић - Сања Миленковић - Абердарева

Браћа Милић - Последице бомбардовања СРЈ

Павловић - Радослављевић - Ђурић - Перић

Ћирковић - Алексић - Кошанин - Шаћировић

Ниш - Бојана Тошовић - Рачак - Обарање Ф117

Мурино - Сурдулица -

 

Сурдулица 1999 је назив за монструозни злочин који је изведен током геноцидне акције "Милосрдни Анђео" у пролеће 1999. године, када су авиони НАТО пакта три пута (21. април, 27. април и 31. мај) бомбардовали градић Сурдулица, између Лесковца и Врања на југоистоку Републике Србије.

У ова три напада убијено је око 60 србских цивила, док је повређено око 220 људи. У овим нападнима страдало је најмање 20-оро деце млађе од 14 година. Материјална штета је огромна јер је више од пола града сравњено са земљом, док је улица Јована Јовановића Змаја од бомби које су истоварали НАТО авиони је скоро цела уништена.

У овим нападима су гађани цивилни циљеви као што су Дом за стара лица, Центар за плућне болести, један пављион где су биле смештени прогнаници из РС Крајине које су дошле августа 1995. године после злочиначке акције "Олуја 95", бежећи од хрватске војске.

Амерички генерали су касније тврдили да је реч о "једној бомби која је промашила циљ", што је била велика лаж и бежање од одговорности.

Сурдулица је иначе током НАТО агресије на Србију и Црну Гору 1999. године место које је имало највише жртава гледано у односу процентуално број становника. А ако се томе придода да је Сурдулица имала и током Првог и током Другог светског рата огроман број жртава јасно се изводи закључак да је Сурдулица понела неславну титулу најстрадалнијег места у Европи током 20. века.

 

ПРЕТХОДНИЦА

Савезна Република Југославија (1992-2003) је трећа јужнословенска држава, која је настала крајем априла 1992. током распада друге Југославије, проглашењем Устава на Жабљаку, од стране делегата Србије и Црне Горе. У то време на простору Хрватске се водио жестоки рат између снага безбедности Републике Хрватске и крајишких Срба, који су већ формирали Републику Српску Крајину. Док је у Босни и Херцеговини, већ почео крвави рат између Срба и муслимана и Хрвата. Ратови на простору западно од реке Дрине су завршили у лето, односно јесен 1995. године, када је у САД, потписан Дејтоснки мировни споразум.

Одмах након тога америчке војне фирме почињу да активно помажу албанске сепаратисте са Косова и Метохије, тако што су оснивали терористичке кампове у Републици Албанији, дајући им оружје и логистику. Тако је настала албанска ОВК, чији су припадници после илегално убацивани на територију СР Југославије, са циљем пљачке, шверца, дестабилизације мира и безбедности, провоцирајући са полицијом и Војском Југославије сукобе већих размера.

У пролеће 1998. сукоби између албанских терориста и припадника српске полиције и војске постају све чешћи и жешћи, што се у лето 1998. претворило у отворени рат, са великим губицима на обе стране. Албански терористи су имали цело време подршку Запада. НАТО пакт је стално претио да ће се укључити у те сукобе и да Београд мора да смањи број војника и полицајаца на Космету, да би се избегла њихова "интервенција". У јесен 1998. године НАТО пакт почиње да довлачи своје војнике и технику у Вардарску Македонију и Републику Албанију, а некаквим споразумом "Милошевић-Холбрук" избегнута је агресија на СРЈ, 13. октобра 1998.

Наредне године, 15. јануара 1999. у косметском селу Рачак, општина Штимље, долази до сукоба припадника српске полиције и албанских терориста, које су западни медији фалсификовали, тако што су лажно извештавали по налогу Виљема Вокера, шефа косовске веривикационе мисије, како су српски полицајци побили албенске цивиле. Управо тај случај је био окидач за агресију и бомардовање СРЈ, што је покушано избећи у Рамбујеу, некаквим преговорима представника Србије и косметских Албанаца. Како ни то није успело, амерички генерал Весли Кларк је наредио бомбардовање, односно покренуо геноцидну акцију "Милосрдни Анђео"... 

 

 

Ситуација у Сурдулици

Сурдулица је градић који се административно налази у Пчињском округу, између Лесковца и Врања на југоистоку Републике Србије. Град је на месту где река Врла (27 км) излази из Варденичке клисуре и потом тече кроз Масуричку котлину. Ту Врла прима с леве стране притоку, Романовску реку. Сурдулица је подигнута с обе стране ове две реке и на плавини, што јој даје живописан изглед, а реке омогућавају модеран развој.

Сурдулица је први пут спомиње у Средњем веку када је овај крај био у саставу србског царства под управом Немањића. Ту је постојао рудник гвоздене руде. Касније потпада под власт Турака Османлија који су у својим походима ишли све до Беча где су поражени. Овим крајем су једно време управљали Арнаути уз дозволу турског султана. Ослобађањем Ниша 1878. године, ослобођен је и овај крај. Многи Сурдуличани су крајем 19. и почектом 20. века учествовали у Четничкој акцији за ослобођење Космета и Вардарске Македоније. 

Током Другог балканског рата 1913. и Првог светског рата 1914-1918 Сурдулица је постала поприште најжешћих сукоба јер су Бугари напали Краљевину Србију два пута... прво у лето 1913. године, али и касније у јесен 1915. године када се србска војска повлачила преко Албаније до Грчке. Тада је Власиначки одред под командом легендарног пуковника Михаила Плазине задржао бугарску навалу. Током Великог рата Сурдулица је постала масовна гробница.

Краљ Александар I Карађорђевић и Влада Краљевине СХС су подигли 1924. године у Сурдулици спомен костурницу  да сведоче поколењима о тим догађајима.

Сурдулица - јужноморавски Јасеновац

Прво место у Краљевини СХС које је имало своју праву хидроцентралу било је управо Сурдулица, подигнута 1923. године, па је место електрифицирано. Иначе, доктор Милош Петковић је био предводник лекарског тима који је вршио успешно опоравак Солунских ратника 1920-их година и по томе био чувен у целој Европи. Касније 1930-их година Сурдулица је доживела велики процват и напредак. Имала је много садржаја који су привлачили туристе, али и становнике околних места који су се ту насељавали.

Током Другог светског рата Сурдулица се изнова нашла на удару бугарских фашиста који су имали геноцидне намере, па су опет масовно убијали Србе и вршили бугаризацију. Народ се дигао на устанак и успео да се одбрани од зла. Масовне гробнице су сведочиле о новим организованим и планираним злочинима над нашим народом. Сурдулица је ослобођена 5. септембра 1944. године.

После Другог светског рата Сурдуличани су обновили своје место и учинили га пожељним за живот, јер су искористили географске и саобраћајне потенцијале.

Према попису становништва 1991. године Сурдулица је имала око 12.000 становника од чега су 85% становника србске националности.

 

 

 

БОМБАРДОВАЊЕ

Северноатлански пакт је над грађанима Сурдулице извршио три пута злочин 1999. године.

Први удар

Био је 21. априла 1999. године када су НАТО бомбе засуле избеглички павиљон у коме су се налазили Крајишки Срби који су у лето 1995. године дошли у колонама у овај део Републике Србије бежећи од хрватске војске након злочиначке акције "Олуја 95"... Тада је убијено најмање 12 цивила, а преко 20 људи је тешко рањено.

 

Други удар

Био је уторак 27. априла 1999. године... и то је био најтежи удар на Сурдуличане. Нешто после 12:00 сати зачуле су се сирене за узбуну, а после пар минута почеле су одјекују детонације, заправо авиони НАТО пакта су почеле да бомбардују централне делове града: Пискавица, Чубурине Ливаде, Змај Јовина улица итд. Најмање десет пројектила је испањено. У овом ужасном нападу убијено је преко 20 Срба цивила, док је рањено најмање 100 србских цивила, од чега 15 деце млађе од 14 година. Најмање 500 кућа је сравњено са земљом... Улица Јована Јовановића Змаја је потпуно уништена.

У подруму породичне куће Александра Милића, који је дуго година радио у Немачкој убијено је шест чланова његове породице и девет његових комшија.

 

Трећи удар

Био је 31. маја 1999. године... овај напад је био током ноћи. Опет су бомбардовани цивилни циљеви. Убијено је најмање 20 Срба цивила, док их је 90 тешко рањно. Бомбе НАТО агресора погодиле су опет избеглички центар са Крајишким Србима, Дом за стара лица, и Центар за плућне болести.

 

ИМЕНА ЖРТАВА

 

ПОГИНУЛИ  РАЊЕНИ  
  1. Александар Милић, стар 35 година
  2. Милорад Миловановић, стар 17 година
  3. Стаменка Милић, стара 65 година
  4. Миљана Милић, стара 14 година
  5. Владимир Милић, стар 11 година
  6. Весна Милић, стара 35 година
  7. Миленко Малобабић, стар 17 година
  8. Раде Малобабић, стар 19 година
  1. Милица Миловановић
  2. Војислав Милић
 

 

 

 

ПОСЛЕДИЦЕ

Након другог напада 27. априла 1999. године из седишта НАТО пакта обратио се новинарима потпарол Северноатланског пакта Џејмс Шеј изјавио да је реч о „једној бомби која је промашила циљ“, међутим врло брзо га је демантовао извештач америчке ТВ мреже ЦНН, који је, на основу оног што је видео на лицу места, рекао: "Нема никакве сумње, потпуно сам уверен на основу онога што видим да је овде пало више од једне бомбе“.

Италијански дневник „Манифесто” изашао је 29. априла 1999. године са потпуно белом насловном страном у знак протеста због правог масакра који је починио НАТО у Сурдулици. На самом дну прве стране дневника написана је порука "Деца нас не гледају"...

 

 

 

 

 

 



Да се не заборави и не понови!







































Skip Navigation Links