Смолућа 1992 - www.zlocininadsrbima.com


Време: Распад СФР Југославије и ратови 1990-их

Област: Босна


Смолућа 1992



Злочини у Смолући су се дешавали током муслиманско-хрватског обруча у љето 1992. године, када је скоро три мјесеца ово мало планинско село у Босни крај Лукавца било опкољено.

Крајем августа 1992. године Србска Војска у Босни и Херцеговини је предузела специјалну операцију како би направила коридор којим би становништво Смолуће могло да се извуче из тог обруча смрти. Операција је трајала пет дана, а успјешно је завршена 30. августа 1992. године.

Касније након изласка Срба из обруча цијело село је опљачкано и уништено од муслиманских екстремиста.

Чак ни годинама након завршетка босанско-херцеговачког рата готово да се нико није од пријерантних становника није вратио у Смолућу. Муслимани су непријатељски расположени, а правно-бирократски систем Федерације БиХ је направљен да онемогући Србима повратак на своја огњишта.

Тужилаштво Босне и Херцеговине, као и Хашки трибунал одбијају да процесуирају злочине који су учињени над становницима Смолуће и околних мали села, као и над њиховом имовином.

РАТ И ЗЛОЧИНИ НАД СРБИМА У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ 1992-1995

Бјеловац -Босански Брод - Добровљачка - Брадина - Јама Казани - Кравица Кукавице -

Купрес - Орашје - Наташа и Милица - Чагаљ - Чардак - Скелани - Смолућа - Намјерна Сила

Петровачка цеста - Брчко - Дретељ - Каменица - Силос - Бихаћки логор - Виктор Бубањ

Оџак - Брежани - Челебићи - Чајниче - Ристовићи - Бреза - Горажде - Кнежевићи

Башчаршија - Јошаница - Сердари - Бањалучке бебе - Тузла - Бравнице - Мостар - Ураган

Чемерно - Фочанска Јабука - Слађана Кобас - Породица Голубовић - Сарајевска Голгота

Олга Драшко - Мирјана Драгичевић - Пофалићи - Страхиња Живак - Милорад Пајчин

 

 

 

 

 

 

 

 

 

ПРЕТХОДНИЦА

СФР Југославија је била федеративна држава састављена од 6 република(СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија). И Југославија и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живели у СФРЈ .

Друштвено-економско уређење СФРЈ је био социјализам. Устав Југославије од 1974. године донео је децентрализацију СФРЈ , која је касније омогућила сепаратистичким снагама у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији СФРЈ , а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат.

Крајем 1989. године, Скупштина СФРЈ доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замењује вишепартијск систем. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.

Крајем јануара 1990. године долази до распада Савеза Комуниста Југославије, на чувеном XIV конгресу СКЈ у Београду, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе СФРЈ. Словеначка делегација напушта заседање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен у питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је после 45 година прекинута владавина комуниста у СФРЈ.

Ситуација у Босни и Херцеговини

Босна и Херцеговина је централна република СФР Југославије, у којој су живели муслимани, Срби и Хрвати, заједно са националним мањинама. 18. новембра 1990. године одржани су први вишестраначки избори након Другог свјетског рата. Власт је формирана од странака антикомунистичке коалиције: СДА, СДС и ХДЗ. Народни посланик који је добио највише гласова је Фикрет Абдић (47,4%), успјешан привредник из Велике Кладуше. Али је он склоњен у страну од муслиманских екстремиста због тога што није желио рат, нити сукобе са Србима. Уствари, они је био само мамац муслиманским бирачима на изборима. Тако је предсједник председништва БиХ постао Алија Изетбеговић, предратни робијаш и аутор чувене шовинистичке "Исламске декларације". Предсједник Скупштине БиХ постао је Момчило Крајишник из странке СДС, а Хрват Јуре Преливан премијер СР БиХ. Ова коалиција је издржала 15 мејсеци. Урушила се на почетку ратних збивања у БиХ, априла 1992. године.

Водећи чланови муслиманске Странке Демократске Акције: Алија Изетбеговић, Ејуп Ганић, Харис Силајџић и др. су још 1991. године донијели одлуку да не желе Босну и Херцеговину у Југославији, односно да желе независну БиХ. Ту су се планови странака СДА и ХДЗ поклапали, али су обије странке жељеле да имају етнички и верски чисту државу. Односно Хрвати су жељели БиХ да припоје Хрватској, а муслимани исламску републику. Идеју о независној Босни и Херцеговини су свакако ширили и медији. Још октобра 1991. године у сарајевским новинама појављивале су се отворене претње српском народу. Између осталог најављивано је обнављање тзв. Ханџар дивизије, усташке јединице која је 1941-1945 починила стравичне злочине над Србима у Независној Држави Хрватској. Ту формацију су чинли углавном муслимани. Иначе, усташка злодјела у Босни и Херцеговини су досегнула свој врхунац (Пребиловци, Дракулић, Билећа, Гацко, Доња Градина, Купрес).

У августу 1991. почиње организовано наоружавање муслимана и Хрвата у БиХ које је ишло преко странака СДА и ХДЗ, са циљем напада на Југословенску Народну Армију. Октобра 1991. почело је оснивање мјесних одбора паравојне формације "Зелене беретке" и "Патриотске Лиге БиХ". У Мостару је у другој половини 1991. било пуно припадника ЈНА, који су долазили из Хрватске (Далмација и Дубровачки рејон), одакле су били протјерани или повучени. Они су крајем марта 1992. повучени у Ужице (Србија).

1. марта 1992. године организован је референдум о одвајању Босне и Херцеговине од СФРЈ, где је 62,4% бирача гласало за независност. Дан касније у Сарајеву су припадници "Зелених беретки", које предводи криминалац Рамиз Делалић Ћело, пуцали на српске сватове на Башчаршији и убили старог свата Николу Гардовића, а свештеника Раденка Миковића ранили. То је био догађај који је најавио крвави босанско-херцеговачки рат 1990-их, а то је био и један од повода да се распадне још увјек мјешовита полицја у Сарајеву. Након тога, усљедилили су бројни напади на српска мјеста у БиХ, као и припаднике ЈНА (Сијековац, Купрес, Сарајево, Тузла...). Међународни представници су били само нијеми посматрачи.

 

Ситуација у Смолући

Смолућа је планинско село које се састоји из Доњег и Горњег дијела. Налази се у сјеверо-источним дијеловима Босне и Херцеговине, на путу између Добоја (55 км) и Тузле (20 км). Административно потпада под општину Лукавац. Село се налази на око 190 м.н.в. Јужно од Смолуће налази се Модрачко језеро. Село има 25 км дужине, а осам километара ширине.

Након Другог свјетског рата када је село било под налетима муслиманских и хрватских усташа који су спроводили геноцид над Србима, као и свуда у НДХ број становника је смањен, а такође у вријеме социјалистичке Југославије када је покренута индустријализација и дерурализација земље то је додатно довело до одлива становништва Смолуће.

Према попису становништва из 1991. године Смолућа је имала око 4.500 становника, при чему је преко 96 процената било Срба.

 

ЗЛОЧИНИ

Средином прољећа 1992. године свуда у Босни и Херцеговини дошло је до оружаних сукоба, када су муслиманске и хрватске паравојне формације нападале на касарне савезне војске ЈНА и насеља гдје су Срби имали релативну већину.

Смолућа као немало село се тако нашло у потпуном муслиманском окружењу средином јуна мјесеца 1992. године када почиње голгота слично као у Петрограду за вријеме Другог свјетског рата. У Смолући су се поред локалног становништва нашле и србске избјеглице из околних мјеста: Тиња, Подпећ, Сребреник, Јасеница итд. Око 7.500 Срба се тада нашло у јако тешкој ситуацији, која је додатно погоршавана константним гранатирањем са муслиманско хрватских положаја, која су била сваког дана. Муслиманско-хрватске јединице су биле добро наоружане и вршиле су често нападе на положаје које су бранили само припадници Територијалне одбране Смолуће. Одбрана је имала нешто наоружања које су извадили из складишта оближњег рудника.

Додатни проблем је био то што поред недеостатка: струје, хране и воде за пиће готово да није било лијекова и медицинског материјала. Члановима Међународног Црвеног крста није био дозвољен улазак у тај обруч око Смолуће, јер су муслиманско-хрватске снаге хтјеле да потпуно униште Смолућу. Није била дозвољена чак ни евакуација дјеце и болесних цивила.

Један човјек је у очајању побио своју породицу и себе. Није могао да издржи више притисак и страх је учинио своје.

Процењује се за 80 дана колико је трајао обруч око Смолуће убијено или умрло око 50 Смолућана и још 150 србских избјеглица из околних села.

Такође муслимански екстремисти су пресјекли и све телефонске везе Смолуће са осталим дијеловима Босне и Херцеговине, тако да је ово село остало потпуно заборављено.

 

ОСЛОБАЂАЊЕ

Одбрана Смолуће је била слаба, али се Љубомир Тодоровић, бивши начелник сектора Цивилне заштите у руднику "Крека" ставио на чело бранилаца. Он је имао око 1.200 људи од 16 до 60 година старости, које је сврстао у осам чета. Одбрана је одољевала, али су изгледи за преживљавање били све слабији. Око Смолуће је формиан прстен одбране, гдје су и жене и дјевојке мобилисане за копање ровова.

Нападима на Смолућу је руководио Енес Катић, командант једне бригаде из Тузле. Муслиманске и хрватске јединице су имале преко 2.500 бојовника који су у сталним нападима ишли на Смолућу.

Предсједник града Тузле је позвао Љубомира Тодоровића на преговоре, што је овај прихватио, али под условом да се дозволи коришћење телефона за Смолућу. Након што су успостављене телефонске везе, Смолућани су почели да зову своје рођаке на Озрену и Мајевици. Они су алармирали највише представнике Србске Републике Босне и Херцеговине, те је Генералштаб ВРС одмах издао наређење да се Смолућа спасава од покоља.

Са Мајевице су кренула дејства минобацачима по муслиманско-хрватским положајима што је одвратило нападаче од даљих офанзива, а то је било добро јер је купљено вријеме за организацију операције ослобађања.

Јединице ВРС које су учествовале у овој како многи рекоше најхуманијој операцији на подручју бивше Југослвије деведесетих година 20. вијека биле су: Гарда Пантери, 1. Озренска, 2. и 3. Мајевичка, Зворничка бригада, батаљони војне полиције Источно-босанског корпуса... све заједно око 1.000 бораца који су се спојили код Добошнице. Онда је кренуо силовит пробој 25. августа 1992. године и направљен је један коридор према Смолући. Тада су сви из обруча напустили Смолућу и понијели најнужније ствари.

У овој операцији је Србска војска имала 60 погинулих и 200 рањених бораца.

 

ГОДИНАМА КАСНИЈЕ

Након потписивања Дејтонског мировог уговора у америчкој савезној држави Охајо 21. новембра 1995. године завршени су ратни сукоби у Босни и Херцеговини. Већи део општине Лукавац је остао у Федерацији БиХ, а међу њима и Смолућа.

Данас је Смолућа готово празна. Њени становници су разбацани широм свијета, а ко год да се покушао вратити имао је велике проблеме. Прво због правно-бирократског система, а онда и непријатељског расположења локалног муслиманског становништва.

Поред тога власти Федерације БиХ су у Смолући успоставили центар за лијечење од наркоманије и постављена је једна велика депонија.

У самој Смолући не постоји никакво спомен обиљежје за погинуле током љета 1992. године док је постоја обруч. Нити је Смолућанима који су отишли да живе у Семберију дозвољено да одрже парастос на својим огњиштима и тамо гдје су гинули њихови најмилији.

Смолућани су у Бијељини направили спомен-обиљежје на коме су уклесана имена погинулих.

 

ПУБЛИКАЦИЈЕ

О дешавањима у Смолући током 1992. године је до сада написано врло мало књига... једну од књига је написао и Љубомир Тодоровић "Смолућа у ратном окружењу", али ниједан документарни филм.

Пјевач народне и родољубиве музике Родољуб Вуковић Роки је снимио један спот у коме је опјевао јунаштво бораца ВРС и ову акцију спасавања Смолућана.

 



Оцените нам овај чланак:

Да се не заборави и не понови!




Ако преносите текстове са нашег портала, будите љубазни и ставите да је наш сајт извор података.
Ово није законом уређено, али је морално и спада у медијску коректност. Хвала унапред!







































Skip Navigation Links