Сарајевска Голгота - www.zlocininadsrbima.com


Оцените нам овај чланак:

Време: Распад СФР Југославије и ратови 1990-их

Област: Босна


Сарајевска Голгота



РАТ У БИХ 1992-1995

Бјеловац -Босански Брод - Доброовљачка

Брадина - Јама Казани - Кравица Кукавице

Петровачка цеста - Логор Брчко - Купрес

Логор Дретељ - Логор Силос - Бихаћки логор

Логор Орашје - Логор Оџак - Логор Челебићи

Породица Ристовић - Породица Кнежевић

Башчаршија - Наташа и Милица - Мостар

Сердари - Тузла - Бањалучке бебе - Јошаница

Чемерно - Ф. Јабука - Слађана Кобас - Чагаљ

Сарајевска Голгота - Ураган - Олга Драшко

Чајниче -

 

Сарајевска Голгота или Сарајевска Олуја је назив за масовно исељавање српског становништва (око 150.000 Срба) из источних дијелова Сарајева, које је почело у половином фебруара 1995. године и трајало је неколико недјеља, до марта 1996. године.

Овај егзодус је дошао као посљедица издаје националних интереса од стране српске делегације, која је отишла у САД, на потписивање Дејтонског споразума крајем новембра 1995. године. Источни дјелови Сарајева, који су били насељени претежно српским становништвом, жртвовани су у Сјеверној Америци, за рад "мира" и међународног признања Републике Српске. Односно стварања два ентитета у Босни и Херцеговини, према односу 51-49%.

Сарајево је данас скоро чисто муслимански град, у коме су Срби обесправљени, гдје се српско постојање сваки дан затире, на очиглед међународних представника.

20 година након овог егзодуста, начињно је први пут да се обиљежава пригодним прогамом у Бијељини.

 

 

ПРЕТХОДНИЦА

Распадом друге Југославије више од два милиона Срба нашло се на простору западно од ријеке Дрине, односно ван граница СР Србије. Распад СФРЈ средином 1991. године донио је са собом и велике ратне сукобе, прогоне и страдања, пошто хрватски сепаратисти су жељели да поред самосталности добију и етнички чисту хрватску државу. Тиме би био остварен вишевјековни сан Хрвата о независној држави. Власти СР Хрватске су у јесен 1990. илегално увезли велику количину наоружања, а у зиму промјенили Устав, тако што су Србе прогласили националном мањином и избацили назив "социјалистичка", умјесто петокраке шаховница постаје симбол Хрватске. То је довело до великог заоштравања односа и напетости између Срба и Хрвата. У прољеће 1991. хрватска полиција почиње упаде у српска мјеста, а Срби одговарају подизањем барикада. ЈНА је све до средине љета 1991. била тампон зона, а онда је и сама била нападнута од хрватских паравојника. Тада почињу у Хрватску да се враћају усташе и њихови потомци који су након 1945. емигрирали у иностранство (Аустралија, САД, Канада, Немачка, Аргентина, Парагвај...)

Тако је отпочео и рат у Хрватској који је трајао пуне четири године. У том рату је створена Република Српска Крајина, која је обухватала Сјеверну Далмацију, Лику, Кордун, Банију, Западну Славонију и Источну Славонију, Барању и Западни Срем.

У априлу 1992. године у централној југословенској републици Босни и Херцеговини напетости почињу да кључају и отпочиње крвави рат између три народа, који је трајао три године. У том рату је створена Република Српска. Муслиманске и хрватске ратне јединице у БиХ су такође имале пуно злочиначких акција, које су довеле до етничког чишћења српског становништва у Сарајеву, Сребреници, Бихаћу, Мостару, Горажду, Тузли, Орашју, Чапљини... Оснивани су системи концентрационих логора за мучење Срба (Дретељ, Дувно, Челебићи и др).

Хрватска војска и полиција су током рата у Хрватској (1991-1995), имали низ злочиначких акција као што су: "Миљевачки плато", "Масленица", "Медачки џеп"... Исто тако покренуто је етничко чишћење Срба у урбаним среднинама: Сисак, Госпић, Задар, Осијек, Вуковар, Карловац, Загреб, Сплит, Дубровник и др.

Срби су током љета и јесени 1995. године, за вријеме босанско-херцеговачког рата изгубили контролу над територијама Босанске Крајине: Грахово, Дрвар, Гламоч, Петровац, Мркоњић Град, Шипово, Сански Мост... затим у централној Босни јужне дијелове планине Озрен, ријеку Кривају, Возућу... Ове акције муслиманске Армије БиХ су изведене углавном уз помоћ муџахедина, хрватских ратних јединица (ХОС и ХВО), као и НАТО пакта, који је бомбардовао положаје у Републици Српској током септембра 1995. године.

Али је Војска Републике Српске ипак успоставила контролу над подручијем Сребренице и Жепе у јулу 1995. године, у рејону Подриња, односно на истоку Босне и Херцеговине.

Изетбеговић, Туђман и Милошевић
 
Потписивање "мира" у Паризу 14.12.1995.
 

 

 

ДЕЈТОНСКИ СПОРАЗУМ

Још док је трајао крвави грађански рат у Босни и Херцеговини, под притиском међународне зајединице, српска, хрватска и муслиманска делегација одлазе у Сједињене Америчке Државе, тачније државу Охајо, гдје су ваздухополовној бази америчке војске Рајт-Патерсон код града Дејтона.

Муслиманску делегацију је предводио Алија Изетбеговић, ратни вођа босанских муслимана и предсједник Предсједништва Босне и Херцеговине; хрватску делегацију је предводио Фрањо Туђман, предсједник Републике Хрватске; док је српску делегацију предводио Слободан Милошевић, предсједник Републике Србије. Поред њих свој параф, односно пристанак на овај мирови споразум ставили су: представник америчке администрације: Ричард Холбрук и Весли Кларк, амерички генерал при НАТО пакту.

Мировни преговори у Дејтону су трајали три недјеље, од 1. новембра до 21. новембра 1995. године. Тако је 21.11.1995. на свим свјетски медијима обелодањено да је мировни споразум потписан између три делегације, односно три народа у Босни и Херцеговини. Три недјеље након тога, у Паризу 14. децембра 1995. године споразум је дефинитивно потписан и почеле су да важе све његове одредбе.

Три стране су се споразумеле да Србима у БиХ припадне Шипово и Мркоњић Град, док су пет предратних сарајевских општина припале муслиманској страни.

Незадовољни овим одлукама Дејтонског споразума 25. новембра 1995. године у сарајевском насељу Грбавица, која је до тада била под контролом Срба, организоване су велике демонстрације и протест против Дејтонског споразума, али то није променило одлуке споразума. Што је значило да читаво Сарајево потпада под муслиманску контролу. Тако је пљунутои заборављено на хиљаде српских бораца који су своје животе давали за одбрану вишевјековне српске земље у околини Сарајева.

 

 

 

ИСЕЉАВАЊЕ

Према Дејстонском односно Париском споразуму пет сарајевских општина: Илијаш, Вогошћа, Илиџа, Хаџићи и Ново Сарајево су припале муслиманско-хрватској Федерацији Босне и Херцеговине. Тако је вишевјековна земља коју су православни Срби насељавали, постала "туђа".

Егзодус је почео половином фебруара 1996. године, на православни празник Задушнице, јер је пралнирано исељавање Срба са ових подручија требало да буде 19. марта 1996. Међутим, страни "мировњаци" из снага ИФОР-а су делили летке, да је тај рок помјерен за 23. фебруар, односно мјесец дана раније од договореног. Поред тога што су српски цивили морали да спакују најнужније ствари и крену у неизвјесност, тако су многи становници Илијаша, Грбавице, Хаџића, Вогошће кренули да откопавају посмртне остатке својих покојника, не желећи да муслимански вандали скрнаве гробове њихових најмилијих.

Читаво то вријеме српске дијелове Сарајева су надлијетали хеликоптери ИФОР-а, који су бацали летке са циничним порукама из чувене пјесме Алексе Шантића, "Остајте овјде", коју је он написао за босанско-херцеговачке муслуимане, који су одлазили након аустро-угарске окупације у Турску.

Увече, 21. фебруара 1996. године, српско становништво из источносарајевских општина креће из избјеглиштво, носећи са собом, све што се могло понијети. Српским цивилима су били обећани некакви камиони и аутобуси за исељавање тог дана, али од тога није било ништа. Српске колоне су поново емитоване на ТВ станицама. По снијегу, хладноћи, мећави око 150.000 Срба из Сарајева кренило је у неизвјесност.

Уз пут, Срби су каменовани на поједним мјестима од стране комшија муслимана, који су се понијели крајње некомшијски. Припадници ИФОР-а мирно су са стране посматрали егзодус. На путу за Хан Пијесак тих дана виђен је дирљив призор – запрежна кола натоварена најнеопходнијим стварима за почетак новог живота уз видно истакнуту српска тробојку, икону и кандило….

Сарајевским Србима је управо овај егзодус и исељавање најтеже пао од свих недаћа које их је задесило током рата 1992-1995. јер нису са собом могли да понесу куће и станове, ваздух, потоке, ријеке, шуму, сарајевска брда…

 


ПОСЉЕДИЦЕ

Ријетко ко се након свих ратних страхота и дешавања од пријератних сарајевских Срба вратио у свој родни град. Муслиманске власти су све учинили да кроз правно-бирократски систем тај повратак учини немогућим. А такође и муслиманско становништво у Сарајеву је са великим презиром дочекивало бивше комшије. Долазило је до великих проблема, јер је рат у њиховим главама и даље трајао. Све су то били разлози више да се Срби не враћају више у Сарајево, иако их је прије рата, било скоро 200.000 у граду на Миљацки.

Тако су српски становници Сарајева отишли у Бијељину, Зворник, Вишеград, Београд, Нови Сад... или пак у иностранство, највише САД, Њемачку, Аустралију, Француску, Канаду.

Сваке године, у марту мјесецу у Бијељини се одржава парастос за погинуле борце Војске Републике Српске са територије Сарајева, као и обиљежавање езгодусас сарајевских Срба.

 

 

ДОКУМЕНТАРНИ ФИЛМ

Новинар и телевизијски радник Сњежан Лаловић је те 1996. снимио један документарац, под насловом "Езгодзус поново", гдје су приказани аутентични кадорви сарајевског егзодуса и исповјести жртава истог.

 



Да се не заборави и не понови!







































Skip Navigation Links