Злочини у Руповом Брду су монструозни ратна злодјела који су припадници муслиманских снага по налогу Насера Орића извршили у два наврата 10. јуна 1992. и 27. маја 1995. године над Србима цивилима, мјештанима овог подрињског села које је имало апсолутну србску већину у општини Милићи, у Сребреничком округу.

У том стравичном етничком чишћењу радикални исламисти из ткз. Армије Босне и Херцеговине су убиле десетак цивила, док их је преко 50 рањено. Имовина Срба је опљачкана, а потом и спаљена... око 30 кућа је уништено, а исто тако и педесетак помоћних објеката. Мјештани Рупова Брда су се разбјежали по околним селима.

Хашки Трибунал је одбио да процесуира овај "Случај Рупово Брдо" посебно, док је Насер Орић, командант муслиманске 28. дивизије ткз. Армије БиХ ослобођен 2008. године одлуком Судског вијећа Међународног суда за бившу Југославију.

Од Алије Изетбеговића је Орић добио Орден Златног љиљана, највише војно одликовање муслиманске ткз. Армије Босне и Херцеговине.

Босанско-херцеговачко Тужилаштво и поред бројних доказа, свједочења и документације која им је достављена намјерно врше опструкцију процесуирања осумњичених лица, јер не желе да се злочинци и налогодавци открију, што би промјенило слику о грађанско-вјерском рату у БиХ 1990-их година у коме су само Срби означени као једини кривци за све.

ПРЕТХОДНИЦА

Југославија је била федеративна држава састављена од шест република: СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија... с тим да је СР Србија имала двије покрјине: АП Војводина и САП Косово и Метохија. И СФРЈ и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живили од Вардара па до Триглава и од Ђердапа до Јадрана.

Југославенска федерација 1974-1992

Друштвено-економско уређење је био социјализам, односно диктарура пролетеријата и радничко самоуправљање. Политички систем је био једнопартијски, односно владао је Савез Комуниста.

Устав Југославије од 1974. године донио је децентрализацију земље, која је омогућила сепаратистичким снагама прво у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији западног Балкана, а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат.

ЈНА је створена на традицији Титових партизана

Савезна скупштина августа 1989. године доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замјењује вишепартијски систем почетком наредне године. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.

Савеза Комуниста Југославије се распада 23. јануара 1990. на чувеном XIV конгресу у београдском Сава Центру, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе. У то вријеме, Њемачка је била уједињена, а "гвоздена завјеса" је у земљама Варшавског пакта већ била пробијена и на дјелу су отпочеле ткз. Обојене револуције.

Југославенска шесторка мистерије

Словеначка делегација напушта засједање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен у питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је након 45 година прекинута владавина комуниста у Југославији.

Заправо тада је друга јужнославенска држава озбиљно нагрижена унутрашњим сепаратизмима, који су врло брзо добили велику помоћ спољних фактора, прије свега: Ватикана, Европске Уније и САД. Касније исламских земаља сјеверне Африке, Блиског и Средњег Истока. Њихов циљ је био убацивање радикалних исламиста у Европу и ширење Ислама.

Ситуација у Босни и Херцеговини

Босна и Херцеговина је централна република СФР Југославије, у којој су живјели Срби, муслимани и Хрвати, заједно са националним мањинама.

Дана 18. новембра 1990. одржани су први вишестраначки избори након Другог свјетског рата. Власт је формирана од странака антикомунистичке коалиције: СДА, СДС и ХДЗ. Народни посланик који је добио највише гласова је Фикрет Абдић (47,4%), успјешан привредник из Велике Кладуше, али је он склоњен у страну од муслиманских екстремиста због тога што није желио рат, нити сукобе са Србима. Уствари, он је био само мамац бирачима на изборима.

Тако је предсједник Предсједништва БиХ постао Алија Изетбеговић, пријератни робијаш и аутор чувене шовинистичке "Исламске декларације". Предсједник Народне скупштине постао је Момчило Крајишник из странке СДС, а Хрват Јуре Преливан премијер Владе. Ова коалиција је издржала 15 мејсеци. Урушила се на почетку ратних збивања априла 1992. године.

Водећи чланови муслиманске Странке Демократске Акције: Алија Изетбеговић, Ејуп Ганић, Харис Силајџић и др. су још средином 1991. године донијели одлуку да не желе Босну и Херцеговину у Југославији, односно да желе независну БиХ. Ту су се планови странака СДА и ХДЗ поклапали, али су обије странке жељеле да имају етнички и вјерски чисту државу. Односно Хрвати су жељели БиХ да припоје Хрватској, а муслимани радикалну исламску републику.

Куљић (ХДЗ), Караџић (СДС) и Изетбеговић (СДА)

Идеју о независној Босни и Херцеговини су свакако ширили и медији. Још октобра 1991. године у сарајевским новинама појављивале су се отворене пријетње србском народу. Између осталог најављивано је обнављање тзв. Ханџар дивизије, фашистичке јединице која је 1941-1945 починила стравичне злочине над Србима у Независној Држави Хрватској. Ту формацију су чинли углавном муслимани. Иначе, усташка злодјела у Босни и Херцеговини су досегнула свој врхунац у мјестима као што су: Пребиловци, Дракулић, Билећа, Гацко, Доња Градина, Купрес, Драксенић...

У августу 1991. почиње организовано наоружавање муслимана и Хрвата у БиХ које је ишло преко странака СДА и ХДЗ, са циљем напада на Југословенску Народну Армију. Наредног мјесеца почело је оснивање мјесних одбора паравојне формације "Зелене беретке" и "Патриотске лиге". У Мостару је у другој половини 1991. било пуно припадника ЈНА, који су долазили из Хрватске (Далмација и Дубровачки рејон), одакле су били протјерани или повучени. Касније су отишли у Ужице (СР Србија).

Прваци ХДЗ у Грудама 18. новембра 1991. проглашавају Херцег-Босну, хрватску парадржаву на тлу БиХ. Она је постојала током рата и циљ је био да се цијела БиХ интегрише у Хрватску, односно да се обнови НДХ. Имали су константно помоћ званичног Загреба и Туђмановог режима.

Почетком 1992. тачније 9. јануара србски посланици у Сарајеву проглашавају Републику србског народа у БиХ, као одговор на муслиманске и хрватске пријетње односно Срби желе да остану да живе у Југославији. Седам недјеља касније, организован је референдум о одвајању Босне и Херцеговине од СФРЈ, где је 62,4% бирача гласало за независност, што је недовољно да се сматра важећим. Ипак, земље ЕУ и САД им признају то.

У Лисабону су 23. фебруара представници муслимана, Срба и Хрвата у БиХ потписали чувени Кутиљеров споразум како би се зауставио рат... међутим, десет дана касније Алија Изетбеговић повлачи потпис на наговор Ворена Цимермана америчког амбасадора у Југославији и то послије 10 дана.

Жозе Кутљеро из Португала

У Сарајеву су 1. марта припадници "Зелених беретки", које предводи криминалац Рамиз Делалић Ћело, пуцали на србске сватове на Башчаршији и убили младожењиног оца Николу Гардовића, а свештеника Раденка Миковића ранили. То је био догађај који је најавио крвави рат деведесетих, а то је био и један од повода да се распадне још увјек мјешовита полиција. У западним медијима овај догађај је лажиран, тј. реченео је да су Срби наводно пуцали на муслиманске сватове.

Након тога, усљедилили су бројни напади на србска мјеста у БиХ, као и припаднике ЈНА (Сијековац, Купрес, Сарајево, Тузла...). Међународни представници су били само нијеми посматрачи.

Ситуација у Милићима

Милићи су варош и општина која се налази на истоку Босне и Херцеговине, у близини ријеке Дрине, уз границу са Републиком Србијом.  Они се налазе у регији Бирач, односно средишњем дијелу Подриња, на надморској висини 165 метара.

Геостратешки положај Милића је веома повољан односно налази се на регионалном путу Власеница - Сребреница, односно магистралном путу Сарајево - Београд. Од Сарајева је удаљено 90 км на сјевероисток, а од Београда југо-западно 170 км. Од Сребренице је удаљено 30 км на запад.

Такође Милићи се налазе у подножију планине Јавор (највиши врх Меховац 1.500 м.н.в).

Према попису становништва из 1991. године Милићи су имали око 17.000 становника, од чега је преко 66% било Срба, а 33% муслимана... Док је село Рупово Брдо имало 125 становника, од чега 94% Срба и 6% муслимана.

ЗЛОЧИНИ

Одмах у прољеће 1992. године на територији средњег Подриња, односно регије Бирач муслиманске паравојне снаге које је предводио Насер Орић, постављен од муслиманских властодржаца почеле су етничко чишћење србских насеља. Тако су за кратко вријеме многа села очишћена и уништена.

Казнена експедиција Насера Орића

Иначе, шира околина Сребренице је била проглашена за демилитаризовану зону од стране УН, што значи да Србска војска у Босни није могла да има ту тешко наоружање и артиљерију.

Први напад 10. јуна 1992.

У рано јутро локалне муслиманске паравојне снаге сачињене од екстремиста са подручја Церске, Сребренице и Коњевић Поља, Касабе бројности око 200 наоружаних особа је упало у Рупово Брдо, гдје је одмах почела пуцњава и палеж имовине Срба. Завладала је паника и мјештани су почели да траже спас у околним селима.

У овом првом нападу је најмање 25 кућа и десетине помоћних објеката спаљено и уништено, а прије тога и опљачкано. Поред тога, запаљена је радионица и управна зграда фирме "Бирач", основна школа...итд.

Засједа 27. маја 1995.

Муслимански бојовници из 28. дивизије ткз. Армије Босне и Херцеговине су посљеподне тог дана око 17 часова на макадамском друму између Рупова Брда и села Купусно поставили зајседу. То су били: Насер Орић, Рамиз Бећировић, Неџад Бектић, Смајо Манџић

Петорица домаћина, враћали су се из шуме гдје су били да насјеку дрва. Возили су се камиону марке Мерцедес пуном дрва за огрев... Радикални исламисти су отворили пушчану ватру на њих и тројица су погинули на лицу мјеста, а двојица су тешко рањена. Да би им пришли ликвидатори и ударили их тако рањене кундацима углаву и дотукли их. Љекари у Дому здравља Милићи само су констатовали смрт.

О овом злочину постоју документација код Комитета за прикупљање података о извршеним злочинима против човјечности и међународног права под шифром 466/95.

 
Биланс Орићевих похода
 

ИМЕНА ЖРТАВА

1. Војислав М. Милинковић (54), запаљен у својој кући 10.06.1992.
2. Мирјана Г. Милинковић (53), запаљена у својој кући 10.06.1992.
3. Реља М. Милинковић (50), убијен 10.06.1992.
4. Радоје П. Милинковић (40), убијен 10.06.1992.
5. Владо В. Милинковић (44), убијен 10.06.1992.
6. Ковиљка М. Жугић (70), убијена 10.06.1992.
7. Комљен М. Жугић (67), убијен 10.06.1992.
8. Трифко К. Жугић (38), убијен 10.06.1992.
   ---------------------------------------------------------------------------------------
    
9. Љубиша В. Голић (44), убијен у засједи 27. маја 1995.
10. Милисав С. Петровић (42), убијен у засједи 27. маја 1995.
11. Бранко Д. Николић (42), убијен у засједи 27. маја 1995.
12. Миладин Р. Савић (35), убијен у засједи 27. маја 1995.
13.  Милош М. Мишић (31), убијен у засједи 27. маја 1995.

ПОСЉЕДИЦЕ

Почетком јула 1995. године Армија босанско-херцеговачких Срба је ослободила читаво подручје око Сребренице, док се Насер Орић са својих пар сарадника хеликоптером извукао и побјегао у Сарајево. 

Већи део припадника муслиманске 28. дивизије ткз. Армије Босне и Херцеговине се почео повлачити према Тузли и Зеници, гдје су поред окршаја са ВРС имали и међусобне обрачуне. Мањи дио је заробљен, а пар стотина бојовника је убијено.

Народ се посље ослобођења почео враћати кућама.

ГОДИНАМА КАСНИЈЕ

У америчкој савезној држави Охајо делегације три зараћене стране потписали су мировни уговор 21.11.1995. године чиме је окончан 3.5 годишњи грађанско-вјерски рат у Босни и Херцеговини. Сребреница је остала у саставу Србске Републике у БиХ.

Догађаји у Сребреници из јула 1995. године су засјенили све претходне злочине које су муслимански бојовници под командом Насера Орића учинили у циљу етничког чишћења, иако је имало чак и елементе геноцида, ако се посматра шири контекст страдања србског становништва на тлу БиХ.

Међународна пропаганда коју су водиле НАТО земље су фабриковале лажи, као да је хиљаде муслимана цивила убијено од Србске војске у БиХ, а да је за то лично наредио генерал Ратко Младић. Читав сребренички мит је настао на основу лажног свједочења Дражена Ердемовића, пробисвјета који је током 1992-1995 био припадник све три војске у БиХ. Циљ је био сатанизовати Србе и замрачити причу о страдањима Срба крајем 20. стољећа.

Насер Орић је од Алије Изетбеговића одликован Орденом Златног љиљана, што представља највише муслиманско војно одликовање.

СУЂЕЊА И ОПТУЖНИЦЕ

Насер Орић је оптужен 2003. године од Хашког суда и већ те године се појавио пред Судским већем. Занимљиво код Орићевог суђења је то што одређени свједоци нису смјели да свједоче, а то је урађено тако што Министарство спољних послова Холандије није издавало визе свједоцима као што су: Цвјетко Ристић, Брано Вучетић, Радојка Филиповић...итд.

Суђење је трајало пет година, а правоснажна пресуда којом је ослобођен изречена је 3. јула 2008. године у Хагу. У Сарајеву је дочекан као национални херој.

Смјешак због опроштених злочина

Он је једини који је оптужен за велики број злочина који је почињен над Србима у Подрињу, иако је достављена документација за више од 200 лица осумњичених за најужаснија злодјела на простору бивше Југославије.

ПУБЛИКАЦИЈЕ

О злочинима над Србима у регији Бирач је снимљено неколико документарних филмова и објављено неколико књига, у коме се огледају геноцидне намјере муслиманског руководства из Сарајева, чувене муслиманске тројке из врха Странке Демократске Акције: Алија Изетбеговић, Ејуп Ганић и Харис Силајџић. Заправо, ту су Насер Орић и сарадници били само извршиоци тих морбидних планова.

Поред србских аутора и један муслимански Ибран Мустафић је објавио 2008. године књигу "Планирани хаос" у коме детаљно наводи шта се дешавало у Сребреници, још од 1990. године. Због тога му је угрожена сигурност, добијао је пријетње смрћу, а два пута је преживио атентат.

ЗАКЉУЧАК

Злочини у Руповом Брду су само једна карика геноцидног ланца који се обрушио на Србе током деведесетих година 20. вијека у Босни и Херцеговини од стране муслиманских власти формиране од првака СДА: Алија Изетбеговић, Харис Силајџић и Ејуп Ганић.

Циљ је био да се православни Срби елиминишу, не само са подручја источне Босне односно Подриња, већ читаве Босне и Херцеговине, јер су муслимански екстремисти заправо жељели етнички и вјерски чисту државу по моделу Исламске Декларације, која је објављена 1971. године. Овако нешто је било очекивано с обзиром да се деценијама у Титовој Југославији његовало лажно братство и јединство, идеал у који су само наивни Срби вјеровали. Муслиманско друштво након Другог свјетског рата никада није прошло кроз процес дефашистизације и денацификације као што је то било у Италији и Њемачкој. Потомци крволока (дјеца и унуци) који су попуњавали оружане снаге НДХ су наставили гдје су им преци стали.

С обзиром да су Срби у читавој западној хемисфери означени као једини кривци за разбијање Југославије и ратове на тлу исте, тешко је вјеровати да ће у догледно вријеме неко од муслиманских крвника са оружјем или у одјелу одговарати за оваква монструозна злодјела, као што је и овај сребренички злочин.