Убиство породице Кнежевић је монструозни злочин које су починиле хрватске ратне јединце на подручију Видовог села, крај Дрвара у септембру 1995. године, током злочиначке операције "Маестрал".
Хрватски зликовци из Прве гардијске бригаде којома су командовали Анте Готовина и Дамир Крстичевић су направили прави покољ тог дана у србском селу јер су углавном хладним оружјем убијали сваког ко се затекао у селу.
Постоје чак и документи који детаљно говоре о јасним задацима које хрватске јединице треба да обаве на том терену.
Тако је настрадала и србска породица Кнежевић: отац Гојко, мајка Божица (81) и син Веселко. За овај злочин нико није одговарао, нити пред судовима Босне и Херцеговине, нити Хрватске, нити Хашког Трибунала.
Ексхумација жртава је направљена тек 1996. године.
ПРЕТХОДНИЦА
Разбијањем друге Југославије више од два милиона Срба нашло се на простору западно од ријеке Дрине, односно ван граница СР Србије. Ово се мисли на крајеве западно од ријеке Дрине гдје су имали релативну или апсолутну већину: Славонија, Кордун, Банија, Херцеговина, Лика, Босна, Далмација, Дубровник, Барања, Горски Котари... или пак у Вардарској Македонији и Црној Гори.
Власти СР Хрватске су у јесен 1990. илегално увезли велику количину наоружања, а у зиму промјенили Устав, тако што су Србе прогласили националном мањином и избацили назив "социјалистичка", умјесто петокраке шаховница постаје симбол Хрватске. То је довело до великог заоштравања односа и напетости између Срба и Хрвата. Почиње да васкрсава усташтво и јавно се промовише.
Средином 1991. године на простору од Вардара па до Триглава донијело је са собом и велике ратне сукобе, прогоне и страдања, пошто словеначки и хрватски сепаратисти су жељели да поред самосталности добију и етнички чисту хрватску државу. Тиме би био остварен вишевјековни сан Хрвата о независној држави.
Хрватска полиција почиње упаде у незаштићена мјеста, а Срби одговарају подизањем барикада. ЈНА је све до септембра 1991. била тампон зона, а онда је и сама била нападнута од хрватских паравојника. Тада почињу у Хрватску да се враћају усташе и њихови потомци који су након 1945. емигрирали у иностранство (Аустралија, САД, Канада, Њемачка, Аргентина, Шпанија, Италија, Парагвај...).
Колоне као судбина недужних цивила
Тако је отпочео и грађански рат у Хрватској који је трајао пуне четири године. У том рату је створена РС Крајина, која је обухватала Сјеверну Далмацију, Лику, Кордун, Банију, Западну Славонију и Источну Славонију, Барању и Западни Срем.
У априлу 1992. године у централној југословенској републици Босни и Херцеговини напетости почињу да кључају и отпочиње крвави рат између три народа, који је трајао три године. У том рату је створена Српска Република Босна и Херцеговина. Док су Хрвати у Грудама прогласили Херцег-Босну, своју парадржаву у БиХ још 18. новембра 1991. године.
Муслиманске и хрватске ратне јединице у БиХ су такође имале пуно злочиначких акција, које су довеле до етничког чишћења Срба у Сарајеву, Сребреници, Бихаћу, Мостару, Горажду, Тузли, Орашју, Чапљини... Оснивани су системи концентрационих логора за мучење Срба (Дретељ, Дувно, Челебићи, Оџаку, Виктор Бубањ, Тарчин и др).
Хрватске снаге су током рата у Хрватској (1991-1995), имали низ злочиначких акција као што су: "Миљевачки плато", "Масленица", "Медачки џеп"... Исто тако покренуто је етничко чишћење Срба у урбаним среднинама: Сисак, Госпић, Задар, Осијек, Вуковар, Карловац, Загреб, Сплит, Дубровник, Вировитица, Бјеловар, Славонска Пожега и др.
ИМЕНА ЖРТАВА
НАЛОГОДАВЦИ И ИЗВРШИОЦИ
Постоје документи који недвосмислено потврђују и присуство и акције хрватске војске на територији Босне и Херцеговине, за нападе на западнокрајишке општине у љето 1995. године.
У једном таквом акту, заједничком документу Министарства одбране и Генералштаба хрватске војске, односно у “команди“ која је упућена Штабу Зборног подручја хрватске војске у Сплиту (истурено зборно мјесто у селу Рујани код Ливна) и Штабу Прве гардијске бригаде ткз. Хрватског Вијећа Одбране “Бруно Бушић“, којом је командовао бригадир Антун Лубурић.
Осмјех луцифера: Крстичевић и Готовина
Ту су до у детаље су описани задаци свих јединица приликом напада на Грахово, Дрвар и Гламоч, што је подразумијевало и злочине попут оних које су Туђманови бојовници починили над породицом Кнежевић из Видовог Села код Дрвара.
ЗЛОЧИН
Када је хрватска војска прогнала Србе из Крајине у августу 1995. одмах су настављени крвави походи на цијелу територију Босанске Крајине (Шипово, Јајце, Босански Петровац, Босанска Крупа Мркоњић Град и Кључ) у септембру 1995. године.
Том приликом око 125.000 Срба присилно напушта своја огњишта у страху да им се не понови судбина предака из клеро-фашистичке НДХ и крећу ка источним дијеловима БиХ и Републике Србије. Неколицина Срба остаје на својим имањима сљепо вјерујићи да им нико неће ништа учинити, поготово зато што су старији и зато што нису имали оружје код себе.
Њиховим џелатима то није било важно. Срето Кнежевић, Божицин и Гојков син је дошао у село, пар дана прије покоља, пожеливши да и њих поведе ка Србији да не остану пред усташким ножем као и у Другом свјетском рату, али његови родитељи и брат нису хтјели да иду са родног прага.
У кући Кнежевића, у Видовом селу, само 10 км од Дрвара, остали су Гојко, Божица (која је била непокретна) и Веселко...
Дана 12. септембра 1995. године у кућу им упадају хрватски војнци из Прве гардијске бригаде, као и припадници Војне полиције ткз. Хрватског Вијећа Одбране (оружане снаге ткз. Херцег Босне, хрватске парадржаве на тлу БиХ). Одмах убијају Божицу, тако што су јој одсјекли главу, а одмах затим убијају и њеног супруга неколико стотина метара од куће, који је кренуо до ливаде да доведе коња, који је био на испаши заједно са овцама.
Њиховог сина Веселка, који је прије рата био правник и запослен у фирми "Грмеч" у Дрвару, убили су у подруму рођене куће. Убијен је и њихов близак рођак Раде Кнежевић у сусједној кући.
СВЈЕДОЧЕЊА
Срето Кнежевић, коме су хрватски војници убили оца, мајку и брата, десетак година касније за медије је казивао овако:
“Најупорнија да остане била је мајка, која је тада, дакле у јесен 1995. имала 81 годину. Ни брат ми Веселко није хтио ићи са дједовине. Једно без другог нигдје нису хтјели, а ни могли. Остали су заједно.
Само два дана пред пад Дрвара, дакле 12. септембра дошао сам по њих. Отац није био код куће. Чувао је овце. Он би и хтио ићи, али ипак остао је са њима“,
ПОСЉЕДИЦЕ
Срето Кнежевић чија је породица овом прилиом убијена је заједно са својим сународницима отишао у избјеглиштво.
Након рата, покушавао је наћи посмртне остатке, што је дјелимично успио, јер главу покојне мајке никада није пронашао, док је њено тијело као и тијело покојног оца Гојка пронађено у заједничкој масовној гробници "Камен", крај Гламоча, гдје је пронађено најмање 108 тијела Срба цивила углавном са дрварске, гламочке и граховске општине.
Општина Дрвар је Дејтонском мировним уговором који је потписан у САД 21. новембра 1995. године остала у муслиманско-хрватској федерацији БиХ, што је знатно отежавало повратак пријератних становника Срба који су вијековима чинили апсолутну већину у тим крајевима, са преко 98 процената заступљености.
Ексумација посмртних остатака је обављена у јуну и септембру 1996. године.
СУЂЕЊА И ОПТУЖНИЦЕ
Хрватско тужилаштво, као и Тужилаштво Босне и Херцеговине никада нису процесуирали овај свирепи злочин над Србима цивилима, који су били старије доби и ненаоружани. Једноставно ради се намјерно опструкција, јер ако би се овакве ствари довеле у судским процесима до краја, онда би се мозаик рата у БиХ значајно промјенио и јасно увидјело да и Срби имају жртве, а Хрвати злочинце.
Заправо, хрватско и босанско-херцеговачко тужилаштво пребацују одговорност са једних на других овај случај и тако пролазе деценије.
Чак ни Међународни суд за бившу Југославију у Хашком трибуналу није никада покренуо истрагу о убиству породице Кнежевић. Сматрали су да то није њихова надлежност.
ПУБЛИКАЦИЈЕ
О убиству породице Кнежевић 1995. године до данас није снимљен ниједан документарни филм. Нити је написана ниједна књига.
Такође на бившем југославенском простору није познато да је одржана нека јавна трибина, научни скуп или округли сто на коме би се донели закључци везано за овај монстурозни злочин.
ЗАКЉУЧАК
Злочини у Видовом Селу су само једна карика геноцидног ланца тј. удруженог злочиначког подухвата који се обрушио на Србе током деведесетих година 20. вијека у Босни и Херцеговини од стране хрватско-муслиманских бојовника.
Циљ је био да се православни Срби елиминишу, не само са подручја западне Босне односно Босанске Крајине, већ читавог босанско-херцеговачког подручја, јер су хрватски екстремисти заправо жељели припајање БиХ Хрватској, односно обнову клеро-фашистичке НДХ
С обзиром да су Срби у читавој западној хемисфери означени као једини кривци за распад и разбијање Југославије и ратове на тлу исте, тешко је вјеровати да ће у догледно вријеме неко од хрватских крвника са оружјем или у одијелу одговарати за оваква монструозна злодјела, као што је и овај дрварски злочин.