Убиство породице Голубовић из Коњица је монструозни злочин који су у ноћи између 1. јула и 2. јула 1992. године починили припадници муслиманске ткз. Армије Босне и Херцеговине, у Коњицу, на сјеверу Херцеговине.
Овај свирепи злочин се сматра једним од најтежих у току босанско-херцеговачког рата 1990-их јер је убијена читава породица и родитељи и дјеца. Штавише, старији син Петар је успио прво стрељање да преживи, али су га зликовци други пут убили да би се заштитили од свједока.
За овај ужасан злочин осуђено је само три злочинца иако је учествовало више, а то су: Мирлаем Мацић, Адем Ланџо и Јусуф Потур, припаднци муслиманских ратних јединица Босне и Херцеговине на укупно 32 године затвора, иако је ријеч о убиству ненаоружаних цивила од чега двоје мале дјеце.
Један мјештанин Коњица Анис Косовац је 4. јула 2019. године подигао спомен-плочу код улаза у градско гробље на коме су исклесани ликови двојице загрљених дјечака.
ПРЕТХОДНИЦА
Југославија је била федеративна држава састављена од шест република: СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија... с тим да је СР Србија имала двије покрјине: АП Војводина и САП Косово и Метохија. И СФРЈ и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живили од Вардара па до Триглава и од Ђердапа до Јадрана.
Југославенска федерација 1974-1992
Друштвено-економско уређење је био социјализам, односно диктарура пролетеријата и радничко самоуправљање. Политички систем је био једнопартијски, односно владао је Савез Комуниста.
Устав Југославије од 1974. године донио је децентрализацију земље, која је омогућила сепаратистичким снагама прво у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији западног Балкана, а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат.
ЈНА је створена на традицији Титових партизана
Савезна скупштина августа 1989. године доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замјењује вишепартијски систем почетком наредне године. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.
Савеза Комуниста Југославије се распада 23. јануара 1990. на чувеном XIV конгресу у београдском Сава Центру, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе. У то вријеме, Њемачка је била уједињена, а "гвоздена завјеса" је у земљама Варшавског пакта већ била пробијена и на дјелу су отпочеле ткз. Обојене револуције.
Југославенска шесторка мистерије
Словеначка делегација напушта засједање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен у питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је након 45 година прекинута владавина комуниста у Југославији.
Заправо тада је друга јужнославенска држава озбиљно нагрижена унутрашњим сепаратизмима, који су врло брзо добили велику помоћ спољних фактора, прије свега: Ватикана, Европске Уније и САД. Касније исламских земаља сјеверне Африке, Блиског и Средњег Истока. Њихов циљ је био убацивање радикалних исламиста у Европу и ширење Ислама.
Ситуација у Босни и Херцеговини
Босна и Херцеговина је централна република СФР Југославије, у којој су живјели Срби, муслимани и Хрвати, заједно са националним мањинама.
Дана 18. новембра 1990. одржани су први вишестраначки избори након Другог свјетског рата. Власт је формирана од странака антикомунистичке коалиције: СДА, СДС и ХДЗ. Народни посланик који је добио највише гласова је Фикрет Абдић (47,4%), успјешан привредник из Велике Кладуше, али је он склоњен у страну од муслиманских екстремиста због тога што није желио рат, нити сукобе са Србима. Уствари, он је био само мамац бирачима на изборима.
Тако је предсједник Предсједништва БиХ постао Алија Изетбеговић, пријератни робијаш и аутор чувене шовинистичке "Исламске декларације". Предсједник Народне скупштине постао је Момчило Крајишник из странке СДС, а Хрват Јуре Преливан премијер Владе. Ова коалиција је издржала 15 мејсеци. Урушила се на почетку ратних збивања априла 1992. године.
Водећи чланови муслиманске Странке Демократске Акције: Алија Изетбеговић, Ејуп Ганић, Харис Силајџић и др. су још средином 1991. године донијели одлуку да не желе Босну и Херцеговину у Југославији, односно да желе независну БиХ. Ту су се планови странака СДА и ХДЗ поклапали, али су обије странке жељеле да имају етнички и вјерски чисту државу. Односно Хрвати су жељели БиХ да припоје Хрватској, а муслимани радикалну исламску републику.
Куљић (ХДЗ), Караџић (СДС) и Изетбеговић (СДА)
Идеју о независној Босни и Херцеговини су свакако ширили и медији. Још октобра 1991. године у сарајевским новинама појављивале су се отворене пријетње србском народу. Између осталог најављивано је обнављање тзв. Ханџар дивизије, фашистичке јединице која је 1941-1945 починила стравичне злочине над Србима у Независној Држави Хрватској. Ту формацију су чинли углавном муслимани. Иначе, усташка злодјела у Босни и Херцеговини су досегнула свој врхунац у мјестима као што су: Пребиловци, Дракулић, Билећа, Гацко, Доња Градина, Купрес, Драксенић...
У августу 1991. почиње организовано наоружавање муслимана и Хрвата у БиХ које је ишло преко странака СДА и ХДЗ, са циљем напада на Југословенску Народну Армију. Наредног мјесеца почело је оснивање мјесних одбора паравојне формације "Зелене беретке" и "Патриотске лиге". У Мостару је у другој половини 1991. било пуно припадника ЈНА, који су долазили из Хрватске (Далмација и Дубровачки рејон), одакле су били протјерани или повучени. Касније су отишли у Ужице (СР Србија).
Прваци ХДЗ у Грудама 18. новембра 1991. проглашавају Херцег-Босну, хрватску парадржаву на тлу БиХ. Она је постојала током рата и циљ је био да се цијела БиХ интегрише у Хрватску, односно да се обнови НДХ. Имали су константно помоћ званичног Загреба и Туђмановог режима.
Почетком 1992. тачније 9. јануара србски посланици у Сарајеву проглашавају Републику србског народа у БиХ, као одговор на муслиманске и хрватске пријетње односно Срби желе да остану да живе у Југославији. Седам недјеља касније, организован је референдум о одвајању Босне и Херцеговине од СФРЈ, где је 62,4% бирача гласало за независност, што је недовољно да се сматра важећим. Ипак, земље ЕУ и САД им признају то.
У Лисабону су 23. фебруара представници муслимана, Срба и Хрвата у БиХ потписали чувени Кутиљеров споразум како би се зауставио рат... међутим, десет дана касније Алија Изетбеговић повлачи потпис на наговор Ворена Цимермана америчког амбасадора у Југославији и то послије 10 дана.
Жозе Кутљеро из Португала
У Сарајеву су 1. марта припадници "Зелених беретки", које предводи криминалац Рамиз Делалић Ћело, пуцали на србске сватове на Башчаршији и убили младожењиног оца Николу Гардовића, а свештеника Раденка Миковића ранили. То је био догађај који је најавио крвави рат деведесетих, а то је био и један од повода да се распадне још увјек мјешовита полиција. У западним медијима овај догађај је лажиран, тј. реченео је да су Срби наводно пуцали на муслиманске сватове.
Након тога, усљедилили су бројни напади на србска мјеста у БиХ, као и припаднике ЈНА (Сијековац, Купрес, Сарајево, Тузла...). Међународни представници су били само нијеми посматрачи.
Ситуација у Коњицу
Коњиц је градић на сјеверу Херцеговине, односно налази се на природној гранци између Херцеговине и Босне. Кроз градић протиче ријека Неретва, а окружен је планинама: Трескавица, Височица, Прењ, Бјелашница, Црвањ... а у близини су и два језера: Борачко и Јабланичко. Удаљен је 60 км од Сарајева и 40 км од Мостара.
Коњиц је старо насеље, још у праисторијско вријеме је био насељен. Касније у овај крај долазе Илири, Келти, Римљани... а у 6. вијеку и Јужни Славени, који у каснијим епохама стварају и своје државе. Коњиц је у Средњем Вијеку био дио Краљевине Босне, којом је управљала српска династија Котроманића.
Касније најездом Турака, варош Коњиц као и читав Балкан потпада под Османлијку власт у 15. стољећу. Заправо Турци су незадрживо ишли према Бечу у својим освајачким походима. Они су донијели исламску религију у ове крајеве.
Након Берлинског конгреса 1878. године, Коњиц постаје дио Аустро-Угарске монархије, као и читава Босна и Херцеговина. Бечки двор није марио за Србе православце, већ је терор настављен, баш као и код Турака.
Послије Сарајевског атентата 1914. године положај Срба се у Коњицу, али и БиХ, још више погоршао. Када је аустро-угарска царевина пропала 1918. године, Босна и Херцеговина постали су дио Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, а Коњиц је ушао у састав Приморске бановине.
Од 1941-1945, у читавој Херцеговини, па и у Коњицу усташе су починиле стравичне злочине које су имале геноцидне намјере. Циљ је био истребљење Срба са овог подручија, јер је управо Херцеговина важила као бастион Српства , а доказ тој чињеници говоре и бројни православни манастири и цркве саграђене још од 14. стољећа. Срби Коњичани су дали велики допринос у оружаним борбама против фашиста и њихових слугу.
По завршетку Другог свјетског рата, Коњиц је постао дио СР Босне и Херцеговине. Покренут је индустријски развој читавог краја. Касније крајем 1950-их година највише руководство СФРЈ је донијело одлуку да се у коњичкој општини, због географских одлика сагради једно велико атомско сколониште, за које је знао само мали број људи. Радове су изводили припадници ЈНА.
Према попису становништва 1991. године у општини Коњиц било је 43.878 људи, од чега 20% Срба, 27% Хрвата и 45% муслимана.
Почетком 1990. године у читавој СФРЈ је уведен вишестраначки систем, послије вишедеценијског једнопартијског система. Избори у СР Босни и Херцеговини су одржани 18. новембра 1990. када је побједила естремистичка странка СДА коју је предводио предратни робијаш Алија Изетбеговић.
Тако је почетком 1992. године свим Србима у срединама гдје нису имали релативну или апсолутну већину ограничено кретање, а паравојне формације су постављале контролне пунктове на изласку из насељених мјеста.
Касније у априлу 1992. кренула су и психофизичка малтетирања и притисак на исељавања Срба из средина у којима су живјели. Кренуо је и рат, односно отворени напади на касарне ЈНА и србска мјеста.
Иначе у коњичкој општини, удружене муслиманско-хрватске паравојне формације су крајем маја 1992. године извршиле напад на село Брадина, када су направили стравичан покољ и помор овог великог србског села. Десетине их је убијено, а стотине одведено у концентрационе логоре: Лора, Челебић и Мусала, одакле се мало ко вратио жив.
ЖИВОТОПИС ЖРТАВА
Породица Голубовић је србска породица из Коњица (варош на сјеверу Херцеговине), коју чине:
Срећни дани Голубовића, 1990. године
- Ђуро Голубовић (41), од оца Пере рођен у сарајевској општини Хаџићи, наставник географије у гимназији у Коњицу са пребивалиштем у Коњицу (насеље Орашје II, улаз бр. 1). Иначе је 90% инвалид, пошто је са двије године старости прележао дјечију парализу, тешко се кретао. Није служио војни рок. Ожењен и отац два малољетна сина. Одрастао је у селу коњичком селу Блаце. Завршио је Природно-математички факултет у Сарајеву мају 1977. године, а већ 25. септембра 1978. запослио се у школи.
- Власта Голубовић (35), од оца Ђорђа Унковића, инжењер архитектуре запослена као наставник у средњој школи, са пребивалиштем у Коњицу (насеље Орашје II, улаз бр. 1). Мајка два малољетна сина Петра и Павла. Одрасла је у Словенији, у мјесту Постојина. Завршила је Архитектонски факултет у Сарајеву априла 1982. године, а већ 1. септембра 1983. почела радити у Коњицу, у школи
- Петар Голубовић (7), од оца Ђуре, ученик основне школе у Коњицу, са пребивалиштем у Коњицу (насеље Орашје II, улаз бр. 1).
- Павле Голубовић (5), од оца Ђуре, са пребивалиштем у Коњицу (насеље Орашје II, улаз бр. 1).
ЗЛОЧИНЦИ
Овај злочин су извршили припадници Станице Јавне Безбједности Коњиц, који су били познати као ескадрон смрти:
- Мирлаем Мацић звани Маца, од оца Хаџе. Рођен је у Коњицу 1969. године.
- Јусуф Потур (1966), припадник муслиманске ткз. Армије БиХ.
- Адем Ланџо (1956), припадник муслиманске ткз. Армије БиХ.
- Шефик Туцаковић, припадник муслиманске ткз. Армије БиХ.
- Халил Туцаковић (1955), ветеринарски техничар, припадник муслиманске ткз. Армије БиХ.
- Мирсад Максимовић, припадник муслиманске ткз. Армије БиХ.
- Дражен Марковић (1966), из Јабланице, припадник ткз. Хрватског Вијећа Одбране.
ЗЛОЧИН
Дана 1. јула 1992. године у касним вечерњим сатима око 22:00 сата, у кући Мирлаемовог оца Хаџе, злочинци су сковали план о ливидацији србске породице Голубовић.
Наредни дан 2. јула 1992. године, око 02:00 часова ујутро на врата породичне куће Голубовића у улици Орашје II, улаз бр. 1 долазе припадници муслиманске паравојне јединице који без икаквог налога или доказа да су починили кривично дело те хапсе читаву породицу Голубовић: Ђуру, Власту, Петра и Павла. По овођењу Голубовића из стана, Мацић се вратио да узме њихов ТВ пријемник.
Злочинци су на силу одвели Голубовиће према коњичком селу Спиљани, гдје су их све убили тако што су их поредали поред пута и испалили рафал метака из аутоматске пушке. Све жртве су пале као покошене.
Једино је дјечак Петар Голубовић остао непогођен и тако успио да преживи тај први масакр, док су остали чланови његове породице на мјесту остали мртви. Он је по одласку злочинаца напустио мјесто злочина и отишао пешака до првог полицијског пункта, који је удаљен око 1 км од мјеста злочина. Тај пункт су контролисали муслимански паравојници и испрчао шта се десило. Они су позвали злочинце преко мотороле да доврше започето.
Зликовци су се вратили по малољетног дјечака и одвели га према сели Бегин Вир. Извели су га из аута и поново испалили смртоносни рафал метака према малом дјечаку Петру. Пао је као покошен и на мјесту остао мртав.
Злочинци су потом напустили мјесто злочина.
ГОДИНАМА КАСНИЈЕ
Недуго послије убиства србске породице Голубовић, у њихов стан уселио се муслимански екстемиста Фадил Мацић, припадник муслиманских паравојних формација и заправо наручилац овог убиства.
Овај злочин би вероватно остао непознат широј јавности да Удружење америчких правника који су задужени за предмете у централној и јужној Европи нису покренули иницијативу наставка суђења.
Породица Голубовић је касније сахрањена на градском гробљу Мусала.
Мирлаем Мацић је почетком 21. вијека често оптуживан и хапшен за сва убиства и мучења србских цивила на подручију Коњица, током босанско-херцеговачког рата 1992-1995 пошто је био предводник своје јединице у многим кривичним дјелима. Крајем јануара 2012. године иако физички здрав, напрасно умире, а многи сумњају да је то из разлога што су господари живота и смрти у Коњицу током рата издавали Мацићу усмена наређења да убија Србе. Он је додуше за вријеме рата водио дневник, гдје је то све описивао.
Чланови невладиних организација у Коњицу су организовали 2. јула 2017. године поводом 25. годишњице убиства, одлазак на гробље Мусала и паљењем свијећа одали пошту невино убијеној породици Голубовић.
На уласку у градско гробље Коњица један мјештанин је 4. јула 2019. године подигао црну мермерну плочу гдје је на ћирилици исписано: "Капију у спомен на Голубовић Петра 7 год. и Павла 5 год. подигао Анис Косовац".
СУЂЕЊА И ПРЕСУДЕ
Иако је скоро читав Коњиц, био упознат са овим монструозним злочином још то лето 1992. године, тек 1994. године се тужилац Ибро Булић подиже оптужницу против Мирлаема Мацића (1969), Адема Ланџе и Јусуфа Потура. Само суђење је представљало обичну фарсу, тако да је првобитна пресуда изречена крајем 1995. године.
Мацић у судници
Кантолнални суд у Мостару је 25. јула 2000. године изрекао нову пресуду, коју је Врховни суд Федерације Босне и Херцеговине потврдио 8. фебруара 2001. године. Казна је изречена оптуженом Мирлаему Мацићу, припаднику муслиманских паравојних јединица казну затвора од само 12 година за убиство србске породице Голубовић, за које је доказано да нису поседовали никакво оружје. Исто је и Адем Ланџо добио пресуду на 12 година робије, док је Јусуф Потур добио 8 година затвора.
Они су једини пред истражним и правосудним органима Босне и Херцеговине одговарали за овај свирепи злочин над Голубовићима, иако је доказано да је у овом мучком убиству учествовало још најмање два саучесника.
ЗАКЉУЧАК
Злочин над породицом Голубовић је само једна карика геноцидног ланца тј. удруженог злочиначког подухвата који се обрушио на Србе током деведесетих година 20. вијека у Босни и Херцеговини од стране муслиманских власти формиране од првака СДА: Алија Изетбеговић, Харис Силајџић и Ејуп Ганић.
Циљ је био да се православни Срби елиминишу, не само са подручја коњичке општине односно долине ријеке Неретве, већ читаве Босне и Херцеговине, јер су муслимански екстремисти заправо жељели етнички и вјерски чисту државу по модели Алијине Исламске Декларације, која је објављена 1971. године. Суштински муслиманско друштво никада није прошло кроз процес денацификације и дефашистизације након Другог свјетско рата. Управо је то главни разлог зашто је почетком деведесетих година 20. вијека исламски фундаментализам и екстремизам букнуо у најжешћем облику.
С обзиром да су Срби у читавој западној хемисфери означени као једини кривци за распад и разбијање Југославије и ратове на тлу исте, тешко је вјеровати да ће у догледно вријеме неко од муслиманских крвника са оружјем или у одјелу адекватно одговарати за оваква монструозна злодјела, као што је и ово убиство Срба, нанаоружаних цивила.