Породица Јовановић 1993 - www.zlocininadsrbima.com


Оцените нам овај чланак:

Време: Распад СФР Југославије и ратови 1990-их

Област: Босна


Породица Јовановић 1993



РАТ У БИХ 1992-1995

Бјеловац -Босански Брод - Доброовљачка

Брадина - Јама Казани - Кравица

Јошаница - Чагаљ Кукавице - Пофалићи

Петровачка цеста - Логор Брчко - Купрес

Дретељ - Силос - Виктор БубањБихаћ

Орашје - Оџак - Ураган - Челебићи

Чајниче - Ристовићи - Кнежевићи

Башчаршија - Наташа и Милица - Мостар

Сердари - Тузла - Бањалучке бебе

Чемерно - Фочанска Јабука - Бравнице

Сарајевска Голгота - Олга Драшко 

 

Убиство породице Јовановић је монструозни ратни злочин који су извршили припадници Седме бригаде муслиманске тзв. Армије Босне и Херцеговине у Зеници 2. октобра 1993. године.

Том приликом је убијен Томислав С. Јовановић, његова супруга Зорка, син Владимир и кћерка Вања, као и син његовог брата Љубомир.

Ово злодјело се десило по сазнању да Томислав жели са својом породицом да побјегне из окуприане Зенице на слободну србску територију у Босни.

Злочинци су упали у његов стан, ухапсили све који су се затекли ту, а потом мучили и одвели у непознатом правцу. Жртве нису биле наоружане нити су били икаква пријетња по остале становнике Зенице. Неколико дана касније жртве су нађене на једном пропланку рејон До, у селу Бистрица, гдје су се видјели трагови насиља над лешевима Јовановића.

Тек 1997. године жртве су ексхумиране из масовне гробнице на том локалитету, гдје су и друге србске породице ликвидиране и бацане у јаму.

Тужилаштво Босне и Херцеговине одбија да процесуира овај злочин, а судско веће Хашког Трибунала је одбило да узме "Случај Зеница" у своје руке, јер како кажу да нема довољно доказа, иако им је достављена обимна докуменатација о најмање 120 Срба који су током 1992-1995 убијени у Зеници.

Томиславов брат Душан Јовановић је послије ексхумације сахранио посмртне остатке својих најмилијих на територији Србске Републике, како не би били скрнављени од стране муслиманских екстремиста.

 

ПРЕТХОДНИЦА

СФР Југославија је била федеративна држава састављена од 6 република(СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија). И Југославија и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живели у СФРЈ . Друштвено-економско уређење СФРЈ је био социјализам. Устав Југославије од 1974. године донео је децентрализацију СФРЈ , која је касније омогућила сепаратистичким снагама у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији СФРЈ , а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат. Крајем 1989. године, Скупштина СФРЈ доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замењује вишепартијск систем. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.

Крајем јануара 1990. године долази до распада Савеза Комуниста Југославије, на чувеном 14. конгресу СКЈ у Београду, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе СФРЈ. Словеначка делегација напушта заседање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен з питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је после 45 година прекинута владавина комуниста у СФРЈ.

 

Ситуација у Босни и Херцеговини

Босна и Херцеговина је централна република СФР Југославије, у којој су живели муслимани, Срби и Хрвати, заједно са националним мањинама. 18. новембра 1990. године одржани су први вишестраначки избори након Другог свјетског рата. Власт је формирана од странака антикомунистичке коалиције: СДА, СДС и ХДЗ. Народни посланик који је добио највише гласова је Фикрет Абдић (47,4%), успјешан привредник из Велике Кладуше. Али је он склоњен у страну од муслиманских екстремиста због тога што није желио рат, нити сукобе са Србима. Уствари, они је био само мамац муслиманским бирачима на изборима. Тако је предсједник председништва БиХ постао Алија Изетбеговић, предратни робијаш и аутор чувене шовинистичке "Исламске декларације". Предсједник Скупштине БиХ постао је Момчило Крајишник из странке СДС, а Хрват Јуре Преливан премијер СР БиХ. Ова коалиција је издржала 15 мејсеци. Урушила се на почетку ратних збивања у БиХ, априла 1992. године.

Водећи чланови муслиманске Странке Демократске Акције: Алија Изетбеговић, Ејуп Ганић, Харис Силајџић и др. су још 1991. године донијели одлуку да не желе Босну и Херцеговину у Југославији, односно да желе независну БиХ. Ту су се планови странака СДА и ХДЗ поклапали, али су обије странке жељеле да имају етнички и верски чисту државу. Односно Хрвати су жељели БиХ да припоје Хрватској, а муслимани исламску републику. Идеју о независној Босни и Херцеговини су свакако ширили и медији. Још октобра 1991. године у сарајевским новинама појављивале су се отворене претње српском народу. Између осталог најављивано је обнављање тзв. Ханџар дивизије, усташке јединице која је 1941-1945 починила стравичне злочине над Србима у Независној Држави Хрватској. Ту формацију су чинли углавном муслимани. Иначе, усташка злодјела у Босни и Херцеговини су досегнула свој врхунац (Пребиловци, Дракулић, Билећа, Гацко, Доња Градина, Купрес).

У августу 1991. почиње организовано наоружавање муслимана и Хрвата у БиХ које је ишло преко странака СДА и ХДЗ, са циљем напада на Југословенску Народну Армију. Октобра 1991. почело је оснивање мјесних одбора паравојне формације "Зелене беретке" и "Патриотске Лиге БиХ". У Мостару је у другој половини 1991. било пуно припадника ЈНА, који су долазили из Хрватске (Далмација и Дубровачки рејон), одакле су били протјерани или повучени. Они су крајем марта 1992. повучени у Ужице (Србија).

1. марта 1992. године организован је референдум о одвајању Босне и Херцеговине од СФРЈ, где је 62,4% бирача гласало за независност. Дан касније у Сарајеву су припадници "Зелених беретки", које предводи криминалац Рамиз Делалић Ћело, пуцали на српске сватове на Башчаршији и убили старог свата Николу Гардовића, а свештеника Раденка Миковића ранили. То је био догађај који је најавио крвави босанско-херцеговачки рат 1990-их, а то је био и један од повода да се распадне још увјек мјешовита полицја у Сарајеву. Након тога, усљедилили су бројни напади на српска мјеста у БиХ, као и припаднике ЈНА (Сијековац, Купрес, Сарајево, Тузла...). Међународни представници су били само нијеми посматрачи.

Почетком ратних дешавања у априлу и мају 1992. године у Босну и Херцеговину долазе добровољци из арапских земаља, како би помогли стварање муслиманске државе на Балкану. Они су били најжешћи борци против Срба током босанско-херцеговачког рата. Имали су своје одреде познате под именом "Ел муџахедин". Били су подређени Алији Изетбеговићу, ратном команданту босанских муслимана.

 

 

ИМЕНА ЖРТАВА

У овом монструозном злочину убијени су:

  1. Томислав Јовановић, од оца Стеве, рођен 1945. године
     
  2. Зорка Јовановић, од оца Остоје рођена 1952. године
     
  3. Владимир Јовановић, од оца Томислава и мајке Зорке, рођен 1973. године
     
  4. Вања Јовановић, од оца Томислава и мајке Зорке, рођена 1974. године
     
  5. Љубомир Јовановић, од оца Душана и мајке Марије, рођен 1974. године

 

 

ЗЛОЧИН

Породица Томислава Јовановића је у Зеници још од почетка 1992. године трпела велики притисак на националној основи, јер су муслимани у том граду имали релативну већину. Поручивано им је да се моментално иселе у СР Србију и оставе своју имовину.

Муслимански екстремисти из Зенице су јавно поручивали како ће "истребити све Србе и Хрвате из града, тако да ће Зеница бити 100% муслиманска".

Како су муџахедини и бојовници тзв. Армије БиХ често и без санкција могли да малтретирају Србе у Зеници то је Томиславу Јовановићу синула идеја да пребегне на слободну територију, која је била под контролом Срба у Босни.

Ујутро 2. октобра 1993. године, сазнавши за ту идеју о пребјегу, у централни дио града у стан Јовановића долазе припадници Седме бригаде муслиманске тзв. Армије Босне и Херцеговине, којом је командовао генерал Халил Брзина и сваког кога су затекли су мучили, а потом ухапсили и одвели у зелени комби.

Касније се сазнало да су одведени на локацију рејон До, у зеничком селу Бистрица, познато стратиште србских цивила гдје су их злочинци мучили, а потом убили. На локацији смрти лешеви Јовановића су били поредани у круг.

Душан Јовановић, Томиславов брат је дошао поподне тог дана код њиховог стана да види шта му је са сином, а комшије Томислава Јовановића су му само одговориле: "Они више не живе ту... Одвели су их тројица војника у маскирном комбију...".

Тела жртава су на тој локацији остала око шест мјесеци, и била мета животиња које су развлачиле лешеве. Почетком априла 1994. године чобани из тог села Бистрица су пронашли остатке на једном пашњаку у околини Зенице... али нико то није дирао још наредних три године.

 

 

 

ГОДИНАМА КАСНИЈЕ

Иако је Душан (Стеве) Јовановић поднео Тужилаштву Босне и Херцеговине кривичну пријаву против НН починиоца за убиство његових најмилијих, тај случај је и даље у фиокама тужилаштва. Они врше опструкцију над предметима у којима су жртве Срби.

Такође је и Међународни кривични суд за бившу Југославију одбио да процесуира "Случај Зеница" тврдећи да нема довољно доказа, иако је Тужилаштво Републике Србске доставило обимну документацију о убиству или нестанку најмање 120 Срба цивила у Зеници током босанско-херцеговачког рата.

Душан С. Јовановић је 30. јула 1997. године ексхумирао преостале посмрне остатке од свог сина Љубомира и породице свога брата Томислава и пребацио их на градско гробље у Добоју, на територију србског ентитета у БиХ. Ово је учињено из страха да муслимански екстремисти не би скрнавили и уништавали надгробне споменике.



Да се не заборави и не понови!







































Skip Navigation Links