Злочин на Петровачкој цести је назив за свирепо убиство избјеглица из Книнске Крајине које су у колонама бјежали испред хрватске војске и полиције, током злочиначке акције "Олуја" почетком августа 1995. године

Авион хрватског ратног ваздухопловства испалио је смртоносне ракете 7. августа 1995. године у селу Сводна на западу Србске Републике Босне и Херцеговине. И тако усмртио ненаоружаних девет цивила, међу којима је било и дјеце. Више од 50 људи је тешко рањено.

Тужилаштва Босне и Херцеговине и Републике Хрватске годинама избјегавају процесуирање злочинаца, иако је о овом случају МУП Републике Србске доставио у јесен 2010. године обимну документацију.

Споменик жртвама на Петровачкој цести је више пута скрнављен од непознатих вандала којима смета подсјећање на злочин над Србима цивилима.

У вези злочина на Петровачкој цести никада до сада није снимљен ниједан филм који би се стриктно бавио тим злочином, нити је написана иједна књига.

ПРЕТХОДНИЦА

Разбијањем друге Југославије више од два милиона Срба нашло се на простору западно од ријеке Дрине, односно ван граница СР Србије. Ово се мисли на крајеве западно од ријеке Дрине гдје су имали релативну или апсолутну већину: Славонија, Кордун, Банија, Херцеговина, Лика, Босна, Далмација, Дубровник, Барања, Горски Котари... или пак у Вардарској Македонији и Црној Гори.

Власти СР Хрватске су у јесен 1990. илегално увезли велику количину наоружања, а у зиму промјенили Устав, тако што су Србе прогласили националном мањином и избацили назив "социјалистичка", умјесто петокраке шаховница постаје симбол Хрватске. То је довело до великог заоштравања односа и напетости између Срба и Хрвата. Почиње да васкрсава усташтво и јавно се промовише.

Средином 1991. године на простору од Вардара па до Триглава донијело је са собом и велике ратне сукобе, прогоне и страдања, пошто словеначки и хрватски сепаратисти су жељели да поред самосталности добију и етнички чисту хрватску државу. Тиме би био остварен вишевјековни сан Хрвата о независној држави.

Хрватска полиција почиње упаде у незаштићена мјеста, а Срби одговарају подизањем барикада. ЈНА је све до септембра 1991. била тампон зона, а онда је и сама била нападнута од хрватских паравојника. Тада почињу у Хрватску да се враћају усташе и њихови потомци који су након 1945. емигрирали у иностранство (Аустралија, САД, Канада, Њемачка, Аргентина, Шпанија, Италија, Парагвај...).

Колоне као судбина недужних цивила

Тако је отпочео и грађански рат у Хрватској који је трајао пуне четири године. У том рату је створена РС Крајина, која је обухватала Сјеверну Далмацију, Лику, Кордун, Банију, Западну Славонију и Источну Славонију, Барању и Западни Срем.

У априлу 1992. године у централној југословенској републици Босни и Херцеговини напетости почињу да кључају и отпочиње крвави рат између три народа, који је трајао три године. У том рату је створена Српска Република Босна и Херцеговина. Док су Хрвати у Грудама прогласили Херцег-Босну, своју парадржаву у БиХ још 18. новембра 1991. године.

Муслиманске и хрватске ратне јединице у БиХ су такође имале пуно злочиначких акција, које су довеле до етничког чишћења Срба у Сарајеву, Сребреници, Бихаћу, Мостару, Горажду, Тузли, Орашју, Чапљини... Оснивани су системи концентрационих логора за мучење Срба (Дретељ, Дувно, Челебићи, Оџаку, Виктор Бубањ, Тарчин и др).

Хрватске снаге су током рата у Хрватској (1991-1995), имали низ злочиначких акција као што су: "Миљевачки плато", "Масленица", "Медачки џеп"... Исто тако покренуто је етничко чишћење Срба у урбаним среднинама: Сисак, Госпић, Задар, Осијек, Вуковар, Карловац, Загреб, Сплит, Дубровник, Вировитица, Бјеловар, Славонска Пожега и др.

ИМЕНА ПОГИНУЛИХ

Погинула су сљедећа лица:

1.     Даринка Дрча (1927), из Бротиње код Доњег Лапца
2.     Јовица Дрча (1989) из Бротиње код Доњег Лапца
3.     Мирјана Дубајић (1974), из Бротиње код Доњег Лапца
4.     Невенка (Спасе) Рајића (1984), из Доњег Лапца
5.     Жарко (Спасе) Рајића (1986), из Доњег Лапца
6.     Крстан Вуковић (1951), рођен у Хан Кули код Бањалуке
7.     Дарко (Крстана) Вуковић (1982), рођен у Бихаћу, живео у Доњем Лапцу
8.     Бранко Стијеља (1923), из Заграда код Бенковца
9.     Мирко (Бранка) Стијеља (1961), из Заграда код Бенковца

ЗЛОЧИН

Авион хрватског ратног ваздухопловства МиГ-21 је 7. августа 1995. (посљедњи дан Олује) када је било јасно да ће хрватска војска успјети у свом науму да протјераја цијелокупно стаовништво западних и јужних дијелова РС Крајине надлетио изнад избјегличке колоне Срба цивила који су се кретали из правца Доњег Лапца ка Босанском Петровцу.

Хрватски пилоти су јасно могли да виде да се ради о цивилима, а не о војним снагама.

У повратку тај авион испаљује неколико пројектила које су усмртиле четверо дјеце, једну девојку, четворо старијих особа...

Преко 50 цивила (највише дјеце) је тешко рањено.

Многи аналитичари се слажу у вези разлога бомбардовања колоне на Петровачкој цести. Колона је стала, а смртоносне ракете су имале за циљ да натјерају колону прогнаних Срба да наставе да бјеже. То је и доказ геноцидности "Олује", јер Загребу ништа није значило да се јединице СВК повуку са територија авнојевске Хрватске, већ да им оду и цивили, тачније да Хрватска тако постане најчистија држава у Европи, и вјерски и етнички.

ОПТУЖЕНИЦЕ И СУЂЕЊА

Министарство унутрашњих послова Републике Србске је крајем 2010. године поднело Тужилаштву БиХ извештаје и доказе, против три официра и два пилота хрватске војске. Међутим, они су  годинама само вршили намјерно опструкцију и одбијали да покрену судски процес.

1. Имре Аготић (1943-2012), командант хрватског Ратног Ваздухопловства и ПВО, помоћник Главног штаба хрватске војске
2. Јосип Чулетић (1951), замјеник команданта хрватског Ратног Ваздухопловстства и ПВО
3. Данијел Боровић (1958), командант Прве Ловачке ескадриле хрватског РВ и ПВО
4. НН пилот хрватског РВ и ПВО
5. Непознати пилот хрватског РВ и ПВО

Оделење за ратне злочине Вишег суда у Београду је 3. јуна 2022. потврдило оптужницу против четворице припадника хрватске војске који се терете за ратно злодјело убиства Срба цивила на Петровачкој цести. То су: Владимир Микац, Зденко Радуљ, Жељко Јеленић и Данијел Боровић.

ПУБЛИКАЦИЈЕ

О злочину на Петровачкој цести никада до сада није снимљен ниједан филм где би централна тема било страдање Срба у селу Сводна. Само у филму "Олуја" Милоша Радуновића 2023. је неколико минута симулирана ова сцена.

Такође, ниједна књига није написана на ову тему.

ПОСЉЕДИЦЕ

Прогнани Срби Крајишници су масовно избјегли у колонама на исток Србске Републике Босне и Херцеговине, као и Републику Србију. Међу њима је била и породица Стијеља којој су два члана убијена у овом масакру.

Ведрана Стијеља, Миркова супруга је тада била у дветом мјесецу трудноће и одлази са двоје дјеце у Нови Сад. Тамо је родила дјевојчицу Тању, а потом издахнула.

Дјеца породице Стијеља су остала тамо сама све док Никола Тинтор (припадник Милиције РСК), рођени брат Ведране није дошао у Нови Сад и одвео их у своју кућу у Београд.

Кости Бранка и Мирка Стијеље су тек 2002. године пребачени у Барајево и ту сахрањени на гробљу.

ГОДИНАМА КАСНИЈЕ

Новембра 2010. године преко хуманитарне акције прикупљен је новац за нови метални крст који је постављен на место старог. Донатори су били грађани Републике Србске.

Августа 2006. на месту злочина подигнут је дрвени крст, од стране Породица погинулих и несталих Србске Републике. Да би 2010. године ДИЦ Веритас покренуо акцију и направио мермерне плоче око тог дрвеног крста, где су била исписана имена жртава, починиоци злочина и времену догађаја.

У ноћи између 3. и 4. јула 2011. године непознати починиоци су срушили спомен-обележије жртвама на Петровачкој цести 1995.

Дјеца породице Стијеља су се ишколовала, а Тања и Александра су отишле у иностранство да живе.

Почетком аугуста 2023. године у селу Сводна на обиљежавању страдања Срба, први пу су се појавили највиши представници Србске Републике у БиХ Милорад Додик и Републике Србије Александар Вучић.