"Олуја" је била највећи и најмонструознији злочин против Срба западно од ријеке Дрине и највећи погром у Европи након Другог свјетског рата.

У августу 1995. године хрватска војска и полиција уз помоћ муслиманске ткз. Армије Босне и Херцеговине и НАТО Пакта врши агесију на Книнску Крајину области: Сјеверна Далмација, Лика, Банија и Кордун, када је за 8 дана протјерано више око 280.000 Срба (неке процјене иду и до 350.000), а 2.670 Срба је убијено или се води као нестало.

Уништено је и срушено 25.000 кућа и 13.000 привредних објеката, 182 задруге, 56 здравствених станица, 78 православних цркви, 29 музеја, 920 споменика културе, 181 гробље, 352 трговачка објекта, 211 угоститељских објеката, 410 занатских радњи, као и сви индустријски погони.

Циљ ове геноцидне операције је био заузимање највећег дијела територије Републике Српске Крајине и истребљење Срба.

Међународни кривични суд за бившу Југославију је "Олују" у првостепеној пресуди хрватским генералима Анти Готовини и Младену Маркачу окарактерисао као удружени злочиначки подухват, са циљем трајног и присилног протјеривања највећег дијела Срба са простора бивше РСК. Међутим, у другостепеној пресуди су такве тврдње одбачене, а генерали су ослобођени, што је својеврсни преседан и доказ да међународно право и правда не постоје.

Сума сумарум, "Олуја" представља планско етничко чишћење од режима Фрање Туђмана на тлу авнојевске Хрватске, са свиме елементима геноцида.

ПРЕТХОДНИЦА

Разбијањем друге Југославије више од два милиона Срба нашло се на простору западно од ријеке Дрине, односно ван граница СР Србије. Ово се мисли на крајеве западно од ријеке Дрине гдје су имали релативну или апсолутну већину: Славонија, Кордун, Банија, Херцеговина, Лика, Босна, Далмација, Дубровник, Барања, Горски Котари... или пак у Вардарској Македонији и Црној Гори.

Власти СР Хрватске су у јесен 1990. илегално увезли велику количину наоружања, а у зиму промјенили Устав, тако што су Србе прогласили националном мањином и избацили назив "социјалистичка", умјесто петокраке шаховница постаје симбол Хрватске. То је довело до великог заоштравања односа и напетости између Срба и Хрвата. Почиње да васкрсава усташтво и јавно се промовише.

Средином 1991. године на простору од Вардара па до Триглава донијело је са собом и велике ратне сукобе, прогоне и страдања, пошто словеначки и хрватски сепаратисти су жељели да поред самосталности добију и етнички чисту хрватску државу. Тиме би био остварен вишевјековни сан Хрвата о независној држави.

Хрватска полиција почиње упаде у незаштићена мјеста, а Срби одговарају подизањем барикада. ЈНА је све до септембра 1991. била тампон зона, а онда је и сама била нападнута од хрватских паравојника. Тада почињу у Хрватску да се враћају усташе и њихови потомци који су након 1945. емигрирали у иностранство (Аустралија, САД, Канада, Њемачка, Аргентина, Шпанија, Италија, Парагвај...).

Колоне као судбина недужних цивила

Тако је отпочео и грађански рат у Хрватској који је трајао пуне четири године. У том рату је створена РС Крајина, која је обухватала Сјеверну Далмацију, Лику, Кордун, Банију, Западну Славонију и Источну Славонију, Барању и Западни Срем.

У априлу 1992. године у централној југословенској републици Босни и Херцеговини напетости почињу да кључају и отпочиње крвави рат између три народа, који је трајао три године. У том рату је створена Српска Република Босна и Херцеговина. Док су Хрвати у Грудама прогласили Херцег-Босну, своју парадржаву у БиХ још 18. новембра 1991. године.

Муслиманске и хрватске ратне јединице у БиХ су такође имале пуно злочиначких акција, које су довеле до етничког чишћења Срба у Сарајеву, Сребреници, Бихаћу, Мостару, Горажду, Тузли, Орашју, Чапљини... Оснивани су системи концентрационих логора за мучење Срба (Дретељ, Дувно, Челебићи, Оџаку, Виктор Бубањ, Тарчин и др).

Хрватске снаге су током рата у Хрватској (1991-1995), имали низ злочиначких акција као што су: "Миљевачки плато", "Масленица", "Медачки џеп"... Исто тако покренуто је етничко чишћење Срба у урбаним среднинама: Сисак, Госпић, Задар, Осијек, Вуковар, Карловац, Загреб, Сплит, Дубровник, Вировитица, Бјеловар, Славонска Пожега и др.

ПРИПРЕМА ЗЛОЧИНА

Утицај НАТО пакта

Након заустављања хрватско муслиманског сукоба 1994. и потписивања Вашингтонског споразума, почела се припремати "Олуја". Септембра 1994, Хрватска влада је уз одобрење америчког Министарства одбране, потписала уговор, под именом „Демократски транзициони програм“, с америчком војно-консултантском компанијом МПРИ (енгл. MPRI - Military Professional Resources Incorporated). Према овом споразуму, службеници ове фирме, које је предводио пензионисани амерички генерал Карл Вуоно, су интензивно радили на обуци хрватске војске и официра у војном кампу „Петар Зрињски“ у Загребу, као и у другим гарнизонима.

Пензионисани пуковник хрватске војске, Анте Котромановић, је изјавио да су поред наведене фирме хрватској војсци у припреми „Олуја“ помогли француски војни стручњаци, који су у Шепуринама код Задра, оснивали подофицирску школа и оспособљавали официрски кадар.
 
Брионски састанак

На Брионима, у сјеверном дијелу јадранске обале 31. јула 1995. одржан је састанак на коме су присуствовали Фрањо Туђман, предсједник Хрватске и хрватски генерали: Звонимир Червенко, Анте Готовина, Младен Маркач и Мирко Норац, као и главни планер операција Обавештајне службе Хрватске Давор Домазет, затим министар одбране Гојко Шушак и директор Хрватске обавештајне службе Мирослав Туђман.

Састанак на Брионима, 31.07.1995.

Сви они су били сложни у одлуци да Србе треба да истријебе са подручија Крајине, а "Олуја" је ту до детаља прецизирана.
 
Операције прије Олује

1995. године, војна ефективност крајишких Срба и Војске Републике Српске је значајно опала.  Нису били способни да одржавају и обнављају залихе оружја. Морал и ефективност су били прилично ниски, многе српске трупе су биле слабо обучаване. Такође су их разарали унутрашњи политички конфликти, као и немогућност да се заустави шверц и ратни профитери.

Војска Срба у Крајини (СВК) није имала довољно војника. Било је само око 55.000 војника на располагању да чува фронт који је био дугачак 600 км у Хрватској и још 100 км уз границу са Бихаћким регионом у Босни. 16.000 од ових војника су били стационирани у Источној Славонији, што је остављало само 39.000 војника да брани остатак РСК.

Насупрот српској војсци, хрватске и муслиманске ткз. Армије Босне и Херцеговине су значајно ојачале. Имали су ново и модерније оружје и поред тога што је на снази била забрана увоза оружја. Такође су имали стратешку предност, много су биле краће линије комуникације него код Срба.

У прољеће 1995. почетком маја хрватска војска у злочиначкој операцији "Бљесак" окупира Западну Славонију, када је за 3 дана убијено скоро 300 Срба, скоро 25.000 протјерано, а више од хиљаду је одведено у логоре. Српске куће и имовина су опљачкане, срушене и спаљене.

У љето 1995. године, хрватске и муслиманске снаге су се удружиле и заузеле стратешки важне градове у Босанској Крајини: Гламоч, Босанско Грахово и Дрвар, као и доње Лијевањско поље гдје су већинско становништво чинили Срби.

Овај потез је пресјекао линију снабдевања Срба у Крајини и тако опколио град Книн са три стране. Велики број становништва са ових простора је морао да напусти своје домове и оде у источну Републику Српску и СР Југославију.

ХРОНОЛОГИЈА ОЛУЈЕ

4. август

У 03:50 сати после поноћи, америчке ваздухопловне снаге су бомбардовале неколико радара снага крајишких Срба, само пар сати прије почетка операције „Олуја“.

У самој агресији је учествовало преко 138.500 хрватских војника. Иако су званично порицале умешаност у „Олуји“, америчке снаге су активно подржавале ову операцију етничког чишћења. Америчка опрема је коришћена за ометање српских комуникација, тако да је командни сектор био потпуно одсјечен.

Агресија је почела нападом на тзв. секторе „Сјевер“ и „Југ“ на фронту дугом 700 км. Хрватске снаге пробиле су прве линије одбране Срба на 30 тактичких смјерова у карловачком, госпићком и сплитском подручју. Дубина продора хрватских оружаних снага тада је већ била од 5 до 15 км. Четврта и Седма хрватска бригада су пробиле кроз српски фронт и убрзо заузеле Книн и већи дио Сјеверне Далмације наредног дана.

Као велики успјех првог дана акције, хрватска страна забиљежила је заузимање Светога Рока. Книн је већ био у окружењу а хрватске јединице неколико километара пред крајишком престолницом. Срби одговарају ракетним нападима на војне циљеве: Сисак, Шибеник, Оточац, Госпић, Огулин...

5. август

Гранатирање Книна је био смишљени злочиначки чин који је имао за циљ да убрза одлазак преосталих Срба. Хрвати су имали су „уличне чистаче“ чији задатак је био да уклоне све трагове убијања и гранатирања прије него што су доводили камере које су снимале тријумфални улазак хрватских снага у Книн. Све је било унапред организовано и планирано.

Око поднева објављена је сензационална вијест:

"Хрватске јединице ушле су у Книн".

На книнској средњовјековној тврђави постављена је огромна хрватска застава са шаховницом. Заузета су и околна мјеста - Врлика, Кијево, Дрниш, Житнић, Бенковац, Грачац, Ловинац, Љубово, али и сјеверни дјелови Книнске Крајине: Плашки, Примишље и Банска Дубица.

До вечери је остварено 80% планираног, а српски цивили напустили су заузета подручија преко града Срба и Двора на Уни. Срби одговарају ракетним нападима из Босне на Жупању, из источне Славоније на Осијек, Винковце, Нуштар, са Кордуна на Карловац, а из источне Херцеговине на дубровачко подручије.

6. август

До 6. августа, Прва хрватска бригада је пробила у територију око града Слуња (сјеверно од Плитвица) и напредовала до границе са Босном гдје су се састали са снагама муслиманске ткз. Армије БиХ на западу Босне. Једино је био снажан отпор у граду Глини (јужно од Сиска).

Хрватске снаге спојиле су се с Хрватским Вијећем Одбране (војском босанских Хрвата) и Петим корпусом Армије БиХ на граници БиХ на ријеци Корани код Тржачких Раштела. Тиме је пресјечен стратешки правац српског снабдијевања Книн-Бихаћ. После подне у Книн долази и хрватски предсједник Фрањо Туђман са свитом.

Окупирани су: Петриња, Слуњ, Костајница, Плитвичка језера, Обровац... Снаге Војске РСК су трећег дана агресије „Олуја“ у расулу: 21 кордунашки корпус, који се предао 8. августа, био је у окружењу, а 15. лички и 39. корпус пред разбијањем. У недељу ујутро Хрватска војска је ушла у Петрињу, а око 23:00 сата у Глину.

7. август

Посљедњег дана агресије окупирани су и карловачки Турањ и Тушиловић, па Војнић и Топуско, Горњи и Доњи Лапац... У 18:00 сати хрватски министар одбране Гојко Шушак објавио је да је „Олуја“ завршена са војног аспекта, јер је већина границе са Босном била под контролом Хрвата.

Пар преосталих дивизија српске армије је заробљено у року од следећих пар дана. Српско становништво је убијано систематски, њихови домови су пљачкани, а затим паљени, како би се избрисао траг о њиховом вишевјековном постојању на овим просторима.

ПОСЉЕДИЦЕ

Подручје захваћено хрватском агресијом напустило је готово цијелокупно српско становништво. Колоне избјелица на аутима, тракторима и другим пољопривредним возилима су преко подручја под контролом Републике Српске у западној и северној Босни кренуле ка Србији, изложене честим нападима хрватских снага.

Власти у Србији, чији су медији готово потпуно игнорисали агресију на Крајину, избјегличке колоне упућивале су у центре у унутрашњости земље, укључујући и аутономну покрајину Косово и Метохију у којој већину чине косметски Албанци.

Након „Олује“, хрватске власти затвориле су подручје бивше Крајине. Улаз је био дозвољен само хрватској војсци и полицији, али и хрватским избјеглицама из тог подручја, односно особама са посебним дозволама.

Тада је на том подрчју отпочело са темељним минирањем и рушењем празних српских кућа. Посље завршетка агресије вршени су злочини над преосталим српским становништвом (Грубори, Вариводе, Гошићи, Кијани и др).

ДИЦ „Веритас“ у својој евиденцији има имена 2.313 погинулих и несталих Срба. Од тога 1.205 цивила, а међу њима 522 жене и 12 дјеце.

11. августа, Хрватско Министарство Здравља је издало званичне податке жртава са хрватске стране: 174 мртвих и 1430 рањених. 726 војника је погинуло са српске стране. Током 2013. године у Србији је живело 42.000 Срба из Хравтске са статусом избеглице.

ЕТНИЧКО ЧИШЋЕЊЕ

Командант цивилне полиције мировних снага УН за подручје Книна, генерал Алан Горан, на крају своје мисије написао је у извештају да је полиција УН на том подручју, након доласка хрватских снага, пронашла 128 убијених српских цивила и 73 % уништених кућа. Он је идентификовао албанског сепаратистичког лидера Агима Чекуа, одговорног за масакр над Србима.

Ема Бонино, Европски комесар за избјеглице, констатовала је да је око 10.000 Срба нестало из колоне избјеглица која је бјежала пред хрватским нападом на Крајину. Многи од њих су завршили у масовним гробницама. Хелсиншки одбор за људска права саопштио је 21. августа 1995. године у Бечу да у РС Крајини постоје масовне гробнице убијених Срба.

Јавно критикујући етничко чишћење, амерички војни планери су помогли Хрватској да изведе највеће етничко чишћење током тог рата. Пензионисани амерички генерал Чарлс Бојд, замјеник команданта НАТО-а, потврдио је да су САД помагале при осмишљавању и спровођењу тог плана.

СУЂЕЊА И ПРЕСУДЕ

Хрватско тужилаштво није подигло ниједну оптужницу за злочине у "Олуји" за убиства Срба.

Хашки суд је 15. априла 2011. године у првостепеној пресуди прогласио кривим и осудио на казне затвора генерале Хрватске војске Анту Готовину на 24 године и Младена Маркача на 18 година затвора. Осуђени су за судјеловање у удруженом злочиначком подухвату који је предводио Фрањо Туђман, а чији је циљ био да током и након „Олује“ присилно и трајно уклоне српско становништво из Крајине. Хашки суд их је прогласио кривим за кривична дела прогона, депортације, пљачке, разарања, убиства, нечовечна дела и окрутно поступање, а ослободио их је одговорности за присилно премјештање становништва.

У другостепеној пресуди Хашког трибунала 16. новембра 2012. године дешава се међународни преседан, када је Вијеће суда ослободило хрватске генерале: Анту Готовину и Младена Маркача сваке одговорности, што значи да за злочине у "Олуји" неће нико одговарати.

Ова пресуда је донесена усљед великих политичких притисака из Вашингтона и Брисела, а такође је Хашко тужилаштво бирало тачно одређене свједоке, које би помогли у остваривању оваквог исхода.

ГОДИНАМА КАСНИЈЕ

Агресија на Крајину односно злочиначка акција "Олуја 95" међу Хрватима је постала мит, односно најсајнија побједа у њиховој историји. У Загребу се сваке године 4. августа одржава програм "Дан домовинске захвалности", док се дан касније 5. августа у Книну одржавају посебне церемоније у коме се потенцира "побједа" над крајишким Србима.

Сем тога на подручју општине Дрниш у селу Чавоглаве, фашистички идолпоклоник Марко Перковић Томпсон окупља такође 5. августа десетине хиљада присталица у којима се велича не само "Олуја", већ и хрватско-усташки злочинци из Другог свјетског рата.

Данас су та подручја над којима је извршена агресија 1995. године највећим дијелом пуста. Ријетко се ко од Срба вратио, а њихова имовина је углавном препуштена зубу времена или је конфискована. Често се дешавало да српску имовину добијају Хрвати из Босне.

У Србији и Републици Српској 4. и 5. август су Дани сјећања на жртве "Олује"... парастоси се одржавају сваке године, а на округле годишњице пригодним програмом се обиљежавају дани туге и бола.

Постоји свега неколико споменика који су посвјећени жртвама Олује.

ПУБЛИКАЦИЈЕ

До данас је снимљено неколико документарних филмова о агресији на РСК у љето 1995. године и написано неколико књига. Било је више меморијалних академија и трибина којим се одржавало сјећање на један од највећих погрома у Европи.

Такође, 2023. године редитељ Милош Радуновић је снимио играни филм "Олуја" у којој главну углогу је добио Јово Максић.

Више о Олуји, прочитајте ОВДЈЕ.

ЗАКЉУЧАК

Олуја је само једна карика геноцидног ланца који се на Србе обрушио током деведесетих година 20. стољећа у авнојевској Хрватској.

Био је то завршни ударац хрватског режима Фрање Туђмана чиме је "србско питање" ријешено. Иако се у јавности помиње да је број прогнаних Срба у Хрватској током деведесетих година  од 220.000 до 350.000, то се односи само на август 1995. и "Олују", али су хрватске снаге имали претходних година читаву ниску злочиначких акција, плус што је прогон становништва се одвијао у урбаним среднинама: Осијек, Карловац, Сплит, Дуборвник, Шибеник, Задар, Сисак, Вировитица, Загреб, Бјеловар, Славонска Пожега, Нова Градишка, Вуковар, Винковци, Госпић...итд, преко специјалног система застрашивања.

Сума сумарум, Туђманов режим је прогнао преко 650.000 Срба из њихових домова у Хрватској 1990-1999.

Хрвати су све вријеме рата, али и прије имали велику подршку НАТО земаља: Њемачка, Британија, САД, Француска, Италија, Канада, Холандија, Шпанија... али и Ватикана. Заправо, "Олуја" је урађена тек када су Хрвати добили зелени сигнал од Запада.

Број Срба је након 1995. сведен испод 3% што и јесте била жеља руководства Хрватске Демократске Заједнице. Власти у Загребу никада нису санкционисали своје припаднике оружаних снага, па чак ни паравојне формације, јер су сматрали да су остварили свој тисућљетни сан, па су их све наградили.