Злочини у Мостару су назив за етничко чишћење са свим елементима геноцида над србским становништвом почетком деведесетих година 20. вијека. Ово је организовано у периоду од априла до децембра 1992. године од стране муслиманских и хрватских цивилних, полицијских и паравојних снага на територији Града Мостара и околине, који су директиве за тако нешто добијал из Сарајева, односно Загреба.
За више од седам мјесеци је убијено стотине Срба цивила, мноштво жена је силовано, а на хиљаде их је прогнано или одведено у логоре, док им је имовина спаљена, опљачкана и минирана. Такође и културно-историјска и духовна баштина се нашла на удару хрватско-муслиманског екстремизма, па су многи храмови, цркве, парохијски домови демолирани или уништени.
Међународни кривични суд у Хагу је за злочине над Србима почињене у Мостару осудио само једну особу: Винка Мартиновића, који је осуђен на 18 година, а одслужио 12 година робије.
Тужилаштво БиХ је подигло оптужнице против неколицине бивших припадника ткз. Хрватског Вијећа Одбране и ткз. Хрватских Ослободилачких Снага. Осуђена је Хосова четворка, на укупно 24 године затвора.
ПРЕТХОДНИЦА
Југославија је била федеративна држава састављена од шест република: СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија... с тим да је СР Србија имала двије покрјине: АП Војводина и САП Косово и Метохија. И СФРЈ и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живили од Вардара па до Триглава и од Ђердапа до Јадрана.
Југославенска федерација 1974-1992
Друштвено-економско уређење је био социјализам, односно диктарура пролетеријата и радничко самоуправљање. Политички систем је био једнопартијски, односно владао је Савез Комуниста.
Устав Југославије од 1974. године донио је децентрализацију земље, која је омогућила сепаратистичким снагама прво у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији западног Балкана, а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат.
ЈНА је створена на традицији Титових партизана
Савезна скупштина августа 1989. године доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замјењује вишепартијски систем почетком наредне године. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.
Савеза Комуниста Југославије се распада 23. јануара 1990. на чувеном XIV конгресу у београдском Сава Центру, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе. У то вријеме, Њемачка је била уједињена, а "гвоздена завјеса" је у земљама Варшавског пакта већ била пробијена и на дјелу су отпочеле ткз. Обојене револуције.
Југославенска шесторка мистерије
Словеначка делегација напушта засједање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен у питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је након 45 година прекинута владавина комуниста у Југославији.
Заправо тада је друга јужнославенска држава озбиљно нагрижена унутрашњим сепаратизмима, који су врло брзо добили велику помоћ спољних фактора, прије свега: Ватикана, Европске Уније и САД. Касније исламских земаља сјеверне Африке, Блиског и Средњег Истока. Њихов циљ је био убацивање радикалних исламиста у Европу и ширење Ислама.
Ситуација у Босни и Херцеговини
Босна и Херцеговина је централна република СФР Југославије, у којој су живјели Срби, муслимани и Хрвати, заједно са националним мањинама.
Дана 18. новембра 1990. одржани су први вишестраначки избори након Другог свјетског рата. Власт је формирана од странака антикомунистичке коалиције: СДА, СДС и ХДЗ. Народни посланик који је добио највише гласова је Фикрет Абдић (47,4%), успјешан привредник из Велике Кладуше, али је он склоњен у страну од муслиманских екстремиста због тога што није желио рат, нити сукобе са Србима. Уствари, он је био само мамац бирачима на изборима.
Тако је предсједник Предсједништва БиХ постао Алија Изетбеговић, пријератни робијаш и аутор чувене шовинистичке "Исламске декларације". Предсједник Народне скупштине постао је Момчило Крајишник из странке СДС, а Хрват Јуре Преливан премијер Владе. Ова коалиција је издржала 15 мејсеци. Урушила се на почетку ратних збивања априла 1992. године.
Водећи чланови муслиманске Странке Демократске Акције: Алија Изетбеговић, Ејуп Ганић, Харис Силајџић и др. су још средином 1991. године донијели одлуку да не желе Босну и Херцеговину у Југославији, односно да желе независну БиХ. Ту су се планови странака СДА и ХДЗ поклапали, али су обије странке жељеле да имају етнички и вјерски чисту државу. Односно Хрвати су жељели БиХ да припоје Хрватској, а муслимани радикалну исламску републику.
Куљић (ХДЗ), Караџић (СДС) и Изетбеговић (СДА)
Идеју о независној Босни и Херцеговини су свакако ширили и медији. Још октобра 1991. године у сарајевским новинама појављивале су се отворене пријетње србском народу. Између осталог најављивано је обнављање тзв. Ханџар дивизије, фашистичке јединице која је 1941-1945 починила стравичне злочине над Србима у Независној Држави Хрватској. Ту формацију су чинли углавном муслимани. Иначе, усташка злодјела у Босни и Херцеговини су досегнула свој врхунац у мјестима као што су: Пребиловци, Дракулић, Билећа, Гацко, Доња Градина, Купрес, Драксенић...
У августу 1991. почиње организовано наоружавање муслимана и Хрвата у БиХ које је ишло преко странака СДА и ХДЗ, са циљем напада на Југословенску Народну Армију. Наредног мјесеца почело је оснивање мјесних одбора паравојне формације "Зелене беретке" и "Патриотске лиге". У Мостару је у другој половини 1991. било пуно припадника ЈНА, који су долазили из Хрватске (Далмација и Дубровачки рејон), одакле су били протјерани или повучени. Касније су отишли у Ужице (СР Србија).
Прваци ХДЗ у Грудама 18. новембра 1991. проглашавају Херцег-Босну, хрватску парадржаву на тлу БиХ. Она је постојала током рата и циљ је био да се цијела БиХ интегрише у Хрватску, односно да се обнови НДХ. Имали су константно помоћ званичног Загреба и Туђмановог режима.
Почетком 1992. тачније 9. јануара србски посланици у Сарајеву проглашавају Републику србског народа у БиХ, као одговор на муслиманске и хрватске пријетње односно Срби желе да остану да живе у Југославији. Седам недјеља касније, организован је референдум о одвајању Босне и Херцеговине од СФРЈ, где је 62,4% бирача гласало за независност, што је недовољно да се сматра важећим. Ипак, земље ЕУ и САД им признају то.
У Лисабону су 23. фебруара представници муслимана, Срба и Хрвата у БиХ потписали чувени Кутиљеров споразум како би се зауставио рат... међутим, десет дана касније Алија Изетбеговић повлачи потпис на наговор Ворена Цимермана америчког амбасадора у Југославији и то послије 10 дана.
Жозе Кутљеро из Португала
У Сарајеву су 1. марта припадници "Зелених беретки", које предводи криминалац Рамиз Делалић Ћело, пуцали на србске сватове на Башчаршији и убили младожењиног оца Николу Гардовића, а свештеника Раденка Миковића ранили. То је био догађај који је најавио крвави рат деведесетих, а то је био и један од повода да се распадне још увјек мјешовита полиција. У западним медијима овај догађај је лажиран, тј. реченео је да су Срби наводно пуцали на муслиманске сватове.
Након тога, усљедилили су бројни напади на србска мјеста у БиХ, као и припаднике ЈНА (Сијековац, Купрес, Сарајево, Тузла...). Међународни представници су били само нијеми посматрачи.
Ситуација у Мостару
Мостар је градић у јужном дијелу БиХ, односно централном дијелу Херцеговине. То је град богате традиције, културе и историјског наслијеђа. Важио је за један од најтоплијих и најсунчанијих градова јужнославенског простора.
Симбол града је Стари мост преко ријеке Неретве првобитно изграђен у XVI стољећу. Мостар се налази у окружењу 8 брда и 3 котлине. На надморској висини 70м.
У Мостару постоје трагови људске цивилизације још у праисторијском добу. У доба Римског царства у Мостару почињу да се граде камени путеви. У доба Средњег вијека Мостар је спадао у србско царство Немањића.
Османлије долазе у ове крајеве средином 15. стољећа, доносе исламску религију и подижу џамије.Тако се нарушава постојећа сиутација: демографски, културолошки, религиозно... при чему Мостар потпада у ткз. Херцеговачки санџак... Већ 1566. изграђен је камени Стари мост преко дрвеног.
Крајем 19. и почеком 20. стољећа Мостар је спадао под Аустроугарску царевину (Анексијом БиХ 1878.) и Краљевину Југославију (након Првог свјетског рата). Срби су у Мостару након одласка Турака Османлија имали свој значајан утицај и допринос развоју града. Основали су пјевачко удружење "Гусле", часопис "Зора" и др. Саборна црква, један од симбола града саграђена је 1873. године.
Проглашењем клеро-фашистичке НДХ априла 1941. у Мостар долазе Павелићеви ескадрони смрти које врше незапамћене злочине по цијелој Херцеговини убијајући и рушећи све што има везе са Србством и Православљем. Највећи лов на Србе је био крајем јуна, на Видовдан 1941. а жртве су бацали у јаму Читлук, 10км од Мостара. Тако је национална структура у Мостару значајно нарушена, односно број Срба се умногоме смањио.
Након Другог свјетског рата у Мостару долази до обнове и развоја индустрије. Тако је постојала фабрика дувана и творница авиона "Соко", која је настала пресељењем машина и алата "Икарус" из Земуна. Производни програм фабрике "Соко" је углавном био намењен војној иднустрији (авиони "Орао" и "Галеб"). Југословенска Народна Армија је имала у Мостару двије касарне.
Према попису становништва из 1991. године град Мостар је имао 126.628 становника распоређених у 57 места. Национална структура је била сљедећа: муслимани 34%, Хрвати 33%, а Срби 29%, осталих 4%. Разбијањем СФРЈ средином 1991. и отпичињањем рата у Словенији и Хрватској крајем јуна 1991. корпуси ЈНА из западне зоне Југославије се повлаче у Босну и Херцеговину. Тако је један део из Словеније дошао у Мостар.
Савез Комуниста и СДС су 3. септембра 1991. у Мостару организовале митинг за опстанак СФРЈ.
У јануару 1992. године припадници ХОС и "Зелених Беретки" почињу минирати локале и продавнице чији су власници Срби, а касније и куће. Минирано је чак и партизанско гробље у Мостару као симбол антифашизма и заједништва.
ЗЛОЧИНИ
Мостар је постао сјециште хрватских и муслиманских паравојних формација у БиХ у другој половини 1991. године. Они су заједно дјеловали са циљем елиминисања ЈНА из Мостара и етничког чишћења србског становништва у Мостару и околини, јер их је везивала мржња према Србима.
Већ 1993. године су имали међусобне сукобе, који су потрајали више од годину дана.
Споменик србским жртвама у долини Неретве
Организоване су страже и пунктови на свим прилазима граду, гдје се даноноћно контролисао проток људи и робе. Срби су легитимисани и малтретирани на сваком кораку, било у продавницама, на бензинске пумпама, шеталиштима, трговинама, школама...
Почетак рата у Мостару узима се 3. април 1992. када је дошло до диверзије припадника ХВО, који су експлозивом уништили цистрену горива у касарни ЈНА "Сјеверни логор". Том приликом погинуо је један војник ЈНА и три цивила. Од тог дана креће масовни егзодус србског становништва из Мостара, јер су били у страху да им се не понови геноцид из Другог светског рата.
Крајем априла 1992. на улицама Мостара су се почели појављивати војници у црним униформама, носећи усташко знамјење (латинично слово 'U'). Такође јавно су одјекивали стихови из времена НДХ, а показиване су и слике усташких крволока: Рафаел Бобан, Јуре Францетић, Динко Шакић и др.
Почела су масовна хапшења Срба и одвођени су у затвор "Ћеловина", гдје су даноноћно мучени.
Како су хрватски паравојници почели нападати припаднике ЈНА, а и касарне су биле у блокади, тако су од 24. до 28. априла 1992. отпочели отворени сукоби ЈНА и хрватско-муслиманских паравојних снага. Југославенска Народна Армија је успјела ослободити за кратко вријеме источни дио Мостара, али је у јуну злочиначком акцијом "Чагаљ" (или Липањске зоре) дошло до потискивања ЈНА из околине Мостара, па је потпао под контролу Хрвата и муслимана. Овом операциом је командовао генерал Јанко Бобетко, заповједник ткз. Јужног ратишта.
У јуну 1992. руше се православне светиње (Храм св. Тројице и Саборна црква).
Средином маја 1992. године почињу и претреси станова Срба, по неколико пута под изговором да траже скривено оружје. Тако су смтрно настрадали између осталих и србски цивили у Мостару:
- Милан Т. Јовановић (р. 1925.), убијен 2. августа 1992. у свом стану.
- Милан Чворо, у насељу Рудник,
- Ранко Скочајић, из села Баглај
Србске цивиле су у Мостару пљачкали и тукли, а потом одводили у логоре где су их наставили мучити. Један до тих логора био је у бившој војној амбуланти ЈНА. Комадант тог логора је био Зеленика.
У јуну 1992. почиње етничко чишћење Срба из долине ријеке Неретве, гдје је на стотине србских и национално мјештовитих села очишћено у заједничким акцијама муслиманско-хрватских (пара)војних формација. Имовина, чији су власници Срби масовно је пљачкана, а потом рушена и спаљивана. Многи Срби су нестајали и губи им се сваки траг. Њихове породице до данас нису успеле да нађу тела њихових најмилијих.
ОРГАНИЗАТОРИ И ИЗВРШИОЦИ
-
Eлeзовић Сaбинa, коja je руководилa групом зa ликвидaциjу Србa,
-
Aнтић Рaнко, полицајац у Мостaру,
-
Бeловић Сeргej, војни полицајац ХВО,
-
Мaрчинко Jосип, прe рaтa полицајац у Мостaру, a касније члан Воjнe полициje ХВО,
-
Кључaнин Ибро, комaндaнт муслимaнског штaбa у Ул. Aвeниja у Мостaру.
-
Милћевић Марио, комадант бригаде ХОС-а,
-
Фазлагић Харис, припадник ХОС-а
-
Иван Зеленика, комадант затвора у бившој војној амбуланти ЈНА.
-
Винко Мартиновић звани Штела, комадант ХОС-а у Мостару (јединица "Мрмак")
ПОСЉЕДИЦЕ
У рано прољеће 1993. па до средине 1994. отпочињу муслиманско-хрватски сукоби у Босни и Херцеговини, а највећа жаришта су била управо у Мостару, Травнику, Витезу, Лашавској долини...
Ово је довело до масовних егзодуса хрватског становништва из средње Босне на територију Републике Србске. Док су муслимани бјежали из Херцеговине на простор који је контролисала Армија босанско-херцеговачких Срба.
Србско становништво је из Мостара је напустило своја огњишта и отишло у источну Херцеговину, СР Југославију или иностранство.
Сва оружана дејства у Босни и Херцеговини су престала када је потписан мировни уговор у Дејтону 21. новембра, а потврђен 14. децембра 1995. у Паризу.
СУЂЕЊА И ОПТУЖНИЦЕ
Винко Мартиновић је ухапшен 1999. и одведен у Међународни кривични суд у Хагу, где му је суђено, а већ 2001. године је осуђен на 18 година затвора, због ратних злочина и етничког чишћења у Херцеговини над нехрватским становништвом. Пуштен на слободу 2013. године јер је одслужио 2/3 казне.
МУП Републике Србске је 2005. године Тужилаштву БиХ доставио комплетну документацију и доказе о почињеним злочинима над Србима на територији општине Мостар, Чапљине и Тешња.
У фебруару 2012. године припадници Специјалних јединица полиције Босне и Херцеговине (СИПА) су ухапсили Срећка Херцега, Ивана Зеленику, Ивана Медића и Марину Грубишић-Фајзић, по налогу Тужилаштва БиХ.
У јануару 2014. МУП Требиње је Тужулаштву БиХ подноси оптужнице против бивших припадника ХОС, ЗНГ, Патриотске Лиге БиХ, Зелених беретки, који су почилили ратне злочине на подручију Мостара и шире околине. Али пресуде још нису донесене.
Државни суд БиХ је донео 9. децембра 2015. првостепену пресуду за "Хосову" четворку, јер су проглашени кривима за ратна злодјела (силовања, туче, убијање и нехумано поступање) над Србима цивилима у мостарској Војној амбуланти и хрватском логору Дретељ код Чапљине.
Марина Грубишић-Фејзић
Годину дана касније у другостепеној пресуди је казна им је потврђена, па су осуђени:
- Иван Зеленика, 6 година затвора
- Едиб Буљбашић, 6 година затвора
- Иван Медић, 7 година затвора
- Марина Грубишић-Фејзић, 5 година затвора
- Срећко Херцег је ослобођен оптужби
ПУБЛИКАЦИЈЕ
О злочинима над Србима у Мостару има врло мало написаних књига. Ријетко је да се неко баш том темом бавио, кроз роман или озбиљно штиво. Такође није познато да је неко направио документарни филм на ову тему.
Сем тога, никада на југославенском простору није одржана ниједна трибина или округли сто са овим темама.
ЗАКЉУЧАК
Злочини у Мостару и околини су само једна карика удруженог злочиначког подухвата који се на Србе обрушио током деведесетих година 20. вијека од стране хрватско-муслиманских екстремиста.
Циљ страначких првака Хрватске Демократске Заједнице и Странке Демократске Акције је био да Србе елиминишу не само из долине Неретве, већ из цијеле БиХ. Само су им се жеље након тога разликовале. ХДЗ је желио припајање Хрватској и обнову НДХ, док су симпатизери Алије Изетбеговића хтјели унитарну БиХ и самосталну, али уређену према начелима Исламске декларације.
С обзиром да су Срби у читавој западној хемисфери означени као једини кривци за разбијање Југославије, тешко је вјеровати да ће сви зликовци у одјелу или са оружјем у руци одговарати са своја недјела, као што су и ови мостарски злочини.