Машићка Шаговина је назив за монструозно убиство тридесетак Срба, претежно цивила на територији општине Нова Градишка почетком деведесетих година 20. вијека, када је разбијана социјалистичка Југославија и трајали ратови на тлу исте.
Средином децембра 1991. године хрватске паравојне формације су током злочиначке операције "Оркан" напале село Машићка Шаговина, гдје су Срби имали апсолутну већину и том приликом су починиле ратни злочин против цивилног становништва, супротно Женевским конвенцијама о рату.
Међу јединицама које се помињу о овим злодјелима су дијелови: загребачке 100. бригаде ткз. Студентске, новоградишке 121. бригаде, славонско-бродске 108. бригаде и још шест самосталних мањих чета... сви под командом пуковника Анте Шолића и бригадира Јосипа Микшића. Око 500 бојовника је напало село које је у том моменту имало близу 200 житеља и то на велики православни празник Св. Николу.
Када су хрватски одреди овладали селом, остала је пустош јер је све било спаљено и порушено, како куће, тако и помоћни објекти.
Након што су завршена оружана дејства у Хрватској у љето 1995. врло мали број Срба се вратио у Машићку Шаговину... према попису станивника из 2011. године ту је живјело свега пет мјештана, али национална припадност није наведена.
Жртве никада нису добиле споменик, док међу виновницима овог злочина никада није нико осумњичен, а камоли осуђен.
ПРЕТХОДНИЦА
Југославија је била федеративна држава састављена од шест република: СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија... с тим да је СР Србија имала двије покрјине: АП Војводина и САП Косово и Метохија. И СФРЈ и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живили од Вардара па до Триглава и од Ђердапа до Јадрана.
Југославенска федерација 1974-1992
Друштвено-економско уређење је био социјализам, односно диктарура пролетеријата и радничко самоуправљање. Политички систем је био једнопартијски, односно владао је Савез Комуниста.
Устав Југославије од 1974. године донио је децентрализацију земље, која је омогућила сепаратистичким снагама прво у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији западног Балкана, а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат.
ЈНА је створена на традицији Титових партизана
Савезна скупштина августа 1989. године доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замјењује вишепартијски систем почетком наредне године. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.
Савеза Комуниста Југославије се распада 23. јануара 1990. на чувеном XIV конгресу у београдском Сава Центру, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе. У то вријеме, Њемачка је била уједињена, а "гвоздена завјеса" је у земљама Варшавског пакта већ била пробијена и на дјелу су отпочеле ткз. Обојене револуције.
Југославенска шесторка мистерије
Словеначка делегација напушта засједање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен у питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је након 45 година прекинута владавина комуниста у Југославији.
Заправо тада је друга јужнославенска држава озбиљно нагрижена унутрашњим сепаратизмима, који су врло брзо добили велику помоћ спољних фактора, прије свега: Ватикана, Европске Уније и САД. Касније исламских земаља сјеверне Африке, Блиског и Средњег Истока. Њихов циљ је био убацивање радикалних исламиста у Европу и ширење Ислама.
Ситуација у СР Хрватској
Након одржаних вишестраначких избора у авнојевској Хрватској 22. априла 1990. године побједила је странка Хрватса Демократска Заједница која је у свом политичком програму јасно истицала жељу за независности тј. одвајање СР Хрватске од СФР Југославије.
У цијелој авнијевској Хрватској владала је велика еуфорија због тријумфа партије Хрватска Демократска Заједница на изборима, а након тога све чешће су се могле јавно видјети слике хрватских фашистичких злочинаца (Анте Павелића, Алојзије Степинац, Вјекослав Лубурић ...), чути шовинистичи (усташки) поздрави и стихови, исписвање антисрбских графита. Србима у СР Хрватској је то будило авјетна сјећања на прогоне и геноцид из времена НДХ.
Туђман Рачану: Ти их замајавај, прави се добар
Већ у мају 1990. године странка ХДЗ и Фрањо Туђман су преузели контролу над Полицијом, Тужилаштвом, медијима и државном управом. Србски кадрови из Министарства Унутрашњих Послова су очишћени у јуну и јулу 1990. године врло брзо по преузимању власти, тако што су нереди на Максимиру (загребачком стадиону), између навијача НК Динамо и ФК Црвене звезде злоупотребљени и искориштени у пропагандне сврхе са антисрбским предзнаком. Тако је кренуо медијски рат против свега што је србско и југославенско.
Власт СР Хрватске у Загребу, је током љета донела одлуку да формира себи и оружане снаге. Октобра и новембра 1990. године у СР Хрватску илегално увезена велика количина наоружања за потребе резервног састава полиције, чланова ХДЗ и ХОС. Ту акцију су водили Мартин Шпегељ и Јосип Бољковац, министри у тадашњој Влади СР Хрватске. Контраобвештајна служба ЈНА је снимила филм о овом подухвату на војном полигону ЈНА у Гакову октобра 1990. године, а 27. јануара 1991. године увече то је објавио и ТВ Београд.
Дана 22. децембра 1990. у Сабору је свечано проглашен "Божићни Устав", којим су Срби изгубили деценијску конститутивност, а Хрватска избацила назив "социјалистичка" из свог назива.
Еуфорија каква се не памти: Остватење сна
Од маја 1990. године ситуација у СР Хрватској се из дана у дан погоршавала и Срби су били страховито уплашени за своју личну сигурност и своје имовине. Редовно су се могли видети пароле, плакати, а велики број Срба је преко телефона добијао пријетње да морају да се одселе из својих домова и оду у СР Србију. Добијали су чак и увредљива писма у којима је стајао потпис "ХДЗ". Овакве поруке су добијали чак и Хрвати који су били у брачној заједници са Србима...
Срби у Хрватској су добијали отказе на послу, а чак су им и дјеца психо-физички малтретирана у школама. У скоро свим насељима гдје су Хрвати имали апсолутну или релативну већину постојали су одређни чланови странке ХДЗ који су имали задатак да пазе на кретање својих комшија Срба (шпијунажа).
Ситуација у Машићкој Шаговини
Машићка Шаговина је насеље у општини Нова Градишка, у којој је према попису становника у априлу 1991. било евидентирано 209 житеља, од чега је 91% било Срба, а 7,6% Хрвата.
Сви они у живјели претежно од земљорадње и сточарства, више од пола вијека нису имали неких великих националних проблема.
ПРИЈЕ ЗЛОЧИНА
У прољеће 1991. у СР Хрватској је било већ преко 100.000 Хрвата под оружјем спремно да се обрачуна са Југославенском Народном Армијом и Србима који су живјели на тим просторима више вијекова. На подручју Западне Славоније и Билогоре, хрватске паравојне снаге су спровеле две злочиначке акције: "Откос" и "Оркан"... и то у јесен 1991. године.
Хиљаде Срба се нашло у колонама ка Босни јер су тражили спас. Дијелови Бањалучког корпуса ЈНА и малобројни припадници Територијалне одбране су безуспјешно покушавали да заштите србски живаљ на том подручју. Хрватске полицијске и паравојне снаге су нападале изненада, а третман према цивилима је био изразито бруталан и нечовјечан.
ЗЛОЧИН
Напад на Машићку Шаговину је испланирао бригадир Јосип Микшић, заповједник топличке 121. бригаде из Нове Градишке. Он је иначе један од 3.500 дезертера хрватског крила у ЈНА, који су напустили савезну војску у љето 1991. и прешли на страну ткз. Збора Народне Гарде. Његов помоћник на терену који је командовао свим операцијама је био пуковник Анте Шолић.
Изјутра 19. децембра 1991. на велики православни празник Никољдан, око 500 бојовника под заповједништвом Микшића и Шолића су напраивли обруч око Машићке Шаговине и започели своје крваве пирове. Куће су се нашле у пламену, као и помоћни објекти, док су мјештани покушавали да пронађу спас у оближњој шуми. То им није успјело, јер су их ту дочекали рафали хрватских паравојника.
Србских бранилаца на том мјесту је било свега двадесетак, припадника локалне Теритроијалне одбране. Они су брзо савладани, тј. убијени и село је фактички остало потпуно незаштићено.
Припадник Т.О. Глигорије Миланковић стар око 56 година се предао "Зенгама". Њега су прво претукли, а затим је упуцан из ватреног оружја тј. стријељан. Леш Миланковића је однешен у његову кућу, а потом је спалили, тако да је леш изгорио. Сличне судбине су били ибраћа Милосављевић Тихомир (20) и Драган (23).
Милан Стојичевић и Бранко Мандић су били у подруму свог Рајка Стојичевића, а убијени су пошто су се предали, тј. изашли ненаоружани и са 'рукама у вис' испред хрватских паравојника. Сам егзакутор је био Здравко Паритан.
Такође, међу припадницима Т.О. који су се предали су осморица Срба: Милорад Бошњак, Антоније Борбељ, Милан Стојичевић, Бранко Милетић, Јован Ћирковић, Драгољуб Дурутовић, Љубомир Рељин.
Савка Мандић је убијена у свом подруму тако што јој је бачена бомба. Велимир Маринковић се у овом селу води као нестао.
Наредни дан хрватски одреди су у потпуности овладали селом у коме је остала пустош. Куће су већином спаљиване, а неке су и рушене. Исто тако и помоћни објекти.
"Зенге" су лешеве Срба, око 60 покупили на запрежна кола и тамо бацили поред православног гробља у једну масовну гробницу. Потом су бацили земљу, односно закопали.
Једини објекат који у селу није уништен, јесте Задружни дом у коме је смјештен штаб локалне јединице, све до доласка мировне мисије УН односно Плавих шљемова.
Машићка Шаговина је имала велики стратешки значај, зато су Хрвати толико јуришали на њу јер су знали да ко њу контролише, он влада цијелим рејоном у пречнику од 50 км.
ИМЕНА ЖРТАВА
Међу бројним убицама се помиње име Стевана Кулића, припадника ЗНГ.
РБ |
ИМЕ |
ПРЕЗИМЕ |
ПОЛ |
ГОДИНА |
СТАТУС |
1 |
Анка |
Милинковић |
женски |
88 |
цивил |
2 |
Миленко |
Тубић |
мушки |
64 |
цивил |
3 |
Милека |
Тубић |
женски |
55 |
цивил |
4 |
Млађенка |
Тубић |
женски |
65 |
цивил |
5 |
Госпава |
Мандић |
женски |
45 |
цивил |
6 |
Зора |
Бакић |
женски |
42 |
цивил |
7 |
Предраг |
Циндрић |
мушки |
20 |
Т.О. |
8 |
Глигорије |
Миланковић |
мушки |
56 |
Т.О. |
9 |
Тихомир |
Милосављевић |
мушки |
20 |
Т.О. |
10 |
Драган |
Милосављевић |
мушки |
22 |
Т.О. |
11 |
Јеленко |
Делић |
мушки |
24 |
Т.О. |
12 |
Милорад |
Мандић |
мушки |
40 |
Т.О. |
13 |
Милан |
Стојичевић |
мушки |
29 |
Т.О. |
14 |
Јово |
Савановић |
мушки |
65 |
цивил |
15 |
Младен |
Ожеговић |
мушки |
22 |
Т.О. |
16 |
Драган |
Мандић |
мушки |
16 |
цивил |
17 |
Жељко |
Сировац |
мушки |
43 |
Т.О. |
18 |
Бранко |
Маднић |
мушки |
29 |
Т.О. |
19 |
Милорад |
Миоковић |
мушки |
34 |
Т.О. |
20 |
Зорка |
Мандић |
женски |
55 |
цивил |
21 |
Милорад |
Бошњак |
мушки |
24 |
Т.О. |
22 |
Антоније |
Борбељ |
мушки |
- |
Т.О. |
23 |
Милан |
Стојичевић |
мушки |
- |
Т.О. |
24 |
Бранко |
Милетић |
мушки |
- |
Т.О. |
25 |
Савка |
Маднић |
женски |
50 |
цивил |
26 |
Јован |
Ћирковић |
мушки |
- |
Т.О. |
27 |
Драгољуб |
Дурутовић |
мушки |
- |
Т.О. |
28 |
Љубомир |
Рељин |
мушки |
- |
Т.О. |
29 |
Велимир |
Маринковић |
мушки |
- |
цивил |
ИМЕНА ЗЛОЧИНАЦА
Позната имена, припадника ЗНГ који су учествовали у погрому Машићке Шаговине су следеће особе:
- Анте Болић из Нове Градишке, који је био командир једне чете, касније је постао предсједник Општине Нова Градишка.
- Рудолф Топчић из Решетара.
- Звонко Бутина, становник Машићке Шаговине, који је показао "Зенгама" које су куће србске и кога треба убити.
- Стеван Кулић из Церничке Шаговине, припадник ЗНГ, који је убио најмање шесторо Срба у овом погрму.
- Дражен Кумић из Церничке Шаговине, припадник ЗНГ.
- Перо Пецић из Церничке Шаговине, припадник ЗНГ.
- Матошевић из Церничке Шаговине, припадник ЗНГ. Родитељи су му: Бранко и Анка.
- Здравко Паритан из Церничке Шаговине, припадник ЗНГ.
- Иван Клепић из Нове Градишке.
- Андро Баконић, из села Мала код Н. Градишке.
- Дарко Гргић из Церничке Шаговине, припадник ЗНГ.
- Син Анте Шкорбића из Церничке Шаговине, припадник ЗНГ.
ГОДИНАМА КАСНИЈЕ
У Београду је извјештај о свим дешавањима током 1991-1992 организација "Српски Сабор Западне Славоније" предао обимну документацију Југославенском комитету за прикупљање података о злочинима против човјечности и Међународног права. Тамо су четворица заштићених свједока 628/95-9, 628/95-12, 618/95-3 и 40/94... дали своје изјаве које су снимљене сачуване као трајно свједочанство о етничком чишћењу и страдању србског народа у Хрватској.
Када су у љето 1995. завршена оружана дејства, мали број пријератних становника се вратио у Машићку Шаговину. Према попису становништва 2011. године ту је било свега петоро мјештана, али национална припадност није наведена. Ово село је каснијих година нестало, односно постало је само топоним са географске карте.
На овом подручју су рађене ексхумације у масовним гробницама 2013. године, а посмртни остаци су ношени на Завод за судску медицину и криминалистику Медицинског факултета у Загребу.
Хрватска Влада је још 1992. донела контраверзан Закон о опросту, према коме ниједан припадник оружаних снага РХ не може бити оптужен за ратне злочине, осим у посебним случајевима које одобрава Министарство правосуђа. Овим је направљен не само правни преседан, већ и саучесништво у геноциду над Србима током грађанског рата 1991-1995.
У документима Хашког трибунала за првостепену пресуду хрватским генералима Анти Готовини и Младену Маркачу, предсједник Фрањо Туђман је означен да је био вођа удруженог злочиначког подухвата.
Плејада монструма: Туђман у Книну
Подручје авнојевске Хрватске у посљедњој деценији 20. вијека је принудно напустило око 650.000 Срба, што јасно говори не само о намјерама истребљња србског становништва, већ и УЗП који је имао све елементе геноцида, с обзиром да је све било планирано од највиших цивилних и војно-полицијских службеника у Загребу.
ПУБЛИКАЦИЈЕ
О злочинима над Србима у Машићкој Шаговини до сада није снимљен ниједан документарни или играни филм. Није написана ниједна књига, нити је познато да је икада одржана нека јавна трибина, округли сто, научни скуп са овом темом.
ЗАКЉУЧАК
Погром у Машићкој Шаговини је само једна карика геноцидног ланца који се на Србе обрушио током деведесетих година 20. вијека од стране Туђмановог режима.
Циљ власти ХДЗ је био да се србски живаљ елиминише не само са подручја Нове Градишке и Славоније, већ и цијеле авнојевске Хрватске. Заправо, хрватско друштво никада није прошло кроз процес дефашистизације и денацификације након Другог свјетског рата. Сем тога и комунисти у Титовој Југославији се нису никада адекватно обрачунали са заосталим припадницима оружаних снага клеро-фашистичке НДХ који су скривали своју мрачну прошлост и учешће у геноциду над Србима.
Брозов режим је скоро пола вијека забрањивао приче о страдањима и стратиштима Срба, чак су и крашке јаме у динарском горју бетониране, како би кости мученика иструлиле. Такође и сам геноцид у НДХ је углавном релативизован и на спомен-обиљежјима су скривани подаци о националности жртава и злочинаца.
Касних осамдесетих година 20. стољећа створени су добри услови, да хрватски екстремисти поново крену путем гдје су им очеви и дједови стали 1945. Нови хрватски фашизам са Туђманом на челу је кренуо да се отпакива и уз помоћ страних сигурносно-обавјештајних служби добио огромну моћ.
С обзиром да су Срби у читавој западној хемисфери означени као једини кривци за растурање Југославије и ратове на тлу исте, тешко је вјеровати да ће неко од злочинаца у одјелу или оружјем у руци одговарати за своја (не)дјела, као што је и овај монструозни злочин.