Масакр у Кравици  је назив за масовно убиство становника села Кравица надомак Братунца (регион средњег Подриња односно Бирча), почетком деведесетих година 20. стољећа, када је разбијана социјалистичка Југославија.

Овај погром су извршили припадници муслиманске 28. дивизије ткз. Армије Босне и Херцеговине на православни Божић 7. јануара 1993. године.

Тада је рањено 82 људи, нестало седам мештана, а убијено педесетак мјештана Срба, док је више од 1.000 Срба преко ријеке Дрине потражило спас у Републици Србији. Најмлађа жртва био је Владимир Гајић од 4 године, а најстарија жртва Мара Божић која је имала 84 године...

Злочинце је предводио лично комадант Насер Орић. Њега је Хашки Трибунал 2008. године ослободио сваке кривице, тако да за овај монструозни злочин није одговарао нико.

Муслимански екстремисти су о овом монструозном злочину чак и спјевали пјесму, која се често може чути јавно на њиховим свадбама и весељима.

ПРЕТХОДНИЦА

Југославија је била федеративна држава састављена од шест република: СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија... с тим да је СР Србија имала двије покрјине: АП Војводина и САП Косово и Метохија. И СФРЈ и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живили од Вардара па до Триглава и од Ђердапа до Јадрана.

Југославенска федерација 1974-1992

Друштвено-економско уређење је био социјализам, односно диктарура пролетеријата и радничко самоуправљање. Политички систем је био једнопартијски, односно владао је Савез Комуниста.

Устав Југославије од 1974. године донио је децентрализацију земље, која је омогућила сепаратистичким снагама прво у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији западног Балкана, а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат.

ЈНА је створена на традицији Титових партизана

Савезна скупштина августа 1989. године доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замјењује вишепартијски систем почетком наредне године. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.

Савеза Комуниста Југославије се распада 23. јануара 1990. на чувеном XIV конгресу у београдском Сава Центру, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе. У то вријеме, Њемачка је била уједињена, а "гвоздена завјеса" је у земљама Варшавског пакта већ била пробијена и на дјелу су отпочеле ткз. Обојене револуције.

Југославенска шесторка мистерије

Словеначка делегација напушта засједање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен у питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је након 45 година прекинута владавина комуниста у Југославији.

Заправо тада је друга јужнославенска држава озбиљно нагрижена унутрашњим сепаратизмима, који су врло брзо добили велику помоћ спољних фактора, прије свега: Ватикана, Европске Уније и САД. Касније исламских земаља сјеверне Африке, Блиског и Средњег Истока. Њихов циљ је био убацивање радикалних исламиста у Европу и ширење Ислама.

Ситуација у Босни и Херцеговини

Босна и Херцеговина је централна република СФР Југославије, у којој су живјели Срби, муслимани и Хрвати, заједно са националним мањинама.

Дана 18. новембра 1990. одржани су први вишестраначки избори након Другог свјетског рата. Власт је формирана од странака антикомунистичке коалиције: СДА, СДС и ХДЗ. Народни посланик који је добио највише гласова је Фикрет Абдић (47,4%), успјешан привредник из Велике Кладуше, али је он склоњен у страну од муслиманских екстремиста због тога што није желио рат, нити сукобе са Србима. Уствари, он је био само мамац бирачима на изборима.

Тако је предсједник Предсједништва БиХ постао Алија Изетбеговић, пријератни робијаш и аутор чувене шовинистичке "Исламске декларације". Предсједник Народне скупштине постао је Момчило Крајишник из странке СДС, а Хрват Јуре Преливан премијер Владе. Ова коалиција је издржала 15 мејсеци. Урушила се на почетку ратних збивања априла 1992. године.

Водећи чланови муслиманске Странке Демократске Акције: Алија Изетбеговић, Ејуп Ганић, Харис Силајџић и др. су још средином 1991. године донијели одлуку да не желе Босну и Херцеговину у Југославији, односно да желе независну БиХ. Ту су се планови странака СДА и ХДЗ поклапали, али су обије странке жељеле да имају етнички и вјерски чисту државу. Односно Хрвати су жељели БиХ да припоје Хрватској, а муслимани радикалну исламску републику.

Куљић (ХДЗ), Караџић (СДС) и Изетбеговић (СДА)

Идеју о независној Босни и Херцеговини су свакако ширили и медији. Још октобра 1991. године у сарајевским новинама појављивале су се отворене пријетње србском народу. Између осталог најављивано је обнављање тзв. Ханџар дивизије, фашистичке јединице која је 1941-1945 починила стравичне злочине над Србима у Независној Држави Хрватској. Ту формацију су чинли углавном муслимани. Иначе, усташка злодјела у Босни и Херцеговини су досегнула свој врхунац у мјестима као што су: Пребиловци, Дракулић, Билећа, Гацко, Доња Градина, Купрес, Драксенић...

У августу 1991. почиње организовано наоружавање муслимана и Хрвата у БиХ које је ишло преко странака СДА и ХДЗ, са циљем напада на Југословенску Народну Армију. Наредног мјесеца почело је оснивање мјесних одбора паравојне формације "Зелене беретке" и "Патриотске лиге". У Мостару је у другој половини 1991. било пуно припадника ЈНА, који су долазили из Хрватске (Далмација и Дубровачки рејон), одакле су били протјерани или повучени. Касније су отишли у Ужице (СР Србија).

Прваци ХДЗ у Грудама 18. новембра 1991. проглашавају Херцег-Босну, хрватску парадржаву на тлу БиХ. Она је постојала током рата и циљ је био да се цијела БиХ интегрише у Хрватску, односно да се обнови НДХ. Имали су константно помоћ званичног Загреба и Туђмановог режима.

Почетком 1992. тачније 9. јануара србски посланици у Сарајеву проглашавају Републику србског народа у БиХ, као одговор на муслиманске и хрватске пријетње односно Срби желе да остану да живе у Југославији. Седам недјеља касније, организован је референдум о одвајању Босне и Херцеговине од СФРЈ, где је 62,4% бирача гласало за независност, што је недовољно да се сматра важећим. Ипак, земље ЕУ и САД им признају то.

У Лисабону су 23. фебруара представници муслимана, Срба и Хрвата у БиХ потписали чувени Кутиљеров споразум како би се зауставио рат... међутим, десет дана касније Алија Изетбеговић повлачи потпис на наговор Ворена Цимермана америчког амбасадора у Југославији и то послије 10 дана.

Жозе Кутљеро из Португала

У Сарајеву су 1. марта припадници "Зелених беретки", које предводи криминалац Рамиз Делалић Ћело, пуцали на србске сватове на Башчаршији и убили младожењиног оца Николу Гардовића, а свештеника Раденка Миковића ранили. То је био догађај који је најавио крвави рат деведесетих, а то је био и један од повода да се распадне још увјек мјешовита полиција. У западним медијима овај догађај је лажиран, тј. реченео је да су Срби наводно пуцали на муслиманске сватове.

Након тога, усљедилили су бројни напади на србска мјеста у БиХ, као и припаднике ЈНА (Сијековац, Купрес, Сарајево, Тузла...). Међународни представници су били само нијеми посматрачи.

Ситуација у Сребреници

Сребреница је градић, варош на самом истоку Босне и Херцеговине, уз границу са Републиком Србијом, поред ријеке Дрине у подножију планине Јавор и висоравни Бирач.

Сребреница је старо насеље, а први трагови људске цивилизације овде се помиње још из доба Римског царства. Градић је добио име по налазишту сребра у руднику недалеко самог града, које је откривено средином 14. вијека. Деспот Стефан Лазаревић је 1411. године добио Сребреницу на управљање од угарског краља Жигмудна.

Турци у ове крајеве долазе тек у 16. вијеку и доносе ислам као религију, градећи џамије и спроводећи терор ка хришћанском живљу највиших размјера. Тако је остало све до 1878. године, када је цијела Босна и Херцеговина анексирана од Аустро-Угарске монархије, одлуком Великих сила на Берлинском конгресу. Аустријски зулум је замјенио турски према Србима православцима. Током Првог свјетског рата Срби из Подриња су масовно хапшени и одвођени у концентрационе логоре: Добој, Нежидер, Јиндриховице, Арад итд. Много их је убијено или нестало.

Војска Краљевине Србије ослобађа Сребреницу 18. септембра 1918. године и тако она постаје дио прве јужнославенске државе, односно Краљевине СХС, сврстана у Дринску бановину.

У Другом свјетском рату, Сребреница потпада под клеро-фашистичку Независну Државу Хрватску када хрватске и муслиманске усташе у овом крају убијају више хиљада Срба (само у Кравици 600 жртава).

Након 1945. Сребреница постаје део СР Босне и Херцеговине.

Све до марта 1992. године, баш никаквих лоших ствари није било. Чак се може рећи да су комшијски односи пола вијека били више него добри. Свако је гледао свој посао: пољопривреду, шуме, чувала се стока, гајиле разне културе, а било је и оне друге културе са обе стране и уважавања.

Играчи фудбалског клуба Губер-а

Први пут су се у априлу 1992. осетили "вјетрови" који нису стизали са Дрине, већ од Сарајева, са жељом да Срби нестану одавде. Појавили су се тамни облаци и видјело се да невријеме стиже у источну Босну. То захлађење, уместо вјетрова, доносили су звјери у људском облику.

Нервоза доноси страх за сопствени живот, породицу, имање. По сребреничким селима је као муња прострујала вијест да су у Поточарима средином априла 1992. убијена три Србина. Муслимани “проширили дјелатност” својих стража, чак и око србских кућа. Почели су са илегалним наоружавањима и подијељено им је оружје.

Обнављају се старе приче из времена НДХ и откопавају затрпане успомене. Сви памте само нож, метак, жицу… Буде се најцрње мисли из кошмара државе која се распада и њена трулеж се осјећа на сваком кораку. Свако се затвара у свој национални тор, свињац или кокошињац… Ноћу авети зла шетају селима, патролирају полуаутоматска жива бића са пушкама и реденицима.

Према попису становништва у БиХ 1991. године укупан број становника Сребреница је 5.746, од тога је Срба било 34%, муслимана 64%, а 2% осталих.

РАНИЈИ ЗЛОЧИНИ

Припадници муслиманских паравојних формација предвођени Насером Орићем су отпочели своју геноцидну одисеју још у мају 1992. на валики православни празник Ђурђевдан, када су нападали мале сребреничке засеоке гдје су живјели Срби.

Већ на православни празник Петровдан 12. јула 1992. године направили страшане покоље у 20-ак србских села око Сребренице (Залазје, Сасе, Солоћуша, Гостиљ, Гниона, Осредак, Виогор, Студенац и Пећишта...) и 20-ак села око Братунца (Ратковићи, Брежани, Магашићи, Загони, Биљача, Факовићи, Бјеловац, Сикирић, Подравање...). Том приликом је убијено више од 400 Срба цивила у сребреничким селима и још 560 Срба у братуначким селима.

Током љета 1992. настављају се борбе између муслиманске војске, којима помажу муџахедини и новоформиране Србске Војске у Босни и Херцеговини. Жестоке борбе су вођене у области Кравице и Јежестица, током јесени 1992. године. А почетком јануара 1993. године, муслимански војници поново су напали Србе углавном у правцу Кравице и Јежестице.

ПОГРОМ

Ујутро 7. јануара 1993. на православни Божић, муслимански бојовници су напали братуначка села: Кравицу, Јежестицу и Шиљковиће. Детаље напада су испланирали муслимански комаданти Хамед Салиховић и Рамиз Бећировић.

Око 3.000 добро наоружаних муслиманских војника, предвођене Насером Орићем напале село које је бранила само сеоска стража. Њих двадесетак бораца је изгинуло у борби штитећи одступницу да се око 1.000 избјеглица из Кравице, али и становника околних села Шиљковићи, Јежештица, Бањевићи... Укупно је тог дана погинуло је 49 Срба, од чега већим дијелом цивила. Жртве су биле становници села Кравица, од којих су неки управо напуштали цркву посље празничне службе.

Жртве масакра су осим припадника сеоске страже били и дјеца и старци. Најмлађа жртва, Владимир Гајић, је имао само четири године, а Новица Богићевић 14 година, док су међу жртвама и Владимир Стојановић од 78, Ристо Поповић 73, а најстарија жртва Мара Божић је имала 84 године.

Рањених је било 82 Срба док је током цијелог рата Кравица изгубила 158 мјештана. Спаљено је 690 кућа и око 2.000 помоћних и 27 друштвених објеката.

Православна црква Св. Петра и Павла је сравњена са земљом, а србска гробља су уништена и гробови прекопани. Прије паљевине је извршена општа пљачка од стране више хиљада муслиманских цивила који су заједно са војницима муслиманске ткз. Армије БиХ учествовали у нападу.

Србске избјеглице су по највећој зими и дубоком снијегу прегазиле ријеку Дрину и прешле у Републику Србију, гдје су потражили спас у Златиборском округу.

Без једног или оба родитеља остало је 101 дјете.

Заробљеном Анђелку Млађеновићу из Јежестице пред мајком Савком одсјекли су главу, завезали је за возило и одвезли у Сребреницу, о чему постоје фотографије, а Славку Миладиновић су након злостављања, такође, заклали са још неколико цивила. Ово је било у августу 1992. године.

О томе је свједочио Драгомир Миладиновић из Кравице чији су синови Ратко и Ђорђе убијени тога дана. Поред њих погинули још браћа Војислав и Радојко Богићевић, Крстивоје и Иван Ђукановић, Анђелко и Драган Млађеновић, Видосав и Миладин Ђокић, Вујадин и Миладин Долијановић... и други.

СВЈЕДОЧЕЊА

Раде Стјепановић из Јежестице овако описује налет Орићевих хорди у јануару:
- „Са оближњег брда које раздваја село на два дијела, непријатељи су почели паљбу из бацача, митраљеза и пушака. Добро су штитили своје људе док су улазили у село. Ишли су као лудаци и најљуће звјери, имали су за циљ да униште село и узму плијен. Морали смо да се повлачимо на друго брдо, а помоћ није долазила.

Касније, дошли смо до наших мртвих и рањених, а слике су биле стравичне. Нашли смо два мртва брата Драгана и Анђелка Млађеновића, коме су муслимани одсјекли главу до рамена, и њихову мртву мајку Савку.“

Насер Орић у Кравици

Милена Милановић из Кравице, казује слиједеће:
- „У Кравици и околним селима живели су само Срби. Ужас се догодио за Божић 1993. Зликовци нису имали милост ни према коме. Убијали су старце, жене и нејач. Одсјецали су главе, удове, масакрирали већ убијене, урезивали им турске полумјесеце и усташке шаховнице.

Убијено је 56 људи, а исто толико рањено. Неки преживјели су бјежали остављајући рањене. Не могу да заборавим страшну вику фанатика. Касније сам чула да су неки несрећници заробљени и одведени у сребреничке затворе.“

ПОСЉЕДИЦЕ

Муслиманска војска под командом Насера Орића је наставила своје крваве пирове у србским селима: Скелани, крај Сребренице 16. јануара 1993. године, када је убијено 114 Срба, од чега 70 је било цивила.

У марту 1993. Војска Републике Србске је започела контраофанзиву и након 70 дана окупације коначно ослободила Кравицу. Тек тада су мјештани села Кравице на братуначком гробљу могли да сахране своје мртве. Између маја 1992. и јануара 1994, србска села и засеока, њих 192 у ширем региону Сребренице су опљачкана и спаљена, убијено је 1.300 Срба, а много више је побјегло.

Током ратних сукоба деведесетих година 20. вијека у Сребреничкој зони је убијено или нестало преко 3.800 Срба.

Командант Сребренице Насер Орић је позивао стране репортере у свој стан да би им показивао видео-касете које су приказивале одсјечене главе Срба, куће у пламену и гомиле лешева. Западни медији су скоро у потпуности игнорисали масакр у Кравици у вријеме када се десио.

Предсједник Републике Србије Борис Тадић је тек 2006. године присуствовао помену србскм жртвама из Кравице.

СУЂЕЊА И ОПТУЖНИЦЕ

До сада је за учествовање у овом масакру у Кравици суђено Насеру Орићу, али не за масакр становника Кравице, пошто је Хашко тужилаштво сматрало да за то нема основа (?!) јер су у Кравици погинули углавном војници (сеоска стража), а не цивили.

Насер Орић је био командант оружаних формација ткз. Армије Босне и Херцеговине на територији Сребренице током рата у Босни и Херцеговини и по сопственом признању датом током каснијег суђења пред Хашким трибуналом, учествовао је у нападу на Кравицу.

Он је 28. марта 2003. оптужен од стране тужиоца Хашког трибунала, Карле дел Понте по више основа укључујући и прекомјерно уништавање имовине у власништву становника села (међу којима је и Кравица) углавном насељених Србима. Припадници СФОР-а су га ухапсили 10. априла 2003. године.

Насер Орић је 30. јуна 2006. осуђен на двије године затвора и пуштен на слободу, пошто је у притвору већ био провео преко три године. Није проглашен кривим за уништавање имовине у Кравици већ је осуђен по основу командне одговорности, зато што није предузео одговарајуће кораке да спријечи убиства и окрутно поступање својих потчињених према затвореницима србске националности у полицијској станици у Сребреници 1992-1993.

Судско вијеће Хашког трибунала је у пресуди констатовало да је у Кравици али и у оближњим селима Јежестица и Шиљковићи уништен и спаљен велики број кућа и осталих грађевинских објеката, али на основу пружених доказа није могло да закључи да се сва ова уништавања могу приписати искључиво босанским муслиманима.

Судско вијеће је констатовало је да је огроман број цивила муслимана (углавном избјеглица) био присутан пре, током и после напада на Кравицу и да није било могуће контролисати их и спријечити да изврше уништавање имовине становника села Кравица и Јежестица.

Дочек Орића у Сарајеву посље Хага

Насер Орић је 3. јула 2008. године, послије жалбе, правоснажно ослобођен кривице по свим тачкама оптужнице.

СПОМЕНИК

У Кравици је након рата у БиХ подигнут споменик Србима жртвама, које су пострадали у два рата, на коме је су уклесани стихови и број жртава из Другог свјетског рата 6.500 Срба, али и током 1992-1995 са познатим именима 3.287 Срба.

Споменик се налази у центру Кравице у облику црног мермерног крста уз сами пут, мало ниже православне цркве Св. Петра и Павла која је такође послије рата обновљена.

РУГАЊЕ ЖРТВАМА

Приликом масакра над Србима у Кравици, један од припадника јединице Насера Орића по имену Ризо, који је учествовао у масакру над Србима је написао пјесму о томе, гдје се на најподмуклији начин вријеђају србске жртве.

Иначе ова пјесма је веома популарна код сребреничких муслимана, па се може чути јавно на весељима и свадбама.

ЗАКЉУЧАК

Кравички масакр је само једна карика у геноцидном ланцу који се током деведесетих година 20. стољећа обрушио на Србе у Босни и Херцеговини од стране режима Алије Изетбеговића.

Екстремно крило Странке Демократске Акције које су сем Алије чинили и Ејуп Ганић и Харис Силајџић је средином 1991. године, донијело је одлуку од насилном и противуставном одвајању Босне и Херцеговине из СФРЈ. Сем тога, њихов циљ је био и успостављање националне и вјерске хомогенизације у БиХ, све према Исламској декларацији из 1971... У том смислу није било довољно само етнички очистити Сребренички рејон и Подриње, већ и цијелу Босну и Херцеговину.

Муслиманско друштво након Другог свјетског рата није прошло процес дефашистизације и денацификације, јер Брозов режим није се адекватно обрачунао са члановима и присталицама оружаних снага клеро-фашистичке НДХ, које су добрим дијелом попуњавали и муслимански фанатици и екстремисти (Ханџар дивизија, Црна Легија...итд).

С обрзиром да су Срби у западној хемисфери оцијењени као једини кривци за разбијање Југославије на крају другог миленијума, тешко је вјеровати да ће ико од муслиманских крвника одговарати за своја злодјела, као што је и овај кравички покољ.