Кравица 1993 - www.zlocininadsrbima.com


Оцените нам овај чланак:

Време: Распад СФР Југославије и ратови 1990-их

Област: Босна


Кравица 1993



РАТ У БИХ 1992-1995

Бјеловац -Босански Брод - Доброовљачка

Брадина - Јама Казани - Кравица Кукавице

Петровачка цеста - Логор Брчко - Купрес

Логор Дретељ - Логор Силос - Бихаћки логор

Логор Орашје - Логор Оџак - Логор Челебићи

Породица Ристовић - Породица Кнежевић

Башчаршија - Наташа и Милица - Мостар

Сердари - Тузла - Бањалучке бебе - Јошаница

Чемерно - Ф. Јабука - Слађана Кобас - Чагаљ

Сарајевска Голгота - Ураган - Олга Драшко

Чајниче -

 

Масакр у Кравици 1993. је назив за масовно убиство становника српског села Кравица надомак Братунца (Босанско Подриње), које су извршили припадници 28. дивизије муслиманске Армије Босне и Херцеговине на православни Божић 1993. године. Тада је рањено 82 људи, нестало 7 мештана, а убијено 49 мештана српске националности, док је више од 1.000 мештана преко реке Дрине потражило спас у Србији.

Злочинце је предводио комадант Насер Орић. Њега је Хашки Трибунал 2008. године ослободио сваке кривице, тако да за овај монструозни злочин није одговарао нико.

 

 

ПРЕТХОДНИЦА

СФР Југославија је била федеративна држава састављена од 6 република(СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија). И Југославија и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живели у СФРЈ . Друштвено-економско уређење СФРЈ је био социјализам. Устав Југославије од 1974. године донео је децентрализацију СФРЈ , која је касније омогућила сепаратистичким снагама у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији СФРЈ , а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат. Крајем 1989. године, Скупштина СФРЈ доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замењује вишепартијск систем. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.

Крајем јануара 1990. године долази до распада Савеза Комуниста Југославије, на чувеном 14. конгресу СКЈ у Београду, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе СФРЈ. Словеначка делегација напушта заседање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен з питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је после 45 година прекинута владавина комуниста у СФРЈ.

 

Ситуација у Босни и Херцеговини

Босна и Херцеговина је централна република СФР Југославије, у којој су живели муслимани, Срби и Хрвати, заједно са националним мањинама. 18. новембра 1990. године одржани су први вишестраначки избори након Другог свјетског рата. Власт је формирана од странака антикомунистичке коалиције: СДА, СДС и ХДЗ. Народни посланик који је добио највише гласова је Фикрет Абдић (47,4%), успјешан привредник из Велике Кладуше. Али је он склоњен у страну од муслиманских екстремиста због тога што није желио рат, нити сукобе са Србима. Уствари, они је био само мамац муслиманским бирачима на изборима. Тако је предсједник председништва БиХ постао Алија Изетбеговић, предратни робијаш и аутор чувене шовинистичке "Исламске декларације". Предсједник Скупштине БиХ постао је Момчило Крајишник из странке СДС, а Хрват Јуре Преливан премијер СР БиХ. Ова коалиција је издржала 15 мејсеци. Урушила се на почетку ратних збивања у БиХ, априла 1992. године.

Водећи чланови муслиманске Странке Демократске Акције: Алија Изетбеговић, Ејуп Ганић, Харис Силајџић и др. су још 1991. године донијели одлуку да не желе Босну и Херцеговину у Југославији, односно да желе независну БиХ. Ту су се планови странака СДА и ХДЗ поклапали, али су обије странке жељеле да имају етнички и верски чисту државу. Односно Хрвати су жељели БиХ да припоје Хрватској, а муслимани исламску републику. Идеју о независној Босни и Херцеговини су свакако ширили и медији. Још октобра 1991. године у сарајевским новинама појављивале су се отворене претње српском народу. Између осталог најављивано је обнављање тзв. Ханџар дивизије, усташке јединице која је 1941-1945 починила стравичне злочине над Србима у Независној Држави Хрватској. Ту формацију су чинли углавном муслимани. Иначе, усташка злодјела у Босни и Херцеговини су досегнула свој врхунац (Пребиловци, Дракулић, Билећа, Гацко, Доња Градина, Купрес).

У августу 1991. почиње организовано наоружавање муслимана и Хрвата у БиХ које је ишло преко странака СДА и ХДЗ, са циљем напада на Југословенску Народну Армију. Октобра 1991. почело је оснивање мјесних одбора паравојне формације "Зелене беретке" и "Патриотске Лиге БиХ". У Мостару је у другој половини 1991. било пуно припадника ЈНА, који су долазили из Хрватске (Далмација и Дубровачки рејон), одакле су били протјерани или повучени. Они су крајем марта 1992. повучени у Ужице (Србија).

1. марта 1992. године организован је референдум о одвајању Босне и Херцеговине од СФРЈ, где је 62,4% бирача гласало за независност. Дан касније у Сарајеву су припадници "Зелених беретки", које предводи криминалац Рамиз Делалић Ћело, пуцали на српске сватове на Башчаршији и убили старог свата Николу Гардовића, а свештеника Раденка Миковића ранили. То је био догађај који је најавио крвави босанско-херцеговачки рат 1990-их, а то је био и један од повода да се распадне још увјек мјешовита полицја у Сарајеву. Након тога, усљедилили су бројни напади на српска мјеста у БиХ, као и припаднике ЈНА (Сијековац, Купрес, Сарајево, Тузла...). Међународни представници су били само нијеми посматрачи.

 

Ситуација у Сребреници

Играчи ФК Губера 1960-их

Сребреница је градић, варош на самом истоку Босне и Херцеговине, уз границу са Србијом, поред реке Дрине у подножију планине Јавор и висоравни Бирач. Сребреница је старо насље, а први трагови људске цивилизације овде се помиње још из доба Римског царства. Градић је добио име по налазишту сребра у руднику недалеко самог града, које је откривено средином 14. века. Деспот Стефан Лазаревић је 1411. године добио Сребреницу на управљање од угарског краља Жигмудна.

Турци у ове крајеве долазе у 16. веку и доносе ислам као религију, градећи џамије. Тако је остало све до 1878. године, када је цела Босна и Херцеговина анексирана од Аустро-Угарске монархије, одлуком Великих сила на Берлинском конгресу. Српска војска ослобађа Сребреницу 18. септембра 1918. године и тако она постаје део Краљевине СХС, сврстана у Дринску бановину. У Другом светском рату, Сребреница потпада под НДХ, када хрватске и муслиманске усташе у овом крају убијају више хиљада Срба (само у Кравици 600).

Након 1945. Сребреница постаје део СР Босне и Херцеговине. Све до марта 1992. године, баш никаквих лоших ствари није било. Чак се може рећи да су комшијски односи пола века били више него добри. Свако је гледао свој посао: пољопривреду, шуме, чувала се стока, гајиле разне културе, а било је и оне друге културе са обе стране и уважавања. Први пут су се у априлу 1992. осетили "ветрови" који нису стизали са Дрине, већ од Сарајева, са жељом да Срби нестану одавде. Појавили су се тамни облаци и видело се да невреме стиже у источну Босну. То захлађење, уместо ветрова, доносили су људи. Нервоза доноси страх за сопствени живот, породицу, имање. По сребреничким селима је као муња прострујала вест да су у Поточарима средином априла 1992. убијена три Србина. Муслимани “проширили делатност” својих стража, чак и око српских кућа.

Обнављају се старе приче из времена НДХ и откопавају затрпане успомене. Сви памте само нож, метак, жицу… Буде се најцрње мисли из кошмара државе која се распада и њена трулеж се осећа на сваком кораку. Свако се затвара у свој национални тор, свињац или кокошињац… Ноћу авети зла шетају селима, патролирају полуаутоматска жива бића са пушкама и реденицима.

Према попису становништва у БиХ 1991. године укупан број становника Сребреница је 5.746, од тога је Срба било 34%, муслимана 64%, а 2% осталих.

 

 

РАНИЈИ ЗЛОЧИНИ

Припадници муслиманске Армије БиХ, предвођени Насером Орићем су отпочели своју геноцидну одисеју још у мају 1992. на Ђурђевдан, када су нападали мале сребреничке засеоке. Већ на православни празник Петровдан 12. јула 1992. године направили страшане покоље у 20-ак српских села око Сребренице (Залазје, Сасе, Солоћуша, Гостиљ, Гниона, Осредак, Виогор, Студенац и Пећишта...) и 20-ак села око Братунца (Ратковићи, Брежани, Магашићи, Загони, Биљача, Факовићи, Бјеловац, Сикирић, Подравање...). Том приликом је убијено више од 400 српских цивила у сребреничким селима и још 560 Срба у братуначким селима.

Током лета 1992. настављају се борбе између муслиманске војске, којима помажу и муџахедини, и Војске Републике Српске. Жестоке борбе су вођене у области Кравице и Јежестица, током јесени 1992. године. А почетком јануара 1993. године, муслимански војници поново су напали Србе углавном у правцу Кравице и Јежестице.

 

 

ЗЛОЧИН

Ујутро 7. јануара 1993. на православни Божић, муслимански војници су напали братуначка села: Кравицу, Јежестицу и Шиљковиће. Детаље напада су испланирали муслимански комаданти Хамед Салиховић и Рамиз Бећировић. Око 3.000 добро наоружаних муслиманских војника, предвођене Насером Орићем напале село које је бранила само сеоска стража која је изгинула у борби штитећи одступницу око 1.000 избеглица из Кравице, али и становника околних села Шиљковићи, Јежештица, Бањевићи, погинуло је 49 људи. Жртве су биле становници села Кравица, од којих су неки управо напуштали цркву после божићне службе.

Жртве масакра су осим припадника сеоске страже били и деца и старци. Најмлађа жртва, Владимир Гајић, је имао само четири године, а Новица Богићевић 14 година, док су међу жртвама и Владимир Стојановић од 78, Ристо Поповић 73, а најстарија жртва Мара Божић је имала 84 године. Рањених је било 82 док је током целог рата Кравица изгубила 158 мештана. Спаљено је 690 кућа и око 2.000 помоћних и 27 друштвених објеката. Српска црква је сравњена са земљом, а православна гробља су уништена и гробови прекопани. Пре паљевине је извршена општа пљачка од стране више хиљада муслиманских цивила који су заједно са војницима муслиманске Армије БиХ учествовали у нападу. Српске избеглице су по највећој зими и дубоком снегу прегазиле реку Дрину и прешле у Србију.

Без једног или оба родитеља остало је 101 дете. Заробљеном Анђелку Миладиновићу из Јежестице, пред мајком Савком, одсекли су главу, завезали је за возило и одвезли у Сребреницу, о чему постоје фотографије, а Славку су након злостављања, такође, заклали са још неколико цивила. О томе је сведочио Драгомир Миладиновић из Кравице чији су синови Ратко и Ђорђе убијени тога дана. Поред њих погинули још браћа Војислав и Радојко Богићевић, Крстивоје и Иван Ђукановић, Анђелко и Драган Млађеновић, Видосав и Миладин Ђокић, Вујадин и Миладин Долијановић.

 


Српски џелати: муслимански кољачи из Сребренице

 

 

 

ПОСЛЕДИЦЕ

Муслиманска војска под командома Насера Орића је наставила своје крваве пирове у српском селу Скелани, крај Сребренице 16. јануара 1993. године, када је убијено 114 Срба, од чега 70 је било цивила.

У марту 1993. војска Републике Српске је започела контраофанзиву и након 70 дана поново заузела Кравицу. Тек тада су мештани села Кравице на братуначком гробљу могли да сахране своје мртве. Између маја 1992. и јануара 1994, српска села и засеока, њих 192 у ширем региону Сребренице су опљачкана и спаљена, убијено је 1.300 сељана, а много више је побегло.

Током 1994. и 1995, командант Сребренице Насер Орић је позивао стране репортере у свој стан да би им показивао видео-касете које су приказивале одсечене главе Срба, куће у пламену и гомиле лешева. Западни медији су скоро у потпуности игнорисали масакр у Кравици у време када се десио.

Председник Србије, Борис Тадић је тек 2006. године присуствовао помену српскм жртвама из Кравице.

 

 

ИЗЈАВЕ СВЕДОКА

Раде Стјепановић из Јежестице овако описује налет Орићевих хорди:
- „Са оближњег брда које раздваја село на два дела, непријатељи су почели паљбу из бацача, митраљеза и пушака. Добро су штитили своје људе док су улазили у село. Ишли су као лудаци и најљуће звери, имали су за циљ да униште село и узму плен. Морали смо да се повлачимо на друго брдо, а помоћ није долазила.
Касније, дошли смо до наших мртвих и рањених, а слике су биле стравичне. Нашли смо два мртва брата Драгана и Анђелка Млађеновића, коме су муслимани одсекли главу до рамена, и њихову мртву мајку Савку.“

Милена Милановић из Кравице, казује следеће:
- „У Кравици и околним селима живели су само Срби. Ужас се догодио за Божић 1993. Зликовци нису имали милост ни према коме. Убијали су старце, жене и нејач. Одсецали су главе, удове, масакрирали већ убијене, урезивали им полумесеце и усташке шаховнице.
Убијено је 56 људи, а исто толико рањено. Неки преживели су бежали остављајући рањене. Не могу да заборавим страшну вику фанатика. Касније сам чула да су неки несрећници заробљени и одведени у сребреничке затворе.“

 

 

СУЂЕЊА И ОПТУЖНИЦЕ
 
До сада је за учествовање у овом масакру у Кравици суђено Насеру Орићу, али не за масакр становника Кравице, пошто је Хашко тужилаштво сматрало да за то нема основа, јер су у Кравици погинули углавном војници (сеоска стража), а не цивили. Насер Орић је био командант јединица Армије Босне и Херцеговине на територији Сребренице током рата у Босни и Херцеговини и по сопственом признању датом током каснијег суђења пред Хашким трибуналом, учествовао је у нападу на Кравицу. Он је 28. марта 2003. оптужен од стране тужиоца Хашког трибунала, Карле дел Понте по више основа укључујући и прекомерно уништавање имовине у власништву становника села (међу којима је и Кравица) углавном насељених Србима. Припадници СФОР-а су га ухапсили 10. априла 2003. године.

Насер Орић је 30. јуна 2006. осуђен на две године затвора и пуштен на слободу, пошто је у притвору већ био провео преко три године. Није проглашен кривим за уништавање имовине у Кравици већ је осуђен по основу командне одговорности, зато што није предузео одговарајуће кораке да спречи убиства и окрутно поступање својих потчињених према затвореницима српске националности у полицијској станици у Сребреници 1992-1993.

Судско веће Хашког трибунала је у пресуди констатовало да је у Кравици али и у оближњим селима Јежестица и Шиљковићи уништен и спаљен велики број кућа и осталих грађевинских објеката али на основу пружених доказа није могло да закључи да се сва ова уништавања могу приписати искључиво босанским муслиманима. Судско веће је констатовало је да је огроман број цивила муслимана (углавном избеглица) био присутан пре, током и после напада на Кравицу и да није било могуће контролисати их и спречити да изврше уништавање имовине становника села Кравица и Јежестица. Насер Орић је 3. јула 2008. године, после жалбе, правоснажно ослобођен кривице по свим тачкама оптужнице.

 

 

СПОМЕНИК

У Кравици је након босанско-херцеговачког рата подигнут споменик српским жртвама, које су пострадале 1992-1995.

 

 

РУГАЊЕ ЖРТВАМА

Приликом масакра над Србима у Кравици, један од припадника јединице Насера Орића по имену Ризо, који је учествовао у масакру над Србима, је написао пјесму о томе, где се на најподмуклији начин вређају српске жртве. Иначе ова песма је веома популарна код сребреничких муслимана, па се може чути јавно на весељима и свадбама.



Да се не заборави и не понови!







































Skip Navigation Links