Кравица 1993 - www.zlocininadsrbima.com


Оцените нам овај чланак:

Време: Распад СФР Југославије и ратови 1990-их

Област: Босна


Кравица 1993



РАТ У БИХ 1992-1995

Бјеловац -Босански Брод - Доброовљачка

Брадина - Горажде - Јама Казани - Кравица

Јошаница - Чагаљ Кукавице - Пофалићи

Петровачка цеста - Логор Брчко - Купрес

Дретељ - Силос - Виктор БубањБихаћ

Орашје - Оџак - Бреза - Ураган - Челебићи

Чајниче - Ристовићи - Кнежевићи

Башчаршија - Наташа и Милица - Мостар

Сердари - Тузла - Бањалучке бебе

Чемерно - Фочанска Јабука - Бравнице

Сарајевска Голгота - Скелани - Олга Драшко 

 

Масакр у Кравици  је назив за масовно убиство становника србског села Кравица надомак Братунца (регион Средњег Подриња), које су извршили припадници муслиманске 28. дивизије ткз. Армије Босне и Херцеговине на православни Божић 7. јануара 1993. године.

Тада је рањено 82 људи, нестало 7 мештана, а убијено 49 мјештана србске националности, док је више од 1.000 Срба преко ријеке Дрине потражило спас у Србији. Најмлађа жртва био је Владимир Гајић од 4 године, а најстарија жртва Мара Божић је имала 84 године...

Злочинце је предводио лично комадант Насер Орић. Њега је Хашки Трибунал 2008. године ослободио сваке кривице, тако да за овај монструозни злочин није одговарао нико.

Муслимански екстремисти су о овом монструозном злочину чак и спјевали пјесму, која се често може чути јавно на њиховим свадбама и весељима.

 

 

ПРЕТХОДНИЦА

СФР Југославија је била федеративна држава састављена од 6 република(СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија). И Југославија и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живели у СФРЈ .

Друштвено-економско уређење СФРЈ је био социјализам. Устав Југославије од 1974. године донео је децентрализацију СФРЈ , која је касније омогућила сепаратистичким снагама у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији СФРЈ , а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат.

Крајем 1989. године, Скупштина СФРЈ доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замењује вишепартијск систем. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.

Крајем јануара 1990. године долази до распада Савеза Комуниста Југославије, на чувеном XIV конгресу СКЈ у Београду, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе СФРЈ. Словеначка делегација напушта заседање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен у питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је после 45 година прекинута владавина комуниста у СФРЈ.

 

Ситуација у Босни и Херцеговини

Босна и Херцеговина је централна република СФР Југославије, у којој су живели муслимани, Срби и Хрвати, заједно са националним мањинама. 18. новембра 1990. године одржани су први вишестраначки избори након Другог свјетског рата. Власт је формирана од странака антикомунистичке коалиције: СДА, СДС и ХДЗ. Народни посланик који је добио највише гласова је Фикрет Абдић (47,4%), успјешан привредник из Велике Кладуше. Али је он склоњен у страну од муслиманских екстремиста због тога што није желио рат, нити сукобе са Србима. Уствари, они је био само мамац муслиманским бирачима на изборима. Тако је предсједник председништва БиХ постао Алија Изетбеговић, предратни робијаш и аутор чувене шовинистичке "Исламске декларације". Предсједник Скупштине БиХ постао је Момчило Крајишник из странке СДС, а Хрват Јуре Преливан премијер СР БиХ. Ова коалиција је издржала 15 мејсеци. Урушила се на почетку ратних збивања у БиХ, априла 1992. године.

Водећи чланови муслиманске Странке Демократске Акције: Алија Изетбеговић, Ејуп Ганић, Харис Силајџић и др. су још 1991. године донијели одлуку да не желе Босну и Херцеговину у Југославији, односно да желе независну БиХ. Ту су се планови странака СДА и ХДЗ поклапали, али су обије странке жељеле да имају етнички и верски чисту државу. Односно Хрвати су жељели БиХ да припоје Хрватској, а муслимани исламску републику. Идеју о независној Босни и Херцеговини су свакако ширили и медији. Још октобра 1991. године у сарајевским новинама појављивале су се отворене претње српском народу. Између осталог најављивано је обнављање тзв. Ханџар дивизије, усташке јединице која је 1941-1945 починила стравичне злочине над Србима у Независној Држави Хрватској. Ту формацију су чинли углавном муслимани. Иначе, усташка злодјела у Босни и Херцеговини су досегнула свој врхунац (Пребиловци, Дракулић, Билећа, Гацко, Доња Градина, Купрес).

У августу 1991. почиње организовано наоружавање муслимана и Хрвата у БиХ које је ишло преко странака СДА и ХДЗ, са циљем напада на Југословенску Народну Армију. Октобра 1991. почело је оснивање мјесних одбора паравојне формације "Зелене беретке" и "Патриотске Лиге БиХ". У Мостару је у другој половини 1991. било пуно припадника ЈНА, који су долазили из Хрватске (Далмација и Дубровачки рејон), одакле су били протјерани или повучени. Они су крајем марта 1992. повучени у Ужице (Србија).

1. марта 1992. године организован је референдум о одвајању Босне и Херцеговине од СФРЈ, где је 62,4% бирача гласало за независност. Дан касније у Сарајеву су припадници "Зелених беретки", које предводи криминалац Рамиз Делалић Ћело, пуцали на српске сватове на Башчаршији и убили старог свата Николу Гардовића, а свештеника Раденка Миковића ранили. То је био догађај који је најавио крвави босанско-херцеговачки рат 1990-их, а то је био и један од повода да се распадне још увјек мјешовита полицја у Сарајеву. Након тога, усљедилили су бројни напади на српска мјеста у БиХ, као и припаднике ЈНА (Сијековац, Купрес, Сарајево, Тузла...). Међународни представници су били само нијеми посматрачи.

 

Ситуација у Сребреници

Играчи ФК Губера 1960-их
 

Сребреница је градић, варош на самом истоку Босне и Херцеговине, уз границу са Републиком Србијом, поред ријеке Дрине у подножију планине Јавор и висоравни Бирач.

Сребреница је старо насље, а први трагови људске цивилизације овде се помиње још из доба Римског царства. Градић је добио име по налазишту сребра у руднику недалеко самог града, које је откривено средином 14. вијека. Деспот Стефан Лазаревић је 1411. године добио Сребреницу на управљање од угарског краља Жигмудна.

Турци у ове крајеве долазе тек у 16. веку и доносе ислам као религију, градећи џамије и спроводећи терор ка хришћанском живљу. Тако је остало све до 1878. године, када је цијела Босна и Херцеговина анексирана од Аустро-Угарске монархије, одлуком Великих сила на Берлинском конгресу.

Србска војска ослобађа Сребреницу 18. септембра 1918. године и тако она постаје део Краљевине СХС, сврстана у Дринску бановину. У Другом свјетском рату, Сребреница потпада под НДХ, када хрватске и муслиманске усташе у овом крају убијају више хиљада Срба (само у Кравици 600).

Након 1945. Сребреница постаје део СР Босне и Херцеговине. Све до марта 1992. године, баш никаквих лоших ствари није било. Чак се може рећи да су комшијски односи пола вијека били више него добри. Свако је гледао свој посао: пољопривреду, шуме, чувала се стока, гајиле разне културе, а било је и оне друге културе са обе стране и уважавања.

Први пут су се у априлу 1992. осетили "вјетрови" који нису стизали са Дрине, већ од Сарајева, са жељом да Срби нестану одавде. Појавили су се тамни облаци и видјело се да невријеме стиже у источну Босну. То захлађење, уместо вјетрова, доносили су звјери у људском облику. Нервоза доноси страх за сопствени живот, породицу, имање. По сребреничким селима је као муња прострујала вијест да су у Поточарима средином априла 1992. убијена три Србина. Муслимани “проширили дјелатност” својих стража, чак и око србских кућа.

Обнављају се старе приче из времена НДХ и откопавају затрпане успомене. Сви памте само нож, метак, жицу… Буде се најцрње мисли из кошмара државе која се распада и њена трулеж се осјећа на сваком кораку. Свако се затвара у свој национални тор, свињац или кокошињац… Ноћу авети зла шетају селима, патролирају полуаутоматска жива бића са пушкама и реденицима.

Према попису становништва у БиХ 1991. године укупан број становника Сребреница је 5.746, од тога је Срба било 34%, муслимана 64%, а 2% осталих.

 

 

РАНИЈИ ЗЛОЧИНИ

Припадници муслиманске ткз. Армије БиХ, предвођени Насером Орићем су отпочели своју геноцидну одисеју још у мају 1992. на Ђурђевдан, када су нападали мале сребреничке засеоке.

Већ на православни празник Петровдан 12. јула 1992. године направили страшане покоље у 20-ак србских села око Сребренице (Залазје, Сасе, Солоћуша, Гостиљ, Гниона, Осредак, Виогор, Студенац и Пећишта...) и 20-ак села око Братунца (Ратковићи, Брежани, Магашићи, Загони, Биљача, Факовићи, Бјеловац, Сикирић, Подравање...). Том приликом је убијено више од 400 србских цивила у сребреничким селима и још 560 Срба у братуначким селима.

Током љета 1992. настављају се борбе између муслиманске војске, којима помажу муџахедини и Војске Републике Србске. Жестоке борбе су вођене у области Кравице и Јежестица, током јесени 1992. године. А почетком јануара 1993. године, муслимански војници поново су напали Србе углавном у правцу Кравице и Јежестице.

 

 

ЗЛОЧИН

Ујутро 7. јануара 1993. на православни Божић, муслимански војници су напали братуначка села: Кравицу, Јежестицу и Шиљковиће. Детаље напада су испланирали муслимански комаданти Хамед Салиховић и Рамиз Бећировић. Око 3.000 добро наоружаних муслиманских војника, предвођене Насером Орићем напале село које је бранила само сеоска стража која је изгинула у борби штитећи одступницу око 1.000 избјеглица из Кравице, али и становника околних села Шиљковићи, Јежештица, Бањевићи, погинуло је 49 људи. Жртве су биле становници села Кравица, од којих су неки управо напуштали цркву посље божићне службе.

Жртве масакра су осим припадника сеоске страже били и дјеца и старци. Најмлађа жртва, Владимир Гајић, је имао само четири године, а Новица Богићевић 14 година, док су међу жртвама и Владимир Стојановић од 78, Ристо Поповић 73, а најстарија жртва Мара Божић је имала 84 године.

Рањених је било 82 Срба док је током цијелог рата Кравица изгубила 158 мјештана. Спаљено је 690 кућа и око 2.000 помоћних и 27 друштвених објеката. Србска црква је сравњена са земљом, а православна гробља су уништена и гробови прекопани. Прије паљевине је извршена општа пљачка од стране више хиљада муслиманских цивила који су заједно са војницима муслиманске ткз. Армије БиХ учествовали у нападу. Србске избјеглице су по највећој зими и дубоком снијегу прегазиле реку Дрину и прешле у Србију.

Без једног или оба родитеља остало је 101 дјете.

Заробљеном Анђелку Миладиновићу из Јежестице пред мајком Савком, одсјекли су главу, завезали је за возило и одвезли у Сребреницу, о чему постоје фотографије, а Славку Миладиновић су након злостављања, такође, заклали са још неколико цивила. О томе је свједочио Драгомир Миладиновић из Кравице чији су синови Ратко и Ђорђе убијени тога дана. Поред њих погинули још браћа Војислав и Радојко Богићевић, Крстивоје и Иван Ђукановић, Анђелко и Драган Млађеновић, Видосав и Миладин Ђокић, Вујадин и Миладин Долијановић.


Србски џелати: муслимански кољачи из Сребренице

 

 

ИЗЈАВЕ СВЈЕДОКА

Раде Стјепановић из Јежестице овако описује налет Орићевих хорди:
- „Са оближњег брда које раздваја село на два дијела, непријатељи су почели паљбу из бацача, митраљеза и пушака. Добро су штитили своје људе док су улазили у село. Ишли су као лудаци и најљуће звјери, имали су за циљ да униште село и узму плијен. Морали смо да се повлачимо на друго брдо, а помоћ није долазила.

Касније, дошли смо до наших мртвих и рањених, а слике су биле стравичне. Нашли смо два мртва брата Драгана и Анђелка Млађеновића, коме су муслимани одсјекли главу до рамена, и њихову мртву мајку Савку.“

Милена Милановић из Кравице, казује слиједеће:
- „У Кравици и околним селима живели су само Срби. Ужас се догодио за Божић 1993. Зликовци нису имали милост ни према коме. Убијали су старце, жене и нејач. Одсјецали су главе, удове, масакрирали већ убијене, урезивали им турске полумјесеце и усташке шаховнице.

Убијено је 56 људи, а исто толико рањено. Неки преживјели су бјежали остављајући рањене. Не могу да заборавим страшну вику фанатика. Касније сам чула да су неки несрећници заробљени и одведени у сребреничке затворе.“

 

 

ПОСЉЕДИЦЕ

Муслиманска војска под командом Насера Орића је наставила своје крваве пирове у србском селу Скелани, крај Сребренице 16. јануара 1993. године, када је убијено 114 Срба, од чега 70 је било цивила.

У марту 1993. војска Републике Србске је започела контраофанзиву и након 70 дана коначно ослободила Кравицу. Тек тада су мјештани села Кравице на братуначком гробљу могли да сахране своје мртве. Између маја 1992. и јануара 1994, србска села и засеока, њих 192 у ширем региону Сребренице су опљачкана и спаљена, убијено је 1.300 Срба, а много више је побјегло.

Током 1994-1995 командант Сребренице Насер Орић је позивао стране репортере у свој стан да би им показивао видео-касете које су приказивале одсјечене главе Срба, куће у пламену и гомиле лешева. Западни медији су скоро у потпуности игнорисали масакр у Кравици у вријеме када се десио.

Предсједник Србије, Борис Тадић је тек 2006. године присуствовао помену србскм жртвама из Кравице.

 

 

СУЂЕЊА И ОПТУЖНИЦЕ
 
До сада је за учествовање у овом масакру у Кравици суђено Насеру Орићу, али не за масакр становника Кравице, пошто је Хашко тужилаштво сматрало да за то нема основа (?!) јер су у Кравици погинули углавном војници (сеоска стража), а не цивили.

Насер Орић је био командант јединица ткз. Армије Босне и Херцеговине на територији Сребренице током рата у Босни и Херцеговини и по сопственом признању датом током каснијег суђења пред Хашким трибуналом, учествовао је у нападу на Кравицу.

Он је 28. марта 2003. оптужен од стране тужиоца Хашког трибунала, Карле дел Понте по више основа укључујући и прекомјерно уништавање имовине у власништву становника села (међу којима је и Кравица) углавном насељених Србима. Припадници СФОР-а су га ухапсили 10. априла 2003. године.

Насер Орић је 30. јуна 2006. осуђен на двије године затвора и пуштен на слободу, пошто је у притвору већ био провео преко три године. Није проглашен кривим за уништавање имовине у Кравици већ је осуђен по основу командне одговорности, зато што није предузео одговарајуће кораке да спријечи убиства и окрутно поступање својих потчињених према затвореницима србске националности у полицијској станици у Сребреници 1992-1993.

Судско вијеће Хашког трибунала је у пресуди констатовало да је у Кравици али и у оближњим селима Јежестица и Шиљковићи уништен и спаљен велики број кућа и осталих грађевинских објеката али на основу пружених доказа није могло да закључи да се сва ова уништавања могу приписати искључиво босанским муслиманима.

Судско вијеће је констатовало је да је огроман број цивила муслимана (углавном избјеглица) био присутан пре, током и после напада на Кравицу и да није било могуће контролисати их и спријечити да изврше уништавање имовине становника села Кравица и Јежестица.

Насер Орић је 3. јула 2008. године, послије жалбе, правоснажно ослобођен кривице по свим тачкама оптужнице.

 

 

СПОМЕНИК

У Кравици је након босанско-херцеговачког рата подигнут споменик србским жртвама, које су пострадале у два рата, на коме је су уклесани стихови и број жртава из Другог свјетског рата 6.500 Срба, али и рата у Босни и Херцеговини 1992-1995 са 3.287 Срба.

Споменик се налази у центру Кравице у облику црног мермерног крста уз сами пут, мало ниже православне цркве Св. Петра и Павла која је такође послије рата обновљена.

 

 

РУГАЊЕ ЖРТВАМА

Приликом масакра над Србима у Кравици, један од припадника јединице Насера Орића по имену Ризо, који је учествовао у масакру над Србима, је написао пјесму о томе, где се на најподмуклији начин вријеђају србске жртве.

Иначе ова пјесма је веома популарна код сребреничких муслимана, па се може чути јавно на весељима и свадбама.



Да се не заборави и не понови!







































Skip Navigation Links