Зеница град у централим дијеловима Босне и Херцеговине у којој је током деведесетих година 20. вијека, када је разбијана Југославија и вођени ратови на тлу исте, мноштво Срба је присилно напустило своје домове усљед оружаног сукоба и система застрашивања муслиманских власти.
Бројчано гледано србска популација је према попису из 1991. године у Зеници чинила трећину становништва, односно 33% националне заступљености. Да би десетак година касније проценат Срба био нешто више од три одсто. Разлог томе је што су муслиманске (пара)војне, полицијске и цивилне власти на чијем челу се налазио градоначелник Бесим Спахић.
Централа Странке Демократске Акције је својим продужницама широм БиХ гдје су муслимани имали релативну или апсолутну већину издала директиве о елиминацији србског становништва из њиховог краја (околине). Тако је и у Зеници направљен удружени злочиначки подухват.
На широј територији града Зенице је током 1992-1996 године почињено мноштво убистава, силовање жена, рушење вјерских објеката, палеж имовине, узимање талаца и оснивање логора... чиме је прекршена Женевска конвенција о рату, а о чему потоји и обимна документација гдје су преживјели свједоци наводили тачно имена починилаца.
Хашко тужилаштво се никада није бавило злодјелима над зеничким Србима, док са Хрватима на том простору јесте и донете су двије правоснажне пресуде 2013. године. С друге стране, Тужилаштво БиХ никада није подигло ниједну оптужницу, а камоли пресуду за почињене злочине у Зеници, јер би то промјенило мозаик рата у БиХ.
ПРЕТХОДНИЦА
Југославија је била федеративна држава састављена од шест република: СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија... с тим да је СР Србија имала двије покрјине: АП Војводина и САП Косово и Метохија. И СФРЈ и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живили од Вардара па до Триглава и од Ђердапа до Јадрана.
Југославенска федерација 1974-1992
Друштвено-економско уређење је био социјализам, односно диктарура пролетеријата и радничко самоуправљање. Политички систем је био једнопартијски, односно владао је Савез Комуниста.
Устав Југославије од 1974. године донио је децентрализацију земље, која је омогућила сепаратистичким снагама прво у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији западног Балкана, а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат.
ЈНА је створена на традицији Титових партизана
Савезна скупштина августа 1989. године доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замјењује вишепартијски систем почетком наредне године. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.
Савеза Комуниста Југославије се распада 23. јануара 1990. на чувеном XIV конгресу у београдском Сава Центру, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе. У то вријеме, Њемачка је била уједињена, а "гвоздена завјеса" је у земљама Варшавског пакта већ била пробијена и на дјелу су отпочеле ткз. Обојене револуције.
Југославенска шесторка мистерије
Словеначка делегација напушта засједање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен у питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је након 45 година прекинута владавина комуниста у Југославији.
Заправо тада је друга јужнославенска држава озбиљно нагрижена унутрашњим сепаратизмима, који су врло брзо добили велику помоћ спољних фактора, прије свега: Ватикана, Европске Уније и САД. Касније исламских земаља сјеверне Африке, Блиског и Средњег Истока. Њихов циљ је био убацивање радикалних исламиста у Европу и ширење Ислама.
Ситуација у Босни и Херцеговини
Босна и Херцеговина је централна република СФР Југославије, у којој су живјели Срби, муслимани и Хрвати, заједно са националним мањинама.
Дана 18. новембра 1990. одржани су први вишестраначки избори након Другог свјетског рата. Власт је формирана од странака антикомунистичке коалиције: СДА, СДС и ХДЗ. Народни посланик који је добио највише гласова је Фикрет Абдић (47,4%), успјешан привредник из Велике Кладуше, али је он склоњен у страну од муслиманских екстремиста због тога што није желио рат, нити сукобе са Србима. Уствари, он је био само мамац бирачима на изборима.
Тако је предсједник Предсједништва БиХ постао Алија Изетбеговић, пријератни робијаш и аутор чувене шовинистичке "Исламске декларације". Предсједник Народне скупштине постао је Момчило Крајишник из странке СДС, а Хрват Јуре Преливан премијер Владе. Ова коалиција је издржала 15 мејсеци. Урушила се на почетку ратних збивања априла 1992. године.
Водећи чланови муслиманске Странке Демократске Акције: Алија Изетбеговић, Ејуп Ганић, Харис Силајџић и др. су још средином 1991. године донијели одлуку да не желе Босну и Херцеговину у Југославији, односно да желе независну БиХ. Ту су се планови странака СДА и ХДЗ поклапали, али су обије странке жељеле да имају етнички и вјерски чисту државу. Односно Хрвати су жељели БиХ да припоје Хрватској, а муслимани радикалну исламску републику.
Куљић (ХДЗ), Караџић (СДС) и Изетбеговић (СДА)
Идеју о независној Босни и Херцеговини су свакако ширили и медији. Још октобра 1991. године у сарајевским новинама појављивале су се отворене пријетње србском народу. Између осталог најављивано је обнављање тзв. Ханџар дивизије, фашистичке јединице која је 1941-1945 починила стравичне злочине над Србима у Независној Држави Хрватској. Ту формацију су чинли углавном муслимани. Иначе, усташка злодјела у Босни и Херцеговини су досегнула свој врхунац у мјестима као што су: Пребиловци, Дракулић, Билећа, Гацко, Доња Градина, Купрес, Драксенић...
У августу 1991. почиње организовано наоружавање муслимана и Хрвата у БиХ које је ишло преко странака СДА и ХДЗ, са циљем напада на Југословенску Народну Армију. Наредног мјесеца почело је оснивање мјесних одбора паравојне формације "Зелене беретке" и "Патриотске лиге". У Мостару је у другој половини 1991. било пуно припадника ЈНА, који су долазили из Хрватске (Далмација и Дубровачки рејон), одакле су били протјерани или повучени. Касније су отишли у Ужице (СР Србија).
Прваци ХДЗ у Грудама 18. новембра 1991. проглашавају Херцег-Босну, хрватску парадржаву на тлу БиХ. Она је постојала током рата и циљ је био да се цијела БиХ интегрише у Хрватску, односно да се обнови НДХ. Имали су константно помоћ званичног Загреба и Туђмановог режима.
Почетком 1992. тачније 9. јануара србски посланици у Сарајеву проглашавају Републику србског народа у БиХ, као одговор на муслиманске и хрватске пријетње односно Срби желе да остану да живе у Југославији. Седам недјеља касније, организован је референдум о одвајању Босне и Херцеговине од СФРЈ, где је 62,4% бирача гласало за независност, што је недовољно да се сматра важећим. Ипак, земље ЕУ и САД им признају то.
У Лисабону су 23. фебруара представници муслимана, Срба и Хрвата у БиХ потписали чувени Кутиљеров споразум како би се зауставио рат... међутим, десет дана касније Алија Изетбеговић повлачи потпис на наговор Ворена Цимермана америчког амбасадора у Југославији и то послије 10 дана.
Жозе Кутљеро из Португала
У Сарајеву су 1. марта припадници "Зелених беретки", које предводи криминалац Рамиз Делалић Ћело, пуцали на србске сватове на Башчаршији и убили младожењиног оца Николу Гардовића, а свештеника Раденка Миковића ранили. То је био догађај који је најавио крвави рат деведесетих, а то је био и један од повода да се распадне још увјек мјешовита полиција. У западним медијима овај догађај је лажиран, тј. реченео је да су Срби наводно пуцали на муслиманске сватове.
Након тога, усљедилили су бројни напади на србска мјеста у БиХ, као и припаднике ЈНА (Сијековац, Купрес, Сарајево, Тузла...). Међународни представници су били само нијеми посматрачи.
Ситуација у Зеници
Зеница је град који се налази у централним дијеловима Босне и Херцеговине, а лежи на обалама ријеке Босне.
Надморска висина је 330 метара. Клима је континентална, са свим годишњим добима. Око Зенице се налазе планине: Твртковац, Лисац, Сметови, Хум, Голубак, Змајевац... а такође и ријечице: Лашва, Бистричак, Кочева, Бабина...
Географски положај је врло повољан, јер се налази на раскрсници путева: Сарајево - Бањалука, као и Тузла - Сплит.
Трагови људске културе овдје су постојали још у праисторијском добу. Међутим, касније ове крајеве су насељавали: Илири, Келти, Римљани и најпосље Славени.
Зна се да је Зеница била саставни дио средњовјековне државе Босне и тако је било све до доласка османских завојевача. Они су донијели ислам и подизали џамије. Потурчавањем хришћанског становништва дошло је до нарушавања вјерске и религијске структуре. Турци су спроводили терор и страховладу према православним Србима у овом крају. Зеница је била дио Бродског кадилука, односно Босанског санџака.
Окупацијом БиХ од стране Аустроугарске 1878. године, један терор је замјенио други. Бечки двор није желио ни муслимане који су имали краћи оружани сукоб са царском војском, а такође и православце које је покатоличавао. У доба Првог свјетског рата, аустријске власти су у Зеници имали концентрациони логор током 1915-1917 гдје је убијено око 300 Срба, а утамничени преко 1.000 мушкараца, жена и дјеце.
Србска војска је након пробоја Солунског фронта 1918. године ослободила не само отаџбину, већ и остале јужнославенске народе и земље у Хабзбуршкој монархији, те је створена Краљевина СХС. Зеница припада Дринској бановини када почиње индустријализација и европеизација учмале османске касабе.
Током Другог свјетског рата зенички крај, као и цијела Босна постају дио клеро-фашистичке Независне Државе Хрватске у коме су Срби, Јевреји и Роми постали мете, односно спроведен је геноцид од хрватских и муслиманских фашиста. У скоро свим већим већим мјестима, па тако и у Зеници, србски живаљ је изгубио већину усљед масовних ликвидација и одвођења у конц. логоре.
Поглед на Жељезару
Посљератни Брозов режим је забрањивао приче о страдањима Срба, а муслиманско и хрватско друштво никада није прошло процес дефашистизације.
Срби су у Зеници према попису становништва 1991. године имали скоро трећину, односно 33%, док су муслимани имали 44 процента заступљеност. Још годину дана раније у самој Зеници је постојало тврдо језгро милитантне партије СДА и жеља за уклањањем прво Срба, а онда и Хрвата са тог подручја.
УДРУЖЕНИ ЗЛОЧИНАЧКИ ПОДУХВАТ
Пошто су муслимани у Зеници имали релативну већину од 44% становништва то је било погодно тло за шовинисте и радикалне исламисте који су желели независну Босну и Херцеговину, а која ће бити етнички и вјерски чиста држава према канонима сунитског ислама.
Бесим Спахић је 9. априла 1992. године постављен за градоначелника Зенице, касније је постао предсједавајући ткз. Кризног штаба у Зеници, односно ткз. Ратног Предсједништва Града Зенице. Управо је он био носилац етничког чишћења са геноцидним намјерама у граду гдје је био водећи човјек. На том мјесту се задржао све до новембра 1997.
Још средином 1991. године у Зеници су оформљене двије паравојне формације: "Зелене Беретке" и "Патриотска Лига". Њихова намјерна је била да нападну касарну ЈНА и помогну у прогонима србског живља у том крају. На челу Територијалне одбране БиХ за Зеницу био је Бранко Бончина звани "Словенац" и Мирсад Ибраковић.
Када су тензије прокључале у Сарајеву почело је преливање и на остале дијелове Босне: Босански Брод, Купрес, Тузла, Горажде, Сребреница... па тако и у Зеници. Почело је са претресима станова и имовине Срба, радњи и локала и "тражења оружја".
Логор за Србе: Музичка школа
У самој Зеници налазио се казнено-поправни дом још од ранијих времена, који је врло брзо испражњен са муслиманским и хрватским осуђеницима, а почело је довођење ухапшених Срба. Тако је почињено кривично дјело - узимање талаца и стварање логора, што је супротно Женевским конвенцијама о рату. То наравно није био једини конц. логор, већ је било још петнаестак у том крају: Музичка школа, Дом ЈНА, школе и Металуршки факултет...итд.
Једнан од погрома који се десио у овом крају јесте 5. јуна 1992. године, напад на србска села: Јанички Врх, Дривуша, Распоточје, Перин Хан, Горња Враца, Мутница, Локве, Понијево... После целодневног гранатирања из артиљеријских оруђа усљедио напад на споменута села. Предводиници ове агресије били су: Фирађ Шишић, Бранко Бончина и Бешло Мујчин.
Пошто су Срби били и бројчано и технички слабији, тражили су прекид ватре. Муслиманске снаге су прихватили, али да сви мушкарци старији од 16 година саберу на одређеном месту. Срби су добили обећање да им се ништа неће догодити, ако положе оружје. Ово је била превара.
Под изговором да морају да потпишу некакве изјаве, муслиманске снаге су спроводили заробљене Србе право у КПД "Зеница". Укупно је одведено преко 1.200 Срба. Седморо их је одмах убијено, а 17 их је рањено.
У Распоточју је било забиљежено и злостављање једне Србкиње, која је силована у присуству своје дјеце. Ово су урадила три муслиманска војника, док су све вријеме у кући свекра и свекрву тукли, а и они су морали све до да гледају. Један од силоватеља је имао надимак "Фенчин". У том селу су убијени цивили: Радован Бабић (30), Стана Зорота (31), Ана Мишур (40)... Док су у Мутиници убијени: Славко Лукић и Богдан Карача, а њихова имовина је запаљена.
Редовна пракса у зеничким насељима јесте пљачка имовине Срба и провала у њихове домове. Један од примјера јесте случај Дривуша, када група: Бећа Карихман, Сенад Капетановић, Шефик Југић... провалили у стан Улица Захида Букуревића бр. 19. Том приликом су уз пријетњу да ће извшрити убиство цијеле породице: супруге, снаје и двоје малољетне унучади) присвојили све покретне ствари (новац, накит, бијела техника...). Кћер власника је силована пред очима чланова породице, у које су држали уперен пиштољ.
У Зеници је 2. октобра 1993. убијена породица Томислава С. Јовановића (47), коју су сем њега чинили: супруга Зорка (40), син Владимир (20) и кћерка Вања (19), као и син његова брата Љубомир (19). Они су одведени из своје куће у маскирном СМБ комију и то у насеље Бистрица на локацију Рејон До. Убијени су из ватреног оружја, али су пре тога мучени. Ово су урадили припадници муслиманске VII бригаде под командом Халила Брзине.
У мјесту Перин Хан, јужним дијеловима Зенице средином октобра 1993. године муслимански војници су упали у кућу Станковића, гдје су тупим предметима пребили до смрти браћу: Симу и Стеву. Они су сахрањени у заједничкој гробници у селу Мутинци. Иначе у овом мјесту је децембра 1993. године порушено православно гробље и сви надгробни споменици су разлупани, па камионом одвежени.
Треба споменити и тешко оштећен православни храм Рођења Пресвете Богородице (подигнут 1886.) од стране локалних одреда ткз. Хрватских Одбрамбених Снага. Ово је извршено у два наврата 6. јуна и 27. децембра 1992. недалеко Трга рудара у центру града.
ГОДИНАМА КАСНИЈЕ
Зеница је остала у саставу Федерације БиХ, након што је потписан мировни уговор у Дејтону крајем 1995. чиме су окончана оружана дејства у Босни и Херцеговини. Ово значи да су Срби остали обесправљени, односно грађани III реда.
Бесим Спахић је остао на мјесту градоначелника Зенице све до новембра 1997. године. Касније је награђен са радним мјестом босанско-херцеговачког амбасадора у Анкари (Турска). Данас Спахић живи у Зеници, слободно без икаквих санкција.
Статистика каже да је број Срба у Зеници је на попису 2013. године био око 2.300... што значи да је прогнано и насилним путем напустило своје домове 30.000 Срба. Лако се закључује да је у Зеници спроведено етничко чишћење које је планирано, односно са предумишљајем.
СУЂЕЊЕ И ПРЕСУДЕ
Иако су зенички Срби подносили кривичне пријаве Тужилаштву БиХ, никада није подигнута ниједна оптужница усљед жестоких политичких притисака, а камоли да је донесена пресуда против починилаца. Управо би то промјенило мозаик рата у Босни и Херцеговини, гдје би се јасно видјело да и Срби имају жртве.
Суђење Енверу Хаџихасановићу у Хагу
Хашки Трибунал је процесуирао три муслиманска војна команданта (Енвер Хаџихасановић, Амир Кубура и Мехмед Алагић) са Зеничког рејона, али су они одговарали за злодјела над Хрватима, а оптужбе за злочине над Србима нису ни разматране. Алагић је умро у притвору 2003. па је поступак обустављен.
Хаџихасановић и Кубура су добили срамно мале казне по командној одговорности.
ЗАКЉУЧАК
Етничко чишћење Зенице је само једна карика геноцидног ланца који се обрушио на Србе током деведесетих година 20. вијека у Босни и Херцеговини.
Муслиманска врховна тројка: Алија Изетбеговић, Ејуп Ганић и Харис Силајџић су од освајања власти 1990. године почели са својим иредентистичким плановима, односно да БиХ буде независна од Југославије, а уређена према начелима Исламске декларације. Ово се десило јер муслиманско (и хрватско) друштво никада није прошло кроз процес дефашистизације након Другог свјетског рата, па је исламски фундаметнализам јавио у још радикалнијем облику. Брозови комунисти су забрањивали приче о геноциду над Србима у НДХ.
Све вријеме рата, муслиманска страна је имала подршку не само арабских земаља, већ и НАТО пакта. Они су пред свијетом приказивали муслимане као жртве, а Србе као агресоре, иако је у стварности било обрнуто. Запад је уствари у Србима гледао "мале Русе".
С обзиром да су Срби у цијелој западној хемисфери и оријенталним државама означени као једини кривци за разбијање југославенске федерације и ратове на тлу исте, тешко је вјеровати да ће неко од муслимански злочинаца, одговарати за своја злодјела: убиства, пљачке, палеж, силовања, стварање логора...