Злочин у Доњој Лијески је ратно злодјело који су починиле муслиманске ратне јединице над Србима цивилима у околини Вишеграда крајем октобра 1992. године на истоку Босне и Херцеговине. Том приликом је убијено седморо мјештана Доње Лијеске, а десетак их је тешко рањено.
Тог несрећног дана Миља Танасковић је изгубила све троје дјеце: синове Раду и Владу, као и малољетну кћерку Владанку. И муж јој је убијен током рата у БиХ.
За овај злочин није нико одговарао, јер је Хашки трибунал одбио да процесуира злочинце, иако им је Тужилаштво Републике Србске доставило обимну документацију уз свједочанства преживјелих.
Тужилаштво Босне и Херцеговине такође деценијама врши опструкцију и одбија да спроведе истрагу, те изведе злочинце пред лице правде и адекватно их казни, из простог разлога што би се открио ланац командовања и срушила верзија теорије грађанског рата у БиХ, по коме су муслимани жртве, а кривци Срби.
ПРЕТХОДНИЦА
Југославија је била федеративна држава састављена од шест република: СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија... с тим да је СР Србија имала двије покрјине: АП Војводина и САП Косово и Метохија. И СФРЈ и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живили од Вардара па до Триглава и од Ђердапа до Јадрана.
Југославенска федерација 1974-1992
Друштвено-економско уређење је био социјализам, односно диктарура пролетеријата и радничко самоуправљање. Политички систем је био једнопартијски, односно владао је Савез Комуниста.
Устав Југославије од 1974. године донио је децентрализацију земље, која је омогућила сепаратистичким снагама прво у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији западног Балкана, а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат.
ЈНА је створена на традицији Титових партизана
Савезна скупштина августа 1989. године доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замјењује вишепартијски систем почетком наредне године. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.
Савеза Комуниста Југославије се распада 23. јануара 1990. на чувеном XIV конгресу у београдском Сава Центру, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе. У то вријеме, Њемачка је била уједињена, а "гвоздена завјеса" је у земљама Варшавског пакта већ била пробијена и на дјелу су отпочеле ткз. Обојене револуције.
Југославенска шесторка мистерије
Словеначка делегација напушта засједање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен у питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је након 45 година прекинута владавина комуниста у Југославији.
Заправо тада је друга јужнославенска држава озбиљно нагрижена унутрашњим сепаратизмима, који су врло брзо добили велику помоћ спољних фактора, прије свега: Ватикана, Европске Уније и САД. Касније исламских земаља сјеверне Африке, Блиског и Средњег Истока. Њихов циљ је био убацивање радикалних исламиста у Европу и ширење Ислама.
Ситуација у Босни и Херцеговини
Босна и Херцеговина је централна република СФР Југославије, у којој су живјели Срби, муслимани и Хрвати, заједно са националним мањинама.
Дана 18. новембра 1990. одржани су први вишестраначки избори након Другог свјетског рата. Власт је формирана од странака антикомунистичке коалиције: СДА, СДС и ХДЗ. Народни посланик који је добио највише гласова је Фикрет Абдић (47,4%), успјешан привредник из Велике Кладуше, али је он склоњен у страну од муслиманских екстремиста због тога што није желио рат, нити сукобе са Србима. Уствари, он је био само мамац бирачима на изборима.
Тако је предсједник Предсједништва БиХ постао Алија Изетбеговић, пријератни робијаш и аутор чувене шовинистичке "Исламске декларације". Предсједник Народне скупштине постао је Момчило Крајишник из странке СДС, а Хрват Јуре Преливан премијер Владе. Ова коалиција је издржала 15 мејсеци. Урушила се на почетку ратних збивања априла 1992. године.
Водећи чланови муслиманске Странке Демократске Акције: Алија Изетбеговић, Ејуп Ганић, Харис Силајџић и др. су још средином 1991. године донијели одлуку да не желе Босну и Херцеговину у Југославији, односно да желе независну БиХ. Ту су се планови странака СДА и ХДЗ поклапали, али су обије странке жељеле да имају етнички и вјерски чисту државу. Односно Хрвати су жељели БиХ да припоје Хрватској, а муслимани радикалну исламску републику.
Куљић (ХДЗ), Караџић (СДС) и Изетбеговић (СДА)
Идеју о независној Босни и Херцеговини су свакако ширили и медији. Још октобра 1991. године у сарајевским новинама појављивале су се отворене пријетње србском народу. Између осталог најављивано је обнављање тзв. Ханџар дивизије, фашистичке јединице која је 1941-1945 починила стравичне злочине над Србима у Независној Држави Хрватској. Ту формацију су чинли углавном муслимани. Иначе, усташка злодјела у Босни и Херцеговини су досегнула свој врхунац у мјестима као што су: Пребиловци, Дракулић, Билећа, Гацко, Доња Градина, Купрес, Драксенић...
У августу 1991. почиње организовано наоружавање муслимана и Хрвата у БиХ које је ишло преко странака СДА и ХДЗ, са циљем напада на Југословенску Народну Армију. Наредног мјесеца почело је оснивање мјесних одбора паравојне формације "Зелене беретке" и "Патриотске лиге". У Мостару је у другој половини 1991. било пуно припадника ЈНА, који су долазили из Хрватске (Далмација и Дубровачки рејон), одакле су били протјерани или повучени. Касније су отишли у Ужице (СР Србија).
Прваци ХДЗ у Грудама 18. новембра 1991. проглашавају Херцег-Босну, хрватску парадржаву на тлу БиХ. Она је постојала током рата и циљ је био да се цијела БиХ интегрише у Хрватску, односно да се обнови НДХ. Имали су константно помоћ званичног Загреба и Туђмановог режима.
Почетком 1992. тачније 9. јануара србски посланици у Сарајеву проглашавају Републику србског народа у БиХ, као одговор на муслиманске и хрватске пријетње односно Срби желе да остану да живе у Југославији. Седам недјеља касније, организован је референдум о одвајању Босне и Херцеговине од СФРЈ, где је 62,4% бирача гласало за независност, што је недовољно да се сматра важећим. Ипак, земље ЕУ и САД им признају то.
У Лисабону су 23. фебруара представници муслимана, Срба и Хрвата у БиХ потписали чувени Кутиљеров споразум како би се зауставио рат... међутим, десет дана касније Алија Изетбеговић повлачи потпис на наговор Ворена Цимермана америчког амбасадора у Југославији и то послије 10 дана.
Жозе Кутљеро из Португала
У Сарајеву су 1. марта припадници "Зелених беретки", које предводи криминалац Рамиз Делалић Ћело, пуцали на србске сватове на Башчаршији и убили младожењиног оца Николу Гардовића, а свештеника Раденка Миковића ранили. То је био догађај који је најавио крвави рат деведесетих, а то је био и један од повода да се распадне још увјек мјешовита полиција. У западним медијима овај догађај је лажиран, тј. реченео је да су Срби наводно пуцали на муслиманске сватове.
Након тога, усљедилили су бројни напади на србска мјеста у БиХ, као и припаднике ЈНА (Сијековац, Купрес, Сарајево, Тузла...). Међународни представници су били само нијеми посматрачи.
Ситуација у Вишеграду
Вишеград је старо насеље, које се налази у босанском (доњем) дијелу Подриња, односно истоку Босне и Херцеговине, одмах уз границу са Републиком Србијом. То је варош окружена брдима и планинама, а кроз који протиче ријека Дрина.
Окружен је брдима и планинама, а клима је умјерено-континентална. Налази се на регионалном путу Ужице-Сарајево, на 300 метара надморске висине.
Вишеградски крај је од давнина насељен Србима православцима, што говори и манастир Добрун, који је ту у близини града, а саграђен је током средине XIV стољећа у вријеме цара Душана из светородне династије Немањића који је владао скоро цијелим Балканом.
Надирањем Турака у ове крајеве у XVI стољећу донијета је исламска религија и започето насилно потурчавање хришћанског становништва тј. терор невиђених размјера: отимање жена за прву брачну ноћ, узимање трећине приноса љетнине, киднаповање дјеце и одворђење у Цариград да буду Јањичари.
Један од многих србских дјечака који су одведени из ових крајева постао је турски велики везир Мехмед-паша Соколовић. Он је 1577. године саградио мост преко Дрине у Вишеграду, што је постало главни обиљежје Вишеграда.
Добрун - мјесто ходочашћа
У вријеме Првог србског устанка Вишеград је био поприште крвавих сукоба између Карађорђевих устаника и босанских Турака, који су страховали од самог помена Ђорђа Петровића.
Прва школа на србском језику овдје је отворена 1865. године на иницијативу попа Јевте Ђуровића. Ову школу је помагала Влада Кнежевине Србије.
Аустроугарска је од Великих сила на Берлинском конгресу јула 1878. добила дозволу да уђе са војском у Босну и Херцеговину, па је и Вишеград окупиран 4. октобра. Велика поплава је била октобра 1896. године која је нанијела велику штету цијелом крају.
Војска Краљевине Србије је за кратко ослободила Вишеград 14. септембра 1914. године. Послије ослобођења 1918. године, Вишеград постаје дио Дринске бановине. Током Другог свјетског рата усташе су починиле стравичне злочине у Вишеграду и околини. Један од најтежих злочина био је онај у Старом Броду 22. марта 1942. године од Црне Легије.
Занимљиво је то да су припадници ОЗНЕ (комунистичке тајне полиције) у овом крају ухватили на превару генерала ЈВуО Драгољуба Михаиловића 13. марта 1946. године и спровели у Београд на суђење.
Вишеград је био национално мјешовита средина, који је према попису становништва 1991. године имао 7.000 становника, од чега је Срба било 43%, а муслимана 49%... док је село Доња Лијеска имало 118 становника, а сви су били србске националности.
Писац који је прославио Вишеград
Добар дио вишеградске хронике описао је писац Иво Андрић у свом најпознатијем роману "На Дрини ћуприја" за коју је добио и Нобелову награду за књижевност 1961. године.
ПРИЈЕ ЗЛОЧИНА
Пошто су муслимани имали релативну већину 1990. године у Вишеграду, милитантна Странка Демократске Акције је брзо основана и на изборима 18. новембра исте јесени добила већи дио мандата и формирана је локална власт. Они су одмах по директивама из Сарајева почели илегално наоружавање муслиманског становништва и антисрбску хистерију на свим јавним мјестима.
Мурат Шабановић за вријеме ратних сукоба у Подрињу
Срби су у Вишеграду били уплашени и оправдано су страховали да им се не понови геноцид из клеро-фашистичке Независне Државе Хрватске. Тражили су од ЈНА да их заштити од муслиманских екстремиста који се нису сакривали да ће очистити Босну од немуслиманског живља.
Муслимански екстремисти су предвођени Муратом Шабановићем 1. јула 1991. године срушили споменик Иви Андрићу у центру Вишеграда.
Још од краја маја 1992. године када је формирана муслиманска 1. вишеградска бригада при тзв. Армији Босне и Херцеговине која је била у саставу Првог сарајевског корпуса... отпочели су напади на србска села и етничко чишћење доњедринског краја, палеж имовине и пљачка Срба.
Прва србска жртва у Вишеграду био је Ранко Баранац (62) из села Црнчићи и то 12. јануара 1992. године, далеко прије ратних збивања у овом крају. Њега је убио Хасан Шабанија, тако што му је упао у кућу, док је прослављао крсну славу.
ЗЛОЧИН
Муслиманска команда 81. дивизије из Горажда је дала наређење да 29. октобра 1992. године се нападне мало србско село Доња Лијеска, које се налази 6 км западно од Вишеграда. Тако је и учињено, тог дана у раним јутарњим часовима извршен је изненадна офанзива на ово мало насеље, када су мјештани углавном и спавали не очекујући агресију.
Поред муслиманских бојовника, у овом нападу било је и два хрватска војника из Западне Херцеговине који су имали усташке амблеме из времена НДХ.
Све што се живо затекло у Доњој Лијески муслимански крволоци који су дошли у великом броју убијали су и хладним и ватреним оружјем, јер су жељели да ово село нестане. Муслимански бојовници задојени мржњом према све што има везе са Србима су приликом упада у село узвикивали "Aллaху eкбeр" и "Кољи ћeтникe"...
У овом нападу је убијено седморо Срба цивила, а више њих је тешко рањено. Међу рањеницима је и жена Миља Танасковић (р. 1939), а међу убијенима је њено троје дјеце: два сина Раде (32) и Влада (27) и једна кћерка Владанка (17) која јој је издахнула на рукама. Њена убијена дјеца су била ненаоружана, који су покушали да се спасу бијегом у шуму, али нису успјели у томе, пресјекли су их рафали из аутоматског оружја.
Они који тог дана нису убијени су Мирослав и Драгана Танасковић, јер су били у Вишеграду. Миља Танасковић пошто је рањена, пребачена је у Ужице у болницу на хитно лијечење.
Муслимански бојовници су по завршетку свог крвавог пира одмах кренули у пљачку србске имовине и све што се може ставити на камион и однијели у своја села. Њима ни православно гробље није било свето, већ су га зликовци оштетили и прекопали.
Врло брзо је Вишеградска бригада Србске војске у БиХ кренула у помоћ мјештанима Доње Лијеске, коју је предводио Лука Драгичевић, командант интервенте јединице. Они су се одмах упустили у борбу са муслиманским бојовницима и протјерали их истог дана.
СВЈЕДОЧЕЊА
Миљa Тaнaсковић, којој су муслимански бојовници убили тог дана све троје дјеце, казивала је о овом ужасном злочину слиједеће:
- "Билa сaм у кући сa дјeцом кaд су они нaпaли из шумe. Штa je свe оjaђeнa мajкa прeживjeлa. Свe сe догодило у jeдноj jeдиноj црноj минути. Бjeжaли смо прeко ливaдe низ стрмину испод нaшe кућe, кaдa су муслимaни, коjи су упaли у нaшe сeло, зaпуцaли по нaмa.
Миља Танасковић свједок муслиманских злодјела
Први душмaнски рaфaл сaсjeкaо je мог стaриjeг Рaдeтa. Срушио сe мртaв нa зeмљу. Ни глaсa ниje пустио. Рaдe ми je имaо сaмо 32 годинe. Моj врисaк зa њим стопио сe сa сaмртним криком мог другог, три годинe млaђeг синa Влaдe. Док сaм глeдaлa кaко он пaдa куршуми су погодили мeнe и моjу кћeрку Влaдaнку. Кћeркa je пaлa нa мeнe. Издaхнулa ми je нa рукaмa.
Сaмо je двa или три путa jaукнулa, a ондa сe њeно тиjeло тргло и укочило. Влaдaнкa je Богу душу прeдaлa. Имaлa je тeк 17 годинa. Тe годинe je билa пошлa у чeтврти рaзрeд срeдњe тeхничкe школe…
Мeнe су душмaни погодили у дeсно рaмe. Ликуjући што су нaс погодили муслимaни су вриштaли и aрлaукaли око нaшe кућe и штaлe, из коjих je вeћ избиjaо плaмeн. Њихово дивљaчко клицaњe Aлaху мjeшaло сe сa риком нaших крaвa коje су у штaли живe горjeлe...”.
ПОСЛИЈЕ ЗЛОЧИНА
Миљина дјеца су сахрањна на војничком гробљу Мегдан.
Чувши да се у околини Вишеграда дешавају страшни злочини над Србима цивилима, у овај крај долазе руски добровољци који су невјероватном пожртвованошћу и храброшћу дали елана србским борцима да издрже у својој борби за опстанак на свом кућном прагу.
Још док се водио рат, 12. априла 1993. године на брду Заглавак испод Доње Лијеске дошло је до жестоких окршаја са муслиманским снагама гдје су руски добровољци дали велики допринос, а њих неколико је погинуло.
ГОДИНАМА КАСНИЈЕ
Вишеград је општина која се одужила борцима из ВРС, али исто тако руским добровољцима који су стали раме уз раме са србском браћом. У центру града подигнут им је споменик.
Током босанско-херцеговачког рата у Вишеграду је убијено преко 300 Срба (највише жена и дјеце) од муслиманских бојовника.
Градски челници и представници БОРС-а су Миљи Танасковић помогли да среди кућу тек 2018. године, јер поред дјеце она је и мужа изгубила у рату.
За ове злочине над Србима, мјештанима Доње Лијеске није нико оптужен, а камоли осуђен. Босанско-херцеговачко тужилаштво намјерно деценијама врши опструкцију над таквим предметима, јер у случају доношења пресуде према извршиоцима и налогодавцима ових монструозних злодјела промјенила би се слика о рату у Босни и Херцеговини гдје би се видјело да су Срби имали жртве, а да муслимани имају злочинце.
ПУБЛИКАЦИЈЕ
До данас није снимљен ниједан докуметарни филм везано са муслимански злочин у Доњој Лијесци, нити је написана једна књига која би свједочила о ужасима који су начињени Србима у овом малом планинском селу.
Такође, није познато да је негдје на јужнославенском простору одржана нека јавна трибина, округли сто или научни скуп који би дао своју оцијену о овим монструозним злодјелима.
ЗАКЉУЧАК
Доњелијесчански злочин је само једна карика геноцидног ланца који се обрушио на Србе у Босни и Херцеговини током деведесетих година 20. стољећа.
Циљ муслиманских екстремиста које је предводила врховна муслиманска тројка СДА: Алија Изетбеговић, Ејуп Ганић и Харис Силајџић... јесте да се очисте од Срба не само Вишеград и Подриње, већ и читава територија БиХ, све према начелима Исламске декларације. Они своје намјере и нису скривали јер су знали да их подржава НАТО пакт, односно Велика Британија, Њемачка, Фрацуска, Канада и САД. Такође, имали су и помоћ арабског свијета, што кроз донације, што кроз добровољце који су дошли да се боре за Џихад (свети рат против невјерника).
Муслиманско друштво у Југославији никада након Другог свјетског рата није прошло процес дефашистизације и денацификације... јер Брозов режим је пола вијека градио лажно братство и јединство у које су само наивни Срби вјеровали. Циљ је био да се Срби и духовно и национално обезглаве.
С обзиром да су Срби у цијелој западној хемисфери означени као једини кривци за разбијање Југославије и ратове на тлу исте. Тешко је вјеровати да ће неко од муслиманских злочинаца, било у одјелу или пушком у руци одговарати за своја (не)дјела, као што је и овај вишеградски злочин.