Злочин у Дојницама означава киднаповање и масовно убиство мештана овог села код Призрена од стране униформисаних припадника Окупаторске Војске Косова крајем деведесетих година 20. века, у јужним деловима Косова и Метохије.

Након потписивања Војно-техничког споразума у Куманову јуна 1999. дошло је до прекида НАТО агресије и повлачења Војске Југославије, Полиције Србије и државне администрације из јужне србске покрајине, коју су преузели КФОР и УНМИК, према одлуци Савета Безбедности УН. Са њима се враћају и албанске банде које су одмах почеле са извршењем бројних кривичних активности. Једно од таквих злодела је учињено у Дојницама дан пред Видовдан.

Двадесетак мештана, сви цивили, који су остали у својим домовима након повлачења снага безбедности СР Југославије, били су киднаповани од униформисаних лица ОВК. Жртве су отете на подмукао начин, на превару, јер су имали контакте са командантима ОВК и договор о заштити Срба цивила који нису имали никакве везе са оружаним дејствима у тек завршеном сукобу. Њихова судбина је остала непозната у деценијама које су уследиле.

Основано се сумња да су србске жртве киднаповане и убијене, али да су пре тога њихови органи извађени и продати на црном тржишту Европе, што је била редовна пракса у том периоду, а у шта су били умешани и највиши функционери албанских паравласти на КиМ.

Локални функционери у Призрену, после 1999. никада нису дозволили било какве истраге о киднапованим Србима, нити откривање масовних гробница. Напротив, константно се врши опструкција јер би откривањем доказа мозаик рата, у коме би се јасно видело да и Срби имају жртве.

Данас у Дојницама више нема Срба (било их је стотинак до 1999.), они који су преживели нису смели да се врате услед непријатељског расположења албанског становништва у околини Призрена.

ПРЕТХОДНИЦА

Савезна Република Југославија (1992-2003) је трећа јужнословенска држава, која је настала крајем априла 1992. током разбијања друге Југославије, проглашењем Устава на Жабљаку, од стране делегата Србије и Црне Горе.

У то време на простору авнојевксе Хрватске се водио жестоки рат између хрватских снага и крајишких Срба, који су већ формирали Републику Српску Крајину.

Док је у Босни и Херцеговини, тек отпочео крвави рат између Срба и муслимана и Хрвата. Ратови на простору западно од реке Дрине су завршили у јесен 1995. године, када је у савезној америчкој држави Охајо, потписан Дејтоснки мировни уговор.

Одмах након тога америчке војне фирме почињу да активно помажу албанске сепаратисте са Косова и Метохије, тако што су оснивали терористичке кампове у Републици Албанији, дајући им оружје и логистику. Тако је настала албанска Окупаторска Војска Косова, чији су припадници после илегално убацивани на територију СР Југославије, са циљем пљачке, шверца, дестабилизације мира и безбедности, провоцирајући са Полицијом и Војском Југославије сукобе већих размера.

Време слоге и сарадње: Милошевић, Булатовић и Ђукановић

У пролеће 1998. сукоби између албанских терориста и припадника југославенске војске и полиције постају све чешћи и жешћи, што се врло брзо претворило у отворени рат, са великим губицима на обе стране. Албански терористи су имали цело време подршку Запада, који је хтео да Србију и Србе докрајчи.

НАТО пакт је стално претио да ће се укључити у те сукобе и да Београд мора да смањи број војника и полицајаца на Космету, да би се избегла њихова "интервенција".

У јесен 1998. године НАТО пакт почиње да довлачи своје војнике и технику у Вардарску Македонију и Републику Албанију, а некаквим споразумом "Милошевић-Холбрук" 13. октобра 1998. године закратко је избегнута агресија на Србију и Црну Гору.

Наредне године, 15. јануара 1999. у косметском селу Рачак, општина Штимље, долази до сукоба припадника Полиције Србије и албанских терориста, које су западни медији фалсификовали, тако што су лажно извештавали по налогу Виљема Вокера, шефа ткз. Косовске веривикационе мисије, како су наводно србски полицајци побили албенске цивиле.

Вокер дошао да лажира извештаје

Управо тај случај је био окидач за агресију и бомбардовање Србије и Црне Горе 1999. што је покушано избећи у француском дворцу Рамбујеу некаквим преговорима представника Владе Републике Србије и косметских Албанаца. Како ни то није успело, амерички генерал Весли Кларк је наредио бомбардовање, односно покренуо геноцидну акцију "Савезничка сила" или "Милосрдни Анђео"... 

У пограничним деловима југославенско-албанске границе током НАТО агресије дошло је до жестоких окршаја шиптарских терористичких банди са оружаним снагама Србије тј. Савезне Републике Југославије, у коме су Албанци имали мноштво губитака. Такође, у долини Белог Дрима вођена је крвави Бој на Паштрику, у коме су агресорске снаге поражене.

Ситуација у Дојницама

Дојнице су насељено место источно од Призрена (12 км). Налазе се у подножју Шарпланине, односно ту је и клима и окружење брдско-планински.

Записи о постојању Дојница говоре да је овде било кућа у XIV столећу. Мештани су од памтивека имали хришћанство односно православне вероисповести. Доласком Османлија на Балкан суседно село Скробиште је примило исламску религију.

Због близине града Призрена, мештани су били дуги низ времена упућени на њега, јер су ту могли да пласирају своје пољопривредне производе, школују се и имају друштвено-културни живот, као и здравствену заштиту. Ипак, за време постојања социјалистичке Југославије имали су и низ непријатних сцена са Албанцима због своје националне и верске припадности. Призрен је био један од градова 1981. године који је активно учествовао у ткз. Косовском пролећу.

Дана 14. јуна 1999. је био најтужнији дан у Призрену, преко 10.000 Срба из Призрена је у плачу и невиђеном болу напуштало свој родни град у колонама. Они су одлазили у остале делове СР Југославије, остављајући иза себе своје куће, имања, завичај, јер су знали шта ће се десити када се врате албанске банде из ОВК.

У центру Призрена је "нестала" тј. уклоњена и разбијена биста србског цара Душана Силног, као и бројни други споменици. Албанци су хтели да затру све трагове вишевековног постојања србског становништва на тим просторима.

ЗЛОЧИН

Деветог или десетог јуна 1999. један од мештана Дојница, Јефта Спасић (70) је разговарао са Екремом Реџом звани Дрини, бившим официром ЈНА што је прошао основне и више војне школе, који је раних деведесетих година дезертирао и прешао на страну терориста. Он је у ОВК имао висок чин и био је командант своје териристичке групе која је харала Призреном и околином.

Од Екрема Реџе, Спасић је добио гаранције да их нико у Дојницама неће дирати и да ће уживати максималну заштиту. На том састанку је био и Рифат Суљејмани, Реџин саборац и колега. Била је то још једна превара, у коју су Срби поверовали.

Дана 27. јуна 1999. уочи Видовдана у Дојнице упада наоружана терористичка група зликоваца у униформама Окупаторске Војске Косова који су одмах почели да "хапсе", односно киднапују све кога су нашли. Језива запомагања и вриска се одвијала у селу, пошто су шиптарски зликовци почели да туку мештане, везују жицом, жене силовали...итд. То је трајало више сати.

Седамнаесторо их је киднаповано, док је непознат број Срба из Дојница убијен одмах.

Само три становника, међу којима: Срећко Ђекић, Н.Б. и С. М. су успели да схвате шта се дешава, односно да уману и сакрију се у неки канал. Истог дана, мало касније, пронашли су их војници КФОР и пребацили у двориште призренске Богословије. Тамо су имали заштиту.

Наредних дана, Срећко Ђекић је изашао из дворишта Богословије и кренуо до села Скробиште. Тамо се распитивао о судбини комшија и рођака. Међутим, и он је нестао односно киднапован.

Поуздано се зна да је тада у околини Призрена било доста приватних албанских логора у којима су присилно довођени Срби, где су мучени и убијани.

Припадници мултинационалних снага КФОР нису увек излазили "на терен", нити су реговали у случају напада на Србе, од стране Албанаца.

ЖРТВЕ

У овом злочину је убијено тј. нестало 17 цивила, од чега је су сви србске националности, али један је муслиманске вероисповести, остали православне.

Јасно се види да су то били цивили, претежно старије доби.

ГОДИНАМА КАСНИЈЕ

Локална самоуправа у Призрену, али и другим местима широм КиМ, од 2000. године намерно врши опструкцију око истраживања ратних злочина и откопавања масовних гробница где су жртве србске националности. И не само то, они негирају постојање било каквих злодела и гробница. С друге стране међународни експерти који долазе у јужну србску покрајину наивно наседају на такве подвале.

У марту 2004. године Албанци су направили погром србског становништва, што је резултирало етничким чишењем србских енклава на КиМ, јужно од Ибра.

Албанска држава у јужној србској покрајини је нелегално прокламована 17. фебруара 2008. године када су уз помоћ Европске уније и САД једнострано прогласили независност. Био је то покушај да се Србија одрекне дела своје територије.

Такође, албанске паравласти у Призрену одбијају да се постави било какво спомен обележје или меморијал који би путницима намерницима указивао да се ту десио неки злочин.

Занимљиво је то што и у србском јавном простору овај злочин није нашао своје место тј. пузлу у мозаику културе памћења. Трагедију у Дојницама чувају рођаци и потомци жртава.

Током 1998-2000 припадници Окупаторске Војске Косова су на подручју Општине Призрен киднаповали најмање 350 Срба, муслимана, Рома, Турака... од чега је 20-оро деце млађе од 15 година. Међу њима су: шестомесечне бебе Зорица Димић и Самира Кастрати, Сава Младеновић од четири месеца... и још једна беба која је у својој породичној кући спаљена са мајком.

Према попису становништа априла 1991. у Дојницама је живело нешто више од 90-оро Срба. Почетком 21. века нема више живе душе. Село је уништено и напуштено. У селу је уништено чак и србско гробље и православна црква, на којој су исписани увредљиви графити.

Неки Срби који би се враћали на своја огњишта доживљавали су бројне непријатности и физичке нападе, а истовремено правно-бирократски систем албанске парадржаве ткз. Република Косово је све чинила да се пређашни становници никада не врате.

ПУБЛИКАЦИЈЕ

О дојничком злочину до данас није снимљен ниједан документарни филм. Није написана ни једна књига, нити озбиљно штиво...

Није никада одржана ниједна трибина или научни скуп који би јасно говорио о каквом морбидном злочину је реч.

ЗАКЉУЧАК

Злочин у Дојницама је само једна карика геноцидног ланца који се обрушио на Србе и друге неалбанце крајем деведесетих година 20. столећа на Косову и Метохији.

Циљ албанске заједнице није био никакав суживот са Србима, нити поштовање државе у којој живе. Они су читав век раније злоупотребавали своја "права", лагајући да су угрожени. Њихови народни прваци су следили идеје злогласне Призренске лиге, према којима би Албанци требало да добију државу на Балкану, на штету: Црне Горе, Србије и Грчке.

Разбијањем Југославије 1991-1992 добили су велику подршку наредних година, па чак и директно умешавање НАТО пакта на њихову страну, што је кулмиринало агресијом и бомбардовањем Србије и Црне Горе 24. марта 1999. Пропаганда је била таква да "зли Срби" њих угњетавају. Стварност је била таква да су Брисел, Лондон и Вашингтон подржали осведочене криминалце попут: Хашима Тачија, Рамуша Харадинаја, Кадри Весељија и друге.

Албанци су спроводили етничко чишћење са свим елементима геноцида према Србима. Западноевропске земље су на страдања Срба жмуриле и нису мариле за то и подржавали су распарчавање Србије и СР Југославије. Заправо у Србима су видели "мале Русе".

С обзиром да су Срби у читавој западној хемисфери означени као једини кривци за разбијање Југославије и ратове који су произашли на бившем југославенском простору, тешко је веровати да ће неко од Албанаца одговарати за своја монтруозна злодела над Србима и другим неалбанцима, као што је и овај призренски злочин.