Злочини у Горажду су се дешавали током босанско-херцеговачког рата, а највише у периоду 1992-1994, када су муслимански екстремисти, припадници милиције и паравојне формације по налогу централе СДА из Сарајева етнички очистили овај градић од србског становништва.

Горажде је мањи град који се налази на истоку Босне и Херцеговине, уз границу са Републиком Србијом кроз који протиче ријека Дрина. Тачније Горажде се налази у горњем току Дрине.

Сам град Горажде као и читав тај дио Подриња спада у најстрадалније подручије бивше Југославије током деведесетих година 20. вијека, јер је на хиљаде Срба убијено, а десетине хиљада Срба прогнано, док је њихова имовина спаљена, срушена и опљачкана.

Специфичност Горажда је у томе што су за вријеме рата имали велики број мањих затвора, чак и приватне куће гдје су муслимански бојовници држали утамничене Србе (највише цивиле, ријетко војнике), што је овај цијели град чинило концентрационим логором.

У првим мјесецима босанско-херцеговачког рата, у горажданској општини убијено је најмање 250 Срба цивила, иако су индиције да је тај број далеко већи. Према процјенама у Горажду је током 1992-1995 убијено најмање 800 Срба цивила.

О свим овим злочинима правосудни органи Републике Србске и Савезне Републике Југославије су сачинили обимну документацију још 1990-их година, а касније је уредно предали Међународном кривичном суду у Хашком трибуналу, који није нашао за сходно да процесуира одговорне за организовање и извршење злочина који су имали епитет геноцида над Србима, него су проследили те предмете Тужилаштву Босне и Херцеговине, које деценијама намјерно врши опструкцију и прави фарсу од суђења ако се оптужница и подигне против злочинаца.

ПРЕТХОДНИЦА

Југославија је била федеративна држава састављена од шест република: СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија... с тим да је СР Србија имала двије покрјине: АП Војводина и САП Косово и Метохија. И СФРЈ и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живили од Вардара па до Триглава и од Ђердапа до Јадрана.

Југославенска федерација 1974-1992

Друштвено-економско уређење је био социјализам, односно диктарура пролетеријата и радничко самоуправљање. Политички систем је био једнопартијски, односно владао је Савез Комуниста.

Устав Југославије од 1974. године донио је децентрализацију земље, која је омогућила сепаратистичким снагама прво у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији западног Балкана, а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат.

ЈНА је створена на традицији Титових партизана

Савезна скупштина августа 1989. године доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замјењује вишепартијски систем почетком наредне године. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.

Савеза Комуниста Југославије се распада 23. јануара 1990. на чувеном XIV конгресу у београдском Сава Центру, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе. У то вријеме, Њемачка је била уједињена, а "гвоздена завјеса" је у земљама Варшавског пакта већ била пробијена и на дјелу су отпочеле ткз. Обојене револуције.

Југославенска шесторка мистерије

Словеначка делегација напушта засједање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен у питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је након 45 година прекинута владавина комуниста у Југославији.

Заправо тада је друга јужнославенска држава озбиљно нагрижена унутрашњим сепаратизмима, који су врло брзо добили велику помоћ спољних фактора, прије свега: Ватикана, Европске Уније и САД. Касније исламских земаља сјеверне Африке, Блиског и Средњег Истока. Њихов циљ је био убацивање радикалних исламиста у Европу и ширење Ислама.

Ситуација у Босни и Херцеговини

Босна и Херцеговина је централна република СФР Југославије, у којој су живјели Срби, муслимани и Хрвати, заједно са националним мањинама.

Дана 18. новембра 1990. одржани су први вишестраначки избори након Другог свјетског рата. Власт је формирана од странака антикомунистичке коалиције: СДА, СДС и ХДЗ. Народни посланик који је добио највише гласова је Фикрет Абдић (47,4%), успјешан привредник из Велике Кладуше, али је он склоњен у страну од муслиманских екстремиста због тога што није желио рат, нити сукобе са Србима. Уствари, он је био само мамац бирачима на изборима.

Тако је предсједник Предсједништва БиХ постао Алија Изетбеговић, пријератни робијаш и аутор чувене шовинистичке "Исламске декларације". Предсједник Народне скупштине постао је Момчило Крајишник из странке СДС, а Хрват Јуре Преливан премијер Владе. Ова коалиција је издржала 15 мејсеци. Урушила се на почетку ратних збивања априла 1992. године.

Водећи чланови муслиманске Странке Демократске Акције: Алија Изетбеговић, Ејуп Ганић, Харис Силајџић и др. су још средином 1991. године донијели одлуку да не желе Босну и Херцеговину у Југославији, односно да желе независну БиХ. Ту су се планови странака СДА и ХДЗ поклапали, али су обије странке жељеле да имају етнички и вјерски чисту државу. Односно Хрвати су жељели БиХ да припоје Хрватској, а муслимани радикалну исламску републику.

Куљић (ХДЗ), Караџић (СДС) и Изетбеговић (СДА)

Идеју о независној Босни и Херцеговини су свакако ширили и медији. Још октобра 1991. године у сарајевским новинама појављивале су се отворене пријетње србском народу. Између осталог најављивано је обнављање тзв. Ханџар дивизије, фашистичке јединице која је 1941-1945 починила стравичне злочине над Србима у Независној Држави Хрватској. Ту формацију су чинли углавном муслимани. Иначе, усташка злодјела у Босни и Херцеговини су досегнула свој врхунац у мјестима као што су: Пребиловци, Дракулић, Билећа, Гацко, Доња Градина, Купрес, Драксенић...

У августу 1991. почиње организовано наоружавање муслимана и Хрвата у БиХ које је ишло преко странака СДА и ХДЗ, са циљем напада на Југословенску Народну Армију. Наредног мјесеца почело је оснивање мјесних одбора паравојне формације "Зелене беретке" и "Патриотске лиге". У Мостару је у другој половини 1991. било пуно припадника ЈНА, који су долазили из Хрватске (Далмација и Дубровачки рејон), одакле су били протјерани или повучени. Касније су отишли у Ужице (СР Србија).

Прваци ХДЗ у Грудама 18. новембра 1991. проглашавају Херцег-Босну, хрватску парадржаву на тлу БиХ. Она је постојала током рата и циљ је био да се цијела БиХ интегрише у Хрватску, односно да се обнови НДХ. Имали су константно помоћ званичног Загреба и Туђмановог режима.

Почетком 1992. тачније 9. јануара србски посланици у Сарајеву проглашавају Републику србског народа у БиХ, као одговор на муслиманске и хрватске пријетње односно Срби желе да остану да живе у Југославији. Седам недјеља касније, организован је референдум о одвајању Босне и Херцеговине од СФРЈ, где је 62,4% бирача гласало за независност, што је недовољно да се сматра важећим. Ипак, земље ЕУ и САД им признају то.

У Лисабону су 23. фебруара представници муслимана, Срба и Хрвата у БиХ потписали чувени Кутиљеров споразум како би се зауставио рат... међутим, десет дана касније Алија Изетбеговић повлачи потпис на наговор Ворена Цимермана америчког амбасадора у Југославији и то послије 10 дана.

Жозе Кутљеро из Португала

У Сарајеву су 1. марта припадници "Зелених беретки", које предводи криминалац Рамиз Делалић Ћело, пуцали на србске сватове на Башчаршији и убили младожењиног оца Николу Гардовића, а свештеника Раденка Миковића ранили. То је био догађај који је најавио крвави рат деведесетих, а то је био и један од повода да се распадне још увјек мјешовита полиција. У западним медијима овај догађај је лажиран, тј. реченео је да су Срби наводно пуцали на муслиманске сватове.

Након тога, усљедилили су бројни напади на србска мјеста у БиХ, као и припаднике ЈНА (Сијековац, Купрес, Сарајево, Тузла...). Међународни представници су били само нијеми посматрачи.

Ситуација у Горажду

Горажде је градић који се налази на самом истоку Босне и Херцеговине, у рејону босанског дијела Подриња, на источним обронцима планине Јахорине. Надморска висина града је 345 метара. Од Сарајева је 72 км удаљено на исток.

Кроз град протиче ријека Дрина, тако да има неколико мостова преко ове знамените ријеке. Горажде окружује неколико узвишења: Мишијак, Бисерна, Самари, Губавица и Површница. 

Геостратешки положај града је веома повољан, што га је у прошлости чинило веома интересантим за живот, али и мета разним освајачима. Кроз Горажде пролазе путеви и саобраћајнице према Дубровнику, Сарајеву, Ужицу, Жабљаку итд.

У Средњем вијеку гораждански крај је спадао под Србско царство којим је управљала светородна династија Немањића. Управо су они зидали православне манастире и описмењавали становништво. Касније у 15. стољећу у ове крајеве долазе Турци који су покоравали све хришћанске земље, па тако и Србију и Босну... те у својим крвавим походима ишли све до Беча.

Управо су Османлије донијеле у ове крајеве исламску религију и градили џамије, спроводили терор и страховладу највиших размјера, што је довело до буна и устанака, а често и до миграција становништва на сјевер и запад Балкана. Званично Горажде 1465. године долази под турску власт и административно је спадао под Херцеговачки санџак, односо Фочански кадилук (општина). Турци су насилно потурчавали србски живаљ у овом крају.

Послије Берлинског конгреса јула 1878. године, читава Босна и Херцеговина је потпала под управу Бечког двора, па тако и Горажде. Саграђена је и касарна. Аустроугарске власти су биле непријатељски настројене према православним и исламизованим Србима, што је довело до појаве револуционаре огранизације "Млада Босна", почетком 20. стољећа.

У Првом свјетском рату доста Срба који су били мобилисани прелазили су на страну Војске Краљевине Србије и у црногорску војску. Много Срба цивила који су остајали својим кућама били су интернирани широм Аустроугарске у концентрационе логоре: Арад, Нежидер, Јиндриховице, Броумов, Добој, Болдогасоњ итд. Септембра 1918. године војници Краљевине Србије су након пробоја Македонског фронта ослободили и Горажде и читаву БиХ.

У новоствореној јужнославенској држави Горажде је спадало под Дринску бановину. Тада је град доживо економски процват и културни напредак.

Касније 6. априла 1941. године Силе осовине су напале југославенску краљевину и раскомадали је, а гораждански крај је потпао под усташку НДХ. Направљен је нови геноцид, јер су и хрватски и муслимански наци-фашисти билеиу служби истребљења Срба, Јевреја и Рома на том подручију. Били су под надлежности Трећег Рајха и борили се на страни Хитлерове коалиције

О злочинима током Другог свјетског рата након 1945. године се није смјело причати јавно, јер су комунистичке власти сматрале да то нарушава братство и једниство јужнославенских народа, темеље на којима је сазидана Брозова Југославија. Био је то идеал у који су само наивни Срби вјеровали.

У социјалистичкој Југославији Горажде опет добија на значају и развија се индустрија, али и туризам и спорт у овом граду. 

Према попису становништва из 1991. године Горажде је имало нешто више од 37.000 житеља, док су муслимани имали релативну већину са 56%, а Срби око 40% становника. 

НЕПОСРЕДНО ПРИЈЕ РАТА

Екстремистичка муслиманска Странка Демократске Акције је 16. фебруара 1992. године одржала у Вишеграду (удаљено 38 км источно од Горажда) велики скуп на коме је дошло око 50.000 присталица са подручја Босне, Рашке, Херцеговине, Црне Горе и Косова и Метохије, на коме су муслиманске вође дефинисале своје циљеве, гдје нису презали да јавно прокламују своје иредентитичке циљеве и независтност од остатка СФРЈ.

Уз све то речено је да начин да се до тог циља дође може бити и рат. Два мјесеца касније сличан скуп је одржан у Фочи, гдје је дошао и лично Алија Изетбеговић.

Један од митинга у Фочи почетком 1990-их

Почетком 1992. године из дана у дан тензије између Срба и муслимана у Горажду расту, јер су екстремистички кругови подстицали провокације и отворено пријетили србском становништву прогроном и исељавањем, што је код Срба будило аветна сјећања на усташку НДХ. 

У Горажду је почетком 1992. формиран обласни одред паравојне формације "Зелене беретке", чији је циљ био застрашивање Срба. Селекција за улазак у паравојне формације није била професионална јер су примани ликови са маргине друштва: алкохоличари, пробисвијети, коцкари, убице, силеџије... заправо они који су имали проблем са законом.

Са свих јавних и руководећих функција у Горажду су смјењени Срби, а довели су екстремно задојене муслимане. Полиција је већ била под контролом припадника СДА... а у самом граду су постављене барикаде и пунктови гдје се контролисао улаз-излаз у град и редовно претресање искључиво Срба, уз обавезна психо-физичка малтретирања и пљачку. 

Одговорност за овакво стање припада муслиманским функционерима као што су: Хаџо Ефендић, Ријад Рашчић, Енвер Боровина, Хаша Куљух, Фехим Плех, Кемо Челик, Хасан Тарфо, Ибро Меркез и др.

РАТНИ ЗЛОЧИНИ

Муслиманске паравојне формације су већ од краја априла 1992. године кренуле да незаконито упадају горажданским Србима у станове и куће, гдје се често дешавало да власнике стана истјерају на улицу. Муслимански цивили су често своје комшије Србе каменовали без икаквих санкција. Православни свештеник је имао забрану вршења вјерског обреда опјела и био под даноноћном присмотром.

Ткз. Ратно предсједништво општине Горажде формирано почетком маја 1992. године на челу са Хаџом Ефендићем, док су остали чланови тог Предсједништва били искључиво чланови СДА. Тако да су они господарили животом и смрти свих становника у Горажду. 

Формиран је и ткз. Преки суд од овог злочиначког удружења, тако што су накнадно по убиствима и отимачини издавали пресуде. Функцију предсједника овог преког суда добио је Кемо Ђулиман, који је написао накнадне (измишљене) пресуде за најмање 100 Срба цивила.

Ибро Меркез, је бивши начелник СУП Горажде, који је раздвојио полицију на муслиманску и србску… а у резервни састав полиције Меркез је увукао све екстремисте, криминалце и олош (талог људског друштва), који су без поговора извршавали све што је Хаџо Ефендић замислио.

Муслиманске паравојне формације су од маја до октобра 1992. године спалили, опљачали и уништили 32 србска села од 33 колико их је било у општини Горажде, што значи 97 процената.

Уништено је: Борак Брдо, Грабовица, Доња Сопотница, Горња Сопотница, Јелах, Јабука, Црвљивац, Пијевац, Горње Село, Уштановићи, Коњибаба, Остружно, Илино, Храњен, Трешњица, Горња Брда, Завршје, Мирлићи, Тупачићи, Марковићи, Буквица, Боговоићи, Мирушићи, Роповићи, Црнци, Некопи, Башабулићи, Подкозара, Бучје, Вучетићи, Ораховице и Колијевке.

Једино село које није уништено су Шашићи.

Поред србских села и у национално мјешовитим селима куће и имовина Срба је уништавана и пљачкана. Процењује се да је најмање 1.500 србских домова у општини Горажде уништено.

Муслиманска (пара)војска тј. радикални исламисти су током 1992-1994 у општини Горажде уништавали православне цркве, као и гробља, јер су хтјели да униште све споменике, културна добра тј. доказе о вишевјековном постојању Срба на том простору. 

Тако је 10. септембра 1992. године запаљена православна црква Светог Ђорђа у Доњој Сопотници, коју је 1446. године подигао србски феудалац Херцег Стјепан. Сама црква је имала статус споменика од изузетног значаја за народ Босне и Херцеговине, јер је ту између осталог радила прва штампарија на Балкану од 1521. године. Ово је учинио Исмет Куловић из села Копачи, уз помоћ Меха Дрљавића, такође из Копача.

У децембру 1992. муслимански екстремисти које је предводио Амер Каменица у селу Јабука порушли су многе надгробне споменике на православном гробљу.

Такође треба споменити да су муслиманске јединице из Горажда у борбама када би се видјело да ће изгубити положаје често користиле бојне отрове, што према Женевским конвенцијама о рату није дозвољено.

ИМЕНА УБИЈЕНИХ ЦИВИЛА

1.     Душан Николић, заклан 3. маја 1992. у насељу Витковићи
2.     Брано Николић, заклан 3. маја 1992. у насељу Витковићи
3.     Рајко Кушић, убијен 5. маја 1992. у насељу Витковићи
4.     Јованка Лабус, убијена 5. маја 1992. у насељу Витковићи
5.     Мирко Лабус, убијен 5. маја 1992. у насељу Витковићи
6.     Илија Влашки, заклан 14. маја 1992. у насељу Баћићи
7.     Буде Уљар,заклан убијен 15. маја 1992. у селу Борак Брдо
8.     Перо Пантовић, убијен 15. маја 1992. у селу Брдо
9.     Милош Дрекало, убијен 15. маја 1992. у селу Брдо
10.     Мишо Јевђевић, стријељан 16. маја 1992. у насељу Махала
11.     Миленко М. Јевђевић, стријељан 16. маја 1992. у насељу Махала
12.     Милан Спаић, убијен 22. маја 1992. у насељу Обарак
13.     Мила Спаић, убијена 22. маја 1992. у насељу Обарак
14.     Петко Стојановић, убијен 1992. убијен у Горажду
15.     син Петка Стојановића, убијен 1992. у Горажду
16.     Стојан Вуковић, убијен 22. јуна 1992. у насељу Биговићи
17.     Живко Марковић, убијен 22. јуна 1992. у насељу Биговићи
18.     Дванаест чланова породице Вукашиновић, убијено средином 1992. у Буквици
19.     Сава Вукадин, убијен средином 1992. у селу Осјечани, засеок Смреке
20.     Никола Вукадин, убијен средином 1992. у селу Осјечани, засеок Смреке
21.     Буде Вукадин, убијен средином 1992. у селу Осјечани
22.     Милка Вукадин, жива запаљена у кући средином 1992. у селу Осјечани.
23.     Вукосава Нешковић, жива запаљена у кући средином 1992. у селу Осјечани
24.     Миланко Нешковић, убијен средином 1992. у селу Осјечани
25.     Лазар Гавриловић (92), убијен средином 1992. у селу Црвљице
26.     Јован Л. Гавриловић, убијен средином 1992. у селу Црвљице
27.     Ранка Пајовић, убијена средином 1992. у селу Пијевац
28.     жена са презименом Пешић, убијена средином 1992. у селу Пијевац
29.     Љубоје Јовановић, убијен средином 1992. у селу Гламоч
30.     Недјељко Јовановић, убијен средином 1992. у селу Гламоч
31.     Илија Гладанац, заклан у кући средином 1992. у селу Борак Брдо
32.     Анђелка Терзић, убијена средином 1992. у селу Грабовица
33.     Новица Делић, из Црквине, убијен средином 1992. у логору Мравињац
34.     Нико Делић, из Црквине, убијен средином 1992. у логору Мравињац
35.     Јово Делић, из Црквине, убијен средином 1992. у логору Мравињац
36.     Радивоје Делић, из Црквине, убијен средином 1992. у логору Мравињац
37.     Драган Делић, из Црквине, убијен средином 1992. у логору Мравињац
38.     Угљеша Жмукић, из Црквине, убијен средином 1992. у логору Мравињац
39.     Никола Жмукић, из Црквине, убијен средином 1992. у логору Мравињац
40.     Милутин Пејовић, из Црквине, убијен средином 1992. у логору Мравињац
41.     Љубо Матовић, из Црквине, убијен средином 1992. у логору Мравињац
42.     Перо Шерказ, из Црквине, убијен средином 1992. у логору Мравињац
43.     Дејан Јагодић, убијен средином 1992. у логору Мравињац
44.     супруга Дејана Јагодића, убијена средином 1992. у логору Мравињац
45.     Миља Вукадин, из села Осјечани, убијен средином 1992. у логору Мравињац
46.     Гојко Симовић, из Сарајева, убијен средином 1992. у Шашићима
47.     Апостолов Тодор, из зграде бр. 12 у Ул. Санџачких бригада, одведен јула 1992. године и убијен у насељу Махала код џамије,
48.     Вајагић Милан, из Ул. Санџачких бригада 12, одведен јула 1992. године и убијен у насељу Махала код џамије,
49.     Вајагић Стево, из Ул. Санџачких бригада бр. 12, одведен јула 1992. године и убијен у насељу Махала код џамије,
50.     Вукомановић Растко, из Горажда убијен када је Јусић Јаско априла 1994. године, разјарен што је стан у који је дошао да се усели затекао запаљен, а речено му да је то урадила власница стана (мада су то урадили муслимани), отишао у кућу Недимовића у Ул. Моше Пијаде бр. 62 и пуцао по Србима који су полегали по земљи или бежали,
51.     Вуковић Ковиљка, стара 65 година, из Ул. Првог маја, у другој половини 1993. године, изведена је ноћу из стана и убијена неким чврстим предметом, а затим је њено тело бачено у Дрину (на обали су оставили њену ташну, покушавајући да инсценирају самоубиство),
52.     Вуковић Крста, из Ул. Санџачких бригада бр. 12 одведен јула 1992. године и убијен у насељу Махала код џамије,
53.     Даниловић Зора, стара 50 година, у првој половини 1994. године бачена са терасе петог спрата зграде у Ул. Мира Шекарића,
54.     Ђокић Милисав, из села Иловача - насеље Некопи, у априлу 1992. године су га убили наоружани муслимани,
55.     Ђоковић Бранислав, стар 40 година, у првој половини 1994. године су га у гаражи поред Дрине убили муслимански војници, припадници јединице Ахмета Сејдића (леш нађен у Дрини),
56.     Ђоковић Иво, стар 65 година из Ул. Маршала Тита, првој половини 1994. године су га убили муслимански војници припадници јединице Ахмета Сејдића. Леш је нађен у Дрини,
57.     Здјелар Милан и његова супруга, из Ул. Маршала Тита бр. 36,
58.     Здјелар Боја, из Ул. Маршала Тита бр. 36, маја 1992. године пронађен је њен леш на коме је било 9 прострелних рана и убод ножем на врату. Када је сахрањивана, присутни муслимански полицајац је рекао да је и Бојин муж Милан "отпловио" низ Дрину,
59.     Игњатовић Десанка, тешко рањена ноћу између 17. и 18. априла 1994. године, када су у кућу породице Чарапић у којој је било више Срба, насилно ушла два муслиманска наоружана војника и пуцала у њих. Десанка је од задобијених повреда касније умрла,
60.     Ивановић Срећко, стар 65 година, убијен у свом стану у Ул. Првог маја у Горажду 1.12.1992. године, тако што му је неким тупим предметом разбијена лобања,
61.     Иветић Трифун, из Ул. Првог маја, убијени у првој половини 1994. године, нађен мртав у стану,
62.      и његова жена Богданка, из Ул. Првог маја, убијени у првој половини 1994. године, нађена мртва у стану,
63.     Јакшић Миља, из Ул. Санџачких бригада, супруга Стојана Јакшића, нађена у 1993. години мртва у Дрини,
64.     Јакшић Раде, из зграде у Ул. Санџачких бригада бр. 12, одведен јула 1992. године и убијен у насељу Махала код џамије,
65.     Јакшић Стјепан, из ул. Санџачких бригада бр. 12, одведен јула 1992. године и убијен у насељу Махала код џамије,
66.     Јанковић Стојан, из Горажда, средином 1992. године у Горажду га је убио непознати муслимански снајпериста док је прелазио преко једне чистине да би се снабдео водом,
67.     Јевтовић Тома, убијен у првој половини 1994. године испред зграде у Ул. Првог маја у којој су становали,
68.     Јевтовић Богданка, убијена у првој половини 1994. године испред зграде у Ул. Првог маја у којој су становали,
69.     Комленовић Драган, стар око 40 година, одведен средином 1992. године и касније убијен,
70.     Комленовић Славо, стар око 45 година, одведен средином 1992. године и убијен у насељу Махала код џамије,
71.     Ковач Здравко, 26. маја 1992. године, након претреса његовог стана у Ул. Санџачких бригада бр. 18, наоружани муслимански војници и полицајци одвели су га у непознатом правцу, а касније се причало да је задављен жицом и бачен у Дрину,
72.     Лазовић Милан, из Ул. Санџачких бригада 12, из куће га је 13. јула 1992. године одвела муслиманска милиција, а касније његова супруга о њему није ништа сазнала, па претпоставља да је убијен, као и многи други, у насељу Махала код џамије,
73.     Лаковић Бранко, из Горажда, средином априла 1994. године муслимански војници су га, заједно са супругом Љубицом, истерали из стана и упутили га преко моста на леву обалу Дрине, а затим пуцали и тешко га ранили и са моста бацили у реку, док је његова супруга успела да побегне на другу обалу,
74.     Леовац Душан, стар 63 године, из Ул. Ксеније Танасковић, одведен у јулу 1992. године и убијен у насељу Махала код џамије,
75.     Лујић Бранко, стар око 53 године, наставник физичког васпитања, из Ул. Омладинске у Горажду у јуну 1992. године га је муслимански полицајац Хоџић Шефка одвео и после мучења у просторијама СУП-а је убијен,
76.     Маринковић Раде из Ул. Расадник у Горажду,
77.     Маринковић Анђа из Ул. Расадник у Горажду,
78.     Марковић Деса из Горажда, стара 60 година, убијена ноћу између 17. и 18. априла 1994. године, када су у кућу породице Чарапић у којој је било више Срба, насилно ушла два наоружана муслиманска војника и пуцала у њу,
79.     Михајловић Милан, стар око 30 година, 4. маја 1992. године одведен из колоније "Први мај", претпоставља се да је убијен и бачен у Дрину,
80.     Миловић Данило, из Горажда, јула 1992. године одведен и убијен у насељу Махала код џамије,
81.     Митрановић Слободанка, стара 83 године из Ул. Маршала Тита, убијена у првој половини 1994. године,њен леш нађен у Дрини,
82.     Мутлак Милош, из Горажда, убијен средином 1992. године, његово тело бачено у Дрину,
83.     Нерић Кова, неутврђеног дана 1993. године у Горажду, Колонија "Први мај", у њеном стану су је задавили муслимански полицајци, њено тело је нађено у Дрини,
84.     Нешковић Новица, стар 90 година, непокретан, жив запаљен у својој кући у Горажду,
85.     Николић Брана, старица, 17. јула 1992. године су је на степеницама зграде у Ул. Санџачких бригада бр. 18 ватреним оружјем убили муслимански војници, међу којима је био и син учитеља Селимовић Шефка,
86.     Пајовић Ранко, из Горажда, убијен тако што су му муслиманска деца камењен стукла главу, као змији,
87.     Перовић Зора, бачена са четвртог спрата,
88.     Шорак Зоран, из зграда у Ул. Санџачких бригада бр. 12, одведен јула 1992. године и убијен у насељу Махала код џамије,
89.     Стојановић Марјан, убијен ватреним оружјем 17. јула 1992. године у стану у Ул. Санџачких бригада бр.18 муслимански војници
90.     Стојановић Ковиљка, убијена ватреним оружјем 17. јула 1992. године у стану у Ул. Санџачких бригада бр.18 муслимански војници
91.     син учитеља Селимовић Шефка,
92.     Стојановић Угљеша из Ул. Првог маја бр. 15, 13. јула 1992. године одведен, претпоставља се да је убијен и његово тело бачено у Дрину (река је избацила леш који личи на њега),
93.     Хелета Милко 4. маја 1992. године у насељу Површнице у Горажду убили га муслимански војници,
94.     Хелета Миладин, 4. маја 1992. године у насељу Површнице у Горажду убили га муслимански војници,
95.     Чарапић Анђа, из Бучја, рођена 1939. године, од оца Милована, умрла од исцрпљености и гласи у полицијском затвору у Горажду ,
96.     Чарапић Даринка, стара 83 године, запаљена у кући у Ул. Санџачких бригада,
97.     Чарапић Драго, из Бучја, стар око 68 година, од оца Миће, умро од исцрпљености и глади у полицијском затвору у Горажду,
98.     Чарапић Душан, из Бучја, рођен 1932. године, од оца Остоје, умро од исцрпљеноти и глади у полицијском затвору у Горажду,
99.     Чарапић Јован, из Бучја, у јулу 1992. године на Требешком брду, муслимански војници, припадници јединице Сејдић Ахмета, су га тешко мучили и од задобијених повреда је умро,
100.     Чарапић Радоје, из Бучја, од оца Милена, стар 21 годину, у првој половини 1994. године су га муслимански војници, припадници јединице Сејдић Ахмета убили клањем, леш нађен у Дрини.

ИМЕНА УБИЈЕНИХ И ЗАРОБЉЕНИХ ВОЈНИКА

Муслимански бојовници су поред Срба цивила убијали и ратне заробљенике, односно припаднике Војске Републике Србске.  

Група муслиманских бојовника под командом Заима Имамовића је 24. аугуста 1992. на Троврху изнад Горажда заробила осморицу припадника србске Територијалне одбране и потом их убила. Међу њима су:

1.     Бошко Ласица, из Горажда
2.     Ђоко Ласица , из Горажда
3.     Чех Његош, из Горажда
4.     Којо Вуковић, из Горажда
5.     Буде Тодоровић, из Горажда
6.     Бране Тодоровић, из Горажда
7.     Тика Радовић, из Горажда
8.     Рато Клачар, из Горажда

Припадници србске Територијалне одбране 16. септембра 1992. године је у Меремишју упала у зајседу према Вишеграду, када их је заробила група под командом Ахмета Сејдића. Ту су заробљени, а послије и убијени четворица војника:

1.     Слободан Тансковић
2.     Љубинко Давидовић
3.     НН лице
4.     НН лице

Поред тога, 21. јануара 1993. године заробљена је на превару група од 25 војника србске војске у Босни и Херцеговини и то од стране групе којом је командовао Ахмет Сејдић, у мјесту Долови, општина Рудо. Тада су заробљени:

1.     Арсић Љубинко, из Рудог
2.     Арсић Бранко, из Рудог
3.     Пајевић Славко, из Рудог
4.     Јовановић Ранко, из Рудог
5.     Чолаковић Чедо, из Рудог
6.     Станишић Томислав, из Рудог
7.     Томић Јован, из Рудог
8.     Томић Владо, из Рудог
9.     Ћуповић Милорад, из Рудог
10.     Топаловић Радивоје, из Рудог
11.     Кубуровић Петар, из Рудог
12.     Ђуровић Милован, из Рудог
13.     Ћуповић Ђорђе, из Рудог
14.     Ступић Гојко, из Рудог
15.     Станишић Радоје, из Рудог
16.     Газдић Жељко, из Рудог
17.     Виларет Милисав, из Рудог
18.     Симић Милосав, из Рудог
19.     Симић Десимир, из Рудог
20.     Стјепановић Зоран, из Рудог
21.     Сјеповић Владимир, из Рудог
22.     Дробњак Илија, из Рудог
23.     Спајић Радован, из Рудог
24.     Богојевић Радован, из Рудог
25.     Богдановић Зоран, из Ариља.

Ахмет Сејдић је заробљене србске војнике натерао да иду кроз тунел гдје било мина. Тако су два војника тешко рањена. Спроведени су у Рудо, а 26. јануара 1993. су пребачени у Горажде у логор некадашње сарајевске испоставе "ЗОИЛ". Ту су остали све до октобра 1994. године, када су размјењени.

Злочинац са именом: Хаџо Ефендић

ИМЕНА ЗЛОЧИНАЦА

Навешћемо и имена злочинаца са овог подручја који су горажданским Србима учинили злодјела било кроз убиства, пљачке, силовања, киднаповања, палеж и сл. Нека имена су већ горе наведена.

1. Хаџо Ефендић, прије рата предсједник Општине Горажде, као члан странке СДА, а у вријеме рата предсједник ткз. Ратног предсједништва општне Горажде. Био је не само налогодавац већине тих злочина над Србима, већ и упознат са свиме што се дешавало у општини.
2.     Ријад Рашчић, из Горажда, економиста, замјеник предсједника СДА и члан муслиманског Ратног председништва у Горажду.
3.     Енвер Боровина, из Горажда, рођен у Устиколини, по занимању ветеринар, члан Ратног председништва.
4.     Хаша Куљух, из Горажда, економиста, начелник Одељења за привреду Горажда, члан Ратног председништва у Горажду и замјеница Хаџе Ефендића
5.     Фехим Плех, из Горажда, правник, раније секретар општине Горажде, члан муслиманског Ратног председништва у Горажду,
6.     Кемо Челик, функционер СДА у Горажду
7.     Хасан Тарфо, функционер СДА у Горажду
8.     Кемо Ђулиман, предсједник ткз. Преког суда, који је након убиства Срба издавао лажне пресуде за кривицу.
9.     Ибро Меркез, бивши начелник СУП-а Горажде, организатор "резервне милиције", извршилац одлука муслиманског Ратног председништва у Горажду,
10.     Хасан Хреља, муслимански војник.
11.     Обарчанин Азем, зв. "Ћаза", из Горажда (Врањска Махала),
12.     Канлић Сејо из Горажда, инспектор у општини,
13.     Пита Един, из Горажда, радник предузећа "Побједа" у Горажду,
14.     Чељо, зв. "Како".
15.     муслимански војник са презименом Куле
16.     муслимански војник са презименом  Безгроб
17.     Сејдић Ахмет, из Вишеграда, командант муслиманске бригаде из Вишеграда,
18.     Алић, муслимански војник,
19.     Авдо, муслимански војник,
20.     Шеховић, полицијски иследник
21.     Боровац, стражар у затвору у Команди града Горажда.
22.     Бујак Сенад из Горажда, муслимански војник.
23.     Беко, муслимански војник из Вишеграда,
24.     Кустирица, муслимански војник,
25.     Беримац Анел из Вишеграда, муслимански војник.
26.     Ибро Чаушевић, предсједник Црвеног крста у Горажду
27.     Шефко Хоџић , припадник полиције у Горажду
28.     Саша Драгаш, припадник СУП-а Горажде
29.     Клово Изет, припадник СУП-а Горажде,
30.     Борчак Нузур, припадник СУП-а Горажде
31.     Субашић, припадник СУП-а Горажде.
32.     Обрчанин Азем, из Горажда,
33.     Јусић Јаско, из Хубијера код Горажда
34.     Косо Рамиз, муслимански војник.
35.     Мурат Поповић, муслимански војник из насеља Витковићи
36.     Осман Субашић, из Фоче
37.     Џебо Самир, полицијски инспектор из Горажда,
38.     Ђаковић Менсур полицијски инспектор из Горажда.
39.     "Мидо", син Ерака Омера из Калца, муслимански војник,
40.     "Лико", други син Ерака Омера из Калца, муслимански војник,
41.     Пештек Мујо, из села Локарица, муслимански војник,
42.     Субашић Осман, муслимански војни старешина,
43.     Џамбеновић Дино, из села Милијен код Чајнича.
44.     Јусић Јаско, из Хубијера код Горажда,
45.     Обарчанин Азем из Горажда,
46.     Поздер из Врањске махале у Горажду, син Наиле Поздер.
47.     Хасанагић Апко,из Горажда,муслимански војник,
48.     Обарчанин Ћазим,из Горажда,муслимански војник,
49.     Хоџић Шефко, полицајац из Горажда.
50.     Рашчић Мемсудин, из Горажда, звани "Месо", од оца Ибрахима и мајке Хасне.
51.     Рого Салко, рођен 1952. године, од оца Муја и мајке Хаџире, стално настањен у Горажду - насеље Бачци.
52.     Рого Аљо, рођен 1956. од оца Муја и мајке Хаџире, настањен у насељу Баћци,
53.     Рого Расим, рођен 1961. од оца Муја и мајке Хаџире, настањен у насељу Баћићи,
54.     Рого Шевко, од оца Суља, настањен у насељу Баћци,
55.     Рого Мурат од оца Суља, настањен у насељу Баћци,
56.     Рого Халим, рођен 1952. од оца Суља, стално настањен у насељу Баћци,
57.     Рого Енес, рођен 1971. од оца Мурата стално настањен у насељу Баћци.
58.     Сијерчић Абдулселам, зв. "Пелам", рођен 1952.године у Горажду, од оца Садика,
59.     Рашчић Мемсудим, звани "Мемсо", од оца Ибрахима и мајке Хасне, власник забавног салона са покер-апаратима у Горажду,
60.     Теровић Самир, из Горажда, тзв. "Тера",
61.     Клово Адмир из Горажда, звани "Тајсон", од оца Сулејмана,
62.     Исламагић Сакиб из Горажда, зв. "Киме", и
63.     Имшировић Ибришим, из Горажда.
64.     Чељо Изудин, из Горажда, звани "Бели",
65.     Чељо Сабахудин, из Горажда, звани "Црни",
66.     Живојевић Мурис, из Горажда
67.     Рамовић Мемсо, из Горажда.
68.     Дрљевић Мехо, из села Копача, заселак Зидине, командант батаљона у Горажданској муслиманској бригади.
69.     Турковић Енес, командант батаљона у Горажданској муслиманској бригади.
70.     Златић Мустафа, командант муслиманске војне јединице, стар око 40 година, прије рата био превозник,
71.     Субашић Осман, из Фоче, муслимански војни старјешина.
72.     Абдуселам Сијерчић Пелам командант муслиманске 31. Дринске бригаде

ПОСЉЕДИЦЕ

Врховни штаб Армије босанско-херцеговичких Срба у априлу 1994. године покренуло операцију за ослобађање Горажда под кодним именом "Звијезда 94" у коме су учествовали дијелови Херцеговачког и Дринског корпуса, са 13.000 војника, а неке јединице Сарајевско-романијског корпуса су били у позадини...

Циљ био ослободити тај епицентар злочиначких акција и натјерати муслиманско руководство на преговоре. Командант србских снага на том потезу био је генерал ВРС Радован Грубач, командант Херцеговачког корпуса.

Акција је успјешно вођена и муслиманске линије су брзо пробијене, завладала им је паника, а србски јуришници су били надомак успјешне побједе, када се изненада умјешао НАТО пакт који је страховито бомбардовао положаје ВРС неколико дана и акција је заустављена.

Током 3.5 годишњег грађанско-вјерског рата у БиХ 1990-их на подручју општине Горажде начињен је ланац злочина према Србима који јасно указују на геноцидне намјере муслиманског руководства у Сарајеву, гдје су локални шерифи били само извршиоци. Циљ је био да се цијели тај простор очисти тако да се Сарајево споји са Рашком области тј. Санџаком и послије Косметом у ткз. Зеленој трансфезали.

Некон потписаног Дејтонског мировог уговора 21. новембра 1995. године у америчкој савезној држави Охајо, престале су ратне операције у Босни и Херцеговини, а БиХ је подијељена на два ентитета: Република Србска и Федерација... па је највећи дио општине Горажде остао у Федерацији. 

ГОДИНАМА КАСНИЈЕ

Због свог успјешно извршеног задатка: етничко чишћење, Хаџо Ефендић је награђен са дипломатским мјестом у Министарству спољних послова. Постао је амбасадор БиХ у Бечу.

Оваква сулуда политика је довела до тога да се врло мали број пријератних становника Горажда србске националности врати у свој град, који је насељен са муслиманским избјеглицама из Подриња.

Парастос на Троврху изнад Горажда

Гораждански Срби немају право чак ни на сјећање. Речено им је да православни обреди, тј. парастоси за горажданске мученике изазивају "непријатна осјећања" код муслимана. Тако да се парастоси одржавају искључиво у околним селима уз пратњу полиције.

ЗАКЉУЧАК

Ратна злодјела у општини Горажде су само једна карика геноцидног ланца који се обрушио на Србе током посљедње деценије 20. вијека од стране муслиманских екстремиста, које су предводили вође милитантне странке СДА: Алија Изетбеговић, Ејуп Ганић и Харис Силајџић.

Њихов циљ је био етнички и вјерски чиста држава: Република Босна и Херцеговина, по моделу Алијине Исламске Декларације, написана још 1971. године, због чега је и сам Изетбеговић хапшен и утамничен. У том науму имали су подршку свих друштвених слојева муслиманског друштва.

Радикални исламизам раних деведесетих година у БиХ се може објаснити тако што муслиманско друштво никада није прошло кроз процес дефашистизације и денацификације након Другог свјетког рата, као што је то било у Италији и Њемачкој. Њихови преци су скривали своју мрачну прошлост и учешће у геноциду. На потомке су пренијели антијугославенска осјећања и србомржњу. С друге стране, Брозов режим је гајио лажно братство и јединство, идеал у који су само наивни Срби вјеровали.

С обзиром да су Срби у читавој западној хемисфери оцењени као главни и једини кривци за ратове на бившем југославенском простору деведесетих година 20. стољећа, тешко је вјеровати да ће ико од злочинаца одговарати за оваква недјела... јер би се у том случају размотало клупко удруженог ЗЛОЧИНАЧКОГ ПОДУХВАТА и промјенио би се карактер и мозаик грађанско-вјерског рата у БиХ. Тиме би и у међународној заједници било проблема јер су и њихови функционери умјешани у такве прљаве и погане радње.