Злочин у Вучиловцу је назив за ужасно ратно злодјело које су извршиле хрватске и муслиманске снаге почетком деведесетих година на сјеверу Босне током разбијања Југославије и ратова на тлу исте.
Средином децембра 1992. године јединице регуларне Војске Републике Хрватске су потпомогнуте локалним одредима ткз. Хрватског Вијећа Одбране упале у ово село које је насељено искључиво србским становништвом, те извршили погром великих размјера. Цивили претежно старије доби су убијани и малтретирани, жене и дјевојке силоване... док је њихова имовина паљена и пљачкана. Према каснијим извјештајима надлежних органа најмање 25 Срба је настрадало.
Агресори су тог дана дошли из правца Орашја, а Вучиловац је имало само групу чету бранилаца од 24 припадника Челниначке бригаде, који су сви убијени, углавном и обезглављени.
Вучиловац са својих 260 домаћинстава је сравњен са земљом, односно куће и помоћни објекти су уништавани и рушени, са циљем да се прогнани Срби више немају гдје вратити.
Када је завршен босанско-херцеговачки рат крајем 1995. године Вучиловац је остао у Србској Републици БиХ.
Међународни суд правде за бившу Југославију у Хагу је одбио да процесуира злочине над цивилима у Вучиловцу, док Тужилаштво и Државни суд Босне и Херцеговине најмерно врше опструкцију над предметима у којима су жртве србске националности. Тиме се покушава сачувати доктртина да су само Срби једини кривци за ратове на јужнославенском простору у посљедњој деценији 20. стољећа.
ПРЕТХОДНИЦА
Југославија је била федеративна држава састављена од шест република: СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија... с тим да је СР Србија имала двије покрјине: АП Војводина и САП Косово и Метохија. И СФРЈ и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живили од Вардара па до Триглава и од Ђердапа до Јадрана.
Југославенска федерација 1974-1992
Друштвено-економско уређење је био социјализам, односно диктарура пролетеријата и радничко самоуправљање. Политички систем је био једнопартијски, односно владао је Савез Комуниста.
Устав Југославије од 1974. године донио је децентрализацију земље, која је омогућила сепаратистичким снагама прво у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији западног Балкана, а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат.
ЈНА је створена на традицији Титових партизана
Савезна скупштина августа 1989. године доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замјењује вишепартијски систем почетком наредне године. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.
Савеза Комуниста Југославије се распада 23. јануара 1990. на чувеном XIV конгресу у београдском Сава Центру, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе. У то вријеме, Њемачка је била уједињена, а "гвоздена завјеса" је у земљама Варшавског пакта већ била пробијена и на дјелу су отпочеле ткз. Обојене револуције.
Југославенска шесторка мистерије
Словеначка делегација напушта засједање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен у питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је након 45 година прекинута владавина комуниста у Југославији.
Заправо тада је друга јужнославенска држава озбиљно нагрижена унутрашњим сепаратизмима, који су врло брзо добили велику помоћ спољних фактора, прије свега: Ватикана, Европске Уније и САД. Касније исламских земаља сјеверне Африке, Блиског и Средњег Истока. Њихов циљ је био убацивање радикалних исламиста у Европу и ширење Ислама.
Ситуација у Босни и Херцеговини
Босна и Херцеговина је централна република СФР Југославије, у којој су живјели Срби, муслимани и Хрвати, заједно са националним мањинама.
Дана 18. новембра 1990. одржани су први вишестраначки избори након Другог свјетског рата. Власт је формирана од странака антикомунистичке коалиције: СДА, СДС и ХДЗ. Народни посланик који је добио највише гласова је Фикрет Абдић (47,4%), успјешан привредник из Велике Кладуше, али је он склоњен у страну од муслиманских екстремиста због тога што није желио рат, нити сукобе са Србима. Уствари, он је био само мамац бирачима на изборима.
Тако је предсједник Предсједништва БиХ постао Алија Изетбеговић, пријератни робијаш и аутор чувене шовинистичке "Исламске декларације". Предсједник Народне скупштине постао је Момчило Крајишник из странке СДС, а Хрват Јуре Преливан премијер Владе. Ова коалиција је издржала 15 мејсеци. Урушила се на почетку ратних збивања априла 1992. године.
Водећи чланови муслиманске Странке Демократске Акције: Алија Изетбеговић, Ејуп Ганић, Харис Силајџић и др. су још средином 1991. године донијели одлуку да не желе Босну и Херцеговину у Југославији, односно да желе независну БиХ. Ту су се планови странака СДА и ХДЗ поклапали, али су обије странке жељеле да имају етнички и вјерски чисту државу. Односно Хрвати су жељели БиХ да припоје Хрватској, а муслимани радикалну исламску републику.
Куљић (ХДЗ), Караџић (СДС) и Изетбеговић (СДА)
Идеју о независној Босни и Херцеговини су свакако ширили и медији. Још октобра 1991. године у сарајевским новинама појављивале су се отворене пријетње србском народу. Између осталог најављивано је обнављање тзв. Ханџар дивизије, фашистичке јединице која је 1941-1945 починила стравичне злочине над Србима у Независној Држави Хрватској. Ту формацију су чинли углавном муслимани. Иначе, усташка злодјела у Босни и Херцеговини су досегнула свој врхунац у мјестима као што су: Пребиловци, Дракулић, Билећа, Гацко, Доња Градина, Купрес, Драксенић...
У августу 1991. почиње организовано наоружавање муслимана и Хрвата у БиХ које је ишло преко странака СДА и ХДЗ, са циљем напада на Југословенску Народну Армију. Наредног мјесеца почело је оснивање мјесних одбора паравојне формације "Зелене беретке" и "Патриотске лиге". У Мостару је у другој половини 1991. било пуно припадника ЈНА, који су долазили из Хрватске (Далмација и Дубровачки рејон), одакле су били протјерани или повучени. Касније су отишли у Ужице (СР Србија).
Прваци ХДЗ у Грудама 18. новембра 1991. проглашавају Херцег-Босну, хрватску парадржаву на тлу БиХ. Она је постојала током рата и циљ је био да се цијела БиХ интегрише у Хрватску, односно да се обнови НДХ. Имали су константно помоћ званичног Загреба и Туђмановог режима.
Почетком 1992. тачније 9. јануара србски посланици у Сарајеву проглашавају Републику србског народа у БиХ, као одговор на муслиманске и хрватске пријетње односно Срби желе да остану да живе у Југославији. Седам недјеља касније, организован је референдум о одвајању Босне и Херцеговине од СФРЈ, где је 62,4% бирача гласало за независност, што је недовољно да се сматра важећим. Ипак, земље ЕУ и САД им признају то.
У Лисабону су 23. фебруара представници муслимана, Срба и Хрвата у БиХ потписали чувени Кутиљеров споразум како би се зауставио рат... међутим, десет дана касније Алија Изетбеговић повлачи потпис на наговор Ворена Цимермана америчког амбасадора у Југославији и то послије 10 дана.
Жозе Кутљеро из Португала
У Сарајеву су 1. марта припадници "Зелених беретки", које предводи криминалац Рамиз Делалић Ћело, пуцали на србске сватове на Башчаршији и убили младожењиног оца Николу Гардовића, а свештеника Раденка Миковића ранили. То је био догађај који је најавио крвави рат деведесетих, а то је био и један од повода да се распадне још увјек мјешовита полиција. У западним медијима овај догађај је лажиран, тј. реченео је да су Срби наводно пуцали на муслиманске сватове.
Након тога, усљедилили су бројни напади на србска мјеста у БиХ, као и припаднике ЈНА (Сијековац, Купрес, Сарајево, Тузла...). Међународни представници су били само нијеми посматрачи.
Ситуација у Вучиловцу
Србско становништво у Посавини спада у домицилно односно овдје су присутни више вијекова. У прилог томе говоре бројни културно-историјски споменици, као и духовна баштина.
Вучиловац је удаљен 15 км од града Брчко на сјеверо-запад, 36 км југоисточно од Босанског Шамца и 74 км сјеверно од Тузле.
Иако је претежно равничарски терен, овдје је најближа планина - Мајевица, која се налази јужно 65 км. Клима је умјерено-контитентална.
У далекој прошлости овај крај је био под влашћу Илира, Римљана, Острогота, Авара... касније овдје долазе и Јужни Славени који су стварали своје државе. Надирањем Турака у XV вијеку који су походили ка Средњој Европи нарушена је религијска хомогенизација, а хришћани се насилно потурчавају. Османлије су спроводиле терор и страховладу највиших размјера.
Под власт Хабзбугроваца Вучиловац и Брчко кратко долазе у XVIII стољећу, да би 1878. године читава БиХ потпала под управу Бечког двора, све до краја 1918. када је Србска војска у Првом свјетском рату ослободила ове крајеве и створена је Краљевина СХС.
Црква Светог Пантелејмона
Током Другог свјетског рата ови крајеви су били под ударом хрватско-муслиманских фашиста односно режим клеро-фашистичке Независне Државе Хрватске је истребљивао: Србе, Јеврје и Роме... као "неподобне" народе. Посље 1945. године Брозови комунисти су забрањивали јавно да се прича о злочинима над Србима, јер је то наводно нарушавало братство и јединство јужнославенских народа и народности.
Један дио мјештана је одлазио "трбухом за крухом" у иностранство на привремени рад седамдесетих и осамдесетих година 20. вијека.
На попису становништва 1991. године Вучиловац је имао 700 становника, од чега је 97% било србске националности. Углавном су живили од пољопривреде и сточарства. Имали су тридесетак фарми за узгој свиња.
ПРИЈЕ НАПАДА
Хрватско-муслиманске снаге у Босни и Херцеговини су се удружиле у прољеће 1992. године против Срба и Југославенске Народне Армије коју су називали "ћетнићка", иако је ЈНА носила тековине југославенских партизана, а амблем је био црвена петокрака.
У Посавини је чак дошло у мају мјесецу 1992. године до пресјецања западних и источних дијелова прекодринских земаља, односно Книна и Бањалуке са Београдом, а циљ је био уништење Срба који су били у обручу. Генерал Момир Талић, командант 1. Крајишког корпуса Армије босанско-херцеговачких Срба је издао наређење о покретању операције "Коридор живота" која је трајала цијело љето и рану јесен 1992. Успјешно је завршено 6. октобра 1992. када је ослобођен Босански Брод.
Хрватске снаге су биле десетковане и морале су се повући у Славонију, а муслиманске су побјегле ка Тузли.
Ткз. Хрватско Вијеће Одбране је била оружана формација Херцег-Босне, хрватске парадржаве на тлу БиХ. Они су за вријеме шестомјесечне окупације Брчког, Дервенте, Оџака, Брода... спроводили невиђени терор над Србима, тако што су им имовину конфисковали или пљачкали, а цивили су масовно одвођени у логоре. Ово су радили највише припадници 108. бригаде ХВО.
У мјесту Доњи Жабари је јуна 1992. године формиран батаљон Челниначке бригаде, под командом пуковника Петра Крчмара. Они су учестовали такође у пробоју Коридора гдје је око 20 бораца погинуло за слободу и повезивање своје отаџбине.
АГРЕСИЈА
Дана 12. децембра 1992. године хрватске снаге које су сачињавали наоружане чете ХВО и Војске Републике Хрватске су из правца Орашја уз ријеку Саву упали у села: Вучиловац и Крепшић. Иво Оршолић и Марко Блажановић су предводили борбене групе из 106. орашачке бригаде ХВО.
Село је у том моменту имало 700 становника, који су живјели у 260 домаћинстава. У нападу је Војска Републике Хрватске давала артиљеријску подршку из славонског села Подгајци.
Покољ и масовна убиства Срба су почела одмах, прво из ватреног оружја су нападачи дејствовали, а онда кога су живог ухватили убијали су хладним оружјем. Најмлађа жртва је био Бојан Лукић од 10 година живота, а најстрарија је Крста Арсенић од 86 љета.
Дивљање хрватских бојовника је трајало читав дан, док су мјештани побјегли ка Брчком. Група од 24 бранилаца ВРС, припадника једне мале чете Челиначке бригаде 1. Крајишког корпуса је изгинула бранећи село и штитећи одступницу нејачи да се извуку. Овај пут није било заробљеника јер је у питању освета преплављена са мржњом, због губитка Посавине.
Један од виновника овог крвавог пира је био Иво Вицентић звани "Коњ", који се посебно истицао у монструозним злодјелима.
О бестијалности злочина и планираног геноцида најбоље говори чињеница да су чак и православно гробље агресори преорали, а цркву потпуно срушили. Хтјели су да затиру све трагове постојања Срба на том мјесту.
СВЈЕДОЧЕЊА
Тонка Маргетић о Вучиловачком погрому казује сљедеће:
- "Убијено нам је 25 мјештана, а тијело мога мужа Маринка је обезглављено. Ово су урадили наше комшије Хрвати. Огорчена сам што су недавно пустили зликовце из Орашја на слободу, као да ништа није било...".
Заштићени свједок пред истражним органима РС је 28. августа 1995. изјавио овако:
- "...Хрвaти су у своjим сeлимa формирaли оружане jeдиницe коje су носилe ознaкe ХВО и отпочeли су сa упућивaњeм прeтњи стaновништву Вучиловцa говорeћи им дa ћe сви Срби бити протјeрaни и поубиjaни... Тaкво стaњe трajaло je свe до 12.12.1992. кaдa су у сeло Вучиловaц упaли хрвaтски воjници из сусeдних сeлa и отпочeли дa пaлe србскe кућe и убиjajу цивилно стaновништво...
Колико je мeни познaто у нaпaду je учeствовaо Иво Винцeнти ћ зв. 'Коњ' коjи сe нaрочито истицaо у убиjaњу и мaсaкрирaњу Србa зaтeчeних у Вучиловцу...".
Aнђa Микић из Вучиловцa je остaлa бeз мужa и сa троje мaлe дjeцe:
- „Моj муж Слaђaн je погинуо у 21-оj години животa. Тог дaнa сaм остaлa удовица и самохрана мајка, сa сином од три и по мjeсeцa и дjeвојчицaмa од двиje и три годинe. Успjeлa сaм дa стaсajу у људe, aли ни њимa ни мeни ниje jaсно кaко je могућe дa зa свe што je овдje нa нajкрволочниjи нaчин почињeно, остaнe бeз прeсудe“.
Жицaн Илић, један од мјештана, казује овако:
- „Учинили смо свe што смо могли , aли Тужилaштво Брчко дистриктa и дaљe опструишe што je, с обзиром нa рaзмjeрe злочинa почиjeног нaд цивилимa и воjницимa, пљaчку и потпуно рaзaрaњe сeлa о чeму постоje докaзи о починиоцимa, нeсхвaтљиво и нeприхвaтљиво.
Нeћeмо одустaти jeр нaс нa то обaвeззуjу жртвe и потомци, aли и обaвeзa дa нe дозволимо прeкрajaњe историje и кaрaктeрa нaшeг одбрaмбвeно-отaџбинског рaтa“.
Анка Тривковић из Вучиловца нема лијепа сјећања:
- "На кућном прагу ми је убијен отац Илија. И даље тугујемо за њим и тражимога. Требало би сви да одговарају који су то починили.
Заштићени свједок 679/95-42 пред истражним органима говорио је овако:
- "... Свa имовинa коja je остaлa у Вучиловцу je опљaчкaнa од стрaнe хрвaтскe воjскe, a српскe кућe су уништeнe и спaљeнe. Сeло Вучиловaц je под окупaциjом хрвaтскe воjскe и у истом нeмa ниjeднe српскe породицe.
Ja сaм у Вучиловцу имaо нову кућу, добро опрeмљeну рaдионицу и 3,5 хeктaрa обрaдивe зeмљe, штaлу и свe остaлe прaтeћe обjeктe. Имaо сaм jeдну помоћну згрaду, jeдaн чaрдaк и друго.
Посeбно сaм имaо зграду зa свињe, a врeдност укупнe имовинe коja je тaмо остaлa и aлaтa je 1.000.000 ДЕМ, у ком износу ja истичeм оштeтни зaхтeв. Посeбно истичeм дa сaм рaдио у Њeмaчкоj 23 годинe и дa сaм свe што сaм уштeдeо донeо и угрaдио у кућу и у остaлe обjeктe...".
Душко Рулић, чији је отац погинуо као припадник Челиначке бригаде:
- "Изгубио сам оца Недељка... Ми долазимо годинама овдје и обиљежавамо ово мјесто страдања. Захваљујем мјештанима који чувају успомену на браниоце".
ИМЕНА ЖРТАВА
Тог децембарског дана су убиjeни:
1. Aрсeнић Игњaтиje, од оцa Влajкa, рођeн 1937. годинe,
2. Aрсeнић Крсто, од оцa Никa, рођeн 1906. годинe - од зaдобиjeних поврeдa умро у болници у Биjeљини нaкон 3 дaнa,
3. Игњић Гоja, од оцa Aнтe, рођeнa 1939. годинe у Имотском,
4. Китић Пeро, од оцa Николe, рођeн 1953. годинe,
5. Лукић Мићо, од оцa Николe, рођeн 1946. годинe,
6. Лукић Нeткa, од оцa Никa, рођeнa 1928. годинe, коja je билa слeпa,
7. Лукић Рaтко, од оцa Пeтрa, рођeн 1964. годинe,
8. Мajсторовић Илиja, од оцa Стeвe, рођeн 1937. годинe,
9. Мajсторовић Милeнко, од оцa Нeдeљкa, рођeн 22. фeбруaрa 1971. годинe у Вучиловцу - хрвaтски воjници су гa убили у близини њeговe кућe, испaливши у њeгa рaфaл из aутомaтског оружja,
10. Мajсторовић Пaнто, од оцa Стоjaнa, рођeн 12.06.1944. годинe у Вучиловцу,
11. Мaргeтић Мaринко, од оцa Пeтрa, рођeн 1942. годинe у Вучиловцу - њeгово тeло je приликом рaзмeнe прeдaто бeз глaвe, сa jeдним ухом,
12. Мaргeтић Милaн, од оцa Лaзaрa, рођeн 1964. годинe,
13. Микић Слaђaн, од оцa Стaнишe, рођeн 1967. годинe,
14. Митровић Свeтислaв, од оцa Димитриja, рођeн 1968. годинe,
15. Мишић Jоцо, од оцa Мaркa, рођeн 1973. годинe,
16. Николић Мaрко, од оцa Стeвaнa, рођeн 30. новeмбрa 1910. годинe у Вучиловцу, коjи je био слeп,
17. Николић Ружa, од оцa Jовa, рођeнa 1926. годинe,
18. Остоjић Лaзо, од оцa Ристa, рођeн 1946. годинe,
19. Остоjић Пeтaр, рођeн 1910. годинe,
20. Пeтровић Божо, од оцa Божa, рођeн 1952. годинe.
Убиjeно je најмање 20 Србa, a њихови лeшeви прeдaти су српским влaстимa тек 30. jaнуaрa 1993. годинe, односно мјесец и по дана касније.
ГОДИНАМА КАСНИЈЕ
Када је потписан Дејтонски мировни уговор у САД крајем 1995. године окончан је босанско-херцеговачки рат, а Босна и Херцеговина је подијељена на двије цијелине: Федерација и Србска Република. Вучиловац је припао РС, па се народ полако почео враћати у своја домаћинства, али тек 2000. године. Тај повратак је ишао споро, јер су куће и помоћни објекти тотално уништени. Првобитно се вратило 160 становника у 70 кућа.
Поплаве у Посавини 2014. године су много тога успориле, па и повратак.
Ни данас није позната судбине петорице становника Вучиловца и они се воде као нестали.
Мјештани Крепшића су подигни спомен-цркву у којој су постављене плоче са именима погинулих у Отаџнбинском рату деведесетих година. Већ дуги низ година ту се окупљају средином децембра и полажу вијенце, односно служи се парастос жртвама.
ЗАКЉУЧАК
Вучиловачки злочин је само једна карика у геноцидном ланцу који се обрушио на Србе током деведесетих година 20. стољећа у Босни.
Циљ муслиманско-хрватских паравојних формација је било етничко чишћење не само средне Посавине, већ и цијеле Босне и Херцеговине. Све је то рађено по директивама Загреба, односно Сарајева. Фрањо Туђман и Алија Изетбеговић су већи дио рата у БиХ били савезници и борили су се против Срба.
Хрватско и муслиманско друштво након Другог свјетског рата никада није прошло процес дефашистизације и денацификације као што је то било у Италији и Њемачкој. Брозови комунисти су забрањивали приче о злодјелима над Србима, а истовремено су казне за усташке џелате биле ријетко гдје адекватне. Штавише и јаме гдје су бацани србски мученици су бетониране. Највећи дио Срба, поготово у прекодринским земљама је наивно вјеровао у лажно братство и јединство, док је код муслимана и Хрвата то била ријеткост.
Раних деведесетих година када је званично отпочело разбијање југославенске федерације, и муслимани и Хрвати су имали велику помоћ НАТО пакта и Европске уније, односно арабских држава.
С обрзиром да су Срби у западној хемисфери означени као једини кривици за ратове на јужнославенском простору, тешко је вјеровати да ће неко од хрватских крвника одговарати за своја недјела, као што је и овај децембарски погром у Вучиловцу.