Злочини у Високом су назив за етничко чишћење са елементима геноцида над србским становништвом почетком деведесетих година 20. стољећа које су организовале и извршиле муслиманске цивилне, полицијске и (пара)војне структуре по налогу централе странке СДА у Сарајеву... све према начелима Исламске декларације Алије Изетбеговића из 1970. године.

Високо је градић у централним дијеловима Босне и Херцеговине, удаљен свега 30 км сјеверо-западно од Сарајева, који се налази у долини ријеке Босне.

Током босанско-херцеговачког рата 1992-1995 хиљаде Срба са подручја височке општине је прогнано, убијено, опљачкано, силовано, утамничено у логорима и сл.

У граду Високо постојало је најмање 13 муслиманских концентрационих логора 1992-1996, од који је најпознатији у касарни "Ахмет Фетахагић", кроз који је прошло више стотина Срба који су били изложени стравичним психо-физичким тортурама од стране муслиманских стражара.

О свему овоме је сачињена обимна документација, која је након завршетка оружаних дејстава у Босни и Херцеговини достављено Тужилаштву БиХ, које намјерно годинама врши опстукцију над тим предметима, док Међународни кривични суд за бившу Југославију у Хагу није био заинтересован за ове случајеве.

Послије потписивања Дејтонског мировног уговора чиме је завршен рат, МЗ Чекрчићи је постала дио муслиманско-хрватске Федерације, што је био наставак геноцида, јер некадашњи становници нису могли да се врате својим огњиштима.

ПРЕТХОДНИЦА

Југославија је била федеративна држава састављена од шест република: СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија... с тим да је СР Србија имала двије покрјине: АП Војводина и САП Косово и Метохија. И СФРЈ и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живили од Вардара па до Триглава и од Ђердапа до Јадрана.

Југославенска федерација 1974-1992

Друштвено-економско уређење је био социјализам, односно диктарура пролетеријата и радничко самоуправљање. Политички систем је био једнопартијски, односно владао је Савез Комуниста.

Устав Југославије од 1974. године донио је децентрализацију земље, која је омогућила сепаратистичким снагама прво у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији западног Балкана, а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат.

ЈНА је створена на традицији Титових партизана

Савезна скупштина августа 1989. године доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замјењује вишепартијски систем почетком наредне године. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.

Савеза Комуниста Југославије се распада 23. јануара 1990. на чувеном XIV конгресу у београдском Сава Центру, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе. У то вријеме, Њемачка је била уједињена, а "гвоздена завјеса" је у земљама Варшавског пакта већ била пробијена и на дјелу су отпочеле ткз. Обојене револуције.

Југославенска шесторка мистерије

Словеначка делегација напушта засједање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен у питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је након 45 година прекинута владавина комуниста у Југославији.

Заправо тада је друга јужнославенска држава озбиљно нагрижена унутрашњим сепаратизмима, који су врло брзо добили велику помоћ спољних фактора, прије свега: Ватикана, Европске Уније и САД. Касније исламских земаља сјеверне Африке, Блиског и Средњег Истока. Њихов циљ је био убацивање радикалних исламиста у Европу и ширење Ислама.

Ситуација у Босни и Херцеговини

Босна и Херцеговина је централна република СФР Југославије, у којој су живјели Срби, муслимани и Хрвати, заједно са националним мањинама.

Дана 18. новембра 1990. одржани су први вишестраначки избори након Другог свјетског рата. Власт је формирана од странака антикомунистичке коалиције: СДА, СДС и ХДЗ. Народни посланик који је добио највише гласова је Фикрет Абдић (47,4%), успјешан привредник из Велике Кладуше, али је он склоњен у страну од муслиманских екстремиста због тога што није желио рат, нити сукобе са Србима. Уствари, он је био само мамац бирачима на изборима.

Тако је предсједник Предсједништва БиХ постао Алија Изетбеговић, пријератни робијаш и аутор чувене шовинистичке "Исламске декларације". Предсједник Народне скупштине постао је Момчило Крајишник из странке СДС, а Хрват Јуре Преливан премијер Владе. Ова коалиција је издржала 15 мејсеци. Урушила се на почетку ратних збивања априла 1992. године.

Водећи чланови муслиманске Странке Демократске Акције: Алија Изетбеговић, Ејуп Ганић, Харис Силајџић и др. су још средином 1991. године донијели одлуку да не желе Босну и Херцеговину у Југославији, односно да желе независну БиХ. Ту су се планови странака СДА и ХДЗ поклапали, али су обије странке жељеле да имају етнички и вјерски чисту државу. Односно Хрвати су жељели БиХ да припоје Хрватској, а муслимани радикалну исламску републику.

Куљић (ХДЗ), Караџић (СДС) и Изетбеговић (СДА)

Идеју о независној Босни и Херцеговини су свакако ширили и медији. Још октобра 1991. године у сарајевским новинама појављивале су се отворене пријетње србском народу. Између осталог најављивано је обнављање тзв. Ханџар дивизије, фашистичке јединице која је 1941-1945 починила стравичне злочине над Србима у Независној Држави Хрватској. Ту формацију су чинли углавном муслимани. Иначе, усташка злодјела у Босни и Херцеговини су досегнула свој врхунац у мјестима као што су: Пребиловци, Дракулић, Билећа, Гацко, Доња Градина, Купрес, Драксенић...

У августу 1991. почиње организовано наоружавање муслимана и Хрвата у БиХ које је ишло преко странака СДА и ХДЗ, са циљем напада на Југословенску Народну Армију. Наредног мјесеца почело је оснивање мјесних одбора паравојне формације "Зелене беретке" и "Патриотске лиге". У Мостару је у другој половини 1991. било пуно припадника ЈНА, који су долазили из Хрватске (Далмација и Дубровачки рејон), одакле су били протјерани или повучени. Касније су отишли у Ужице (СР Србија).

Прваци ХДЗ у Грудама 18. новембра 1991. проглашавају Херцег-Босну, хрватску парадржаву на тлу БиХ. Она је постојала током рата и циљ је био да се цијела БиХ интегрише у Хрватску, односно да се обнови НДХ. Имали су константно помоћ званичног Загреба и Туђмановог режима.

Почетком 1992. тачније 9. јануара србски посланици у Сарајеву проглашавају Републику србског народа у БиХ, као одговор на муслиманске и хрватске пријетње односно Срби желе да остану да живе у Југославији. Седам недјеља касније, организован је референдум о одвајању Босне и Херцеговине од СФРЈ, где је 62,4% бирача гласало за независност, што је недовољно да се сматра важећим. Ипак, земље ЕУ и САД им признају то.

У Лисабону су 23. фебруара представници муслимана, Срба и Хрвата у БиХ потписали чувени Кутиљеров споразум како би се зауставио рат... међутим, десет дана касније Алија Изетбеговић повлачи потпис на наговор Ворена Цимермана америчког амбасадора у Југославији и то послије 10 дана.

Жозе Кутљеро из Португала

У Сарајеву су 1. марта припадници "Зелених беретки", које предводи криминалац Рамиз Делалић Ћело, пуцали на србске сватове на Башчаршији и убили младожењиног оца Николу Гардовића, а свештеника Раденка Миковића ранили. То је био догађај који је најавио крвави рат деведесетих, а то је био и један од повода да се распадне још увјек мјешовита полиција. У западним медијима овај догађај је лажиран, тј. реченео је да су Срби наводно пуцали на муслиманске сватове.

Након тога, усљедилили су бројни напади на србска мјеста у БиХ, као и припаднике ЈНА (Сијековац, Купрес, Сарајево, Тузла...). Међународни представници су били само нијеми посматрачи.

Ситуација у Високом

Високо је градић у централном дијелу Босне и Херцеговине, удаљен око 30 км сјеверо-западно од Сарајева. Налази се у долини ријеке Босне тачније на ушћу ријек Фојнице у Босну, у јужном дијелу зеничко-добојског кантона, окружен брдима.

Трагови људске културе у овим крајевима сежу далеко, чак и до праисторијског доба. Ове крајеве су насељавали Илири, Римљани, а касније долазе и Јужни Славени. Средњовјековна држава Босна је управо одатле започела своје стварање и ширење. Претпоставља се да се у Милама налази гробно мјесто једног од првих владара Краљевине Босне - Стефана Твртка I Котроманића. На брду Височица изнад града налазила се тврђава, као бедем многим освајачима.

У 15. стољећу у ове крајеве долазе Турци из Мале Азије, који покоравају све хришћанске земље па и Босну 1463. године. Од тада влада османлијска страховлада и терор највиших размјера према православним Србима: Право прве брачне ноћи, Данак у крви, Трећина приноса, забрана окупљања итд. Често су србска дјеца потурчавана и правили су од њих Јањичаре... а мушкарце набијали на колац.

Православна црква Св. Прокопија у Високом је саграђена 1857. године и припада Дабробосанској митрополији.

На Берлинском конгресу јула 1878. године Велике силе дозвољавају Бечком двору да уђе са својом војском у Босну и Херцеговину, а да је након 30 година присвоји. Дешава се то да је један терор замјењен другим, јер су и Хазбурговци наставили са терорисањем Срба. Почетком Првог свјетског рата аустроугарске власти су оснивале концентрационе логоре, гдје су интернирале Србе, и са простора Краљевине Србије, али и Босне и Херцеговине и некадашње Војне Крајине. У Добоју је био велики логор. Србска војска је ослободила Високо 10. новембра 1918. године. Између два свјетска рата Високо је имало мали напредак и ослобађало се заосталог оријенталог утицаја, административно је припало Дринској бановини у Краљевини Југославији.

Када је југославенска краљевина сломљена априла 1941. усљед напада Њемачке, Италије и сателита... Високо потпада под фашистичку Независну Државу Хрватску, гдје су усташе спроводиле геноцид над Србима, а на челу тог режима били су поглавник Анте Павелић и кардинал Алојзије Степинац. Преко милион и по Срба је усташка НДХ прогутала, а највише у логорима. Послије рата је тако нарушена национална структура у Босни.

У вријеме социјализма индустријализација је захватила све дијелове Југославије, па и Високо. Становништво се из руралних дијелова насељавало у Високо, које се брзо ширило.

Према попису становништва из 1991. године, Високо је имало око 14.000 становника, од чега 73% муслимана, а 21% Срба...

НЕПОСРЕДНО ПРЕД РАТ

Само два и по мјесеца након оснивања Странке Демократске Акције у Сарајеву, у градић Високо дешава се оснивачки скуп СДА општински одбор 6. августа 1990. године када је дошло десетине хиљада муслимана из долине ријеке Босне. Њихов циљ је био да подрже екстремистичку политику Алије Изетбеговића, дојучерашњег робијаша због шовинистичких ставова и дисидентског понашања.

На том скупу од локалних вођа присуствовали су: Мeхмeд Aлибeговић, Eсaд Дурajлић, Мeрсeд Шaхиновић, Рaшид Кaлотa, Aзиз Бротиja и др.

Наредне 1991. године, отпочела је страховита антисрбска и антијугославенска пропаганда сарајевских гласила који су се такмичили у вријеђању и пљувању својих комшија Срба уз сочне псовке и увреде не само на националној основи.

Муслимански екстремисти су из дана у дан појачавали своје активности: провокације у школи, на послу, обиљежавање србских кућа, откази из јавних служби, узнемиравање телефоном и сл.

Поред тога, врхушка СДА странке почела је и са стварањем паравојних формација, које су и у Високом отпочеле своје патроле и малтретирања грађана србске националности. Да би у прољеће 1992. године постављани полицијски пунктови за контролу уласка и изласка из града.

6. априла 1992. године формирано је Ратно предсједништво Општине Високо, који су чинили: Кенан Јусуфбашић (предсједник), Нусрет  Шахиновић, Рашид  Калота, Мерсед  Шахиновић,Невзад  Сирчо, Абдулах Хоџић, Вехид Шахиновић, Халид Ченгић и Хилмо Неимарлија. А начелник полицијске управе и Центра Јавне Безбједности постаје Нугдим Вранац. Отпочела је и мобилизација муслиманског живља у височкој општини, супротно законима СФРЈ.

Припадници ЈНА који су били смјештени у двије касарне из дана у дан су доживљавали провокације и увреде. Јединице ЈНА су отпочеле повлачење из касарни тог априла 1992. године у складу са споразумима Београда и Сарајева, за који је гарантовала Европска заједница. Тако је србско становништво у долини ријеке Босне, па и Високом остали без икакве заштите. Постојали су и неки преговори представника СДС и СДА о томе да се смање тензије у Високом, али муслиманима је то само била вешта варка и замајавање Срба.

Од 3. маја 1992. године у Високом отпочињу оружана дејства, које су вршиле муслиманске полицијске и (пара)војне формације, по налогу цивилних власти.

РАТНИ ЗЛОЧИНИ

Дана 3. маја 1992. године припадници муслиманске Територијалне одбране Високо извршили су комбиновани артиљеријско-пјешадијски напад на села: Годуша, Чекрчићи, Љубнићи и градић Илијаш. Истог дана, муслиманске паравојне формације су започеле рацију и лов на Србе у Високом, гдје су десетине Срба ухапшени и спроведени у бившу касарну ЈНА "Ахмет Фетахагић" која ће наредних дана постати и муслимански концентрациони логор. Наредни дан, муслиманске снаге блокирали су села: Збиље и Подвинци.

Дана 18. маја 1992. године маневарска чета МУП Босне и Херцеговине из Високог је у рејону Мачуха између села Доња Папратница и Добриња направила је засједу колони ЈНА која се из Зенице извлачила преко Високог ка Сарајеву. Отворена је жестока паљба, а затим и јуриш када су муслиманске снаге заробиле 1.000 граната, 5 противавионских топова и двије хаубице.

Свеопшти муслимански напад на србска села височке општине кренуо је изјутра 20. јуна 1992. када су снаге Територијалне одбране Високо уз помоћ ТО Зеница, преко 1.000 бојовника са артиљеријском подршком напале неколико села: Мауровићи, Паљике, Вилењак, Пучишћи, Колошићи, Змича, Мухашиновићи, Бискупићи... и извршили припрему за напад на Добриње. Браниоци ових села су били окружени и пружили слаб отпор.

Сви мушкарци од 14 до 60 година су одведени у логоре, а жене и дјеца у Друштвени дом у Хлапчевићима. Нападачима је командовао Ибрахим Пурић зв. Тара...

Око 3.000 Срба који нису одведени формирали су колону која је наредног дана избјегла у Кисељак, гдје су им Хрвати помогли да се домогну слободне територије у Илијашу.

Дана 20. јуна 1992. убијена је србска породица Вуковић у селу Коложићи, недалеко Високог, на свом кућном прагу:

• Бошко Вуковић (1927-1992)
• Драгиња Вуковић (1924-1992)
• Здравко Вуковић (1946-1992)
• Рајко Вуковић (1948-1992)
• Јеленко Вуковић (1962-1992)
• Миодраг Вуковић (1970-1992)

У сeлу Хлaпчeвићи убиjeнa су jош чeтверо Срба цивилa: Дaницa Дaмjaновић, Душaнкa Ристић, Слaвко Дaмjaновић и Жeљко Ристић, док су рaњeни Зорaн Дaмjaновић и Срeто Мaсaл.

СВЈЕДОЧЕЊА

Неђи Вуковићу из Коложића је убијена цијела породица, отац, мајка, син и два рођака:
"Кaд je освaнулa црнa суботa 20. јуна били смо блокирaни, a пошто смо били мaњинa, нисмо могли нигдje. У том врeмeну нaшeг рaдa и дeшaвaњa, поjeњa стокe, дошлa je eкипa мeни нeпознaтих, мaскирaних људи. Ушли су у штaлу у коjоj сaм сe ja приje тогa сaкрио, извeли мог оцa у двориштe.

Изишaо je брaт из кућe, зовнули су гa, a зa њим je изишaо њeгов син. У дворишту мaло дaљe су били рођaци, Здрaвко и Jeлeнко. Кaд су свe окупили нa то мjeсто код кућe, окружили су их и свe постриjeљaли... Ја сам све то гледао из штале сакривен.

Недуго послије тога дошао је камион, а убијене су одвезли у непознатом правцу. Касније, када сам видио да су отишли, кријући сам отишао код комшије гдје сам се скривао 15 дана. Посље тога сам се пребацио у Кисељак код једне хрватске породице три мјесеца. А онда сам пребјегао на србску страну..."

Љубан Тешановић, је почетак рата дочекао у викендици крај Високог, гдје је он се склонио са породицом. О својим логорским данима казива сљедеће:
"Нисам напустио овај крај гдје сам рођен и одрастао онда када је био масовни егзодус Срба... Заробљен сам од муслиманских паравојних снага и стрпали су ме у логор. Прво у Олову, Високом и Зеници... Преко годину дана имам логорског 'стажа'. Најдуже сам био у логору у височкој касарни.

Ту je било мaлтрeтирaњa, свaштa je било. Ту су мe тукли, сломљeн ми je нос, вилицa спуштeнa, глaвa ми je рaзвaљeнa. Тaд кaд су мe тукли, читaв зид je скоро крвaв био...

Не могу да заборавим ноћ у котловници... Дошaо je млади воjник повaлио мe нa чизму и бajонeт ми стaвио испод грлa. Кaжe: ‘Причaj’... Нe знaм дa вaм кaжeм, aли ниje мe тaдa било стрaх. Имa нeкa психa у човjeку, нe знaм то дa обjaсним, aли кaд мe тaко стaвио кaо jaњe дa мe зaкољe, мeни je тaд свejeдно било..."

Новица Б. Кисић, о почетку ратних збивања казива овако:
"Дана 3. маја 1992. године око 11 часова муслимани су извршили оружани напад на моје село Горуша, а ми смо, бранећи се, покушали  да  пружимо  отпор. Приликом  овог  напада  муслимани  су  убили Миленка Кокоруша, сина оца Новице и мајке Цвије, рођен 1962. године, по занимању алатничар, ожењен, отац двоје малољетне дјеце. Рањен је његов брат Недељко Кокоруш, није ми познато гдје се сада налази.

Напад  на  село  извршили  су  припадници Зелених беретки. Познато ми је да је овим јединицама у Грачаници, које су такође учествовале у нападу, командовао Хамдо Имамовић из Грачанице, по занимању возач. Један од главних у овим јединицама био је и Суљо Хусић - учитељ у Грачаници..."

Васо М. Дабић из височког села Град о Јунском нападу на своје село свједочи:
"Муслиманске војне снаге су напале нас 2. јуна 1992. Село је било опкољено са свих страна припадницима муслиманских ратних формација,  од  којих  сам  ја  познавао  око  30%  припадника тих јединица, који су били са подручја височке општине, као и из Семизовца и околине...

Наведене војне формације одвеле су нас до куће Јована Ћурића која се налазила у селу. Ту су нас све идентификовали и евидентирали при чему су нам наредили да свакодневно у 18 часова долазимо у ту кућу ради ноћења, а  ујутро смо  поново пуштани  својим кућама, с тим  да  су у селу остале страже муслиманске војске.

Овакав начин живота трајао је око 20 дана, када су нам издали наређење да напустимо  село у три  комбија која су у село дошла по нас, наводно због  сигурности, јер имају сазнања да би наредних дана могло доћи до гранатирања села.

Сви становници села су пребачени у Високо у касарну бивше ЈНА...  која  је  у ствари била  претворена у логор.  Видио сам Зију Кадрића који је био управник логора и којег сам познавао од прије рата, био је наставник математике у школи Ахмет Фехатагић у Високом...”

Томислава Вујисић, чији је супруг убијен у муслиманском логору у Високом:
"Мој муж Светомир је био миран и поштен човјек који није имао непријатеља, барем смо тако мислили... па наш кум је био муслиман. Брак нам је био складан и стекли смо велики иметак. Послије дуже времена добили смо и кћерку Дијану 1988. године.

Све до 1991. нисмо имали проблема, а онда су почеле провокације, јер сам ја родом из чисто србског села Чекрчићи, гдје су живјели мој отац и браћа. Једна уважена докторица ми је рекла да су моји 'ћетници' и да идем тамо. На мој одговор да мој отац није био четник већ партизан и да је он као борац НОР ослобађао Високо 1944., она ми рече како њих нико није требао ослобађати... Како су пријетње и провокације постале свакодневне, те сам одлучила напустити Високо.

Са мојим Светом сам се посљедњи пут чула 3. јуна 1992. Већ 4 дана касније чула сам преко комшија да ми је муж убијен и да се његово тијело налази у мртвачници. Званична верзија је била да је он извршио самоубиство, али је више свједока потврдило да је он прва жртва у височким логорима... На молбу директора Градског гробља у Високом, тијело ми је предато 9. јуна 1992. године у Чекрчићима.

Донијели су га у пластичној врећи. Нисмо га ни препознали колико је био изобличен, нарочито глава. Али читаво тијело је било натечено од модрица са више убода... Добила сам двије потврде, једна је дозвола за сахрану, а друга је потврда о примопредаји леша. Никада нисам добила извештај о узроку смрти мога супруга... ниједно стручно лице то није написало."

Свједокиња М. Ц. је преживјела пакао височког логора 1992. године:
"Рођена сам 1957. године у селу Слатина код Високог. Крајем маја 1992. године у наше село су упале муслиманске снаге, а међу њима сам познала наше комшије: Енвер и Зијо Ахмић, и Зијо Џавић... они су нас ухапсили и спровели у прво и некакав подрум... под нож су ми стављали нож и пиштољ, тјерали ме да признам гдје мој муж скрива оружје. Нисам могла ништа признати, јер није ни имао. Изводили су ме у двориште и говорили за неког објешеног човјека да је то мој муж... силована сам више пута.

Послије неколико дана потрпали су нас у аутобус и одвели у град Високо, тачније логор 'Ахмет Фетахагић'. Све вриједне ствари и новац нам је одузето. Ту сам срела мужа који ми рече да одавде нема изласка. Жене су биле одвојене од мушкараца. Нас 28 жена и дјевојака је било у једној соби, док су мушкарци били у другим просторијама. Од страха нисмо спавале, наслоњене једна на другу, јер би стално долазили и извлачили по једну. Најгори је био исљедник Халиловић. Носио је црвену капу и у коју жену упре прст та мора да дође. Везивао нас је гвозденим ланцем, а тукао металном шипком... тучене смо док не пустимо крв. Зијо Кадрић је био управник, мојој кћерки је предавао математику, а мом сину био разредни старјешина.

Против мене и мог мужа није било оптужнице... мучили су нас глађу, жеђу, батинама, страхом. Храну су нам доносили врућу у војним порцијама без кашика, онда би нам посље 5 минута узимали да би опет биле гладне. Иза зидова је често допирала неописива вриска и запомагање, како жена, тако и мушкараца.

Послије неколико мјесеци пакла сам размјењена и дошла сам у Илијаш на слободну територију са мужем и четворо дјеце..."

КОНЦЕНТРАЦИОНИ ЛОГОРИ

Статистика муслиманских логора у Високом која није потпуна, дата је у табели.

ГОДИНАМА КАСНИЈЕ

Након потписивања Дејтонског мировног уговора у америчкој савезној држави Охајо 21. новембра 1995. године, који је потписан између три зараћене стране, а у име хрватске стране потписао је Фрањо Туђман, у име србске стране Слободан Милошевић, и у име муслиманске стране Алија Изетбеговић. Тако је окончан троипогодишњи рат у Босни и Херцеговини. Муслиманској страни је поклоњено цијело Сарајево, па су тако и МЗ Чекрчићи и околна села прешли под контролу МХ Федерације.

Свега двије стотине некадашњих становника у општини Високо се вратило на своја огњишта, што довољно говори о размјерама етничког чишћења Срба у овом дијелу Босне, који многи историчари успоређују са геноцидом. Већина становника височког краја се населио у Бијељину.

Поред тога, врло мали број некадашњих припадника муслиманске ткзв. Армије Босне и Херцеговине који су осумњичени за ратне злочине на подручју општине Високо су изведени пред Суд правде, а још мање осуђени за злодјела која су починили они или припадници њихових једница. Тужилаштву БиХ је достављена обимна документација, као и Хашком трибуналу, али намјерно се врши опструкција годинама уз образложење да "нема доказа" или да је "истрага у току".

СУЂЕЊА И ПРЕСУДЕ

За злочине над Србима у општини Високо је правоснажно осуђен 17. јула 2007. године само Нисет Рамић, бивши припадник диверзантске групе Територијалне одбране Високо, на 30 година затвора, за почињене злочине у Хлапчевићима.

ПУБЛИКАЦИЈЕ

O злочинима у Високом и околини није написано много књига и снимљено документарних филмова.

Једна од књига која завређује пажњу је свакако "Свједоци говоре - Ратни злочини у општини Високо 1992-1995", коју је приредио 2012. године Цвјетко Савић, генерал ВРС. Књига је промовисана у Бијељини.

ЗАКЉУЧАК

Височки злочини су само једна карика геноцидног ланца који се током 1990-их година обрушио на Србе у Босни и Херцеговини.

Циљ врховне муслиманске тројке: Алија Изетбеговић, Ејуп Ганић и Харис Силајџић јесте да се етничи очисти не само подручје Високог и долине Сарајевске регије, већ и читаве Босне и Херцеговине. Исламска декларација је написана још 1970. године, због чега је Изетбеговић и робијао неколико година. Управо је то био модел стварања етнички и вјерски чисте самосталне БиХ издвојене из Југославије.

Муслиманско друштво никада посље Другог свјетског рата није прошло кроз денацификацију и дефашистизацију, јер Брозови комунисти су децнијама градили лажно братство и јединство у које су само наивни Срби вјеровали. Хрвати и муслимани су се притајили и сачекали промјену геостратешких прилика у Европи. Тада им је помогао НАТО пакт у остварењу својих морбидних планова.

С обзиром да су Срби у цијелој западној хемисфери означени као једини кривци за разбијање СФРЈ, тешко је вјеровати да ће сви одговорни за оваква недјела одговарати, било у одјелу или са оружјем у руци. Тада би мозаик рата у БиХ добио потпуно другачији смисао и карактер.