Високо 1992-1995 - www.zlocininadsrbima.com


Време: Распад СФР Југославије и ратови 1990-их

Област: Босна


Високо 1992-1995



Злочини у Високом су назив за етничко чишћење са елементима геноцида над србским становништвом почетком деведесетих година 20. стољећа које су организовале и извршиле муслиманске цивилне, полицијске и (пара)војне структуре по налогу централе странке СДА у Сарајеву... све према начелима Исламске декларације Алије Изетбеговића из 1970. године.

Високо је градић у централним дијеловима Босне и Херцеговине, удаљен свега 30 км сјеверо-западно од Сарајева, који се налази у долини ријеке Босне.

Током босанско-херцеговачког рата 1992-1995 хиљада Срба са подручја височке општине је прогнано, убијено, опљачкано, силовано, утамничено у логорима и сл.

У граду Високо постојало је најмање 13 муслиманских концентрационих логора 1992-1996, од који је најпознатији у касарни "Ахмет Фетахагић", кроз који је прошло више стотина Срба који су били изложени стравичним психо-физичким тортурама од стране муслиманских стражара.

О свему овоме је сачињена обима документација, која је након завршетка оружаних дејстава у Босни и Херцеговини достављено Тужилаштву БиХ које намјерно годинама врши опстукцију над тим предметима, док Међународни кривични суд за бившу Југославију у Хагу није био заинтересован за ове случајеве.

Посље потписивања Дејтонског мировног уговора чиме је завршен рат, МЗ Чекрчићи је постала дио муслиманско-хрватске Федерације, што је био наставак геноцида, јер некадашњи становници нису могли да се врате својим огњиштима.

РАТ И ЗЛОЧИНИ НАД СРБИМА У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ 1992-1995

Бјеловац -Босански Брод - Добровљачка - Брадина - Јама Казани - Кравица Кукавице -

Купрес - Орашје - Наташа и Милица - Чагаљ - Чардак - Скелани Намјерна Сила 

Петровачка цеста - Брчко - Дретељ - Каменица - Силос - Бихаћки логор - Виктор Бубањ

Оџак - Брежани - Челебићи - Чајниче - Ристовићи - Бреза - Горажде - Кнежевићи

Башчаршија - Јошаница - Сердари - Бањалучке бебе - Тузла - Бравнице - Мостар - Ураган

Чемерно - Фочанска Јабука - Слађана Кобас - Породица Голубовић - Сарајевска Голгота

Олга Драшко - Мирјана Драгичевић - Пофалићи - Страхиња Живак - Милорад Пајчин

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

ПРЕТХОДНИЦА

СФР Југославија је била федеративна држава састављена од 6 република(СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија). И Југославија и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живели у СФРЈ .

Друштвено-економско уређење СФРЈ је био социјализам. Устав Југославије од 1974. године донео је децентрализацију СФРЈ , која је касније омогућила сепаратистичким снагама у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији СФРЈ , а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат.

Крајем 1989. године, Скупштина СФРЈ доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замењује вишепартијск систем. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.

Крајем јануара 1990. године долази до распада Савеза Комуниста Југославије, на чувеном XIV конгресу СКЈ у Београду, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе СФРЈ. Словеначка делегација напушта заседање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен у питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је после 45 година прекинута владавина комуниста у СФРЈ.



 

Ситуација у Босни и Херцеговини

Босна и Херцеговина је централна република СФР Југославије, у којој су живели муслимани, Срби и Хрвати, заједно са националним мањинама. 18. новембра 1990. године одржани су први вишестраначки избори након Другог свјетског рата. Власт је формирана од странака антикомунистичке коалиције: СДА, СДС и ХДЗ. Народни посланик који је добио највише гласова је Фикрет Абдић (47,4%), успјешан привредник из Велике Кладуше. Али је он склоњен у страну од муслиманских екстремиста због тога што није желио рат, нити сукобе са Србима. Уствари, они је био само мамац муслиманским бирачима на изборима. Тако је предсједник председништва БиХ постао Алија Изетбеговић, предратни робијаш и аутор чувене шовинистичке "Исламске декларације". Предсједник Скупштине БиХ постао је Момчило Крајишник из странке СДС, а Хрват Јуре Преливан премијер СР БиХ. Ова коалиција је издржала 15 мејсеци. Урушила се на почетку ратних збивања у БиХ, априла 1992. године.

Водећи чланови муслиманске Странке Демократске Акције: Алија Изетбеговић, Ејуп Ганић, Харис Силајџић и др. су још 1991. године донијели одлуку да не желе Босну и Херцеговину у Југославији, односно да желе независну БиХ. Ту су се планови странака СДА и ХДЗ поклапали, али су обије странке жељеле да имају етнички и верски чисту државу. Односно Хрвати су жељели БиХ да припоје Хрватској, а муслимани исламску републику. Идеју о независној Босни и Херцеговини су свакако ширили и медији. Још октобра 1991. године у сарајевским новинама појављивале су се отворене претње српском народу. Између осталог најављивано је обнављање тзв. Ханџар дивизије, усташке јединице која је 1941-1945 починила стравичне злочине над Србима у Независној Држави Хрватској. Ту формацију су чинли углавном муслимани. Иначе, усташка злодјела у Босни и Херцеговини су досегнула свој врхунац (Пребиловци, Дракулић, Билећа, Гацко, Доња Градина, Купрес).

У августу 1991. почиње организовано наоружавање муслимана и Хрвата у БиХ које је ишло преко странака СДА и ХДЗ, са циљем напада на Југословенску Народну Армију. Октобра 1991. почело је оснивање мјесних одбора паравојне формације "Зелене беретке" и "Патриотске Лиге БиХ". У Мостару је у другој половини 1991. било пуно припадника ЈНА, који су долазили из Хрватске (Далмација и Дубровачки рејон), одакле су били протјерани или повучени. Они су крајем марта 1992. повучени у Ужице (Србија).

1. марта 1992. године организован је референдум о одвајању Босне и Херцеговине од СФРЈ, где је 62,4% бирача гласало за независност. Дан касније у Сарајеву су припадници "Зелених беретки", које предводи криминалац Рамиз Делалић Ћело, пуцали на српске сватове на Башчаршији и убили старог свата Николу Гардовића, а свештеника Раденка Миковића ранили. То је био догађај који је најавио крвави босанско-херцеговачки рат 1990-их, а то је био и један од повода да се распадне још увјек мјешовита полицја у Сарајеву. Након тога, усљедилили су бројни напади на српска мјеста у БиХ, као и припаднике ЈНА (Сијековац, Купрес, Сарајево, Тузла...). Међународни представници су били само нијеми посматрачи.

 

Ситуација у Високом

Високо је градић у централном дијелу Босне и Херцеговине, удаљен око 30 км сјеверо-западно од Сарајева. Налази се у долини ријеке Босне тачније на ушћу ријек Фојнице у Босну, у јужном дијелу зеничко-добојског кантона, окружен брдима.

Трагови људске културе у овим крајевима сежу далеко, чак и до праисторијског доба. Ове крајеве су насељавали Илири, Римљани, а касније долазе и Јужни Славени. Средњовјековна држава Босна је управо одатле започела своје стварање и ширење. Претпоставља се да се у Милама налази гробно мјесто једног од првих владара Краљевине Босне - Стефана Твртка I Котроманића... На брду Височица изнад града налазила се тврђава, као бедем многим освајачима. У 15. стољећу у ове крајеве долазе Турци из Мале Азије, које покоравају све хришћанске земље па и Босну 1463. године. Од тада влада османлијска страховлада и терор највиших размјера према православним Србима: Право прве брачне ноћи, Данак у крви, Трећина приноса, забрана окупљања итд. Често су србска дјеца потурчавана и правили су од њих Јањичаре... а мушкарце набијали на колац.

Православна црква Св. Прокопија у Високом је саграђена 1857. године и припада Дабробосанској митрополији.

На Берлинском конгресу јула 1878. године Велике силе дозвољавају Бечком двору да уђе са својом војском у Босну и Херцеговину, а да након 30 година је присвоји. Дешава се то да је један терор замјењен другим, јер су и Хазбурговци наставили са терорисањем Срба. Почетком Првог свјетског рата, аустроугарске власти су оснивале концентрационе логоре, гдје су интернирале Србе, и са простора Краљевине Србије, али и Босне и Херцеговине и некадашње Војне Крајине. У Добоју је био велики логор. Србска војска је ослободила Високо 10. новембра 1918. године. Између два свјетска рата Високо је имало мали напредак и ослобађало се заосталог оријенталог утицаја, административно је припало Дринској бановини у Краљевини Југославији.

Када је југославенска краљевина сломљена априла 1941. усљед напада Њемачке, Италије и сателита... Високо потпада под фашистичку Независну Државу Хрватску, гдје су усташе спроводиле геноцид над Србима, а на челу тог режима били су поглавник Анте Павелић и кардинал Алојзије Степинац. Преко милион и по Срба је усташка НДХ прогутала, а највише у логорима. Посље рата је тако нарушена национална структура у Босни.

У вријеме социјализма индустријализација је захватила све дијелове Југославије, па и Високо. Становништво се из руралних дијелова насељавало у Високо, које се брзо ширило.

Према попису становништва из 1991. године, Високо је имало око 14.000 становника, од чега 73% муслимана, а 21% Срба...

 

 

НЕПОСРЕДНО ПРЕД РАТ

Само два и по мјесеца након оснивања Странке Демократске Акције у Сарајеву, у градић Високо дешава се оснивачки скуп СДА општински одбор 6. аугуста 1990. године када је дошло десетине хиљада муслимана из долине ријеке Босне. Њихов циљ је био да подрже екстремистичку политику Алије Изетбеговића, дојучерашњег робијаша због шовинистичких ставова и дисидентског понашања.

На том скупу од локалних вођа присуствовали су: Мeхмeд Aлибeговић, Eсaд Дурajлић, Мeрсeд Шaхиновић, Рaшид Кaлотa, Aзиз Бротиja и др.

Наредне 1991. године, отпочела је страховита антисрбска и антијугославенска пропаганда сарајевских гласила који су се такмичили у вријеђању и пљувању својих комшија Срба уз сочне псовке и увреде не само на националној основи.

Муслимански екстремисти су из дана у дан појачавали своје активности: провокације у школи, на послу, обиљежавање србских кућа, откази из јавних служби, узнемиравање телефоном и сл.

Поред тога, врхушка СДА странке почела је и са стварањем паравојних формација, које су и у Високом отпочеле своје патроле и малтретирања грађана србске националности. Да би у прољеће 1992. године постављани полицијски пунктови за контролу уласка и изласка из града.

6. априла 1992. године формирано је Ратно предсједништво Општине Високо, који су чинили: Кенан Јусуфбашић (предсједник), Нусрет  Шахиновић, Рашид  Калота, Мерсед  Шахиновић,Невзад  Сирчо, Абдулах Хоџић, Вехид Шахиновић, Халид Ченгић и Хилмо Неимарлија. А начелник полицијске управе и Центра Јавне Безбједности постаје Нугдим Вранац. Отпочела је и мобилизација муслиманског живља у височкој општини, супротно законима СФРЈ.

Припадници ЈНА који су били смјештени у двије касарне из дана у дан су доживљавали провокације и увреде. Јединице ЈНА су отпочеле повлачење из касарни тог априла 1992. године у складу са споразмима Београда и Сарајева, за који је гарантовала Европска заједница. Тако је србско становништво у долини ријеке Босне, па и Високом остали без икакве заштите. Постојали су и неки преговори представника СДС и СДА о томе да се смање тензије у Високом, али муслиманима је то само била вешта варка и замајавање Срба.

Од 3. маја 1992. године у Високом отпочињу оружана дејства, које су вршиле муслиманске полицијске и (пара)војне формације, по налогу цивилних власти.

 

 

РАТНИ ЗЛОЧИНИ

Дана 3. маја 1992. године припадници муслиманске Територијалне одбране Високо извршили су комбиновани артиљеријско-пјешадијски напад на села: Годуша, Чекрчићи, Љубнићи и градић Илијаш. Истог дана, муслиманске паравојне формације су започеле рацију и лов на Србе у Високом, гдје су десетине Срба ухапшени и спроведени у бившу касарну ЈНА "Ахмет Фетахагић" која ће наредних дана постати и муслимански концентрациони логор. Наредни дан, муслиманске снаге блокирали су села: Збиље и Подвинци.

Дана 18. маја 1992. године маневарска чета МУП Босне и Херцеговине из Високог је у рејону Мачуха између села Доња Папратница и Добриња направила је засједу колони ЈНА која се из Зенице извлачила преко Високог ка Сарајеву. Отворена је жестока паљба, а затим и јуриш када су муслиманске снаге заробиле 1.000 граната, 5 противавионских топова и двије хаубице.

Свеопшти муслимански напад на србска села височке општине кренуо је изјутра 20. јуна 1992. када су снаге Територијалне одбране Високо уз помоћ ТО Зеница, преко 1.000 бојовника са артиљеријском подршком напале неколико села: Мауровићи, Паљике, Вилењак, Пучишћи, Колошићи, Змича, Мухашиновићи, Бискупићи... и извршили припрему за напад на Добриње. Браниоци ових села су били окружени и пружили слаб отпор.

Сви мушкарци од 14 до 60 година су одведени у логоре, а жене и дјеца у Друштвени дом у Хлапчевићима. Нападачима је командовао Ибрахим Пурић зв. Тара...

Око 3.000 Срба који нису одведени формирали су колону која је наредног дана избјегла у Кисељак, гдје су им Хрвати помогли да се домогну слободне територије у Илијашу.

 

Дана 20. јуна 1992. убијена је србска породица Вуковић у селу Коложићи, недалеко Високог, на свом кућном прагу:

  • Бошко Вуковић (1927-1992)
  • Драгиња Вуковић (1924-1992)
  • Здравко Вуковић (1946-1992)
  • Рајко Вуковић (1948-1992)
  • Јеленко Вуковић (1962-1992)
  • Миодраг Вуковић (1970-1992)

У сeлу Хлaпчeвићи убиjeнa су jош чeтверо Срба цивилa: Дaницa Дaмjaновић, Душaнкa Ристић, Слaвко Дaмjaновић и Жeљко Ристић, док су рaњeни Зорaн Дaмjaновић и Срeто Мaсaл.

 

 

 

СВЈЕДОЧЕЊА

Неђи Вуковићу из Коложића је убијена цијела породица, отац, мајка, син и два рођака:
- "Кaд je освaнулa црнa суботa 20. јуна били смо блокирaни, a пошто смо били мaњинa, нисмо могли нигдje. У том врeмeну нaшeг рaдa и дeшaвaњa, поjeњa стокe, дошлa je eкипa мeни нeпознaтих, мaскирaних људи. Ушли су у штaлу у коjоj сaм сe ja приje тогa сaкрио, извeли мог оцa у двориштe.

Изишaо je брaт из кућe, зовнули су гa, a зa њим je изишaо њeгов син. У дворишту мaло дaљe су били рођaци, Здрaвко и Jeлeнко. Кaд су свe окупили нa то мjeсто код кућe, окружили су их и свe постриjeљaли... Ја сам све то гледао из штале сакривен.

Недуго посље тога дошао је камион, а убијене су одвезли у непознатом правцу. Касније, када сам видио да су отишли, кријући сам отишао код комшије гдје сам се скривао 15 дана. Посље тога сам се пребацио у Кисељак код једне хрватске породице три мјесеца. А онда сам пребјегао на србску страну...".

 

Љубан Тешановић, је почетак рата дочекао у викендици крај Високог, гдје је он се склонио са породицом. О својим логорским данима казива сљедеће:
- "Нисам напустио овај крај гдје сам рођен и одрастао онда када је био масовни егзодус Срба... Заробљен сам од муслиманских паравојних снага и стрпали су ме у логор. Прво у Олову, Високом и Зеници... Преко годину дана имам логорског 'стажа'. Најду
же сам био у логору у височкој касарни.

Ту je било мaлтрeтирaњa, свaштa je било. Ту су мe тукли, сломљeн ми je нос, вилицa спуштeнa, глaвa ми je рaзвaљeнa. Тaд кaд су мe тукли, читaв зид je скоро крвaв био...

Не могу да заборавим ноћ у котловници... Дошaо je млади воjник повaлио мe нa чизму и бajонeт ми стaвио испод грлa. Кaжe: ‘Причaj’... Нe знaм дa вaм кaжeм, aли ниje мe тaдa било стрaх. Имa нeкa психa у човjeку, нe знaм то дa обjaсним, aли кaд мe тaко стaвио кaо jaњe дa мe зaкољe, мeни je тaд свejeдно било...".

Новица Б. Кисић, о почетку ратних збивања казива овако:
- "Дана 3. маја 1992. године око 11 часова муслимани су извршили оружани напад на моје село Горуша, а ми смо, бранећи се, покушали  да  пружимо  отпор. Приликом  овог  напада  муслимани  су  убили Миленка Кокоруша, сина оца Новице и мајке Цвије, рођен 1962. године, по занимању алатничар, ожењен, отац двоје малољетне дјеце. Рањен је његов брат Недељко Кокоруш, није ми познато гдје се сада налази.

Напад  на  село  извршили  су  припадници Зелених беретки. Познато ми је да је овим јединицама у Грачаници, које су такође учествовале у нападу, командовао Хамдо Имамовић из Грачанице, по занимању возач. Један од главних у ов-им јединицама био је и Суљо Хусић - учитељ у Грачаници...".

Васо М. Дабић из височког села Град о Јунском нападу на своје село свједочи:
- "Муслиманске војне снаге су напале нас 2. јуна 1992. Село је било опкољено са свих страна припадницима муслиманских ратних формација,  од  којих  сам  ја  познавао  око  30%  припадника тих јединица, који су били са подручја височке општине, као и из Семизовца и околине...

Наведене војне формације одвеле су нас до куће Јована Ћурића која се налазила у селу. Ту су нас све идентификовали и евидентирали при чему су нам наредили да свакодневно у 18 часова долазимо у ту кућу ради ноћења, а  ујутро смо  поново пуштани  својим кућама с тим  да  су у селу остале страже муслиманске војске.

Овакав начин живота трајао је око 20 дана, када су нам издали наређење да напустимо  село у три  комбија која су у село дошла по нас, наводно због  сигурности, јер имају сазнања да би наредних дана могло доћи до гранатирања села.

Сви становници села су пребачени у Високо у касарну бивше ЈНА...  која  је  у ствари била  претворена у логор.  Видио сам Зију Кадрића који је био управник логора и којег сам познавао од прије рата, био је наставник математике у школи Ахмет Фехатагић у Високом...”.

Томислава Вујисић, чији је супруг убијен у муслиманском логору у Високом:
- "Мој муж Светомир је био миран и поштен човјек који није имао непријатеља, барем смо тако мислили... па наш кум је био муслиман. Брак нам је био складан и стекли смо велики иметак. Посље дуже времена добили смо и кћерку Дијану 1988. године.

Све до 1991. нисмо имали проблема, а онда су почеле провокације јер сам ја родом из чисто србског села Чекрчићи, гдје су живјели мој отац и браћа. Једна уважена докторица ми је рекла да су моји 'ћетници' и да идем тамо. На мој одговор да мој отац није био четник већ партизан и да је он као борац НОР ослобађао Високо 1944-те... она ми рече како њих нико није требао ослобађати... Како су пријетње и провокације постале свакодневне, то само одлучила напустити Високо.

Са мојим Светом сам се посљедњи пут чула 3. јуна 1992... Већ 4 дана касније чула сам преко комшија да ми је муж убијен и да се његово тијело налази у мртвачници. Званична верзија је била да је он извршио самоубиство, али је више свједока потврдило да је он прва жртва у височким логорима... На молбу директора Градског гробља у Високом, тијело ми је предато 9. јуна 1992. године у Чекрчићима.

Донијели су га у пластичној врећи. Нисмо га ни препознали колико је био изобличен, наручито глава. Али читаво тијело је било натечено од модрица са више убода... Добила сам двије потврде, једна је дозвола за сахрану, а друга је потврда о примопредаји леша. Никада нисам добила извештај о узроку смрти мога супруга... ниједно стручно лице то није написало".

Свједокиња М.Ц. је преживјела пакао височког логора 1992. године:
- "Рођена сам 1957. године у селу Слатина код Високог. Крајем маја 1992. године у наше село су упале муслиманске снаге, а међу њима сам познала наше комшије: Енвер и Зијо Ахмић, и Зијо Џавић... они су нас ухапсили и спровели у прво и некакав подрум... под нож су ми стављали нож и пиштољ, тјерали ме да признам гдје мој муж скрива оружје. Нисам могла ништа признати, јер није ни имао. Изводили су ме у двориште и говорили за неког објешеног човјека да је то мој муж... силована сам више пута.

Посље неколико дана потрпали су нас у аутобус и одвели у град Високо, тачније логор 'Ахмет Фетахагић'. Све вриједне ствари и новац нам је одузето. Ту сам срела мужа који ми рече да одавде нема изласка. Жене су биле одвојене од мушкараца. Нас 28 жена и дјевојака је било у једној соби, док су мушкарци били у другим просторијама. Од страха нисмо спавале, наслоњене једна на другу, јер би стално долазили и извлачили по једну. Најгори је био исљедник Халиловић. Носио је црвену капу и у коју жену упре прст та мора да дође. Везивао нас је гвозденим ланцем, а тукао металном шипком... тучене смо док не пустимо крв. Зијо Кадрић је био управник, мојој кћерки је предавао математику, а мом сину био разредни старјешина.

Против мене и мог мужа није било оптужнице... мучили су нас глађу, жеђу, батинама, страхом. Храну су нам доносили врућу у војним порцијама без кашика, онда би нам посље 5 минута узимали да би опет биле гладне. Иза зидова је често допирала неописива вриска и запомагање, како жена, тако и мушкараца.

Посље неколико мјесеци пакла сам размјењена и дошла сам у Илијаш на слободну територију са мужем и четворо дјеце...".
 

 

 

КОНЦЕНТРАЦИОНИ ЛОГОРИ

Статистика муслиманских височких логора која није потпуна, дата је у табели.

РБ НАЗИВ ПОЧЕТАК КРАЈ ЛОГОРАША УПРАВНИК
1 Касарна "Ахмет Фетахагић" 15.06.1992 10.08.1994 580 Зијад Кадрић
2 Војно складиште "Мајевица" 04.05.1992 - 40 -
3 Дом мјесне заједнице 1992 - - -
4 Школа "Фојнички одред" 1992 - - -
5 Школа "Огњен Прица" 1992 - - -
6 ОШ "Ахмет Фетахагић" 1992 - - -
7 Кућа Башића у Срхињу 14.03.1993 18.06.1993 60 -
8 Мјесни дом у Хлапчевићима 20.06.1992 - 145 -
9 "Поштара" 08.06.1992 - 60 -
10 Дом културе у Бузић Махали 20.06.1992 - 130 -
11 Село Збиље 06.06.1992 - 35 -
12 Спортска дворана "Младост" 13.06.1992 - 30 -

 

 

ГОДИНАМА КАСНИЈЕ

Након потписивања Дејтонског мировног уговора у америчкој савезној држави Охајо 21. новембра 1995. године, који је потписан између три зараћене стране, а у име хрватске стране потписао је Фрањо Туђман, у име србске стране Слободан Милошевић, и у име муслиманске стране Алија Изетбеговић. Тако је окончан 3.5 годишњи рат у Босни и Херцеговини. Муслиманској страни је поклоњено цијело Сарајево, па су тако и МЗ Чекрчићи и околна села прешли под контролу МХ Федерације.

Свега двије стотине некадашњих становника у општини Високо се вратило на своја огњишта, што довољно говори о размјерама етничког чишћења Срба у овом дијелу Босне, који многи историчари успоређују са геноцидом. Већина становника височког краја се населио у Бијељину.

Поред тога, врло мали број некадашњих припадника муслиманске ткз. Армије Босне и Херцеговине који су осумњичени за ратне злочине на подручју општине Високо су изведени пред Суд правде, а још мање осуђени за злодјела која су починили они или припадници њихових једница. Тужилаштву БиХ је достављена обимна документација, као и Хашком трибуналу, али намјерно се врши опструкција годинама уз образложење да "нема доказа" или да је "истрага у току".

 

 

СУЂЕЊА И ПРЕСУДЕ

За злочине над Србима у општини Високо је правоснажно осуђен 17. јула 2007. године, Нисет Рамић, бивши припадник диверзантске групе Територијалне одбране Високо, на 30 година затвора, за почињене злочине у Хлапчевићима.

 

 

ПУБЛИКАЦИЈЕ

O злочинима у Високом и околини није написано много књига и снимљено документарних филмова. Једна од књига која завређује пажњу је свакако "Свједоци говоре - Ратни злочини у општини Високо 1992-1995", коју је приредио 2012. године Цвјетко Савић, генерал ВРС.

 



Оцените нам овај чланак:

Да се не заборави и не понови!




Ако преносите текстове са нашег портала, будите љубазни и ставите да је наш сајт извор података.
Ово није законом уређено, али је морално и спада у медијску коректност. Хвала унапред!







































Skip Navigation Links