Злочин у Брежанима је назив за ратни злочин који су током босанско-херцеговачког рата починиле муслиманске снаге под командом Насера Орића у селу Брежани, недалеко Сребренице на истоку Босне и Херцеговине.
Тог 30. јуна 1992. године из села Осмаче око 1.000 муслиманских бојовника је опколило, а потом и напало ово мало село и извршили су покољ над најмање 30-оро Срба цивила, међу којима је било и малољетне дјеце.
Наоружаних и војноспособних мушкараца међу Брежанима тог дана није било, јер су они већ отишли у шуму... док су остале жене, дјеца и старци. Најстарија жртва је био Станко Милошевић од 89 година живота, а најужаснију смрт је имао Видоје Лазић стар 55 година.
У самом нападу поред муслиманских наоружаних мушкараца учествовале и жене из Осмача као помоћ и логистика. Сви они су викали на глас "Алаху егбер".
Тужилаштво Босне и Херцеговине, као и Међународни кривични суд за бившу Југославију у Хагу нису били заинтересовани за процесуирање осумњичених, иако им је достављена обимна документација. Једино ко је изведен пред Суд правде јесте Насер Орић, командант муслиманске 28. дивизије тзв. Армије Босне и Херцеговине, али је он 2008. године ослобођен свих оптужби.
ПРЕТХОДНИЦА
Југославија је била федеративна држава састављена од шест република: СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија... с тим да је СР Србија имала двије покрјине: АП Војводина и САП Косово и Метохија. И СФРЈ и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живили од Вардара па до Триглава и од Ђердапа до Јадрана.
Југославенска федерација 1974-1992
Друштвено-економско уређење је био социјализам, односно диктарура пролетеријата и радничко самоуправљање. Политички систем је био једнопартијски, односно владао је Савез Комуниста.
Устав Југославије од 1974. године донио је децентрализацију земље, која је омогућила сепаратистичким снагама прво у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији западног Балкана, а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат.
ЈНА је створена на традицији Титових партизана
Савезна скупштина августа 1989. године доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замјењује вишепартијски систем почетком наредне године. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.
Савеза Комуниста Југославије се распада 23. јануара 1990. на чувеном XIV конгресу у београдском Сава Центру, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе. У то вријеме, Њемачка је била уједињена, а "гвоздена завјеса" је у земљама Варшавског пакта већ била пробијена и на дјелу су отпочеле ткз. Обојене револуције.
Југославенска шесторка мистерије
Словеначка делегација напушта засједање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен у питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је након 45 година прекинута владавина комуниста у Југославији.
Заправо тада је друга јужнославенска држава озбиљно нагрижена унутрашњим сепаратизмима, који су врло брзо добили велику помоћ спољних фактора, прије свега: Ватикана, Европске Уније и САД. Касније исламских земаља сјеверне Африке, Блиског и Средњег Истока. Њихов циљ је био убацивање радикалних исламиста у Европу и ширење Ислама.
Ситуација у Босни и Херцеговини
Босна и Херцеговина је централна република СФР Југославије, у којој су живјели Срби, муслимани и Хрвати, заједно са националним мањинама.
Дана 18. новембра 1990. одржани су први вишестраначки избори након Другог свјетског рата. Власт је формирана од странака антикомунистичке коалиције: СДА, СДС и ХДЗ. Народни посланик који је добио највише гласова је Фикрет Абдић (47,4%), успјешан привредник из Велике Кладуше, али је он склоњен у страну од муслиманских екстремиста због тога што није желио рат, нити сукобе са Србима. Уствари, он је био само мамац бирачима на изборима.
Тако је предсједник Предсједништва БиХ постао Алија Изетбеговић, пријератни робијаш и аутор чувене шовинистичке "Исламске декларације". Предсједник Народне скупштине постао је Момчило Крајишник из странке СДС, а Хрват Јуре Преливан премијер Владе. Ова коалиција је издржала 15 мејсеци. Урушила се на почетку ратних збивања априла 1992. године.
Водећи чланови муслиманске Странке Демократске Акције: Алија Изетбеговић, Ејуп Ганић, Харис Силајџић и др. су још средином 1991. године донијели одлуку да не желе Босну и Херцеговину у Југославији, односно да желе независну БиХ. Ту су се планови странака СДА и ХДЗ поклапали, али су обије странке жељеле да имају етнички и вјерски чисту државу. Односно Хрвати су жељели БиХ да припоје Хрватској, а муслимани радикалну исламску републику.
Куљић (ХДЗ), Караџић (СДС) и Изетбеговић (СДА)
Идеју о независној Босни и Херцеговини су свакако ширили и медији. Још октобра 1991. године у сарајевским новинама појављивале су се отворене пријетње србском народу. Између осталог најављивано је обнављање тзв. Ханџар дивизије, фашистичке јединице која је 1941-1945 починила стравичне злочине над Србима у Независној Држави Хрватској. Ту формацију су чинли углавном муслимани. Иначе, усташка злодјела у Босни и Херцеговини су досегнула свој врхунац у мјестима као што су: Пребиловци, Дракулић, Билећа, Гацко, Доња Градина, Купрес, Драксенић...
У августу 1991. почиње организовано наоружавање муслимана и Хрвата у БиХ које је ишло преко странака СДА и ХДЗ, са циљем напада на Југословенску Народну Армију. Наредног мјесеца почело је оснивање мјесних одбора паравојне формације "Зелене беретке" и "Патриотске лиге". У Мостару је у другој половини 1991. било пуно припадника ЈНА, који су долазили из Хрватске (Далмација и Дубровачки рејон), одакле су били протјерани или повучени. Касније су отишли у Ужице (СР Србија).
Прваци ХДЗ у Грудама 18. новембра 1991. проглашавају Херцег-Босну, хрватску парадржаву на тлу БиХ. Она је постојала током рата и циљ је био да се цијела БиХ интегрише у Хрватску, односно да се обнови НДХ. Имали су константно помоћ званичног Загреба и Туђмановог режима.
Почетком 1992. тачније 9. јануара србски посланици у Сарајеву проглашавају Републику србског народа у БиХ, као одговор на муслиманске и хрватске пријетње односно Срби желе да остану да живе у Југославији. Седам недјеља касније, организован је референдум о одвајању Босне и Херцеговине од СФРЈ, где је 62,4% бирача гласало за независност, што је недовољно да се сматра важећим. Ипак, земље ЕУ и САД им признају то.
У Лисабону су 23. фебруара представници муслимана, Срба и Хрвата у БиХ потписали чувени Кутиљеров споразум како би се зауставио рат... међутим, десет дана касније Алија Изетбеговић повлачи потпис на наговор Ворена Цимермана америчког амбасадора у Југославији и то послије 10 дана.
Жозе Кутљеро из Португала
У Сарајеву су 1. марта припадници "Зелених беретки", које предводи криминалац Рамиз Делалић Ћело, пуцали на србске сватове на Башчаршији и убили младожењиног оца Николу Гардовића, а свештеника Раденка Миковића ранили. То је био догађај који је најавио крвави рат деведесетих, а то је био и један од повода да се распадне још увјек мјешовита полиција. У западним медијима овај догађај је лажиран, тј. реченео је да су Срби наводно пуцали на муслиманске сватове.
Након тога, усљедилили су бројни напади на србска мјеста у БиХ, као и припаднике ЈНА (Сијековац, Купрес, Сарајево, Тузла...). Међународни представници су били само нијеми посматрачи.
Ситуација у Сребреници
Сребреница је градић, варош на самом истоку Босне и Херцеговине, уз границу са Републиком Србијом, поред ријеке Дрине у подножију планине Јавор и висоравни Бирач. Сребреница је старо насље, а први трагови људске цивилизације овјде се помиње још из доба Римског царства. Градић је добио име по налазишту сребра у руднику недалеко самог града, које је откривено средином 14. вијека. Србски деспот Стефан Лазаревић је 1411. године добио Сребреницу на управљање од угарског краља Жигмудна.
Биланс Алијине политике и Орићеве работе
Турци у ове крајеве долазе у 16. веку и доносе ислам као религију, градећи џамије. Спроводили су терор према хришћанском живљу и њихову дјецу потурчавали. Тако је остало све до јула 1878. године, када је цијела Босна и Херцеговина анексирана од Аустро-Угарске монархије, одлуком Великих сила на Берлинском конгресу. Србска краљевска војска ослобађа Сребреницу 18. септембра 1918. године и тако она постаје дио Краљевине СХС, сврстана у Дринску бановину.
У Другом свјетском рату, Сребреница потпада под НДХ, када хрватске и муслиманске усташе у овом крају убијају више хиљада Срба (само у Кравици 600).
Након 1945. Сребреница постаје део СР Босне и Херцеговине. Све до марта 1992. године, баш никаквих међунационалних сукоба и проблема није било. Чак се може рећи да су комшијски односи пола вијека били више него добри. Свако је гледао свој посао: пољопривреду, шуме, чувала се стока, гајиле разне културе, а било је и оне друге културе са двије стране и уважавања.
Први пут су се у априлу 1992. осјетили "вјетрови" који нису стизали са Дрине, већ из Сарајева, са жељом да Срби нестану одавде. Појавили су се тамни облаци и видило се да невријеме стиже у источну Босну. То захлађење, умјесто ветрова, доносили су људи. Нервоза доноси страх за сопствени живот, породицу, имање. По сребреничким селима је као муња прострујала вијест да су у Поточарима средином априла 1992. убијена три Србина. Муслимани “проширили дјелатност” својих стража, чак и око србских кућа.
Обнављају се старе приче из времена НДХ и откопавају затрпане успомене. Сви памте само нож, метак, жицу… Буде се најцрње мисли из кошмара државе која се распада и њена трулеж се осећа на сваком кораку. Свако се затвара у свој национални тор, свињац или кокошињац… Ноћу авети зла шетају селима, патролирају полуаутоматска жива бића са пушкама и реденицима.
Према попису становништва у БиХ 1991. године укупан број становника Сребреница је 5.746, од тога је Срба било 34%, муслимана 64%, а 2% осталих...
Село Брежани су удаљени од Сребренице око 12 км, а имали су 276 становника према попису становништва из 1991. године, од чега 98% Срба.
ПРИЈЕ НАПАДА
У широј околини Сребренице муслиманске снаге су под командом Насера Орића отпочеле агресију на србска села већ на Ђурђевдан 1992. године када су нападнути: Бљечава и Гниона... затим три недеље касније село Опарци, а 10. јуна настрадало је Рупово Брдо. Село Ратковићи су нападнути 21. јуна, а на Видовдан настрадала је и Лозничка Ријека.
Тужна судбина србских мајки: Добрина Продановић
Ово је био само увод у невиђени пакао који је настао наредних мјесеци над подрињским Србима, јер су једно по једно Алахови сљедбеници мучки нападали, крвнички пљачкали и застрашујуће убијали. Десетине села је етнички очишћено, све према директивама муслиманског руководства СДА у Сарајеву...
Иначе, Сребреница је проглашена демилитаризованом зоном под заштитом УН, што је значило да Србска војска у Босни и Херцеговини не смије да има тешко наоружање и артиљерију на том подручју.
НАПАД И РАТНИ ЗЛОЧИНИ
Дана 30. јуна 1992. године рано изјутра док још није ни свануло око 1.000 муслиманских бојовника што их је предводио лично Насер Орић који су били добро наоружани опколили су ово село које је у том моменту имало око 120 људи у селу, пошто су војно-способни мушкарци били у шуми... у селу су остала малољетна дјеца, старчад и жене.
У ствари, Брежани су били окружени са муслиманским селима и није им било изласка ако не прођу кроз муслиманска села.
Са муслиманским бојовницима су походиле и жене из села Осмаче које су носиле шерпе и лупале у њих, да би се стварала заглушујућа бука, док су сви нападачи викали "Алаху егбер!", "Кољите их, кољите!" и сл.
Мјештани Брежана су били на спавању и нису очекивали тако рано напад. Пробудила их је пуцњава из аутоматског оружја и ужасна вриска оних који су већ били први на удару од муслиманских зликоваца.
Док су наоружани муслимански мушкарци убијали све што се миче, жене су већ почеле пљачку србске имовине.
За неколико сати у Брежанима убијено је најмање 32 Срба, све цивили... старци, жене и дјеца... Најстарија жртва је био Станко Милошевић од 89 година стар, а најмлађа жртва био је малољетни дјечак Љубомир Јосиповић од 14 година живота.
Видоје Лазић, стар 55 година је од свих Брежанаца имао најстрашнију смрт. Муслимански бојовници су га прво тешко претукли, а онда су га разапели на крст и на крају спалили до је још био у животу. Умро је у најгорим мукама, а његови болни крици су се чули до суседних села.
Несрећни Видоје Лазић је свој радни вијек провео у сребреничкој компанији "Дрина" радећи са муслиманима и имао је коректан однос са њима, па је јадник повјеровао да њега неће нико дирати, јер никоме није ништа нажао учинио. Чак и када су муслимани упали у село, он им је дао кључеве и рекао да "не пале кућу, јер нема шта изгорети".
Добар дио жртава који су убијени у Брежанима убијен је хладним оружјем, тако што су преклани, ударани кундаком у главу или задављени жицом.
Муслиманским злочинцима ни православно гробље није било свето. Сви надгробни споменици су разлупани и оскрнављени. Све и једна кућа је запаљена, а прије тога опљачкана.
Посљедњи ко је остао да брани своју кућу у Брежанима био је Станоје Митровић, стар 29 година. Он је одолевао више од два сата против 15 муслиманских бојовника који су се намерачили да га убију. Када је тешко рањен упали су му у кућу и његово тијело је измасакрирано.
СВЈЕДОЧЕЊА
Свједок Милисав Маријановић из Брежана о јунском покољу је говорио овако:
- "Муслимaни су упaли у кућу Достaнe Лaзић гдje сe нaлaзилa њeнa болeснa и нeпокрeтнa кћeркa Ђулa (нaдимaк Кристинe Лaзић). Чуо сaм кaдa je jeдaн од њих рeкaо: 'Сeнaдe, убиj то мaторо ђубрe, штa чeкaш!'. Одмaх су сe чулa двa пушчaнa пуцњa – тaдa je Ђулa убиjeнa...".
Свједокиња Милева Ранкић, убијен је тог дана супруг и два сина:
"Живeли смо у сeлу Брeжaни, моj муж Милосaв, синови Мирослaв и Дрaгослaв и ћeркa Слaђaнa. Живeли смо до рaтa добро сa комшиjaмa, муслимaнимa, из сeлa Осмaчe. Aли, дeсило сe зло. Jaкe муслимaнскe снaгe из Срeбрeницe и околних сeлa су упaлe у Брeжaнe у зору 30. jунa 1992. годинe и починилe мaсaкр нaд мjeштaнимa, коje су зaтeкли нa спaвaњу. Вeлики броj цивилa ухвaтили су живe, a послиje мучeњa су их мaсaкрирaли и зaпaлили. Свe кућe, a било их je 60 домова, опљaчкaнe су и зaпaљeнe.
Годинe пролaзe, a нико нe рeaгуje и нико нe одговaрa зa убиjeну моjу и нeвину дjeцу многих Србкињa. Нeмaм чeму дa сe нaдaм нити когa дa очeкуjeм, jeр сaм 30. jунa 1992. годинe остaлa бeз обa синa Мирослaвa и Дрaгослaвa, кaо и супругa Милисaвa, коje су нaшe комшиje мaсaкрирaлe и зaпaлилe... Слaђaнa ниje билa у сeлу, a ja сaм нeким чудом остaлa живa. Свe су нaм зaпaлили, уништили... Што поклaшe - поклaшe, што прeостa - оћeрaшe!
Изглeдa дa од нaших Србa нико ниђe ниje ни погинуо, нико никогa дa помeнe, пa ђe су ти толики Срби нeстaли. Остaло ми je чeтворо унучaди. Моjу бол ми никaдa и нико нe можe ублaжити. Ниjeдaн ми син ниje ни воjску одслужио! Имa ли, иког до Богa, дa кaжe, дa признa дa су и Срби убиjани?!".
Брежанка Рaдa Милошeвић коjоj су муслимaнски eкстрeмисти тог дaнa убили мaлољeтног синa, испричала је овако:
"Нeмa прaвдe нигдje! Опколити нaрод оволики и побити и нико сaдa ниje крив...".
Мјештанин Милaн Рaнкић, казује сљедеће:
''Знaчи овдje су убиjaли нejaч. Комe je могaо човjeк од 80 или 90 годинa нeкомe нeшто дa урaди? Смaтрaм дa су свe то починилe комшиje, дa нико ту ниje био сa стрaнe..."
Влaдaн Бaлчaковић, огорчен на неправду казива овако:
"Ja то никaдa нисaм доживио у свом животу, дa видиш нeкогa ближњeг свогa дa гинe порeд тeбe и дa нe можeш дa му помогнeш. Нeкe људe до дaн дaнaс нисмо нaшли, знaчи нe знa сe гдje су покопaни. Моj дjeд jош увиjeк ниje нaђeн, нe знa сe гдe су гa зaкопaли..."
Зорa Ивaновић, о Брежанском покољу рекла је са сузама у очима:
"Ja сaм изгубилa рођeну сeстру, снaху, jeдног рођaкa и остaли су ми je други рођaк и бaкa у Срeбрeници, зa њих сe нe знa ништa. Ухвaтили су Видоja Лaзићa и нa рaжaњ гa нaболи и пeкли су гa живогa. Он je свaким глaсом, жaлостaн jaукaо... ниje му било помоћи."
Обрaдин Бaлчaковић, један од Брежанаца који је преживио:
"Било je стрaшно. Пуцaло je сa свих стрaнa. Од пуцњaвe, урликa, викaњa, гaлaмe и лупaњa рaзним прeдмeтимa створилa сe нeсношљивa букa. Упaдaли су у кућe и клaли, убиjaли или пaлили живe људe у кућaмa. Тaдa сaм тeшко рaњeног брaтa Живорaдa пeт сaти вукaо кроз шуму дa би гa спaсaо од сигурне смрти.
Муслимaнски воjници су нeкe мjeштaнe Брeжaнa ухвaтили и одвeли живe, тe сe они jош водe кaо нeстaли. То je случaj сa моjим дjeдом Стaнком Милошeвићeм.
Упркос свим нaпоримa и трaжeњу, никaдa нису откривeни њихови посмртни остaци, нити je ко одговaрaо зa злочин у овом и остaлим србским сeлимa у срeбрeничкоj општини. То уноси додaтни рeволт, сумњу и нeповjeрeњe у институциje БиХ и онeмогућaвa процeс мeђунaционaлног помирeњa и ствaрaњa повjeрeњa".
ИМЕНА ЖРТАВА
У Брежанском покољу 1992. године убијено их је 32 Срба цивила.
- Видоје Лазић, 55 година
- Станко Милошевић, 89 година
- Љубомир Јосиповић, 14 година
- Радован Петровић, 79 година
- Миливоје Митровић, 62 године
- Милисав Ранкић, 45 година
- Драгослав Ранкић, 17 година
- Мирослав Ранкић, 20 година
- Милош Новаковић, 36 година
- Видоје Милошевић, 17 година
- Станоје Митровић, 29 година
- Љубиша Милошевић, 24 године
|
- Достана Лазић, 87 година
- Клара Лазић, 57 година
- Милева Стјепановић, 50 година
- Радосава Стјепановић, 36 година
- Милојка Митровић, 38 година
|
ИМЕНА ЗЛОЧИНАЦА
Преживјели мјештани Брежана су препознали неке злочинце као што су:
- Насер Орић, командант 28. дивизије ткз. Армије Босне и Херцеговине
- Зулфо Трусновић, командант једнице "Сућеска"
- Хакија, Мехољић, командир полицијске станице у Сребреници и члан ткз. Ратног предјседништва Општине Сребреница
- Акиф Устић, потпуковник, командант I батаљона 21. сребреничке бригаде. Касније одликован Златним љиљаном.
- Хусо Халиловић, мајор по чину, командант 283. источно-босанске бригаде.
- Решад Халиловић
- Кадир Алић
- Осман Зукић
- Акиф Јатић
- Вехабија Јахић, његов отац је у Другом свјетском рату био припадник усташке Ханџар дивизије.
- и други.
ПОСЉЕДИЦЕ
Ово није био крај мукама сребреничких и подрињских Срба, већ је најгоре тек долазило, пошто су Орић и његови кољачи наставили своју злочиначку одисеју.
Загони и Крњићи су нападнути већ 5. јула 1992. године, а 12. јула Сасе, Залазје, Биљача и поново Загони. Магашићи у два наврата 20. јула и 25. јула, када је и Хранча нападнута.
Јежестица се нашла на удару 8. аугуста 1992, а Миланова Воденица 28. аугуста... Подравње и Брачан су нападнути 24. септембра 1992. а Факовићи и Бољевићи 5. октобра те године. Каменицу нападају 6. новембра, док 14. децембра 1992. године ударају на Бјеловац и Сикирић и поново на Лозничку Ријеку. На Божић 1993. ужасан напад на села Кравица, Шиљковићи и поново Јежестица... 16. јануара 1993. страшан напад и на Скелане...
Тако је Бирач понео неславну титулу најстрадалнија регија бивше Југославије током 1991-2000... јер је у том периоду убијено или се води као нестало преко 3.800 Срба.
ГОДИНАМА КАСНИЈЕ
Јединице Дринског корпуса ВРС су 11. јула 1995. године коначно ослободиле Сребреницу и ширу околину. Насер Орић се хеликоптером извукао односно побјегао за Сарајево, док је добрао дио сребреничких муслимана кренио у избјеглиштво, када су имали међусобне сукобе и убијања. Други дио сребреничких муслимана је заробљен.
Након ослобођења се становништво Сребренице почело враћати на своја зграришта. Србски повратници су у муслиманским кућама виђали своје ствари: тракторе, накит, алат, бијела техника, одјећа, обућа и др.
У Дејтону, савезна америчка држава Охајо три зараћене стране су потписале мировни уговор 21. новембра 1995. године, којим је окончан босанско-херцеговачки рат.
Након ратних сукоба преживели становници Брежана су подигли споменик погинулим мјештанима, односно својим рођацима, кумовима, пријатељима. Тамо редовно крајем јуна мјесеца одржавају се парастоси и молитвена сјећања за убијене.
СУЂЕЊА И ПРЕСУДЕ
Иако су правосудни органи Републике Србске доставили Тужилаштву Босне и Херцеговине обимну документацију гдје су наведени и злочини и жртве, као и имена зликоваца који су починили овај и друге масакре над Србима цивилима у Босни и Херцеговни усљед великих политичких притисака на тужилаштво и суд, ријетко се дешава да се подижу оптужнице, а још ријеђе да се донесу адекватне пресуде за ове злочине и етничко чишћење.
Ти предмети деценијама стоје у фиокама Тужилаштва, а породице убијених и даље су немоћне да се боре против неправде и бирократије.
Злочинац са осмјехом: Насер Орић
И Хашки трибунал је одбио да процесуира ове злочине над Србима појединачно... једино је Насер Орић био тамо пред Међународним судом правде, али је Судско вијеће 2008. године донијело ослобађајућу пресуду по свим тачкама оптужнице.
Од осталих виновника ових монструозних злочина није одговарао готово нико. Они се слободно шетају и смију се жртвама у лице.
ПУБЛИКАЦИЈЕ
О злочинима над Србима у босанском дијелу Подриња, односно регији Бирач до сада је снимљено неколико документарних филмова, а написано је и доста књига, које су превођене на руски и енглески језик, што свакако помаже да се пробије медијска блокада о страдању Срба која је започета у љето 1991. године.
ЗАКЉУЧАК
Брежанска злодјела су само једна карика геноцидног ланца који се на Србе обрушио деведесетих година 20. вијека у Босни и Херцеговини, од стране врхушке Странке Демократске Акције (СДА).
Циљ муслиманске врховне тројке: Алија Изетбеговић, Ејуп Ганић и Харис Силајџић јесте да очисте не само Сребреницу и рејон Подриња од Срба, већ и читаву БиХ. СДА је милитантна странка са шовинистичким испадима, која је своје циљеве утемељила на Исламској декларацији. Заправо, муслиманско друштво никада послије Другог свјетског рата није прошло кроз процес денацификације ( нем. Entnazifizierung), пошто су муслимани током 1941-1944 добрим дијелом попуњавали јединице клеро-фашистичке НДХ. Многи од њих су деценијама скривали своју мрачну прошлост и учили своје потомке србомржњи, а Брозов режим их није превише гањао и раскринкавао.
С обзиром да су Срби у цијелој западној хемисфери означени као једини кривци за разбијање Југославије и ратове на тлу исте, тешко је вјеровати да ће неко од муслиманских злочинаца одговарати за своја криминална дјела, као што је и овај сребренички злочин.