Масакр у Брадини је назив за организовано етничко чишћење Срба почетом деведесетих година 20. стољећа у месту Брадина на сјеверу Херцеговине.

Том приликом је око 3.000 припадника муслиманских паравојних снага "Патриотска лига", "Зелене беретке"... и хрватских ткз. Хрватско Вијећа Одбране, ткз. Хрватских Ослободилачких Снага напало Брадину. Овај монструозни злочин је недељама раније планиран од општинских струкутра Коњица које је предвоио др Русмир Хаџихусеиновић из милитантне странке СДА.

За само два дана убијено је више десетина Срба, док је више стотина србских цивила одведено у логоре Мусала, Челебићи и сплитска Лора.

Хашки трибунал овај ужасан злочин и злочинце који су ово починили никада нису хтели да процесуирају. Тужилаштво Босне и Херцеговине је покренило истрагу прво 2009. да би на иницијативу међународног тужиоца у БиХ нагло прекинуло због „недостатака доказа“, друга истрага је покренута тек 2011. године.

Од покренуте истраге против осумњичених, после само неколико дана у неразјашњеним околностима кључни свједоци су нађени мртви.

Данас је Брадина пуста, нема више православних Срба. Њени житељи су данас далеко од завичаја, углавном по иностранству.

ПРЕТХОДНИЦА

Југославија је била федеративна држава састављена од шест република: СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија... с тим да је СР Србија имала двије покрјине: АП Војводина и САП Косово и Метохија. И СФРЈ и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живили од Вардара па до Триглава и од Ђердапа до Јадрана.

Југославенска федерација 1974-1992

Друштвено-економско уређење је био социјализам, односно диктарура пролетеријата и радничко самоуправљање. Политички систем је био једнопартијски, односно владао је Савез Комуниста.

Устав Југославије од 1974. године донио је децентрализацију земље, која је омогућила сепаратистичким снагама прво у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији западног Балкана, а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат.

ЈНА је створена на традицији Титових партизана

Савезна скупштина августа 1989. године доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замјењује вишепартијски систем почетком наредне године. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.

Савеза Комуниста Југославије се распада 23. јануара 1990. на чувеном XIV конгресу у београдском Сава Центру, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе. У то вријеме, Њемачка је била уједињена, а "гвоздена завјеса" је у земљама Варшавског пакта већ била пробијена и на дјелу су отпочеле ткз. Обојене револуције.

Југославенска шесторка мистерије

Словеначка делегација напушта засједање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен у питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је након 45 година прекинута владавина комуниста у Југославији.

Заправо тада је друга јужнославенска држава озбиљно нагрижена унутрашњим сепаратизмима, који су врло брзо добили велику помоћ спољних фактора, прије свега: Ватикана, Европске Уније и САД. Касније исламских земаља сјеверне Африке, Блиског и Средњег Истока. Њихов циљ је био убацивање радикалних исламиста у Европу и ширење Ислама.

Ситуација у Босни и Херцеговини

Босна и Херцеговина је централна република СФР Југославије, у којој су живјели Срби, муслимани и Хрвати, заједно са националним мањинама.

Дана 18. новембра 1990. одржани су први вишестраначки избори након Другог свјетског рата. Власт је формирана од странака антикомунистичке коалиције: СДА, СДС и ХДЗ. Народни посланик који је добио највише гласова је Фикрет Абдић (47,4%), успјешан привредник из Велике Кладуше, али је он склоњен у страну од муслиманских екстремиста због тога што није желио рат, нити сукобе са Србима. Уствари, он је био само мамац бирачима на изборима.

Тако је предсједник Предсједништва БиХ постао Алија Изетбеговић, пријератни робијаш и аутор чувене шовинистичке "Исламске декларације". Предсједник Народне скупштине постао је Момчило Крајишник из странке СДС, а Хрват Јуре Преливан премијер Владе. Ова коалиција је издржала 15 мејсеци. Урушила се на почетку ратних збивања априла 1992. године.

Водећи чланови муслиманске Странке Демократске Акције: Алија Изетбеговић, Ејуп Ганић, Харис Силајџић и др. су још средином 1991. године донијели одлуку да не желе Босну и Херцеговину у Југославији, односно да желе независну БиХ. Ту су се планови странака СДА и ХДЗ поклапали, али су обије странке жељеле да имају етнички и вјерски чисту државу. Односно Хрвати су жељели БиХ да припоје Хрватској, а муслимани радикалну исламску републику.

Куљић (ХДЗ), Караџић (СДС) и Изетбеговић (СДА)

Идеју о независној Босни и Херцеговини су свакако ширили и медији. Још октобра 1991. године у сарајевским новинама појављивале су се отворене пријетње србском народу. Између осталог најављивано је обнављање тзв. Ханџар дивизије, фашистичке јединице која је 1941-1945 починила стравичне злочине над Србима у Независној Држави Хрватској. Ту формацију су чинли углавном муслимани. Иначе, усташка злодјела у Босни и Херцеговини су досегнула свој врхунац у мјестима као што су: Пребиловци, Дракулић, Билећа, Гацко, Доња Градина, Купрес, Драксенић...

У августу 1991. почиње организовано наоружавање муслимана и Хрвата у БиХ које је ишло преко странака СДА и ХДЗ, са циљем напада на Југословенску Народну Армију. Наредног мјесеца почело је оснивање мјесних одбора паравојне формације "Зелене беретке" и "Патриотске лиге". У Мостару је у другој половини 1991. било пуно припадника ЈНА, који су долазили из Хрватске (Далмација и Дубровачки рејон), одакле су били протјерани или повучени. Касније су отишли у Ужице (СР Србија).

Прваци ХДЗ у Грудама 18. новембра 1991. проглашавају Херцег-Босну, хрватску парадржаву на тлу БиХ. Она је постојала током рата и циљ је био да се цијела БиХ интегрише у Хрватску, односно да се обнови НДХ. Имали су константно помоћ званичног Загреба и Туђмановог режима.

Почетком 1992. тачније 9. јануара србски посланици у Сарајеву проглашавају Републику србског народа у БиХ, као одговор на муслиманске и хрватске пријетње односно Срби желе да остану да живе у Југославији. Седам недјеља касније, организован је референдум о одвајању Босне и Херцеговине од СФРЈ, где је 62,4% бирача гласало за независност, што је недовољно да се сматра важећим. Ипак, земље ЕУ и САД им признају то.

У Лисабону су 23. фебруара представници муслимана, Срба и Хрвата у БиХ потписали чувени Кутиљеров споразум како би се зауставио рат... међутим, десет дана касније Алија Изетбеговић повлачи потпис на наговор Ворена Цимермана америчког амбасадора у Југославији и то послије 10 дана.

Жозе Кутљеро из Португала

У Сарајеву су 1. марта припадници "Зелених беретки", које предводи криминалац Рамиз Делалић Ћело, пуцали на србске сватове на Башчаршији и убили младожењиног оца Николу Гардовића, а свештеника Раденка Миковића ранили. То је био догађај који је најавио крвави рат деведесетих, а то је био и један од повода да се распадне још увјек мјешовита полиција. У западним медијима овај догађај је лажиран, тј. реченео је да су Срби наводно пуцали на муслиманске сватове.

Након тога, усљедилили су бројни напади на србска мјеста у БиХ, као и припаднике ЈНА (Сијековац, Купрес, Сарајево, Тузла...). Међународни представници су били само нијеми посматрачи.

Ситуација у Брадини

Брадина је до ратних дешавања у Босни и Херцеговини 1992. била етнички чисто србско насељено мјесто са око 1.200 становника, односно 90% мјештана Брадине били су Срби. То највеће србско место између Сарајева и Мостара.

У околини Брадине, на Иван планини рођен је и поглавник клеро-фашистичке Независне Државе Хрватске: Анте Павелић (ратни злочинац и слуга Вермархта).

Током Првог и Другог свјетског рата Брадина је претрпела велике људске и материјалне губитке, па је тако и национална структура у Брадини и околини значајно промјењена. Након Другог свјетског рата, вјешто се сакривала национална припадност жртава (Срба), као и извршиоца злочина (Хрвата и муслимана).

Увођењем вишепартијског система у Југославији почетком 1990. године и у општини Коњиц долази до формирања локалних одбора прво СДА, затим ХДЗ, па тек онда СДС 1990. године.

Тако и долази до тога да је приватни предузетник Делајић Зејнел (рођен 25.03.1948), који је прије рата живио у Београду, Њемачкој, Аустрији, организовао илегално наоружавање Хрвата и муслимана у општини Коњиц још маја 1991. Ту му је помагао и Муцић Здравко (рођен 30.08.1955). Они су довели априла 1992. године припаднике паравојне јединице ХОС из Сплита, да им помогну у етничком чишћењу србског становништва у сјеверним дијеловима Херцеговине.

Жељезничка станица 1930-их са ћирилицом

Све цивилне, полицијске и паравојне власти у Коњицу маја 1992. су биле упознате и повезане са етничким чишћењем Срба из Брадине. Преко медија локалних и републичких стално се ширило антисрбско расположење, а Србе су називали „ћетницима“, како Хрватима и муслиманима наводно пријети опасност од њих. У тим ратнохушкачким говорима су се истицали: Стјепан Галић из Радио Коњица, Етем Баџак из листа „Ослобођење“ и Илија Шагољ, члан ХВО.

ЕТНИЧКО ЧИШЋЕЊЕ

Око 3.000 добро наоружаних припадника муслиманских „Зелених Беретки“ и „Патриотске Лиге“, као и хрватских паравојних формација ХОС и ХВО, су упали 25. маја 1992. у Брадину гдје су започели убијање Срба цивила, силовања, као и паљење православне цркве Вазнесења Господњег.

У том првом дану су ове здружене муслиманско-хрватске паравојне снаге силовале најмање пет Србкиња, убиле најмање 38 цивила, а у наредних два дана убијено је још двадесетак, док је још најмање 200 Срба из Брадине одведено у сплитски концентрациони логор Лора и коњичке логоре: Челебићи и Мусала, одакле се мало ко вратио.

Тамо у логорима су цивили из Брадине, наредних мјесеци били изложени стравичној психо-физичкој тортури од стране муслиманско-хрватских стражара. Ове логоре у општини Коњиц лично је посјећивао муслимански ратни вођа: Алија Изетбеговић и био је упознат са мучењима Срба. У Брадини тих дана маја 1992. пуно србских кућа је опљачкано, а потом и спаљено.

Србски цивили који су убијени крајем маја 1992. у Брадини покопани су у масовној гробници одмах поред православне цркве Вазнесења Господњег. Хрватске и муслиманске снаге су платиле локалним Ромима да довуку србске лешеве до те масовне гробнице, где су и покопани.

ИМЕНА ЖРТАВА

Жртве које су убијене 25. – 27. маја 1992. године.

1. Мркајић В. Мирко звани Кнез (1930)
2. Мркајић М. Зоран (1957)
3. Мркајић М. Раде (1938)
4. Мркајић С. Спасоје (1958)
5. Жужа С. Тодор (1933)
6. Жужа С. Јово (1928)
7. Копривица Б. Његош (1974)
8. Копривица Ђ. Срђо (1949)
9. Живак С. Весељко (1970)
10. Живак А. Здравко (1963)
11. Живак С. Велимир (1961)
12. Живак С. Слободан (1957)
13. Живак Ч. Томислав (1971)
14. Куљанин Д. Гојко (1962)
15. Куљанин Б. Горан (1966)
16. Куљанин С. Драго (1924)
17. Куљанин Д. Миленко (1967)
18. Куљанин П. Милорад (1925)
19. Куљанин В. Недељко (1958)
20. Куљанин Р. Перо (1965)
21. Куљанин М. Петко (1930)
22. Куљанин Р. Раденко (1959)
23. Куљанин Ђ. Ратомир (1914)
24. Куљанин М. Слободан (1960)
25. Куљанин Р. Сретко (1960)
26. Куреш Т. Богдан (1923)

НАЛОГОДАВЦИ

• Др Русмир С. Хаџихусеиновић, лекар специјалиста (уролог), рођен 23.05.1947. у Коњицу. Председник СДА у Коњицу од 3. августа 1990. године. Председник Општине и Ратног председништва Коњиц.

• Гуска И. Јасмин, ветеринар, из Орашја, рођен 1953. Први секретар СДА Коњиц 1990. Начелник полиције СУП Коњиц..

• Др Сафет Ћибо, лекар-ортопед, рођен 1945. године у селу Спиљани.

• Делалић Зејнел, приватни предузетник, живео у Немачкој и Аустрији пре рата. Рођен 25.03.1948. године у Острошцу, крај Јабланице. Био је командант муслиманске војске и ТО, главни координатор за све акције на простору Коњица, Јабланице и Прозора.

• Муцић Ј. Здравко звани „Паво“, Хрват из Коњица, рођен 30.08.1955. године у Спиљанима, Општина Коњиц, био запослен у алатници фабрике „Унис Игман“. Пре рата био осуђиван. Повезан са Зејнелом Делалићем.

• Делић И. Хазем, бравар из Ораховице, Општина Коњиц, рођен 14.05.1960., запослен у ШИП „Прењ“ у Коњицу на одржавању моторних возила.

• Хебибовић Исмет звани „Броћета“, из Коњица, командант логора Мусала.

• Гачић Есад, управник логора Мусала 1994-1995. године

ГОДИНАМА КАСНИЈЕ

Ексхумација србских лешева је направљена тек 1998. године из масовне гробнице код православне цркве. То су Срби цивили који су убијени поткрај маја 1992. и сахрањени су на градском гробљу у Требињу.

Брадина данас постоји само као географски појам. Данас је то пусто насеље, вратило се само троје људи да живе. Некадашњи становници Брадине данас су расути свуда по свету (Требиње, Вишеград, Београд, Нови Сад, Канада, Аустралија…). Ко год да је покушао од старих становника Брадине да се врати или обнови своју кућу није успео, јер му под окриљем мрака кућа буде опљачкана и уништена.

Брадина почетком 21. вијека

Јуна 2008. године је подигнут споменик жртвама рата у Брадини, а 28. јуна 2008. је и освештан. На имању Богдана Куреша Србина из Брадине, који је убијен на кућном прагу 25. маја 1992. након рата изграђена је џамија (муслиманска вјерска богомоља), а на улазу у џамију постављена је и табла на којој је писало да је 25. маја 1992. ослобођена од „ћетника“ из Брадине.

Иако у Брадини није било паравојних формација са србске стране 1992-1995. Потомци Богдана Куреша покренули су поступак ради измјештања џамије са њиховог имања.

ПУБЛИКАЦИЈЕ

Документарни филм „Јаук“, говори о томе шта се све дешавало у Брадини крајем маја 1992. како је она етнички очишћена и шта се све послије рата дешавало.

Исто тако, документарни филм „Стан’ Неретво“ говори о прогону и судбини породице Слободана Бенђа, који је као дјечак прогнан, а отац му одведен у логор Мусала…

Страхиња Живак чији су синови убијени у Брадини маја 1992. године написао је неколико књига са тематиком етничког чишћења са елементима геноцида у Брадини што је и објавио, да свједоче покољењима о ужасима које су извшрили хрватско-муслиманске паравојне снаге над Србима цивилима.

СУЂЕЊА И ОПТУЖНИЦЕ

МУП Републике Србске је Тужилаштву БиХ 2008. године доставио доказе за подизање оптужнице против припадника муслиманске ткз. Армије Босне и Херцеговине: Зије Ланџе, Фаика Шпаге и Вахида Алагића, да би 2009. године Тужилаштво БиХ зауставило истрагу, на иницијативу међународног тужиоца у БиХ, Дејвида Швиндимана, уз образложење да „нема доказа“.

Тужилаштво БиХ је 2011. године подигло оптужницу против Миралема Мацића, који је судијама казао имена налогодаваца злочина у Брадини крајем маја 1992, а то су: Јасмин Гуска (начелник ПС Коњиц за вријеме рата) и Енес Туцаковић (начелник полицијске јединице у Коњицу).

Тужилаштво БиХ је у јануару 2012. појачало истрагу у овом случају и почело да прикупља доказе за суђење, али под сумњивим околностима у само неколико дана током јануара 2012. умиру сва тројица оптужених (Гуска, Туцаковић и Мацић) за овај злочин у Брадини 25. - 27. маја 1992. иако нико од њих није имао тешке здравствене проблеме.

Тужилаштво БиХ у свом поседу има ратни дневник који је водио Мирлаем Мацић, гдје су сви догађаји 1992-1995. детаљно описани, између осталог и комплетна повезаност цивилне, полицијске и паравојне власти у Коњицу током рата, самим тиме и саучесници у етничком чишћењу Срба са тог подручја.

ЗАКЉУЧАК

Масакр у Брадини је само једна карика удруженог геноцидног ланца  који се обрушио на Србе током грађанско-вјерског рата у БиХ у посљедњој деценији 20. стољећа од стране Хрвата и муслимана. Иако су у почетку имали савез са циљем истребљења Срба, касније је и међу њима дошло до оружаног сукоба.

Циљ је био да се православни Срби елиминишу, не само са подручја долине Трешанице, већ читаве Босне и Херцеговине, јер су муслимански екстремисти заправо жељели етнички и вјерски чисту државу по моделу Алијине Исламске Декларације, која је објављена 1971. године. Док су Хрвати планирали обнову наци-фашистичке НДХ.

Суштински, муслиманско и хрватско друштво у доба Титове владавине никада нису прошли процес денацификације и дефашистизације као што је то урађено у Њемачкој и Италији. Брозов режим је деценијама његовао лажно братство и јединство, идеал у који су само наивни Срби вјеровали. Потомци фашиста, који су служили Усташком режиму предвођени поглавником Антом Павелићем, доглавником Адемагом Мешићем и кардиналом Алојзијем Степинцем, само су чекали погодан моменат да наставе гдје су им оци и дједови стали.

С обзиром да су Срби у читавој западној хемисфери означени као једини кривци за разбијање Југославије и ратове на тлу исте, тешко је вјеровати да ће у догледно вријеме неко од хрватских и муслиманских крвника са оружјем или у одјелу одговарати за оваква монструозна злодјела, као што је и овај коњички злочин.