ПРЕТХОДНИЦА

Савезна Република Југославија (1992-2003) је трећа јужнословенска држава, која је настала крајем априла 1992. током разбијања друге Југославије, проглашењем Устава на Жабљаку, од стране делегата Србије и Црне Горе.

У то време на простору авнојевксе Хрватске се водио жестоки рат између хрватских снага и крајишких Срба, који су већ формирали Републику Српску Крајину.

Док је у Босни и Херцеговини, тек отпочео крвави рат између Срба и муслимана и Хрвата. Ратови на простору западно од реке Дрине су завршили у јесен 1995. године, када је у савезној америчкој држави Охајо, потписан Дејтоснки мировни уговор.

Одмах након тога америчке војне фирме почињу да активно помажу албанске сепаратисте са Косова и Метохије, тако што су оснивали терористичке кампове у Републици Албанији, дајући им оружје и логистику. Тако је настала албанска Окупаторска Војска Косова, чији су припадници после илегално убацивани на територију СР Југославије, са циљем пљачке, шверца, дестабилизације мира и безбедности, провоцирајући са Полицијом и Војском Југославије сукобе већих размера.

Време слоге и сарадње: Милошевић, Булатовић и Ђукановић

У пролеће 1998. сукоби између албанских терориста и припадника југославенске војске и полиције постају све чешћи и жешћи, што се врло брзо претворило у отворени рат, са великим губицима на обе стране. Албански терористи су имали цело време подршку Запада, који је хтео да Србију и Србе докрајчи.

НАТО пакт је стално претио да ће се укључити у те сукобе и да Београд мора да смањи број војника и полицајаца на Космету, да би се избегла њихова "интервенција".

У јесен 1998. године НАТО пакт почиње да довлачи своје војнике и технику у Вардарску Македонију и Републику Албанију, а некаквим споразумом "Милошевић-Холбрук" 13. октобра 1998. године закратко је избегнута агресија на Србију и Црну Гору.

Наредне године, 15. јануара 1999. у косметском селу Рачак, општина Штимље, долази до сукоба припадника Полиције Србије и албанских терориста, које су западни медији фалсификовали, тако што су лажно извештавали по налогу Виљема Вокера, шефа ткз. Косовске веривикационе мисије, како су наводно србски полицајци побили албенске цивиле.

Вокер дошао да лажира извештаје

Управо тај случај је био окидач за агресију и бомбардовање Србије и Црне Горе 1999. што је покушано избећи у француском дворцу Рамбујеу некаквим преговорима представника Владе Републике Србије и косметских Албанаца. Како ни то није успело, амерички генерал Весли Кларк је наредио бомбардовање, односно покренуо геноцидну акцију "Савезничка сила" или "Милосрдни Анђео"... 

ЗЛОЧИН

Увече 24. марта 1999. око 20:45 сати на територију СР Југославије НАТО авиони испаљују прве бомбе, чиме је почела агресија Североатланског савеза на једну европску државу. Тако су гранатирани: Београд, Приштина, Лучани, Ђаковица и др. Како је агресија одмицала, тако је скоро сваки градић, насељено место у Србији био бомбародван, убијани су цивили, деца, уништавана је имовина, вредни кулурно-историјски споменици, фабрике, мостови, цркве и др. 

Постоје индиције да су водећи људи у Генералштабу Војске Југославије имале сазнања да ће НАТО пакт бомбардовати зграду РТС-а, али да су намерно прећутали такву информацију, јер је срушена зграда и убијени радници односно цивили су били добри у пропагандно-психолошком рату. Иначе, током бомбардовања Београда 1999. у Дому Војске, било је пуно страних новинара који су извештавали о бомбардовању СР Југославије за своје државе.

Они су дан раније имали тачну информацију када ће НАТО бомбардовати зграду РТС-а. Шта више и пуковник Тим Маршал, још од почетка априла 1999. је говорио да је РТС могућа мета сваког дана. Звао је и директоре Драгољуба Милановића и Миодрага Комракова, који су му љутито одбрусивали сваки пут да брине своју бригу. 

Дана 23. априла 1999. године у 02:05 сати, авиони НАТО пакта испаљују бомбе на зграду Радио Телевизије Србије у Београду, на Ташмајдану у Абердаревој улици. Том приликом је причињена огромна материјална штета, а у рушевинама  дан касније су извучена тела 16 радика, док је 20 тешко повређено.

Разлог зашто је НАТО бомбардовао РТС, како је касније наведено "зато што је РТС имао велику улогу у ширењу морала и оптимизма међу народом СР Југославије".

ИМЕНА ЖРТАВА

ГОДИНАМА КАСНИЈЕ

Радницима РТС-а на Ташмајдану је подигнут заједнички споменик, са уклесаним именима и натписом "ЗАШТО?". Иначе већ годинама 23. априла продице и пријатељи погинулих радика долазе на Ташмајдан код споменика, на парастос и молитвено сећање, да пале свеће за 16 недужних радника. 2001. године.

Након Петооктобарских промена власти 2000. године у Србији подигнута је оптужница против Драгољуба Милановића, који је обављао дужност директора РТС-а 1995-2000, а теретиле су га породице ратника РТС-а чији су најдражи настрадали те кобне ноћи 22. на 23. април 1999. У оптужници му је стајало да није поштовао пропис Савезне владе, да због проглашења ратне опасности није изместио људство и технику, ван домашаја бомби.

Окружни суд у Београду је у јуну 2002. године је Милановића осудио на 10 година затвора, али му је дозволио да на слободи сачека да пресуда постане правоснажна. Он је одмах побегао у Црну Гору, где је ухапшен током акције српске полиције "Сабља" 2003. године. Милановић је прво у затвору имао пријатан третман, али су породице настрадалих раднка РТС-а протествовале, па су му привилегије укинуте. 

Иначе, Драгољуб Милановић је једини који је одговарао за овај злочин. 

Породице погинулих радника РТС-а су 2006. и 2009. упутили представке Специјалном Тужулаштву за ратне злочине и организовани криминал, у вези умешаности тадашњег државног и војног врха СР Југославије, али им није никада одговорено. Породице и даље трагају за истином. Комшије Синише Медића из Калуђерице, погинулог радика РТС-а су 2010. године донели одлуку да се улица у којој је он живео, назове по њему.