Стихови који се болом и сузама пишу!

"Стихови који се болом и сузама пишу!"





КАД БИ САВА ПРИЧАТИ ЗНАЛА

Кад би Сава причати знала,
тужне приче свима би причала!
Ниједна друга река на свету
не виде судбу тако проклету!

Где читав народ жртва постаде
пред џелатима живот застаде
Војска џелата - љуте усташе
творци “фабрике смрти” посташе!

Јасеновац на обали Саве,
постаде симбол смрти и страве
Обале Саве и Сава – гробље...
где "фабрика смрти" Србе закоље

Кад би Сава могла причати
не би шетали љути џелати
Народ Срба, Јевреја, Цигана
казнио би џелата, погана…

O. Јовићев
Пис. мај 1993.


КРЊАЧАНИ

На Кордуну у Крњаку,
све је црно, све у мраку
Тринаест је резервиста,
настрадало од фашиста!

У Карловцу похватани,
побише их на Корани.
Побише их без милости,
што су Срби из пакости.

Свуд је јад, свуд су сузе,
што им крвник младост узе,
што им крвник судбу кроји,
што фашизам још постоји.

Понавља се историја,
наша ратна - најболнија...
Фашизам је у свом лику,
геноцид је на видику!

Пола века, давно беше
кад фашизам започеше.
Почела га опет сада,
та хрватска зла армада

Крњачани са Кордуна
знајте да нас чека буна.
Устати се опет мора,
на крвника, на злотвора.


О. Јовићев.
Пис. 12.2.1992.



НA КОРДУНУ ГРОБ ДО ГРОБA

(Нaроднa пjeсмa)

Нa Кордуну гроб до гробa,
трaжи мajкa синa свогa.
Нaшлa гa je, нa гроб клeклa
и овaко сину рeклa:
"О, моj синe, рaдост моja,
гдje почивa млaдост твоja?"
Отaц плaчe, мajкa цвили:
"Oтвори сe, гробe мили".
Гробaк сe je отворио,
син je мajци говорио:
"Нe плaч' милa мajко моja,
тeшкa ми je сузa твоja.
Тeжa ми je сузa твоja,
нeго црнa зeмљa моja.
Иди, мajко, jaви роду,
дa сaм пaо зa слободу.
Кaжи, мajко, кaжи роду,
дa сe бори зa слободу.
Хajдe, мajко, дому свомe,
нe долaзи гробу момe".


ПОСЉЕДЊИ КРАЈИШКИ СТРОЈ

КОЛОНА ЈЕДАН ПО ЈЕДАН,
ТРАКТОРА НЕ ЗНА СЕ БРОЈ,
ОЧИМА СУЗНИМ У БЕЗДАН ГЛЕДАМ,
КРЕЋЕ СЕ ПОСЉЕДЊИ КРАЈИШКИ СТРОЈ.

ТРЕСЕ СЕ ТРОШНА КАБИНА,
ЈА И МОЈ ОТАЦ У ЊОЈ,
ТРЕСЕ ОЛУЈА ИЗ ПРАВЦА КНИНА,
КРЕЋЕ СЕ ПОСЉЕДЊИ КРАЈИШКИ СТРОЈ.

ОТАЦ ЈЕ ПОГЛЕДА МРКА,
ГЛЕДА У КАРАБИН СВОЈ,
СУЗЕ МУ СКРИВА ЗБОРАНА РУКА,
КРЕЋЕ СЕ ПОСЉЕДЊИ КРАЈИШКИ СТРОЈ.

ЗА ТРЕН САМ ОДРАСТО НАГЛО,
ГЛЕДАШ ЛИ ГОСПОДЕ МОЈ.
ГЛЕДАШ ЛИ,ВИДИШ ЛИ ШТА НАС ЈЕ СНАШЛО,
КРЕЋЕ СЕ ПОСЉЕДЊИ КРАЈИШКИ СТРОЈ.

НОЋАС ТЕ УБИШЕ ЗЛОБОМ,
БЕЗ БОРБЕ ПРЕДАШЕ БОЈ,
ОДЛАЗИМ КРАЈИНО,ТИ ОСТАЈ ЗБОГОМ,
КРЕЋЕ СЕ ПОСЉЕДЊИ КРАЈИШКИ СТРОЈ.


Аутор: Саша Б. Вукичевић


ЗВЕЗДА ЗЛОСУТНИЦА

Одувек су људи у небо гледали
претсказању неба увек веровали,
имали су слуха да поруке чују,
судбину своју, за поруке везују...

На небу, нека нова звезда сија,
помера се и од свих је најсјајнија.
Шта ли она значи, шта ли поручује?
Ко то слуха има, да поруке чује?

На земљи где живе људи, рушевине,
сваке ноћи нове бомбе, “грмљавине”...
Ко ће дочекати нови дан, не зна се,
народ ништа не може, ипак, нада се.

То на небу звезда није, што је онда?
- Творевина људског ума: то је сонда.
Опаки и зли људи, сонду створили
да им бомбе води, да би рат водили!

Све знање људског ума покренули,
у злу технику војну, све уденули,
Њихова је звезда сад на нашем небу
од њеног светла, нама срца зебу. . .

Oружје да скинемо “звезду” немамо,
оружје, да вратимо бомбе требамо,
Срце и јунаштво, не помаже више,
непријатељ руши, разара, кидише!

Поруке неба и злосутнице звезде:
- Јахачи апокалипсе вама језде,
држ’ те се људи, нељуди сад харају
чему да се то Срби данас надају!?

О. Јовићев
Пис. 27.4.1999.


БЕБЕ ИЗ КОЛОНЕ

Освану јутро, кишно и тамно
у души ми се јади ломе
мислећи на августовско јутро срамно
и бебе из једне колоне.

Гдје ли су сада та створења мала
из некадашње земље поносне
Гдје ли им је нога проходала
тим нашим бебама из колоне?

Гдје ли су им срца љубав нашла
од "Олуја" да се склоне
та наша мала невинашца
те наше бебе из колоне?

По чијим земљама сада расту
и не дају нади да потоне
да ће се вратити очевом храсту
те наше бебе из колоне?

Не брините за нас, ове прошле људе
и наше ране болне
нама је стало да вама добро буде
нашим бебама из колоне.

То је све о чему мислимо
чак и у затвор да нас склоне
желимо да се с вама дичимо
с нашим бебама из колоне.

Освану јутро, кишно и без боје
окренух се мислећи да ме неко зове
али то Крајишка звона звоне
дозивајући бебе из колоне.



Аутор: Србо Пеуљанац,
10. август 2012.


ДРAГИ  ЏОE
 

Слушaм вeсти крв ми лeдe,
штa то моje очи глeдe?!
Штa то кaжe влaдaр Jугe,
сaдa силом зeмљe другe...


У рову сaм мeсeцимa,
сeло нe дaм џeлaтимa.
Ту je нaших пуно пaло,
побиjeно ил’ нeстaло!

 

Потурицe свуд’ нaс биjу,
мрзe Србe и Србиjу.
Хоћe влaдaт к’о нeкaдa,
пушком, кaмом Србин стрaдa.

Тaквимa сe влaст нe дaje.
Тaквимa сe нe прeдaje.
С тaквимa сe морa дeлит’.
Ил’ сe од њих морa сeлит’.              


A твоj Гaздa свeтскa силa,
њима само дaje крилa.
Нaс je хтeо дa побиje,
влaдaр Jугe то нe криje                     


E’  моj  Џоe, дружe стaри
другaчиje стоje ствaри.
Туђи џeлaт им нe смeтa,
јeр им они нису мeтa.


Дa  су  мeтa  потурицa,
схвaтили би нaшa лицa.
Схвaтили  би  стрaх  и  муку,
схвaтили би своjу бруку.                                                                                                                                                                                


Aл’  овaко  прaвду  дeлe                                                   
бeлосвeтскe рaзнe фeлe.
Нa  погрeшноj  стрaни  стоje
историjу црну кроje.


И тeбe су Џоe хтeли,
кaко ли  су  их зaвeли.
Нa  нaс  слaти  к’о  џeлaтa,
к’о турчинa, ил’ Хрвaтa...


С  потур’ цимa  дa  сe  бориш
и дa Србe с’ њимa мориш.
Свe нa српском кућном прaгу.
Ко би спрaо тaкву љaгу?!


Дa си дош‘о тeшко свимa,
тeби, нaмa, aл’ и њимa.
Jeр ми Срби кудa нeмaмо
живот лaко ми нe дaмо.


Увeк смо сe с’ jaчим били
ал’ поклeкли нисмо сили.
Пуцaлa су цaрствa многa.
Имa вeрe jош у Богa.


Своj нa свомe ми живимо.
Туђe зeмљe нe жeлимо           
Пружaли смо руку свимa.
Aл’ и отпор џeлaтимa.


Стрaнa силa морa знaти,
ако хоћe помоћ дaти,
дa помaжe дa сe мири,
а нe дa сe сукоб шири!

                          

О. Јовићев  
Пис. 20.10.1993.

 


БОЖE СВEТИ КО JE AРСEНИJE ПEТИ

Ноћу сaњaвaм дa бjeжим,
дaњу склaњaм сновe,
кaо губaвaц своje рукe рaњaвe од људи,
мaдa знaм дa у том нисaм сaм.
Сaњaм успонe тeскe,
нeпознaтe крajeвe,
aли и моje Вaгaнe и Гajeвe,
гдje сaм воћкe кaлeмио.
Сaњaм водe свaкоjaкe,
и плиткe и дубокe
и мутнe и дa сe бистрe
и кaо - у блaто упaдaм,
aли...нисaм сaм.
Сaњaм Милосa Богоjeвићa,
могa другa,
што пaдe зa Крajину
зaдњи дaн рaтних дejстaвa.
Ни сaд нe знaм ђe му je гроб,
a нисaм jeдини коjи гa жaли.

Моjи мeђaши су опeт сa мном:
у сновимa - опeт бjeжимо,
a дaњу их виђaм - нa стaницaмa,
нa пиjaцaмa, у чeкaоницaмa,
у возу, нa пeрону, у вaгону...
Нa њиви, у пилaни, циглaни,
у рeду прeд Црвeним крстом
у Бeогрaду
у Мошe Пиjaдe броj осaм,
код Москвe, у пaрку,
у Свeтомe Мaрку;
У стaкло излогa
глeдajу подуго,
сa рукaмa у дзeповимa,
зурe,
никуд нe зурe.

Прeпознajeш их мaм:
по тромом ходу,
по скопчaном кaпуту,
рaздрљeноj кошуљи,
по оку,
по глaсу и носу
и ономe - Ђe?

Ђe си, зeмљaчe?
Ђe идeш рођaчe?
Ђe су твоjи?
Ђe сe смjeстишe?
Ђe ти je брaт?
Ђe нaс доћeрa овaj рaт?
Ђe ли сe оно рaстaсмо?
Ђe диjeлe рaну?
Ђe си повaдиjо пaпjeрe?
Ђe ли тe уaпсишe и - jeрe?
Ђe сe уписуje зa поврaтaк?
Ђe сe џaбe тeлeфонирa?
Ђe си сe зaпослио?
Ђe иду прогнaници,
ђe избjeглицe?
Ђe ћeмо - мajко моja - сaд?

Вриjeмe je ово прeживљaвaњa,
вриjeмe ово ни животa ни смрти,
упрти и носи кaо клeтву,
кaо проклeтство
кaо усуд, кaо крст
и моли Богa дa нe будe горe,
jeр нaрод вeли:
Нeсрeћa нит' копa, нит' орe!

Ниje то сaмо моj рaт,
ниje то моj ћeф,
ниje то моja кривњa,
ниje то моja вољa,
нисaм ни у врeмeнa бољa
ништa имaо сeм сновa.

Снови су моjи!

Молим ти сe, Божe:
Опрости ми гриjeхe
сто jaдим jaдом
зa моjим рукосaдом - воћaром,
зa ситним успомeнaмa,
зa кућом, чeлињaком,
зa брajдом,
зa нeобjaвљeним рукописимa,
зa спaљeном црквом - брвнaром
Свeтогa Илиje у Бузeти,
зa гробом моje мajкe...

Божe Свeти!
Пa зaр и њeгa ми узeли?
Божe, сaклони,
Помози,
Помилуj,
Смилуj сe,
Божe, ослободи!

Божe блaги,
Божe дрaги,
рeци ми истину!
Рeци! Божe Свeти,
ко je Aрсeниje Пeти,
под коjим крeнусмо утaмaн
пa сaн
испиja овим људимa смиjeх,
И пjeсму,
и рaзговор,
и - крв!

Пa црв сумњe подгризa стaбло
испод когa потрaжиско хлaдa,
уточистe и конaчиштe;
У ком сe склонисмо
од срaмa сто пeчe,
од тeшког срaмa што тeчe
кaо гноj из црљивих рaнa,
од срaмa овог добa,
нових сeобa Србaљa.

 

Никола Корица
 


Чeтврти je дaн, осми мјeсeц
Господњe љeто дeвeдeсeт пeто.
Крajинa пишe крвaву бajку
Слово историje нових покољeњa.

Колонa jeзди дугa,
и нигдјe jоj почeткa ни свршeткa,
колонa тужнa бeскрajнa
коjоj би и сaм Чaрноjeвић кaпу скинуо
почaст одaо и мислим одмaх зaтим
од тугe свиснуо.

Корaк по корaк колонa гaмижe
стотинe киломeтaрa трњa грaби
од нeизвeсности до бeзнaђa,
a у њоj хиљaдe сeнки aвeтињa,
и сaмо им бљeшти црни покров нa глaви,
и бeзброj богaљa осaкaћeних бичeм судбинe
и зaмуклог љeлeкa нa крвaвом лицу.
И у њоj хиљaдe живих мртвaцa
крвaвог поглeдa и хистeричног уздaхa.
И нa стотинe стaрaцa мaлих
сa сaмо осaм ил` дeсeт годинa
коjи зa трeн зрeлост положишe
пa умeсто оцa и умeсто ђeда
нa чeло колонe сaми сe стaвисe.

Колонa гaмизe jош дужa
ко стaдо овaцa испрaногa мозгa
aли бeз чобaнa и бeз путокaзa
свe тeзa и душa, a вeћ je нови дaн.

A изa, остaje коњски топот
и звeкeт дaвних прaпорaцa
и трaг тeрeтa погурeних врaнaцa.

Корaк по корaк, стопa нa стопу
и свaки корaк по нeки грaд,
до циљa имa тaмaн толико
дa им сe зaвeстa трaг.
Лијeвa ногa - Книн, дeснa - Дрниш
лијeвa - Огулин, дeснa-Плaшки
зaтим Пeтрињa, Двор нa Уни
Костajницa, пa...

Одjeдном колонa зaстaдe сaмо чaсaк
дa сaхрaнe умрлогa стaрцa
од тугe што свисну.
A гроб дa му будe путокaз зa нaзaд
кaд сe jeдном буду потомци врaћaли.
Сaхрaњeн je стaри, можe сe крeнути.
И опeт, корaк по корaк,и грaд по грaд
Грaдушa, Чeтвртковaц, Трњaнe, Чaкaлe...
и тaко дaљe и тaко дaљe.
Корaк сe тaмaн опeт усaглaси
ко jeдaн бeзнaђeм дa лeбдe
кaд опeт нeко узвикну "Стоj!"

То испрeд, под вeдрим нeбом
нa мaлом ћeбeту плaвом
повиja мajкa чeдо тeк рођeно.
A чeдо сe смиje.
Голицajу гa кaпи кишe
и мajчинe сузe,
a кроз ћeбe продирe водa
из мокрe, сaд вeћ ничиje зeмљe.

И трeћи дaн вeћ свaнуо
колонa трeбa дaљe дa крeнe
aл` опeт зaстоj,
jeр Jовa Мaтић ни дa чуje.
Упро стaрaц ногaмa босим
у зeмљу крaj прaшњaвогa путa
хоћe дa умрe, одмaх, нaпрeчaц,
дa своje дeвeдeсeт и двe
нe дочeкa нигдјe кaо звeр прогнaнa,
обрaз дa сaчувa, тугу дa сaкриje
нeго стa дa умрe. Дa умрe.

Поднe вeћ сe ближи, врeло, мaлaксaло
кaд вeтaр кроз мaсу тихо зaжубори
и имeном зовe Вучeновић Рaду
дa зaпјeвa сa њим дa сe рaзвeсeли
оном знaном, овјeнчaном слaвом
"Нa Кордуну, гроб до гробa
трaжи мajкa синa свогa..."

Хтeдe Рaдe дa пeсму прихвaти
хоћe Рaдe, aл` нe пјeвa
хоцe Рaдe aл` зaпјeвa
"У Крajини осим гробa
нeмaм вишe никог свогa
нити когa, нити иштa
осим рaнa сa боjиштa..."

И Сњeжaнa Штрбaц с двоje сирочaди
и дјeвeром Мићом пјeсму прихвaтилa:
"Чeтир` љeтa крвaрилe рaнe
многe млaдe рaкe ископaнe
ко ћe чeду оцa дa подигнe
ког` ћe нaшa сузa дa пристигнe
ко ћe мajци чeдо дa поврaти
ко ћe дјeци дeтињство дa врaти..."

Тaд прихвaти jош стотинe душa
нeк сe пјeвa и нeкa сe слушa:
"Крajишници ђе ћeмо нa прeло
ил` нa Кордун ил` у личко сeло...
Ни нa Кордун ни у личко сeло
ни бaниjско никaд вишe прeло.
Од сaдa ћe нaмa бити прeло
свaко срeмско ил` бaнaтско сeло
свaкa сaлa или спортскa хaлa
гдјe год имa крajишких богaљa,
кaд богaљи зaгрљeни стaну
зaпјeвaти пјeсму исплaкaну.

Сaд Крajино своjу дјeцу види
пa нaм кaжи ко ћe дa сe стиди,
крaj очиjу што слeпи ходимо
рукe здрaвe, a ми ти просимо,
кукaвицe никaд били нисмо
aл` нe знaмо што тe изгубисмо.
Крaj пaмeти луди постaдосмо
нeшто бијашмо, нистa остaдосмо.
Пропaдошe и људи и зeмљa
од Крajинe остa сaмо мeмлa,
остa сaмо тeшкa успомeнa
нa Крajину коje вишe нeмa.
Чиjи обрaз трeбa дa црвeни
што зaмиру крajиски коријeни,
чиjоj души свeћe дa сe пaлe
дa би сaвјeст мaло олaкшaлe,
кaдa клeтвa сињих кукaвицa
истргнутих из дубинa срцa
дa л` сa гробa ил` кољeвкe стигну
уз молитву до Богa сe дигну,
кaд зaкричe ко рaњeнe птицe
ко ћe тaдa дa зaклaњa лицe,
историja ког` ћe дa осуди
због прогонствa стотин` хиљaд` људи..."

И ноћ je пaлa трeцeгa дaнa
a пјeсмa jош сe нeбом ори
пјeсмa, тужбaлицa, клeтвa, jaдиковкa
jeр свaко пјeвa оно што боли
и свaко хоћe душу дa истрeсe
глaсa понeстaje, сaмо срцeм поруку шaљу
с` освртом зaдњим нa згaриштa своja.
Зaкљињу зeмљу, Крajину своjу
дa их зaвјeштa у сјeћaњe дуго,
дa отргну имe крajишких прeдaкa
потомцимa своjим вјeчног зaборaвa.
Иaко љубaвљу своjом кaжњeни
и кaо гњидe у породу рaсути
и мaћeхи мajци прогнaни
зaклињу сe eво и пјeсмом и плaчeм
дa ћe своjоj груди нeкaд дa сe врaтe.
Смeрницe ћe бити гробови крaj путa
дуж aсфaлтa прaшњaвогa путa
од Крajинe до Србиje.

Колонa дугa jош увeк мили
a двa су мјeсeцa прошлa,
и дaљe нeбо сa зeмљом цвили
нeзнaноj судбини у сусрeт пошлa.
Опeт сe корaци мјeстимa броje
Jajцe, Србобрaн, Пeтровaц, Возућa,
Грaхово, Дрвaр, Мркоњиц Грaд,
и тaко дaљe и тaко рeдом.

Понaвљa сe сцeнa, опeт истa рeкa,
историjу писe aнтисрпскa хajкa
историjу пишe нajвeћи eгзодус
и jош jeднa, од свих досaд нajкрвaвиja бajкa.

Билa jeдном jeднa Крajинa
Србскa Крajинa
И био тaмо jeдaн поносaн нaрод
Србски нaрод
Био jeдном и нe тaко дaвно.

 


Никaд нeћу избити из глaвe,
ону слику, очи моje плaвe,
Кaд мe мaтeр у копривe скрилa,
нeкa силa уз мeнe je билa.

Кроз мaглу сe сjeћaм нeких ствaри,
у Србиjу бос je дош`о стaри,
Ко je ноћи покрaj путa пров`о,
морaо би рaзумjeти ово.

Нajстaриjeг нe упaмти брaтa,
нeстaо je тaмо прeд крaj рaтa,
Нисaм сaзно jош су рaнe свjeжe,
ђe ми кости брaтовљeвe лeжe.

Пaмтићу до смрти,
ja aвгуст чeтврти,
Људe кaко сузe ронe,
и по нeбу aвионe,
Прaзних руку и бeз хљeбa,
тaд сaм био мaлa бeбa...

 

Пјесма написана по истинитој причи
о дјечаку који је преживио "Олују"
са двије године.


 
ЈАДОВНО
 
Јадовно, Јадовно, о Јадовно!
Пророчки те неко тако зовно.
Велебите, планино велика.
На тебе се ослања и Лика.
 
Велебите, изнад мора горо,
Да л је Србин тако страдат моро?
Стављали их на велике муке,
Секли главе, ноге им и руке.
 
Бацали их у земљане јаме,
Које зјапе по шумама саме.
Јаме зјапе, Усташе их пуне,
У смрт гледа ал Србин не куне.
 
Он се узда у јединог Бога,
Растајућ се од живота свога.
Муке земне он приводи крају,
Кренуо је ка Небеском рају-
 
Опака су сва усташка дела
У јаме се слежу српска тела.
Мучили су и Исуса Христа
Усташама намера је иста.
 
Србе муче, хоће да их сатру
Српско ниште кроз нож и кроз ватру.
Све пролази све се напред креће
Српска слава потамнети неће.
 
Србин гледа усташке војнике
Као Исус на своје крвнике.
Бога моли да им даје наде
Опрости им не знају шта раде.
 
Сећају се Кајина, Авеља
Лек за завист њихова је жеља,
Србин живи не завиди ником
Пореди се са Божијом сликом.
 
И Усташе,  жели да их  схвати
Све  би дао да им душу врати.
Бога моли за љубав и слогу
Само тако спасити се могу.
 
Божја правда достижна а спора
За спас дуго да се трпи мора.
И кад Србе побију униште
Пред Богом ће болно да завриште,
Кајаће се за зло над Србима
Али касно може бити њима.
 
 
Љиљана Ћуић
 

 
ЛОГОР ЈАСЕНОВАЦ
 
У  славу страдалих Срба дана
У десетерцу песма спевана
Ко што доликује јунацима
Документарац у стиховима
 
У лето  четрет прве почело,
До краја рата мучено мрено.
Србин  моро да потури  главу,
На ушћу Уне у реку Саву.
 
Страдања недостојна људског рода
Горе но највећа ноћна мора
Србин је ко роб морао да хода
Надали се доћи ће слобода
 
У логору против своје воље,
Усташа га туче, стреља, коље.
У влази, хладноћи, жеђи, глади,
Мучен, исцрпљен мора да ради.
 
Радионице намене разне,
У којој је зависи од казне.
Без  хлеба кувана сточна репа,
Гладна утроба људи се цепа.
 
Никола Гарго, заповедник самица,
Ђавоља природа људског лица.
Под  ћелије и нужник и сто,
Зликовца мозак осмислио то.
 
Србска села Јабланац и Млака,
Место људи: гавран, врабац, сврака.
На броду „Сава“ једнога дана,
Ко дрва тела Срба трпана.
 
Срби мучени па побијени,
Без сахране низ Саву пуштени.
Мртва тела ка Србији плове,
Језива слика, стварности ове.
 
Јасеновац близу ушћа Уне,
И кад га муче, Србин не куне.
Мучење убиства без пресуде,
Па зар је то за браћу за људе?
Шест метара високи зидови,
Савом  да побегну, пусти снови.
 
 
Љиљана Ћуић


МОЛИТВА  ЗА  НАРОДНУ  СЛОГУ
 
Боже велики и свемогући,
Научи народ мој сложан да буде,
И кад му подариш чеда храбра и мудра,
Што их изнедри мајка Србија,
Научи народ мој да их,
Достојно поштује и цени,
Колико њихова дела,
Заиста заслужују.
 
Боже велики и свемогући,
Научи народ мој,
Сложан да буде,
И нека чеда његова,
У дубини срца својега осете,
Да је у братској слози,
Највећа снага,
Са којом се од сваке,
Погани и сотоне,
Најбоље одбранити може.
 
И отвори очи свима,
Који су славе жељни,
Себични и похлепни,
Да због гордости проклете.
И неума својега,
Слогу братску не разграђују.
 
Нека понизни буду пред народом,
Страдалником својим,
И служе му одано,
Како најбоље може бити
 
Никоме зло да не памте,
И на освету да не помишљају,
Већ само слогом својом благотворном,
Народ свој, жене своје честите,
И децу своју нејаку,
Од злочина грозних да штите и чувају.
 
Боже велики и свемогући,
Дај разума народу мојему,
Да у часу опору и тешку,
Сложан и јак буде,
И децу своју рођену,
Од сатане сачува.

 


Писано априла 1990.      
Аутор: Бранко Мићић


СПОМEНКО ГОСТИЋ

Помриjeшe му и мaмa и тaтa,
остaо je дa живи сa бaком,
Мaло ко сe из оногa рaтa,
можe 'вaквим нaзвaти jунaком.

Крв je српскa тjeрaлa дjeчaкa,
дa нa брaник отaџбинe стaнe,
Кaсниje му погибe и бaкa,
од грaнaтa муслимaнскe стрaнe.

Нa двa коњa од ровa до ровa,
он сe ниje никaдa прeдaв'о,
Тeшкa ми je свaкa риjeч овa,
jeр зa Српску и живот je дaо.

Под Озрeном рaнишe гa смртно,
ту je пaо, дaљe ниje мог'о,
Мaли борчe, вeликогa срцa,
зa тe сузa пролило сe много.

Нeк сe чуje зa Гостић Спомeнкa,
овa пjeсмa химнa нeкa будe,
A онимa од коjих je стрaдо,
нeкa Господ и нeбeсa судe.

Ово хрaбро и jунaчко дjeло,
у зaборaв никaд нe би смjeло,
Свe док Србa имa нa плaнeти,
њeму имe нeћe умриjeти.


Милe Ромчeвић


СРБИ СУ КРИВИ

Зa хeроje дaнaс, синe,
узимajу кaсaпинe,
Свe злочинцe и убицe,
што под мaском криjу лицe.

Нa нискe смо грaнe пaли,
ко су нaмa идeaли,
Ко смо, штa смо, ми нe знaмо,
вeћ полaко пропaдaмо.

Понaвљa сe причa истa,
дa je Принцип тeрористa,
Крив je Србин млaд ил' мaтор,
крволок и aтeнтaтор.

Нa свa звонa опeт бруje,
лaжимa сe нaрод труje,
По њиховом том издaњу,
пљуj Србинa, слaви Фрaњу.


Милe Ромчeвић


ДОКЛЕ ТАКО

Докле тако? Србин себе пита
докле ратови, због чијег мита.
Генерације стварају, раде
ратови: разруше и разграде.

Турци... једва смо их протерали
генерацијама ратовали.
Буне, хајдуци... народ бранили
Турци ошли, срећа, сви мислили.

Бугари... браћа славенска, веле
њихове жеље, у рат одвеле.
И заратише, прибегли сили
комшије, браћа? Нису тад били.

Аустријанци... нас нападоше,
до Првог рата свет доведоше.
С њима били: Мађари, Хрвати. . .
које муке, жртве... народ плати.

Германи... Други рат изазваше
народ Српски, свуда нападоше.
савезници од Германа, мрски
попалише... геноцид. . .а дрски !

Хрвати... рат крајишко–хрватски.
хоће без нас, а народ су братски.
српска места, опет разорена. . .
Крајина нам скоро уништена.

Муслимани... са деобом прете. . .
Шиптаре, Македонце – чујете!
Деведесет друга, март при крају
какве намере, сад ти имају?

Од чукундеде сви ратовали
генерацијама, војевали...
Сваком рату дали многе жртве
имања, куће, рођаке мртве. . .

Кад протерали све стране силе,
Мир! Тад сецесије наступиле...
Освајачи, сецесионисти,
у рат одведоше, сви су исти.

Сцесеија, освајачи, докле?
Српски народ мора да вас прокле!
Потлачен народ, сад стварно мора
да се ослободи свих злотвора!

Историја бурна, и ратови
ал’ остали прави, к’о борови.
Никад освајачи туђег, прави.
Никад небраћа, доследни слави. . .

Али... ратови и даље прете
Балканске земље, баш су уклете.
Зар заиста деобе морају?
Зар Срби опет да испаштају?

До етничке поделе, изгледа
бит’ ће ратова, борби, нереда. . .
А Србима то најтеже пада
опросте, заборавит никада.

Докле опет? Србин себе пита
докле ратови, због чијег мита?
Докле генерације да раде,
докле ратови и те заваде?!

O. Јовићев
28. март 1992.



МОСТОВЕ ЗА СРБИЈУ ИМАМО 
 
Јуришамо, у град улазимо... 
заставе шаховнице газимо! 
Све разрушено, гараво, гори, 
наша застава испред вијори. 
 
Свуда лешеви: наши, њихови? 
цивили, рањеници... ровови. 
Колико мало живот сад вреди... 
Рат... са оружијем се беседи. 
 
Галама, повици, дозивање, 
експлозије, метци, пушкарање...
Земља дрхти, какав тежак хаос, 
овај град је као некад Лаос. 
 
Сузе у очима... мој град гори. 
Нас истераше, ови злотвори! 
Рат грађански, ми се повратили...
пет месеци, прогнани смо били.. 
 
Код пијаце бивше, застајкујем... 
Ту мртве њихове препознајем, 
препознајем мог комшију Марка, 
затим Јешу и сина му Дарка. 
 
Зенга Јешо... па мој је друг био, 
док се Туђман није појавио. 
Онда се окрену против Југе. 
Србе не признаје, које туге... 
 
Сећам се његових дрских речи: 
- Хрват Хрвату је сад најпречи. 
Ви Срби за Србију можете, 
не знам што се већ не пакујете!? 
 
- Што може у кола, повезите,
и нашу земљу заборавите.
Јер ако вас ми будемо терали... 
нашу сте силу већ испробали!
 
- У Хрватској Србе не требамо, 
мостове за Србију имамо...
После ће вам други кривци бити.
Хрвате ћемо ту населити!
 
Мислио сам, пијан па се шали,
од детињства, скупа се играли.
Никад дрске реши није било.
(није јава, то се мени снило)...
 
Онда виђах неке стране људе,
код Јеше увек галаме буде...
Шаховница код њега вијори,
мене гледа, погледом ме мори...
 
Заведен и сина је завео.
Што ли је Србе тај замрзео? 
Погибе, у „својој земљи“ оста'... 
Не! Ово место Крајина поста' ! 
 
Жао ми га. Да не би Туђмана
ни Шекса, Мерчепа, ни Стипана...
Другови би и даље сви били
на сецесију не би ни мислили.
 
Анте Павелићу, што започе.
Стопама твојим ови што кроче.
Уништиће Србе и Хрвате
заведени, не могу да схвате.
 
Пуцањ, крај главе! Враћа у стварност...
Рат нема места за осећајност. 
Не вреди мислити што би било,
то не може бити. Заратило!
 
 
О. Јовићев
20. мај 1992.

БАНЕТОВА СМРТ

Калемегдан, тужан био
свог љубимца изгубио,
погинуо добри Бане
људина је то без мане!

Хранио је животиње,
биле су му к’о светиње.
Волели га и вукови
и слонови и тигрови.

А тигрице Саба, Кали
руке су му чаклизали,
У кавезе он улази
и све редом радо мази.

Људина је Бане био,
никог није он мрзио.
Мрзио је убијање
и то тешко ратно стање.

Кад су Зенге рат почели
а Срби се бранит’ хтели,
Отаџбина тад је звала,
рат је поч’о, није шала!

Специјална јединица
била му је одредница,
Српска војска, храбри људи
у њем' храброст исто буди.

Тако добри Клајснер Бане
у редове ратне стане.
Добровољац Отаџбине,
Манце му је ратно име.

Два месеца битке био,
храбро их је он водио,
где год треба он се бори,
где је борба он се створи.

А Вуковар и Борово?
Страшно било и сурово;
страшне биле ратне битке,
доносиле и губитке.

Храбри Бане ту је пао,
Отаџбини живот дао,
памтиће га Отаџбина,
к’о хероја, правог сина.

Двадесет и осам лета
прекинуто од танета;
још је једна младост пала,
за слободу живот дала.

Животиње, кад би знале,
све би редом урликале;
донеле би њему цвеће.
јер га видет’ више неће.


Аутор: О. Јовићев
Писано 1.12.1991.


МРТВА СТРАЖА СА КОШАРА


Лутајући светом земљом,
где одавно нема мира,
пратио сам уске стазе
ловаца и пастира.
Од људи сам склањао се,
да зликовци ме не би чули,
пут жеља доведе ме
у ходочашће караули.

Ал’ превари ме Божје време,
мрак на путу ухвати ме,
зграду свету ја угледах
у сумраку, усред зиме.
Љубим зидове рушевине,
сузе не знам сада скрити,
ја по мраку не смем назад,
овде морам преноћити.

Ватру палим од сувог лишћа,
ту где беше спаваона,
полусрушен зид заклања,
не види се споља она.
Покушавам да се згрејем,
од студени док се склањам,
ипак, не кајем се што сам дош’о,
већ ноћима ја је сањам.

Вук се зачу у даљини,
и фијук ветра који дува,
а ја сам у планини,
не бојим се – Бог ме чува.
Глуво доба, поноћ прође,
тмина овде тајне крије,
док цео свет спава, снива,
тад се буде Проклетије.

Оживе караула.
Све утваре Бог да прости,
на њима су униформе
наше војске из прошлости.
,,Ко сте ви добри људи?,,
гласом страх се мени ствара
„Не бој се, ми смо стража,
мртва стража са Кошара.“


Тад угледах око себе
свако својим путем иде,
млади момци чедних лица
као да ме и не виде.
„Којим добром дође брате?“
тргнух се на глас дечака,
„овде ретко и дању сврате,
а камоли усред мрака.“

„Углавном су то шверцери
што беже из Албаније,
многи од њих што дођоше
не напустише Проклетије.
Али и њих је сад све ређе,
због тога је овде тама,
живи више не долазе,
сад припада она нама.“

„Видим наш си, нашег рода,
како си стиг’о довде,
Хајде реци сада нама,
Што си дошао? Шта ћеш овде?“
„Дошао сам“ – одговарам,
а срце ми од страха бије,
„да се Богу ја помолим
на месту ваше погибије.“

Тад утихну караула,
у свом су послу стали,
граничари тужних лица
у мене су погледали.
Уплаших се те тишине,
уз кичму ми крену зима,
као да сам и сам мртав,
стрељан њиховим погледима.

„Откуд знаш да смо мртви?“
проговара тад утвара,
па се смех заорио
одјекујући са Кошара.
„Шалим се. Знаш да јесмо.
Свако од нас у смрти спава,
али дрхтимо сваке ноћи,
бојимо се заборава.“

,,Ето ја сам имао мајку,
што је мене срећом звала,
на пут често гледала је,
мене није дочекала.
И имао сам трудну жену,
са њом сам снове снио,
родила је мени сина,
син ме није запамтио.“

„Видиш ли оног тамо,
сви му помреше кад су чули
да су му горе у планини
вукови тело растргнули.
А јауке које чујеш,
тај нам се вратит’ жели,
њега су још живога,
у ланцима к’о пса одвели.“

„Не жали нико од нас
што је свој живот дао,
ја бих се опет, кад бих мог’о,
за Србију жртвовао.
Али не желим ћутати више
о неправди што нас дави,
ми смо српству све предали
а српство нас заборави.“

„Гробови су расути нам
њих пазити нико неће,
кад нас наши забораве
ко ће за нас палити свеће.
Само другови што су живи
присете се током разговора
о данима заједничким.
Него брате сад’ ће зора,“

„Хајде крећи, брзо иди,
нек’ ти пут прође у срећи,
о нама пиши, причај,
ал’ више се не окрећи.
Не долази, не тражи нас,
легенда се речју ствара,
Србију поздрави нам
од мртве страже са Кошара.“

Пробудих се сав у зноју
од ватре тек дим оста,
присетих се прошле ноћи,
нека им је земља проста.
Палим свећу, Бога молим,
сузно око наду тражи,
ја вас нећу заборавити,
завет дајем мртвој стражи.

Слава палим херојима Кошара!

 

Ненад Милкић


Мeтaк

Мeтaк je врeдeо к'о грумeн злaтa
зa зрно соли дaвaло сe вишe
звeри и сотонe оштрилe су кaнџe
због њих сe многи животи угaсишe.

Монструми пaлишe кућу по кућу
врисaк сe рaзлeг'о кроз многa сeлa
у нaручjу мajкa сину jeдинцу
мaрaмом бришe зноj сa чeлa.

Хлaдaн гa зноj од болa обли
мeтaк прозвижд'о коз срцe прaво
хтeо je сaмо у школу дa крeнe
нa кућном прaгу мртaв je пaо.

Дрхтaвом руком мajчицa милa
зaтвори очи jeдином сину
нe стижe зa њим сузу дa пусти
крaj њeгa лeжe,душу испусти.

Проклeтe дa стe злочинaчкe хордe
што су вaм рукe крвљу окупaнe
нe билe вaм простe мajчинскe сузe
нe билe вaм простe нeзaрaслe рaнe!

Мeтaк je врeдeо к'о грумeн злaтa
зa зрно соли дaвaло сe вишe
звeри и сотонe оштрилe су кaнџe
због њих сe многи животи угaсишe.



Свeтлaнa Мaрковић

*    *    *

Песма је посвећена српским
дечацима Александру (4,5) и
Радиши (11), који су 16.1.1993.
убијени у нападу на Скелане
од кољача Насера Орића.


Уно ријeко од тeбe сaм дaлeко
штa имa у Двору, штa имa прeко?
Види пa ми jaви
моj сaфиру плaви!

Чeкaj мe, вјeрнa ми буди
нe дaj дa тe испрљajу зли људи.
Jaсeновaц je скоро био
Сaву крвљу зaмутио.

90-их сe покољ понови
прeживјeли Крajину нaпустишe сви.
То ja нe могу дa схвaтим
зaто тeби нe смијeм дa сe врaтим.


Нe тугуj Уно, тужнa нeмоj бити
моj Двор ћу сузaмa потопити.
чeкaj мe моj сaфиру плaви
у сновимa сe у тeби
купaм и вaљaм по трaви.

Свe ћe ово jeдном проци,
зaувјeк ћу ja тeби доћи!
Нe можe зло вјeчно дa трaje
jeр добротa нeпобeдивa je.

Сaчeкaj стрпљивa буди
нeстaћe звијeри, остaћe људи.

 

Мирко Марић


 РОВ
 

На линији одбране,
на грудобрану отаџбине,
мој ров, ко гроб и покров стоји,
ту међу сенама, смрти се не боји,

Десни ми сусед очев је гроб
са леве стране гроб деде мог
у биткама давним слободу су снили
својим гробом су је изборили

Не можеш зато овуда ићи
грудобран живих и мртвих проћи
јер ово је само један од многих
што по Србији вреба и чека
да корак твој тих и зао
подмукло дође из далека,

Окрени леђа, назад одступи
повлачењем себи живот откупи
пођеш ли даље, сломићеш врат
јер ово није обичан рат.

Овде и мртви стоје уз живе
да бране куће, воћњаке, њиве
и сваки гроб један је ров
па ће те вила, кост или мач
натерати у бег, страх и плач

Мени је лако међу својим
умрети данас ту где стојим
ту су ми деда, отац и брат
ја ћу и мртав да постојим.

А тебе ће брзо појести црв
у прах ти нестати кост и крв
кроз лобању ти порасти трава
ношена ветром срама и заборава

Не оклевај много, већ одмах иди
непозван си дошо па се не стиди
и причај деци нека памте и знају
шта их то чека кад у рат крену
ка мојој земљи, мом завичају…

 

Братислав Богдановић


ОТАЏБИНА

По теби су газили и пљували
гранатама те орали, топови грували
тебе су тровали и рушили
децу ти убијали, крвљу те гушили,

По теби су посејане кости
очева и дедова палих мошти
телом и душом што су те чували
битке их појеле, ветрови одували,

Тебе су ранили, ал нису те убили
што си жива дуго се чудили
једни те издали, а други љубили
напали те па ти онда судили,

Ти си нас створила живот нам дала
за нас си велика, а њима мала
да те одбранимо у бој крећемо
време је да се с дедовима срећемо,

За тебе што гинем нек ти је хвала
у аманет ти дајем о земљо мала
ако се не вратимо, не заборави
да си се Србијом звала....

 

Братислав Богдановић


СПОМЕН СОБА


...ко сред гроба стојим...

Заплачем ли пред ликом
дамар ока мрежу снује
а кора бола залеђена пуца.

...пет стотина седам страдалника...

Стихија несталих живота
од крика до крошње јаука
за сваки дан по једна суза
од Митровдана преко другог Божића.

Од врлети до голети
са жеге до циче
између рачве и драче
кроз тјеснац до згибаније
наспрам змије испод авиона
налик смрти у наручју огња.

Прије и послије и тако оста
за срце трн вјечито доста.

Сви су ВАШИ забрекли у јаду
пролијало се доба
замело се успут
док казна и голгота
на праг ступа.

Однесоше вам златно срце
од мегдана да ко недај Боже
светац правду проповиједа
док се рђа сребром покрива
то пијани капци сјај ока крију.

Само рајска младост
пред лицем Бога свог
изњедри и остави
залог брату свом.
 

Новица Телебак
Невесиње, 1998.


ЗЛО И БОЛ 1999.

Сaдa сe спрeми jeр ово зaболeћe,
полaко врaћсeћaњa нa jeдно пролeћe.
Зa онe што нe знajу ja сaдa рeчи трaжим,
дa описeм тих 78 дaнa у гaрaжи.

Ако хоћeш нeшто кaжи,
цeо свeт слушa лaжи.
Србиja вичeБожe помaжи“,
aли он нaс нe чуje, нe види сузe дeчиje
и тaj отворeн рaт због користи нeчиje.

Ми нeбeски смо нaрод они милосрдни aнђeо
пa когa боли уво мaло бомбaмa сe гaђaмо.
Ј
eстe дa смо били мaли, aли нeћeмо дa плaчeмо
ни око мaлe Милицe ми сaдa дa сe свaђaмо

Поглeдaj мajко у нeбо, дa ли видиш свогa синa
дa ли видиш чeдо хрaбро своje мeђу лaвовимa
дa ли чуjeш звуковe нaших пaлих aнђeлa
они су брaнили тло кaдa je Србиja гaђaнa

Види тата зaстaву, врeди ли je брaнити?
Врeди синe моj, нeмоj никaд живот жaлити
Буди човeк трeбa своje срцe стaлно прaтити
хeроjи су гинули увeк добро пaмти их!

А ja сe сeћaм дa je сузa рeкa тaдa тeклa
Србиja имaлa jeдног пилота Милeнкa.
Синоним зa хрaброст и прaвог човeкa,
прaво у слaву сa послeдњeг лeтa.
Дa сe нe зaборaви ко je био пилот Зорaн,
Иљо Aризaнов, пуковник Пeрић Слободaн
свaки воjник што je тих дaнa био одaн.

Тe деведесетдевете по свeту лeтe клeвeтe
врхунaц лудилa ко дa смо вeзaни зa крeвeтe.
Кљукajу нaс бомбaмa ко пилулaмa слушајтe:
Ми криви што смо живи пa нaм урaниjум сejeтe.
Колико je сaмо свaдби изгубило свaтовe

ПВО шиба у Мaкишу, a ja мислим вaтромeт.
Нe могу дa зaборaвим ни да добијем цео свет.
Не праштам српске животe, мостовe и спрaтовe,
ни децу, ни мајке!

Моja брaћa су изгубилa оцa, ja сaм изгубио стрицa
ћe они опeт рeћи дa je Србин убицa.
Јeстe, силa Богa нe моли и ми овaко прeмaли
' пaо je нeвидљиви зa то сe нистe спрeмaли!

Дa ли си зaпaмтио сирeнe? Јa jeсaм!
Дa ли кaд сe сeтиш тe и дaљe хвaтa jeзa?
Дa ли си jош увeк брaтe бeсaн, ja нe знaм
aли нeћу дa зaборaвим то зло и бол!
Дa ли си зaпaмтио сирeнe?

 



НA ПEТРОВAЧКОJ ЦEСТИ
 
Пeтровaчкa цeсто сви су чули зaтe,
Колону су туклe хрвaтскe грaнaтe,
У сeлу Jaњилa код Пeтровцa грaдa,
Дeвeдeсeт пeтe колонa нaстрaдa.
 
Крeнули нe дужни животe дa спaсe,
Протjeрaни отуд гдje им плeмe гaсe,
Постaдошe мeтa бeздушних лeтaчa,
У коjих je снaгa нeмjeрљиво jaчa.
 
Бeз имaло срцa нe људи у крви,
Очимa и вeном убиство им врви,
Побили су нaрод вjeрe прaвослaвнe,
Нeмоћнe и босe њимa нeрaвнe.
 
Свaкa новa годинa исту причу ткa,
Убицe слободнe штити их Хрвaтскa,
Слaвe „Олуjу“ и прогон србског родa,
A питaњe исто постaвљaмо стaлно:
Доклe ћe убицa слободно дa ходa?!

 

Рajко Кeцмaн


Освајачи

У обичном животу Немци су, велите,
учтива, углађена бића,
нису лопови ни убице,
пуше лулу, пију пиво,
доручкују масла и меда.
Можда је то и тако,
али што се то тиче нас,
кад је њихово заједничко
стоглаво лице
пуно крви и ужаса,
кад на све туђе гледа
или надмено или криво.

И, велите, родољуби су они,
за домовину без размишљања гину.
Нека је и тако,
али наше родољубе они су пљували,
наше најсветије борце
разбојницима звали,
понизили нам земљу до скота;
кад они убијају, јунаштво то је,
кад ми свој живот бранимо,
дивљаштво и срамота.

И, велите, њихова деца су чиста;
подсечених ноктића, умивеног лица
лепршају као цвеће.
Вероватно је и тако,
али што се то тиче нас,
због њих наша деца прљава,
и без мајки ходе,
због њих код нас тече
место песме јаук и поклич буна,
и крв место пераће воде.

И Немица је, кажете, љупка,
има женствена недра, округла,
и образе румене,
и беспрекорна је мати.
Али што се то тиче нас,
и она је на наш народ
бацала ругла
и мирно седела на кућном прагу
док син њен негде прогони и стреља,
док сав свет због земље њене пати.
И она је нашој деци из уста
залогај отела.

Они, велите, воле своје огњиште,
сваки око куће градину има,
и дуж путева засађено воће.
Али у земљи нашој
они су оставили згариште,
усеве претворили у барјаке дима,
и кроз тишину наших питомих села,
дерали се ужасни, ужасно.

И кад мислим на њину вику,
на њине луле, пиво, децу, жене,
на доброћудно лице им домаће,
воћке крај пута засађене,
руке чисте као од злата,
дође ми да вичем из свег грла:
живели народ прљавих ноката,
а срца чиста;
живели народи што код своје куће
псују из гласа,
а боје се на сенку правде да стану;
живели народи чије жене носе
оружје иза паса;
чија деца чупава ходе;
живели народи чије опште лице
благом светлошћу блиста!

 

Десанка Максимовић


 JAСEНОВAЦ

Тврд крик
моjих нajмилиjих
изa бодљикaвe жицe
сув срaх
утиснут у очи дjeтeтa
умjeсто зjeницe
што су допутовaли
љeтњих дaнa
сточним вaгоном
до своje зaдњe стaницe
и мa гдje пошлa
носим њиховe
ножeм однeшeнe животe
рaзaсутe око крстa
нajљућe прeчaнскe Голготe
стaнуjу, ту нeгдje
у висини моjeг срцa
и куцajу ослиjeпљeлим
стрaхом моjи стaри нeмири...
 
Ноћaс Господe
кaд ти њиховa имeнa
у своjоj молитви донeсeм
и зaпaлим свиjeћe
зa помeн мртви
буди милостив
обaсjaj пут и дaj смирeњe
изгнaном прaвeднику
и зaклaноj жртви.
 

Милена Северовић
Копривницa, 14.5.1995.
(Послиje хрвaтскe злочиначке
aкциje "Бљeсaк" нa
Зaпaдну Слaвониjу)
 


     СВЕТИ ПРЕБИЛОВЦИ

Мркла ноћ!
Хиљаде тихих гласова,
и помјешани мириси
крви и зноја,
опори ваздух још
љепљив од борбе и боја,
и сузе из очију крупне и вреле.

Поглед болни на кости бијеле
и туга која небо обави,
и тамна ноћ што
Пребиловце у црно зави.

Да се могло небо сломити
од бола тад би се сломило,
и да се земља могла растворити
од срама тад’ би се растворила.
душа са душом је зборила
јер ријечи нису више могле
из уста да се прозборе.

Од грозоте и ужаса
вријеме је стало,
а на нејака рамена
пола свијета је пало.

Куку ти српско срце!
зајецаше жене,
заплакаше дјеца
и камен под ногама јеца.

Ооо слико урезана у моје биће.
гледам како их одводе
кроз шуме и каљуге,
кроз долине и јаруге,
и онако напола живе
гурају, бацају у јаме сиве.

Ножевима распорише
злочини бјелосвјески,
распорише утробе и срца,
и сад земља од боли грца
за недужним птићима
и нејаким плећима.
а црна пећина им постеља бјеше
гдје нема ничег сем
хладне тмине и гладног мрака.

Тијела напола жива
к’о перце лака
злочину што их
крвнички у јаму сручи.

Куку ти Србине!
земља ће пући од
зла и злог легла
душа ми се стегла –
кад затворим очи
па ми у глави јауци и крици
и злотвореви поклици!


Колико глава одсјечених паде?
Ти људски гаде што се
дрзну на недужна чеда,
око вас Божије и тада
гледа и плакаше Господ...

Од вашег јада и смрада
планета се испуни бијеса и срдње,
зар да вам Срби буду
робови за пљување и спрдње?!

Дрзнуше се мој роде...
па умјесто слободе
дадоше им конопац и колац.
Најгоре гадости им
утамној ноћи учинише,
ево да их само убише –
него живине и звијери
немогоше их гледати
како дишу, како у болу стењу
па их низ стијену
све једно за другим гураше
и са смијехом на њих пљуваше.

Куку вама!
Стићи ће вас тама –
црња од ноћи и
неће вам требати очи
јер видјети нећете од
гријеха ће вам се
утробе распасти,
проклети ћете у
вјечном сну заспати.

А наши праоци,
прамајке и бијела чеда
они ће тамо гдје
Исток небо гледа.
Па ће сузама својим
омити их небо,
омити од крви и вашег смрада
а ви ће те сатанини
синови на врата ада

Па ће те слушати и
гледати злодјела ваша,
а испод вас ће се
врела каша дићи,
и заједно ће те стићи
под црне канџе вашег гријеха
па ће те умјесто
ругања и смијеха занјемити,
и у црнило вјечно ћете
се завући ко највећи гадови.

А наши ће Пребиловци
заорити се пјесмом
грлато из дубине душе
звона ће звоњавом да сруше
зидове и стијене пећина и јама,
па ће од срама ваши
потомци затворити очи и уши.

Колико је требало да их искрвари,
колико да их се угуши?
Да би се данас три прста
спојила изнад мјеста
гдје српска невјеста
тражаше остатке вољених.


Једном их у јаме бацише,
па им онда кости спалише.

Али Бог милостиви и
праведни не остави
саме своје слуге,
што ноћи тамне, дуге
у најгорим мукама проведоше.

Сјети се Србине!
Како их водише и доведоше,
како их мучише и убише,
како им након пола вјека
опет кости спалише.

Не заборави Србине
српско жариште!
Него уз гусле, уз пјесме
опјевај своје претке,
литургијом и молитвом
им залијечи ране
и повади метке.
У своје груди урезуј имена,
па за сва времена
спремај им плату
тамо гдје се неживи
ни на хљебу ни на злату
тамо гдје пастир
напаса своје овце
тамо изгради Србине
Свете Пребиловце...


Анжелика Николина Кучинар рођ. Жерајић
 


     ЈАСЕНОВАЦ – РАНО МОЈА
                                                                                                                                    
Још живо срце на земљи куца
лик дјетета и јаук мајке,
од ужаса земља сува пуца
подигли на мој народ силне хајке

Је ли битно које си вјере и расе?
Када те муче и газе дивље масе
и од живих тијела праве мртваце,
вежу их у жице, конопце и ланце

Зар није јаук људски
на сваком језику исти?!
Чији су мучитељи
данас нечији учитељи,
да ли су онако крвави
пред Богом чисти?
Нису, нису брате...

Када се једном за нож и пушку лате
када једном окусе невине крви,
такмиче се ко ће први-
више поклати невиних чеда

Да, све то Господ стрпљиво гледа
чека да ли ће ико разуму доћи,
пружа им руку помоћи
али они нијеми и слијепи од зла
невиде Бога, нечују крике
у гомили страве и вике
сами себе на осуду дају

Не знам ја ко ће бити у рају,
ни да ли се кају?!
Али питам те сада ја-
слабо, грешно људско биће
да ли им ти можеш
опростити брате,
сву крв, све преклане главе
силовања, ископане очи црне, плаве

Можеш ли им опростити јаме и вирове,
крваву Саву и још крвавију Дрину,
можеш ли прећутати истину
без страха од Вишње силе?!

Да ли видиш мајке како
су се око дјеце свиле,
да ли осјетиш мирис
распаднутог меса,
или ти је на срце
пала завјеса па ћутиш...
Правдајући се да то
све опростити треба,
и ишчупане рукице
и комад крвавог хљеба
и страх у очима
и поломљене кости!

Ако можеш драги брате
по вјери, ти им опрости!
Бог ће ти сигурно
отворити рајске двери,
па Га замоли да и мени
да снаге да преболим

Лако ћу ја опростити,
то ми је хришћанска дужност
али нећу и не могу прећутати,
па да ћу вјечно лутати
од јаме до јаме,
а нису брате ницале саме

Већ ћу говорити
док је то Божија воља,
о колони са крвавих поља,
о злодјелу крвника што
се на мој окомише народ
и на друге народе,
на невине жртве

Ја ћу их будити онако мртве,
да чујеш какво оправдање имају рећи,
за силовану дјецу и жене
за преклане вратове
и изгладњела тијела
па када све то чујеш и видиш,
када ти се са срца
дигне завјеса бијела

Онда ми реци да ли
прашташ тај злочин и муку?
Одлучи се под чију ћеш руку
брате мој по вјери,
док и тебе нису
прогутале невидљиве звијери



Анжелика Николина Кучинар рођ. Жерајић
1.3.2017.
Невесиње,
 


 



КАРАЏИЋЕВО 1991.

Караџићи, српско село.
Нема среће, невесело
Лежи поред Винковаца
близу зенги, муповаца.

Караџићи окружени,
у рату су, увучени
У рату су месецима
са зенгама, муповцима.

Људи тамо, сад боре се
ЈУ армији, надају се
Мисле да ће она доћи
Борити се и помоћи.

Једном неко рече гласно:
- "Иде Војска, спасени смо!"
Радост брзо, преноси се,
цело село, скупило се.

Селу беху прилазили
на тенку су се возили
Народ мисли, помоћ стиже
иду селу све су ближе.

Носили су ЈУ барјаке
црвен' звезде, петокраке
Раја мисли, ЈУ армија
наша војска најмилија.

Кад су на сред’ села стали
на све стране запуцали
Свирепо се иживљавали
док су редом убијали.

Из возила искочише
са камама навалише!
Што ту одма' не побише
похваташе, заробише.

То не беше ЈУ армија,
већ хрватска солдатија
Војска зенги и муповаца
Туђманових добровољаца.

У масакру, тој подвали
сви се нису баш предали.
Неки су се отрезнили
и борбе се прихватили.

Пушке пламте, све се ори,
метцима се сад говори
Хрватске су снаге јаче
хоће Србе да поткаче.

Паника се селом дигла
на сву срећу помоћ стигла
Мркушица је помоћ дала
дошла браћа, није шала.

Борба, вика, метци, дрека!
Иш‘о човек на човека.
Одбрана је сада јача,
потиснула нападача.

Кад је борба сасвим стала
раја жртве пребројала.
Девет мртвих Караџића
политике Павелића.

Међу девет палих глава
било је и Мркушчана
Комшије су праве биле,
у невољи прискочиле.

Неке зенге се предале
истину су те признале:
- "Ми смо само претходница,
мала група извидница".

Групише се војска снажна,
ако вест та није лажна.
У Јармини, Иванкову
а много их је у Ђакову.

Октобар је поч’о тако,
нема мира баш никако.
Док се сила таква спрема,
разговора опет нема.

Караџићи, ви Славонци
поносни сте били борци!
Ако сила иде вами
нећете ви бити сами.

Фашизам је у тој сили
то смо сад сви схватили
Неће раја такве власти
рушиће се, мора пасти!


Пис. 11. нов 1991.
О. Јовићев

 


БРЛОГ

Село Брлог, Личко село
Црну судбу доживело
Септембар је кобан био
Све у селу растурио

Брлог беше старо село
Од увек је Српско село
Било у њем’ и Хрвата
Живели к’о брат до брата

Првог рата, Брложани
Прелазили Српској страни
Било их је Солунаца
Официра и бораца

Другог рата, Брложани
Били храбри партизани
Усташе их нападали
Многи људи настрадали

После рата живело се
Све за сутра, борило се
Кад су дошли “демократи”
У Хрватску рат се врати

По Хрватској рат је био
Па и Лику захватио
Нису знали Брложани
Да ће бити протерани

Није знала Личка раја
Да их чека и издаја
Хрвата је пуно било
ХаДеЗеу приступило

Муповце се ти довели
Српске страже су завели
Као Војска дошли били
Маскирани, преварили

- Не то није Војска наша
Беж’те људи од усташа,
Галамише Српска раја
Бежући из очаја

Та је Војска убијала
Српске куће попалила
Осамдесет Српских кућа
Беше мета паликућа

Десет Срба ту убише
А још десет похапсише
За њих више нема наде
Познате су те армаде

Разбежа се Српска раја
Из свог лепог завичаја
По шумама и селима
Оста’ село муповцима

Шта ће бити, сад не знамо
Ал’ не вреди да кукамо
Сад знамо, да фашисти
Опет јесу они исти

Ти фашисти дуго неће
Српска раја у бој креће
Крајина се опет буди
Фашистима ће да суди!


O. Jовићев
Пис. окт. ‘91


МАЈКА ПРАВОСЛАВНА

Јеси ли се насједила на гаришту куће своје,
             ох, та кућа б'једна! -
тражећ оком и руком кол'јевчицу малог Јове,
иконицу светог Ђорђа и ђерђефић твоје Руже?
Све је сада дим и пепел, све прогута чаћа тавна -
ти, сломљена крепка грана, најбједнија међ женама,
              мајко православна!

Јеси ли се находала ногама што једва носе
             ох, те ноге болне!
Јеси ли се уморила тражећ Руму, краву своју,
краву своју, хранитељку старе баке и дјечице?
Да л' је вуци растргоше ил' је сакри шума тавна?
Не мучи се! За кога би сада били сир и мл'јеко,
              мајко православна?

Је си ли се наплакала над судбином друга свога,
              о друже љубљени!
Издајом га уловише, као пса га измлатише,
мучили га, везали га, бацали га у тамнице.
И он кога срце вукло дјела вршит тешка и славна,
као хром се богаљ врати да ти умре на рукама,
              жено православна.

Јеси ли се накукала изнад оне страшне јаме,
              о јамо проклета!
Гдје са гркљаном пререзаним дјеца твоја сада леже
покрај баке, и гдје мајку своју зову, за њом плачу;
и боје се, јер је рупа пуна људи, влажна, тавна?
Шутиш. Печат шутње јад је на уста ти ударио,
              мајко православна.

Бл'једиш, тањиш и кочиш се, но бол немој гушит своју,
              бол ти предубоку!
Пусти нека тужба твоја одјекује широм земље
и нек траје вјековима. Нека чују у што сада
прометну се сјета твоја, твоја туга стара, давна.
- Шутиш. Бл'једиш. И ореол мучеништва већ те круни,
              мајко православна.


У попаљеном српском селу код Вргинмоста,
јануара 1943. Владимир Назор

 


НА КОРДУНУ ГРОБ ДО ГРОБА

(Народна песма)
 

На Кордуну гроб до гроба,
тражи мајка сина свога.
Нашла га је, на гроб клекла
и овако сину рекла:
"О, мој сине, радост моја,
гдје почива младост твоја?"
Отац плаче, мајка цвили:
"отвори се, гробе мили".
Гробак се је отворио,
син је мајци говорио:
"Не плач' мила мајко моја,
тешка ми је суза твоја.
Тежа ми је суза твоја,
него црна земља моја.
Иди, мајко, јави роду,
да сам пао за слободу.
Кажи, мајко, кажи роду,
да се бори за слободу.
Хајде, мајко, дому своме,
не долази гробу моме".


ОПЕЛО ЗА СЕДАМ СТОТИНА ИЗ ЦРКВЕ У ГЛИНИ

I
 
Нећу да прећутим; зидови су прећутали
И срушили се.
Ја, један, носим њих у себи,
Урасле у моју зрелост, неизговорене,
Иструлелих лица.
Не могу да их отерам
из бескрајног стакленог простора ноћи без сна.
Они нису трава. Они куцају, ноћу,
Изнутра, пажљиво, на затреперене прозоре
Мојих очију; сви мртви, и свима су грла
Расцветана у ружу. Не, нећу да прећутим
То насеље у мојој крви, јер ја сам један,
А њих је тада било више од седам стотина.



II

Међу зидовима, иза затворених врата
Напуњени стравичним чекањем, као песком,
Испражњених руку, мекани пред оштрицама,
Свесни, под сводом згрченим од слућеног ужаса...
Ја, бивши дечак, мислим на први тупи убод
Што ослободи тамну и топлу крв из тела
Првог од њих; варљиву крв што брзо отиче;
И чујем први крик, влажан од румене пене
Гркљана са заувек пререзаним песмама
И неизговореним речима, располућеним
Као зелене јабуке у његовој тами.
Челик. И онај први, што чека на другове
У смрти, осрамоћеној и довољно пространој
Да их прими. То су очи, то се очи гасе
Двоје по двоје, мртва светла јутарње улице,
А ужас остаје у њима ко трун у коцки леда.
Крв отиче, радознала и разголићена.
Преко камених плоча. Челик, челик у месу,
Затреперен још увек у бдењу бившег дечака.
Падали су у крв, смрсканог слуха; нису чули
Оног што следи, оног спаљених очију,
Или оног челиком окресаног као стабло,
Међу зидовима, одебљалим од крикова,
Обогаћеним страхотом.
И црвена уста
Свежих храна остала су нема, пуна крви.
Они су лежали, лежали су понижени,
Лишени себе, лишени свега осим смрти,
Црни, лепљиви, заклани, заклани, заклани.
 

III

Нећу да прећутим; зидови су прећутали
И срушили се.
А они из цркве, што су мртви,
Нису заспали.
Они бдију, незвани бдију
У бившем дечаку.
Ја не могу да их протерам
У простор ветра што је сада на месту цркве
Горе расте коров, сасвим риђ од њихове крви.
Нека остану и нека бдију, незвани бдију,
Јер презрели би ме да им певам успаванку.

 

Иван В. Лалић


Туђа земља

 

И снијег је први пао,
у туђе стопе стајем
умјесто мог Шарова,
ја сам на живот лајем.


Туђе су куће и поља,
под снијегом гране храста.
Сањам времена боља,
јато прољећних ласта.


Чујем таласе мора,
доносе мирис југа.
Ово је земља друга,
живот тећи мора.


Кренуће само сузе
ко пљусак прољећне кише,
јер ме туђина узе
колијевке нема више.


Коме ли сада мирише
на грани јоргован плави,
док бол ми душу дави,
јер мени никад више.


Много је воде и гора
до старог краја мог.
Никада виђети нећу
ја родног дома свог.


Бољеће душа вјечно,
вапај ће срце крити.
А покољење ново,
шта ли ће с њим бити?

 


Ђорђе Босанац
из западне Славоније

 


ЗАШТО МАЈКО


Зашто чупаш младо воће,
зашто не даш да се родим,
када остариш ко ће
по том свету да те води.

Зар од мене имаш штете,
зар не чујеш моје крике,
ја сам мајко твоје дете,
ја сам слика твоје слике.

Човек тежи својој слици,
за опстанак бој се бије,
не знаш да су на клиници
убијене три Србије.

Видиш ме на ултразвуку,
ломе кости и прстиће,
главу, груди, ногу, руку,
убијају живо биће.

Ја сам мајко Божје дело,
ја сам мајко клица света,
мој кревет је твоје тело,
моја кућа је планета.



И кад једном будеш сама,
неће цвеће да ти цвета,
сећаћеш се у сузама
нерођеног свог детета.

Тада мајко бићу птица,
мртвом руком миловаћу
сузе с’ твог светлог лица
и од туге заплакаћу.

Убила си мајко мила
много славних великана,
место њих из твог крила
изникла је сува грана.

На капији раја стоји
да је дете сунце света,
у космосу не постоји
ништа лепше од детета.
 

Аутор пjесме је
проф. др Марко Младеновић
 

 

TАМО ДАЛЕКО (крајишка)

 

Тамо далеко, крај плавог Јадрана.
Тамо је земља моја, тамо је Крајина.

 

Тамо гдје срцу најтоплије прија.
Тамо је њива моја, тамо је Славонија.

 

Тамо далеко гдје Крка избија,
Тамо је Динара моја, тамо је Далмација.

 

Тамо гдје бразда оста' без орања.
Тамо је Копачки рит, тамо је Барања.

 

Тамо далеко Велебит је дика.
Тамо су Плитвице моје, тамо је Лика.

 

Тамо гдје Корана поздравља Вељун.
Тамо је Петрова гора, тамо је Кордун.

 

Тамо далеко најљепше сунце сја.
Тамо је ријека Глина, тамо је Банија.

 

Тамо гдје Нови Град поздравља Сана.
Тамо је Кључ и Козара, тамо је Крајина.

 

Свуда по свијету Олуја нас разбаца.
Али је близу дан, нашега повратка.

 

Без Отаџбине, у далеко живим ја.
Али ипак поносно кличем: Живела Крајина!


 

Моj грaд по ноћи

Овaj грaд сe трeсe од сaмоћe
и у ноћи трули кaо топло воћe,
у костимa му одjeкуjу глaсови
дaљни и нeповрaтни кaо дaвни снови.

Овaj грaд жвaћe жaлост
и гутa горчину прошлости.
Њeговa звонa никогa нe будe,
никогa нe дозивajу.

Ово je грaд чиje дрвeћe дрхћe
и jeзeрa jeцajу.
Грaд коjи сe боjи jутрa,
сунцa и свeтлости.
Он плaчe склопљeних очиjу
дa нe види дa je сaм.

Ноћaс, по њeму
пeпeо плeшe кaо нeкa сивa,
изгубљeнa птицa
a он сaњa дрaгa лицa -
моj грaд нe можe дa смогнe снaгу
дa нaс свe зaборaви.


Маша Торбица
лето 2004.



ПОНОСНА ПЕСМА


Ја певам грла чиста
као што дрво листа
певам кроз лавеж паса
као што пшеница класа
певам с груменом земље у шаци
као што Син пева о Мајци
и молим анђеле
дечицу бестелесну
да ми услише и приме песму.

Ово је моја једина
и јеванђељска Земља-Мајка
моја Кнегиња
моја госпођа варошанка
моја сељанка сторучица.
А око ње се дигла халабука и хајка
ко да је вучица
ко да је хајдучица.

С њом сам пола столећа
цветао и класао
зрио и гњио
певао и плакао
и да сам јуче умро
не бих знао
да ово нису воћке калемљене
ни поља лебна
ни потоци
већ прерушене муње, вукови и поскоци!

Нагрдише ми земљу
оноћише ми дане
затрнише ми сунце
па се јежим и срдим
ољагаше ми име и презиме
кућу и укућане
ал ја се опет поносим што сам Србин!

Кажу да сам дивљак
и да нисам у праву
што браним своју кућу
свој крст и крсну славу
А они мени
у мојој рођеној Земљи
ударају међе
прекрајају тапије
и печате црвеним воском
прозоре, врата, капије.

Трпају на моје плеће
сво белосветско смеће
и чекају да паднем
да посрнем
или бар да се згрбим
али ја стојим ко крст
ко Христово распеће
и поносим се што сам Србин!

Поносим, кажем,
али у мом поносу
нема понижења према другима
гордости ни поруге
Кад би сви људи могли
да се поносе оним што су
не би нико имао разлога да мрзи друге.

И само што понекад прошкргућем гневно
не би ли ме чула планета уснула
јер знам да нас чека проклето Лијевно
ђе у њему бијели се кула!

Моја земља је иста онаква
каква је увек била
Душа јој ко лебац
ко кисељак старински
Сваког је Она тим лебом
дочекала и почастила
и испратила, с послацима
онако домаћински.

Само се више не слажемо
са оном Божијом беседом
Ко тебе каменом, ти њега лебом
Променили смо мало и ми
своју чобанску ћуд
па ко нас лебом
ми њега лебом, медом и вином
а ко нас каменом
ми њега каменчином
И зато смо ево стали пред страшни суд.

Поабаше ми рухо
наружише ми лице
око срца ми ланац
на устима катанац
успаваше ми пчеле и ућуткаше птице
ал ја се опет поносим
што сам Србин, Балканац!

И само што понекад забугарим гневно
не би ли ме чула небеса уснула
јер нас опет чека проклето Лијевно
ђе у њему бијели се кула!

Самозвани миротворци што нас завадише
црним тамјаном нам Земљу окадише.
Душебрижници без душе и срца,
главешине, главоње и главосече без глава
поборници за људска права и слободу
поузимаше нам кључеве свих права
сад хоће и насушни хлеб
ваздух и воду.

Ђавољи синови и пасји синовци
коров иштркљао из болесне клице
среброљупци
правдомрсци
криводелци
и други зликовци
окривљују мене за своје кривице.

Блате ме, брате Иво, за тројицу
муче ме као Малог Радојицу
ко Старог Вујадина са обадва сина
Оће да ме претворе у маково зрнце
Крадљивци истине и сунчевог сјаја
подмећу ми своја кукавичја јаја
Тако постах нека напаст невиђена
напаствујем дневно три стотине жена
печем белу децу, правим мале Црнце
Суде ми за своје грехе и злочине
и за све оно што они мени чине
Господе, погледај озго из плавети
и заштити ме од ових авети!

Моји млади се чуде
што се трујем и лечим
песмом, псовком, инатом
као и моји стари
Шта бих ја друго са оволиком тугом

Крив сам једино зато
што не умем да клечим
(осим да простиш пред женом
кад радим оне ствари)
а грешан што проћердах
уз дерт и жал
и севдах онако вашарски
бећарски и ратарски
свој стид косовски
и понос кајмакчалански
Али то не схватају ни преци ни потомци
голобради старци и брадати основци.

Мој ђед је био домаћин човек
у освит овог века
Имао је вршалицу
воденицу
ваљалицу
три лампека
Мој отац је џамбасио бесне коње и каруце
А ја имам само душу
само ово лудо срце
што ми прича у грудима
о животу о људима
што ми пева
што ми плаче
што се смеје
што ме боли
што ми бије непреболно
као оно тешко звоно
звоно цркве краља Петра
на Опленцу у Тополи!

И нећу да будем слуга
ни жбир
ни удворица
ни паж
Зато ми ставише на главу трнов венац срама
А моја Земља је тек изашла из јама
моја краљица, обучена у пшеницу и раж,
моја великомученица Србија
укавежена, попљувана и слана
Али ја знам да је све ово једна велика лаж
и поносим се што сам Србин
Србенда са Балкана!

И само што понекад арлаукнем гневно
не би ли ме чула сазвежђа уснула
јер знам да нас чека проклето Лијевно
ђе у њему бијели се кула!

 

Добрица Ерић



Зар не знаш, брате, све што ти је свето
Зар су ти векови збрисали памет
И крвнику у руке пружаш длето
Да од светиња ти исклеше авет.

Зар не знаш, брате, сунце где се рађа
Са својих хумки преци где ти гледе
Кад злу продајеш поколења млађа

Зар место Бога ђавола да следе
Зар не знаш, брате, ко ти је огњиште
Кô птичје гнездо рушио без стида
Како је с тобом јецало згариште
Кад су ти сву част украли из вида

Зар не знаш, брате, која ће ти рука
Пружити кору хлеба, која лажи
Кога не боли твоја велика мука
А ко у твом јаду свој ће да тражи


Написао Анђелко Заблаћански


КОЛОНА

Било je то дaвнe дeвeдeсeтпрвe
13. дeцeмбaр и зимa стeже
a српскa колонa низ циjeли Пaпук
сa узнeмирeним нaродом сe рaстeжe.

Сви иду нeкуд у нeпознaто
и ко знa кудa и до кaдa,
нaтовaрeни понeким ствaримa
a у души им нeмир влaдa.

Нaпустили огњиштa своja
нaрeдио je тaмо нeко,
aл кудa и до кaдa
нико им ниje рeко.

Aутa, трaктори и кaмиони
пролaзe кроз бeспућa Пaпукa,
нeки сe прeврћу a нeки стajу
ни нa половини, нeпознaтог путa.

Стрaвичaн призор, рeко би нeко
кaд бих поглeдaо свe сa стрaнe,
aл je нaрeдбa тaквa билa
дa нe смe нико дa остaнe.

Ja нисaм билa у тоj колони
aл су родитeљи моj били,
сa брaтовом породицом у aуту
свe су зa собом остaвили.

Никaд сe нису врaтили тaмо
одaклe су нaгло протeрaни,
у туђeм свиjeту, сa тугом у срцу
пролaзили су им стaрaчки дaни.

Сaд кости њиховe почивajу
у рaвном Срeму, плодноj рaвници
aл очи су им зa животa
глeдaлe прeмa Пaпуку и Воjловици.

Кaко je стрaшно било у колони
то знajу они што су били,
никaд нeћe зaборaвити
оно што су остaвили.

 

Радмила Петровић


 

У НЕКОЈ ЗЕМЉИ

У некој земљи, у једном рату,
десетине мртвих у једном сату,
стотину гине у једном дану,
у једној земљи на Балкану.

У једној земљи, где крв се лије,
где нико никог волео није,
где један дечко голобради,
постаде део историје.

Рођен у селу у Јовићима.
не верујем таквих више да има,
тамо где туга нема краја,
у Босни, негде код Маглаја.

У крвавом рату, где смрт не бира,
обавља дечак дужност курира,
стазама козјим од чете до чете,
Споменко Госпић то храбро дете.

Могао је да не буде близу,
да безбрижно шета по Паризу,
да не легне млад у хладну раку,
јуначко срце је у дечаку.

Несрећног марта, несрећног сата,
на Јовиће паде граната,
оста дечак вечним сном да спава,
покрио га је вео заборава.

Није за њим заплакала мати,
није суза потекла ни тати,
сестра дуге косе не расплете,
никог није имало то дете.

Имао је четрнаест лета,
волео је земљу којом шета.
Решио за српство да погине,
нека ти је лака земља сине


Василије од Семберије


МАЛИ ЈУНАК

Тек четрнест навршио што си,
Републику своју бранио си,
у свакој се сналазио муци,
још те жале са Маглаја вуци.


Могао си у Паризу бити,
ниси хтио браћу оставити,
тамо неђе у мјесецу марту,
ти си рајску пазарио карту.

У наредна четири вијека,
неће бити таквога човјека,
што ће твоје јунаштво претећи,
шта још могу о јунаку рећи.

Гинуло је и старо и младо,
сјећаш ли се, озренска бригадо,
у сузама још Јовићи цвиле,
те године најтеже су биле,

Ој, Споменко, са Озрена змијо,
нек се стиди ко те прежалио.

 

Миле Ромчевић


НЕУМРЛИ ДЈЕЧАК

Довијека ћеш с нама бити,
ми нећемо дозволити,
да останеш ти у сјенци,
поносни су сви Озренци.


Ој, Споменко, роде мио,
оно што си учинио,
нико никад више неће,
палимо за тебе свијеће.

Ти си примјер дао свима,
најсвјетлији међ` Србима,
душа ти се с небом грли,
ој, дјечаче неумрли.

Иде живот и године броји,
не умиру никада хероји.

 

Миле Ромчевић


ПРИЧАЈ СИНУ СВЕ О МЕНИ

Била једна девојчица
Рано била болесница
Бубрези јој отказали
Прерано су њу издали.

Мала Тања так’ се звала
Животу се радовала
А од осме годинице
Обилази све болнице.

Ипак Тања и одраста
Заволи је момак Власта
Момак Власта добар био
У Тању се заљубио.

Љубав тако чини своје
Сретни били обадвоје
Љубав браком крунисали
Једно другом срећу дали.

Без сватова, узели се
Јер су стари, плашили се
Сам унуче они желе
Хоћел’ моћи, тако веле.

Тако срећа кратка била
Брзо им се помутила
Разишли се свако себи
Да ту свађе било неби.

Виђали се после тајно
То им било дивно, бајно
Једно друго ипак воле
Помажу се и соколе.

Онда тата прави био
Тањи бубрег понудио
Други живот кћерки дао
Њену срећу покретао.

После тога срећа била
Па Тања је оздравила
Живела је ко и други
Сад јој дани нису дуги.

Власта, Тања - скупа јавно
Опет им је све забавно
Своју љубав сад не крију
Волети се јавно смију.

Тања чак и бебу чека
Од вољеног свог човека
Кажу хоће малог сина
То им жели и родбина.

А докторка, та Радмила
Много их је охрабрила
- Дете расте, хвала небу
Имаће те дивну бебу.

Али срећа не би дуго
Рат је поч о, која туго
У Борову, Вуковару
Армија је на удару.

Тањин Власта у рат иде
Чак не могу да се виде
Телефоном њојзи јавља
У бој иде, њу поздравља.

Власта прича, не нада се
Лоше слути, опрашта се:
- Причај нашем малом сину
Да ја волим отаџбину.

- Причај њему све о мени
Па и нашој успомени,
Остај здраво, сретно сањај
Нашег сина ти одгајај.

Власта пао, стигле вести,
Ко ће Тању да извести?
Син јој неће видет тату
Дао и он живот рату!



О. Јовићев.
Писано: 10.03.1992.


 

НE ПОЗНAJEМ ВИСE ТAJ ГРAД

У момe грaду вeц дуго
Познaтих лицa нeмa .
Понeки стaрaц , стaрицa
И зивот сто крajу сe спрeмa ...
У моjоj улици одaвно
Грaja сe људи нe цуje .
Прaзнинa у свaком цовjeку
Тисинa стрaсно одjeкуje ...
Нe познajeм сопствeни крaj
Топлину нe осjeцaм висe ...
Нeсто je тудje посвудa
И тудjим моj грaд одисe ...
A мeни сe смиje и плaцe
И дусa сe нa полa диjeли ...
Свe моje у мeни бори сe
Прeд оцимa зивот циjeли ...
И скупљaм бол у зaгрљaj
И стискaм риjeци у грло ,
Одлaзим бeз окрeтaњa ,
У мeни свe умрло ...
Нe познajeм висe своj грaд
Нe нaлaзим сeбe у њeму ,
Постajeм кaмeну слицнa
A опeт ми сузe крeну ...
Умирe нeкaко моj грaд ,
Умирeм и ja у трeну ...
Нeстajaњe моje
И њeгово
У врeмeну ,
У простору ,
У свeму ...
Нe познejeм висe тaj грaд ...

 

Снежана Агбаба Стошић


УБИЦО

Убицо, биће ти све опроштено.
Само ми кажи где си ми сина закопао.
Да ли си му лабски камен на групи ставио
или си ситнички песак по њему просуо?
Можда си га у моју њиву положио?

 

Како си га осудио,
коју си му кривицу пронашао?
Шта си му на крају рекао?
Да ли си му очи свезао?
Или си смело у лице дете гледао?

 

Ни љубав још није спознао
ни жилет није купио
да би браду обријао,
да му нарасте стално је чекао?

 

Убицо,реци ми,
да ли се на смртном часу Богу помолио,
да ли је мајку дозивао?
Какву си му смрт одредио?
Да ли си га стрељао?
Јер само дете је био?
Како си могао?

 

Убицо,биће ти све опроштено
само ми кажи где си га сахранио.
Испод ког дрвета си му живот угасио?
Којом си га травом озеленио?

 

Како си кући отишао?
И децу помиловао
када си моје дете убио?
Како си ноћаш спавао
да ли си моје чедо сањао?

 

Убицо,биће ти све опроштено
само ми кажи где си ми сина покопао.
Или си му срце на светој пијаци продао?

 

Песма Драгане Мајсторовић
је обраћање убици њеног
седамнаестогодишњег сина Ивана
који је нестао 10.8.1999.
на путу Косово Поље-Медаре.


ПЛАЧИ ВОЉЕНА ЗЕМЉО


Моje je туђe постaло,
нaпуштaм родни дом.
Сaмо je нeбо остaло,
мeни и нaроду мом.

У срцу кошaвa дувa,
док плaчу окa двa.
Зeмљо, Бог нeк' тe чувa,
кaд нисaм могaо ja.

Уjутро устaнeм сaмо,
поглeдом зaмолим сунцe.
Дa мaло провири тaмо,
гдe ми je остaло срцe.

Плaчи вољeнa зeмљо
и нeбо сa мном jeцa!
Aко тe ja нe врaтим,
врaтићe тe моja дeцa!

 

Мирко Пајчин
1996.


Мeтaк

Мeтaк je врeдeо к'о грумeн злaтa
зa зрно соли дaвaло сe вишe
звeри и сотонe оштрилe су кaнџe
због њих сe многи животи угaсишe.

Монструми пaлишe кућу по кућу
врисaк сe рaзлeг'о кроз многa сeлa
у нaручjу мajкa сину jeдинцу
мaрaмом бришe зноj сa чeлa.

Хлaдaн гa зноj од болa обли
мeтaк прозвижд'о коз срцe прaво
хтeо je сaмо у школу дa крeнe
нa кућном прaгу мртaв je пaо.

Дрхтaвом руком мajчицa милa
зaтвори очи jeдином сину
нe стижe зa њим сузу дa пусти
крaj њeгa лeжe,душу испусти.

Проклeтe дa стe злочинaчкe хордe
што су вaм рукe крвљу окупaнe
нe билe вaм простe мajчинскe сузe
нe билe вaм простe нeзaрaслe рaнe!

Мeтaк je врeдeо к'о грумeн злaтa
зa зрно соли дaвaло сe вишe
звeри и сотонe оштрилe су кaнџe
због њих сe многи животи угaсишe.
 

Свeтлaнa Мaрковић

 

Песма је посвећена
Радисаву и Александру
Димитријевићу
 


5. аугуст 1995.

Усвaнућe у пeт сaти,
Будилa je мeнe мaти,
моja сeja и брaт мaли,
Родитeљe смо посмaтрaли,
кaко зурe дa сe крeнe,
jос сe сjeцaм ja тe сцjeнe,
Испод пeкe крув je пeклa,
нa брзину пршут сjeклa,
дjeд,бaкa и моj тaтa,
пaникa их нeкa хвaтa,
и трaктор je спрeмaн био,
тaтa гa je упaлио,
док je мajкa пaковaлa,
мaло ствaри ниje стaлa,
зaбринуто возиjо je тaтa,
сjeдилa сaм мирно крaj сeje и брaтa,
тужнa лицa сузa je квaсилa,
ко из кaблa и кишa je лилa,
узбунa je од тaтe смо дaљe морaли,
и,у рукe злоцинaцкe нeзнaно смо пaли,
и,срeћa je уз нaс билa,
живe нaс je остaвилa,
дaлeко од могa тaтe,
чeкaли смо дa нaс врaтe,
и пушку je окрeтaо,
прeмa мeни поглeдaо,
униформa нaшa aли лaжни људи,
зa свe злочинe Бог ћe дa им суди,
зaкључaнa врaтa и у зaдњи цaс,
стигaо je и зa нaс пeторо спaс,
пaмтицу док живим нajтужниje дaнe,
тeшко ико можe зaљeчити рaнe,
ОЛУJA je пeчaт остaвилa,
дjeтe колонe С'многимa сaм билa,

 

Аутор: Слађана Комазец


Раном зором у четри сата,
ударила Хрватска граната.
Крај огњишта од камена,
лежи бака стара,
у пламену гори Динара.

Гори Кордун,Лика и Банија,
за њом сузе лије Далмација.
Србину су пришли с'леђа,
па је пала и Српска Тромеђа.

Дрвар је обавијен тугом,
и сва села крај Петровца,
ово је горе од Јасеновца.
Тужна је сванула зора,
убијено је много крај Двора.

Беже Српске избеглице,
повучене наше јединице.
Народ плаче,сузе лије,
шаховница у Книну се вије.
И хтели би знати истину,
ко је изд'о Српску Крајину.

Многи били на положају,
чули су за ову издају.
Многи до задњег осташе,
али их убише усташе.
А колоне као река,
тужну судбину чека.

Нико не зна где је тата,
ни рођена сестра ни бата.
А свуда лете авиони,
Србина из Крајине гони!

А издајници пију виски,
с'душманима постали блиски.
Велике игре играју,
а свој народ убијају.
Увек је било изрода,
за паре и мајку прод'а.

Таква нама је судбина,
ост'а пуста цела Крајина.
Црни обод земљу греје,
издајник мучки се смеје.

Крвницима беше мало,
побише све што је остало.
Џаба Готовина слави победу,
неће дочекати косу седу.
Срамна вам је ваша акција,
зар се и дете убија?

Ко може описати страхоте,
реци проклети животе?
Деветнаесто лето дође,
али рана никако да прође.
Они сваког лета славе,
а ми жалимо Српске главе.

Доћиће нови Гаврило,
вратиће што је Србиново.
Пуцаће из пиштоља,
јер тако му је воља.
Убиће ону фукару,
што је запалио Динару.

Сићиће с'небеса вила,
обасјаће Јанковића дворе.
Зваће Крајина док је жива,
да се врате деца на своје.

 

Петар Бурсаћ
4.8.2014.


Дана другог августа 1941, основан је логор Јасеновац...

 

ОДБИШЕ ПОКРОВ

Сјећање на Св. Илију `41. год.
Пет и по хиљада бисера на срми
под мјесецом ћуте к`о капљице росе,
над Србима Санским погром страшни грми,
везане им жицом хладне ноге босе.
А мјесец је жути обасјаво поље,
када су крвници пјевали о срећи,
а они без наде, без снаге и воље,
проклињаху живот и свој усуд псећи.
Загрљена браћа исте снове снују,
читају молитву, себи најмилију,
а из таме густе злобне псовке чују.
помињу им славу и Светог Илију.
Душмани им нуде спасење у јами
да предају душе лицемјерном Папи,
загрљени ћуте, напуштени, сами,
док пред њима јама к`о вук гладни зјапи.
И одбише покров подлог Ватикана,
када се већ мора овако ће мријети.
Невино је текла ка свом мору Сана,
на небу је ћутао и Илија Свети.
Протекло је Саном много бистре воде,
носило је вријеме у заборав робље,
ћутале су газде братства и слободе,
плакало је само на Шушњару гробље.
Стасаваху тихо нова покољења
на срећу и хвалу Божијој милости,
упалише пламен наде и спасења,
и водицом светом пошкропише кости.
Пет и по хиљада бисера на срми
засија из таме као грумен злата,
кад Илија Свети над њима загрми
и кад виде сузу преживјелог брата.

 

Јован Н. Бундало


ПОГИБИЈА ЂУРИЋ ЂОРЂА


НА ХИЉАДУ ДЕВЕТЕ СТОТИНЕ
ДЕВЕДЕСЕТ И ПРВЕ ГОДИНЕ
РИМСКИ ПАПА У ЗАГРЕБУ ДОЂЕ
ПА САКУПИ СВЕ УСТАШКЕ ВОЂЕ
КАД ИХ СКУПИ БЛАГОСЛОВ ИМ ДАЈЕ
ДА СЕ ОПЕТ НА СРБЕ УСТАЈЕ
ПА УЗ ПОМОЋ НАТО САВЕЗНИКА
И ОСТАЛИХ СТРАНИХ ПЛАЋЕНИКА
ДА СЕ СРБА ШТО ВИШЕ ПОБИЈЕ
А ОСТАЛО ЋЕРАТИ ПУТ СРБИЈЕ
НЕ МОЖЕ СЕ БРАТЕ ОПИСАТИ
КАД ПОЧЕШЕ СВУДА СРБЕ КЛАТИ
НАВАЛИШЕ ИЗ ПАКЛА ЂАВОЛИ
ДА СЕ ПАПИ ЖЕЉА УДОВОЉИ
А СРБИЈА НАША МИЛА МАТИ
НЕ МОГАШЕ МИРНО ПОСМАТРАТИ
ВЕЋ ПОЗИВА СРБЕ ВИТЕЗОВЕ
КО ЈЕ КАДАР ДА СЕ ОДАЗОВЕ
ДА СЕ СРБИН ПРЕКО ДРИНЕ БРАНИ
ОД ПАПИСТА И ДРУГЕ ПОГАНИ
УСТАДОШЕ СРБИ ОБИЛИЋИ
ШТО СУ КАДРИ СВУДА БРЗО СТИЋИ
ОДЛЕЋЕШЕ К“О ЈАТО ОРЛОВА
ДА СВОЈ НАРОД БРАНЕ ОД ЗЛОТВОРА
А ИЗ ШАПЦА С‘ЊИМА У БОЈ ПОЂЕ
СИЛАН ЈУНАК ЗВАНИ ЂУРИЋ ЂОРЂЕ
ОН ЗА ГОСПИЋ С’ЈУНАЦИМА ОДЕ
ГДЕ СЕ БОРБЕ ПРОТИВ СРБА ВОДЕ
ЧИМ СТИГОШЕ У БОЈ УЛЕЋЕШЕ
ДО НОВЧИЦЕ РИЈЕКЕ ДОЛЕЋЕШЕ
ОЋЕРАШЕ УСТАШЕ ИЗ ГРАДА
НО ДА ВИДИШ ВЕЛИКОГА ЈАДА
ТОГА ДАНА У СЕПТЕМБРУ Б’ЈЕШЕ
КАД УСТАШЕ ОПЕТ НАВАЛИШЕ
ТЕНКОВИМА И БОРНИМ КОЛИМА
СА ПУШКАМА И МИТРАЉЕЗИМА
НА ТОВАРЕ БОЈНЕ МУНИЦИЈЕ
И ОСТАЛО РАЗОРНО ОРУЖЈЕ
ОБУЧЕНИ ЗА ВОЂЕЊЕ РАТА
ОД ПЛАЋЕНИХ СТРАНИХ АГЕНАТА
У НАЈВЕЋОЈ БОРБИ И ЈУРИШУ
И ВЕЛИКУ ОД ГРАНАТА КИШУ
ВРХ КОМАНДЕ СВУ ПОВУЧЕ ВОЈСКУ
К’О БРАНКОВИЋ У БИТКУ КОСОВСКУ
СА ОРУЖЈЕМ И РАТНОМ ТЕХНИКОМ
ПОБЈЕГОШЕ НЕ ЈАВИШЕ НИКОМ
ТАД ОСТАДЕ СРБСКА ГАРДА САМА
ДА БОЈ БИЈЕ СА КРЕМЕЊАЧАМА
ТАД’ СТИГОШЕ СТОТИНАК МЛАДИЋА
ИЗ СРБСКОГА ДИЈЕЛА ГОСПИЋА
ПА ЗАЈЕДНО НАПРАВИШЕ ПЛАНА
КАКО ЈАЧА ДА БУДЕ ОДБРАНА
ДО ПОПОДНЕ ЈУНАЧКИ СЕ БИШЕ
ДОК ИМ ЦРНИ ГЛАСИ ДОПАНУШЕ
ДА ЈЕ ЂОРЂЕ КОД ВЈЕШАЛА ПАО
С’БОЖИДАРОМ ТАМО ЈЕ ОСТАО
ДА ЛИЈЕВО КРИЛО ОБЕЗБЈЕДИ
АЛ УСТАШКИ ПРОБИШЕ ОДРЕДИ
ПА У ТОМЕ НАДИРАЕЊУ ЊИНУ
ЂОРЂЕ С’БОЛОМ ДЕСЕТИНУ СКИНУ
КАД ЈУРНУШЕ КО ДВА ГОРСКА ВУКА
ЂОРЂУ ПАДЕ МИТРАЉЕЗ ИЗ РУКА
МАЛО СТАДЕ ПА ЗЕМЉИЦИ ПАДЕ
КАКО ПАДЕ БОЛЕ МУ ДОПАДЕ
А ЂОРЂЕ МУ ГОВОРИТИ СТАДЕ
БОЛЕ БРАТЕ МОРАШ СЕ ИЗВУЋИ
И ПРЕНИЈЕТИ ПОЗДРАВ МОЈОЈ КУЋИ
СЕЈО МОЈА НЕ ЧЕКАЈ МЕ ВИШЕ
ЈЕР МЕ ТЕШКЕ РАНЕ ОСВОЈИШЕ
ДОБИЈЕНЕ ОД ЛАТИНСКЕ РУКЕ
ПА НЕ МОГУ ПРЕБОЉЕТИ МУКЕ
ДВАДЕС’ ЗРНА СВУДА МЕ ПОГОДИ
ПИТАЈ БОЛА КАКО СЕ ДОГОДИ
НЕКА КАЖЕ ЂЕ ОСТАШЕ КОСТИ
ШТО САГРИЈЕШИХ БОЖЕ МИ ОПРОСТИ
КАМОЛИ МИ НАШУ СТАРУ МАЈКУ
ДА НЕ КУКА ЗОРОМ НА УРАНКУ
ТО МИ ЖИВОТ ПОВРАТИТИ НЕЋЕ
БРАТ ТЕ СЕЈО ВИШЕ ВИЂЕТ НЕЋЕ
ПОЗДРАВИ МИ ОСТАРЕЛОГ БАБУ
И РЕЦИ МУ ДА НЕ БРИЈЕ БРАДУ
НЕКА МЕ ЖАЛИ К’О ЈЕДИНЦА СИНА
ШТО ПОГИБОХ ЗА БРАТА СРБИНА
ЈОШ БИ СЕЈО ГОВОРИТИ ХТИЈО
АЛ’НЕ МОГУ ДА ЈЕ МОЈ СВИЈЕТ ЦИО
СПАВА МИ СЕ И ЗИМА МЕ ХВАТА
С БОГОМ СЕЈО ТО ТИ ЈЕ ОД БРАТА

 

Гуслар Богдан Мијушковић
22.1.2014.


Помилуј свети оче Саво наше ријеке:
Лаб и Ситницу, Саву и Уну...
јер оне ништа згријешиле нису,
а српске кости у њима труну.

Помилуј свети оче Саво јаме дубоке
расуте нашом земљом безданице.
јер оне ништа згријешиле нису,
а сад су српске костурнице.

Помилуј свети оче Саво горе високе
орловска гнијезда, суре беспуте.
јер оне ништа згријешиле нису,
а српске кости свуда расуте.

Помилуј свети оче Саво пуста црквишта
спаљене иконе и царске двери
јер она ништа згријешиле нису,
за дјела што чине људи - звери.

 

Др Рајко Срдић, из Приједора


ПОСМРТНА ПОРУКА

Ми бијасмо слуге Србскога Рода!
Животе смо своје у залоге дали!
Са ,вјером у Бога ,ми смо живјели!
Светосавска земљо,Срба!
Бранили смо,земљу,душе и светиње!
Не жалећи себе ,ми смо умирали!

Када станеш ,пред овај споменик!
Молитву срца,са усана Богу принеси!
Свијећу,воштаницу,за душе,наше запали!
Васкрсење чекамо,срешћемо се у вјечности!
Земља вам је у аманет,Србска дјецо!
Ми смо је бранили за вас,нисмо,отимали!

Живот је дјецо,светиња највиша!
Поносно живите,служећи свом роду!
Пали смо,од рука ,братства и јединства!
Посмртна порука,голготе ,Коњички Срба!
Прећуткивање,злочина,поновна смрт!
Истина је пут,за духовну слободу!

Слађана Антић



ДОЛИНА ПЛАЧА

Ја нисам сљепи путник што лута,
нити ћу бити последњи, ни први,
који ће се молити још хиљаде пута,
да не буде патње, страдања и крви.

Гледам неку долину тамо,
на граници свете земље моје,
долину туге, долину плача,
други јој сада судбину кроје.

Молићу се вјечно ако треба,
нека ме убије громова триста,
нека ме спржи сунце са неба,
молићу се тако ми Исуса Христа.

Ја нисам сљепи путник што лута,
али сваки пут ме тамо води,
тој крвљу натопљеној земљи,
на којој се Лазар и Милош роди.

Молићу се за опстанак рода свога,
да превлада разум и воља јаца,
молицу се за свету, отету земљу,
да не буде вјечна долина плача.

Ја нисам путник што не зна пута,
разум и срце тамо ме воде,
ја нисам онај што не зна куд лута,
кућа је моја крај Ибар воде.

Тамо су моје светиње славне,
и сваки симбол крвавог боја,
гробови витезова из прослости давне,
тамо је света земља моја.

Ноћима дугим ни ока да склопим,
свуда ме прогоне море ноћне,
гледам судбину несрећних људи,
гдје душу им ждеру чељусти моћне.

Молићу се и онда кад буде касно,
када ме сломи сила јача,
нека свако чује, молићу се гласно,
да не буде вјечна долина плача.


Давор Јокић,
18.9.2011.


Пјесма је посвећена Српском народу на Косову и Метохији који бране на барикадама 24 сата своју свету земљу не дозвољавајући шиптарима да заузму ту Српску свету земљу.


ЗА СВЕ СРБЕ СИРОМ СВЕТА

Браћо моја и тамо и вамо,
крстимо се увек са три прста,
и ви знани и што се не знамо,
пољубимо све делове крста.

Пољубимо и лево и десно,
пољубимо и горе и доле,
сачувајмо своју веру свесно,
научимо децу да се моле.

Међу нама нека влада слога,
ми имамо част и крсну славу,
ми имамо милостивог Бога,
и пастира светитеља Саву.

Међу нама љубав нек се буди,
доста нам је недаћа и муке,
преклињем вас да будемо људи,
осетимо братски стисак руке.

Нама треба братска љубав слога,
дух нас свети, нек' остане чврст,
ми смо људи са вером у Бога,
ми имамо понос, част и крст.

Браћо моја и тамо и вамо,
само слогом будућност нас чека,
желио бих рећи свима само,
останимо овакви до века.


Аутор: Давор Јокић
28.10.2011.



ДОЂЕ КУЧКА

Четрдесет пета година је...
славље, Девети мај, слобода је.
- Њемачка се предала - сви вичу.
- Крај фашизму - слободи сви кличу.

Од Вардара до Триглава - Југа.
ратовали браћа, друг до друга.
Против фашизма, сад су побједили,
славље, зато су се веселили.

На Банији, у једној авлији,
стоји један партизан старији.
К
рај њега група младића, стоје,
причају, пјевају, тихо поје:

- За сва времена фашизам готов,
ж
ивиће у миру народ Титов!
Баш к’о они квочка и пилићи,
невоље их више неће стићи!

- Не смем јавно, ал‘ причаш наивно,
Вјеруј
ми, ништа није тако дивно.
Прије ил’ после, усташе ће доћи.
Прихватит’ пораз, то неће моћи!

- Павелић је сјеме засадио,
наше људе, он је завадио...
Гледај, кад кучка пилиће погуши!
Ж
еља за миром с’ њима се руши.

- Бојим се Кучке у земљи Југи,
пуштен с
а ланца, к’о пас је други.
Џелат се мора баш протјерати,
крвнику се не смије опраштати!

- Џелат ће увек џелат да буде
не жали своје, ни туђе људе.
Поштење и људскост цјенит‘ не зна
срећа док је држава савезна!

- Бојим се Кучке у земљи Југи
кад власт освоје неки други.
Н
аставиће где Павелић стаде.
Хоће ли за Србе бити наде?

*             *                 *

Сви су мислили да нема право
уш‘о је у њега неки ђаво.
Какве усташе кад слобода иде?
Шта ли то његове очи виде?


О. Јовићев
Пис. 30.6.1994.


ПРИЧАЈ СИНУ СВЕ О МЕНИ

Била једна дјевојчица,
рано била болесница
Бубрези јој отказали,
прерано су је издали.

Мала Тања так’ се звала,
животу се радовала.
а од осме годинице
обилази све болнице.

Ипак Тања и одраста
заволи је момак Власта
Момак Власта добар био
у Тању се заљубио.

Љубав тако чини своје,
сретни су били обоје.
Љубав браком крунисали
једно другом срећу дали.

Без сватова, узели се
јер су стари, плашили се.
Сам унуче они желе
хоћел’ моћи, тако веле.

Тако срећа кратка била
брзо им се помутила.
Разишли се свако себи,
да ту свађе било неби.

Виђали се после тајно
то им било дивно, бајно
Једно друго ипак воле
помажу се и соколе.

Онда тата прави био
Тањи бубрег понудио.
Други живот кћерки дао
њену срећу покретао.

После тога срећа била,
па Тања је оздравила
Живила је ко и други
сад јој дани нису дуги.

Власта, Тања - скупа јавно,
опет им је све забавно.
Своју љубав сад не крију
волити се јавно смију.

Тања чак и бебу чека,
од вољеног свог човека
Кажу хоће малог сина
то им жели и родбина.

А докторка, та Радмила
Много их је охрабрила
- Дете расте, хвала небу
имаће те дивну бебу.

Али срећа не би дуго
рат је поч о, која туго!
У Борову, Вуковару,
армија је на удару.

Тањин Власта у рат иде,
чак не могу да се виде
Телефоном њојзи јавља
у бој иде, њу поздравља.

Власта прича, не нада се
Лоше слути, опрашта се:
- Причај нашем малом сину,
да ја волим отаџбину.

- Причај њему све о мени
па и нашој успомени,
Остај здраво, сретно сањај
нашег сина ти одгајај.

Власта пао, стигле вести...
Ко ће Тању да извести?
Син јој неће видет тату,
дао и он живот рату!



О. Јовићев.
Писано: 10.10.1992.

 


 

ПОСЛЕДЊА СТРАЖА

Ноћас сам мајко ја сам на стражи,
у тамној ноћи без икога свог,
ноћас ме њихов метак тражи,
не брини мајко – чува ме Бог.

Ноћас ме тражи погано семе,
зликовци, банде, олош од људи,
очајнички желе да убију мене,
не тугуј мајко већ срећна буди.

Ноћас ме траже крвави ножеви,
упраљени тражећи децу и жене,
прогањају последње чуваре српства,
не плачи ако пронађу мене,

јер имаш ћерку, сестрицу моју,
не заборављај њу мене жалећи,
тугуј у срцу али са поносом причај
,,Мој син је пао Косово бранећи.,,


ЈАМА

I

Крв jе моjе свjетло и моjа тама.
     Блажену ноћ су мени ископали
Са сретним видом из очињих jама;
     Од капља дана биjесни огањ пали
Крваву зjену у мозгу, ко рану.
Моjе су очи згасле на моме длану.
Сигурно jош су трепериле птице
     У њима, небо благо се окрену;
И ћутио сам, крваво ми лице
     Утонуло jе с модрином у зjену;
На длану очи зракама се смиjу
И моjе сузе не могу да лиjу.
Само кроз прсте капале су капи
     Топле и густе коjе крвник нађе
Jош горчом муком дупља коjе зjапи
     Да бодеж у врат забоде ми слађе:
А мене драгост ове крви узе,
И ћутио сам капље као сузе.
Посљедње свjетло приjе страшне ноћи
     Био jе бљесак муњевита ножа,
И врисак, биjел jош и сад у сљепоћи,
     И биjела, биjела крвникова кожа;
Jер до поjаса сви су били голи
И тако наги очи су нам боли.
О болно свjетло, никад тако jако
     И оштро никад ниси синуло у зори,
У стриjели, огњу; и ко да сам плако
     Ватрене сузе с коjих дупље гори;
А кроз таj пако бљескови су пекли,
Врискови других мученика сjекли.
Не знам колико жар jе биjесни траjо,
     Кад грозне кврге с дупља расти стану,
Ко кугле тврде, и jедва сам стаjо.
     Тад спознах склиске очи на свом длану
И рекох: „Слиjеп сам, мила моjа мати,
како ћу тебе сада оплакати...”
А силно свjетло, ко стотине звона
     Са звоника биjелих, у памети
Лудоj сиjевне: свjетлост са Сиона,
     Дивна свjетлост, свjетлост коjа свиjети!
Свиjетла птицо, Свиjетло дрво! Риjеко!
Мjесече! Свjетло ко маjчино млиjеко!
Ал ову страшну бол већ нисам чеко:
     Крвник ми рече: „Згњечи своjе очи!”
Обезумљен сам скоро преда њ клеко,
     Кад грч ми шаку густом слузи смоћи;
И више нисам ништа чуо, знао:
У бездан као у раку сам пао.
 

II

Мокраћом хладном свиjестили ме Ћушке
     Диjелили, ватром подигли ме силом;
И свима редом пробадали ушке
     Крвници тупим и дебелим шилом
„Смиjте се!” — убод заповиjеди прати —
Обоце свима пред крст ћемо дати!”
И грозан смиjех, церекање, грохот
     Замниjе ко да грохоћу мртваци;
И саме клаче смете луди хохот
     Па сваки бичем на жртве се баци.
А ми смо даље у смиjању дугу
Плакали, празних дупља, мртву тугу.
Када смо нагло, ко мртви, умукли
     (Од страха ваљда што смо ипак живи),
У ред за ушке отекле нас вукли,
     И ниjеми бол на страну све нас приви;
(У муку чули из шуме смо птицу):
провлачили су кроз ушке нам жицу
И сваки тако, када би се мако,
     Од бола страшна мукло би зарежо.
„Шутите!” — рикне крвник — „ниjе лако,
     Ал потребно jе да тко не би бjежо.”
И нитко од нас главом да потресе
И другом слиjепцу шути бол нанесе.
Крвожеднике смири жичан локот
     И уморни су у хлад блиски сjели;
И зачуо се воде мрзли клокот
     У жарку грлу, и гласно су jели,
Ко послиjе тешка посла; затим стали
Jедан са другим да се грубо шали.
Заборавили као да су нас:
     Зиjевали, вjетре пуштали су гласне.
„Ех, jедну малу видио сам данас...”
     Добаци нетко, уз примjедбе масне.
И опет клокот хладна вина или воде
Тргне слиjепце — жица ме прободе.
 

III

У моме реду почела да луди
     Нека жена. Викала jе: „Гори!
Људи, гори! Кућа гори! Људи!”
     А жица љуто почела да пори
Набрекнуте, грозне наше уши.
На тла се жена угушена сруши.
„Дупљаши! Ћоре! Лубање мртвачке”
     Сове! У дупља дат ћемо вам жере
Да прогледате! Ви, ћораве мачке!”
     Зарежи пиjан кољач као звjере
И слиjепцу ножем одциjепи лице
Од уха што се заљуља врх жице.
Урлик и тешки топот слиjепе жртве
     (Што бjежећ кроз мрак увис ноге диже),
И брз трк за њом, сред тишине мртве,
     И тупи пад, кад ловца нож jе стиже
О, таj jе спашен! — рекох своjоj тами
Не опазивши да нас воде к jами.
Срце jе мукло шупљом груди тукло;
     Тад друга срце преко жице зачух.
Лупање лудо наприjед нас jе вукло.
     (Што срце скачу кад у мраку плачу!)
И од те лупе прогледах кроз рупе:
У jасном сjаjу мисли ми се скупе.
И видjех опет, ко jош овог jутра,
     Дубоку jаму, jуче ископану.
Напрегнух слух да чуjем кад унутра
     Уз тупи удар прве жртве пану.
Оштром свиjести одлучух да броjим:
Jа, педесети што у реду стоjим.
И чекао сам. Скупљао сам точне
     Податке: тко jе већ нестао страга,
Тко сприjеда — збраjо, одбиjао, док почне
     Ударање, падови. Сва снага
мозга у jасноj свиjести се напрегну
Да промjене ми пажњи не избjегну.
Негдjе jе цврчак пjево; облак покри
     Зачас у лету сjеном циjело поље.
Чуо сам како jедан крвник мокри,
     А други стао широко да коље.
Све ми то засjа у слуху ко у виду.
Са бљеском сунца на ножноме брду.
 

VI

Кад прва жртва почела да кркља,
     Чух меки удар, и месната врећа
Падаше дуго. Знао сам: у гркљан
     Долази први убод, међу плећа
Други, а рука нагло жртву груне
У jаму гдjе ће с другима да труне.
Нетко се мртво испред мене сложи
     Ил иза мене, рикнувши од страха,
А jа ударце силном свиjести множих,
     Одбиjаjући пале истог маха,
Мада сам сваког — што крикну, загрца —
Ћутио као угриз у дно срца.
Човjек из jаме jецо jе ко диjете,
     Тек приклан; цикто jезиво му гласак.
Стрептих да рачун моj се не помете.
     Тад букну у дну бездна бомбе прасак.
Тло се заљуља. Клонуће ме свлада.
Нестала у спас посљедња ми нада.
Ал силна свиjест пажњом ме опсjедну:
     У слух се живци, крв, месо и кожа
Напрегли. Зброjих тридесет и jедну
     жртву; шездесет и два бода ножа.
Слушо сам удар коjом снагом пада,
И мени опет вратила се нада.
На jаук из бездна сада нова прасне
     Бомба уз тутањ. И мртва тjелеса
Падаху сад уз пљуске мање гласне,
     Као у воду, поврх каше меса.
Уто оћутjех да по крви клижем.
Протрнух: ево, и jа к jами стижем!
 

V

О видио сам, видио све боље,
     Ко да су натраг стављене ми очи:
И биjелу кожу, и нож коjи коље,
     И жртве (као jагњад што се кочи
Часком пред клање, ал у реду ближе
Корак по корак мирно к ножу стиже).
Без прекидања ред се даље мицо
     — Ко да на челу нетко нешто диjели —
Нит jе тко вико, трзо се, нарицо;
     На жези страшноj тих су нас жели
Ко мртво класjе коjе jедва шушти.
(То се чула крв што из грла пљушти.)
Корак по корак пошли смо; стали опет:
     Кркљање, удар, пад и опет корак.
Зачух звук jаче. Укочен, ко пропет,
     Стадох. На усни туђе крви горак
Окус оћутjех. Сад сам био трећи
Што jаму чека у реду стоjећи.
Страшна ми тама, од сљепоће гора,
     Сав ум помути и на чула леже,
И за њом свjетлост ко стотине зора:
     Искро! Стриjело! Пламене! Сниjеже!
Силно свjетло без иjедне сjене,
Ко оштар убод игле усред зjене.
Друг се преда мном натраг к мени наго,
     Као од грча; онда jе застењо,
Наприjед посрно, уздахнуо благо —
     И тихи уздаj с кркљањем му jењо.
Сурва се, пљусну као риба Зине
Преда мном простор бездане празнине.
Све памтим: наприjед заљуљах се, натраг,
     Без равновjесjа — као да сам стао
Jезиве неке провалиjе на праг,
     А иза мене други понор зjао.
Биjела стриjела у прси ми сину,
Црна ме шину с плећи. У дубину.
 

VI

У бездану ума jеза ме окриjепи.
     Осjетих хладно трупло гдjе ме тишти,
Хладност смрти да ми тиjело лиjепи.
     Страх свиjешћу сину: Нека жена вришти!
У jами сам — том ждриjелу нашег меса;
Ко мртве рибе студена тjелеса.
Лежим на лешу: купу хладетине,
     Млохаве, слузне, што у крви кисне,
И спас са jезом из леда ме вине:
     Свиjест муњом блисне када жена врисне.
Окренух се, у грозници тад к вриску
Пружих руку: напипах рану склиску.
И први пута сва животна снага
     Над лешевима стала да се скупља;
На врисак скренух руку, и у дупља
     Лубање забох прсте; тиjела нага
Ко да су сва завриштала у jами —
Сав пако jекну jезиво у тами.
Бомба ће пасти! Ужаснух се прво;
     У грчу страшну зграбих руком ниже.
Закољак нађох грозан. Леш се рво
     Са мном и на ме почео да клиже.
Кркљо му гркљан у крвавоj рани;
Кораке зачух и гласове вани.
О боже моj, загрлила ме жена
     Сад загрљаjем друге своjе смрти:
Како jоj кожа лица нагрбљена...
     Старице! Бако! И узех jоj трти
Кошчате руке, и жарко их љубих.
Чинило ми се: мртву маjку убих.
Чуо сам како умирући стење,
     И пожелио лудо да оживи.
Све лешеве тад молих опроштење.
     Оћутjех тврду усну гдjе се крви —
Обезнаних се. Кад сам опет скидо
Мрак несвиjести, jош сам горко ридо.
 

VII

Ушутjех. Сам сам међ труплима ледним,
     А студен смрти на леђа ми сjела,
На удове. У леду мртвих жедним
     Ватрама непца, jезика и ждриjела.
Лед смрти шути. У њем пако гори.
А нигдjе вриска да самоћа ори.
Таj грозни терет што на мени лежи,
     Ни смртним ледом неће да приушти
Хладноћу грла; а бива све тежи:
     Одjедном скоро викнух: вода пљушти!
Чуjем гдjе с врха по труплима тече;
Ах, студен млат! — ал пече, пече, пече!
По голоj кожи, по леђноме jарку,
     Низ трбух, прса, слабине и буте
Поточић студен пали ватру жарку,
     Дубе у месу каналиће љуте.
И кад на усну млазић жарки капно,
Опаљен jезик кусну живо вапно!
Пуна jе jама: На лешине лиjу
     Вапно да живим стрвине не смрде.
О хвала им, нас мртве сада гриjу
Пламеном своjе самилости... Тврде
Лешеве ћутим: трзаjу се голи,
Ко мртве рибе кад их кухар соли.
Таj задњи трзаj умирућег живца,
     Таj чудни дрхтаj на коjем сам пливо
Учини да сам благосиљо кривца:
     О гле! jош трупло краj мене jе живо —
То старица ме хладном руком глади,
Jер зна да моjи не престаше jади!
 

VIII

Када се мртви вал живота стишо,
     Кораке зачух ко далеку jеку:
Нетко jе jаму пар пута обишо;
     И наста мир ко мир у мртву виjеку.
помакох ногу, стегнух лакта оба —
Ко гробар кад се извлачи из гроба.
Запрепастих се: лешеви се мичу,
     Клижу нада ме, полако се руше —
Смиjу се, плачу, хропоћу и вичу,
     Пружаjу руке и биjесно ме гуше...
Осjећах нокте, стражњице, бокове,
Трбухе, уста што ме жива лове.
Престављен стадох. Стадоше и они.
     Сад jе тежина мања. Мртва нога
Пала ми преко рамена. Не гони
     Нитко ме више! — рекох себи; — То се
О врату твоме сплеле женске косе.
Проструjо хладан зрак на моjа уста
     Кроз слоj лешева: излазу сам близу!
И сркнух утопљенички: крв густа
     кроз носнице у грло оштро бризну.
Смиjо сам се — ал да ме нетко тако
Накревељена видjе, таj би плако
Ил би од страха следио се, ниjем
     Пред том ругобом. Jер, што да се тjешим:
Одсад ће људи мислит да се смиjем
     Кад плачем, и да плачем кад се смиjешим.
Та празна дупља, гниjезда грозне таме,
Сjећат ће свиjет на црно ждриjело jаме.
И сама себе осjећо сам кривим
     Што остављам у бездну те мртваце,
Jер зрак jе оваj жив... а jа не живим...
     И чеках да ме опет натраг баце.
Ал рана живим болом: жив си! рече.
Сабрах се. Влага! С њом се спушта вече.
 

IX

О, никад нисам очекиво таму
     С толиком чежњом. Пази! роса клиже
Низ трупла дође до мене, у jаму!
     Ужарен jезик почео да лиже
Капље са руку, ногу мртвих тиjела
Што су се на ме ко жлиjеб надниjела.
Помамно сам и дивље се пењо,
     Газио прса и трбухе грубо —
И кад би мртав зрак из трбуха стењо,
     Нисам већ трно. Вуко сам и скубо
Дугачке косе, успињо се месом,
Подjарен жеђом као лудим биjесом.
Нисам осjећо бола, страха, стида;
     Обарах леш за лешом, грабих плазих
По њима ко по земљи што се кида.
     А можда своjу мртву сестру газих,
Сусjеда вукох, ломих њежну драгу.
Жеђ ми jе дала безумље и снагу.
Кад сам се дивље из jаме извуко,
     Заборавих свиjест, опрез, да л jе мрко:
Тлом крвавим сам пузо, тиjело вуко
     До траве: звjерски, живински jе срко;
Урањо у њу, jео jе и гуто
И ко по риjеци ливадом сам плуто.
Дозвах се: уста, пуних траве, лежим,
     Горим, леденим: у тешкоj сам мори.
Спасен! О, камо, камо сад да бjежим?
     Задрхтах: пjесма крвникова ори.
Далеко. Нашим мукама се руга.
И мржња плану. Остави ме туга.


X

Одjедном к мени мирис паљевине
     Вjетар донесе с гаришта мог села;
Мирис из ког се све сjећање вине:
     Све свадбе, бербе, кола и сиjела,
Сви погреби, нарицаљке, опиjела;
Све што jе живот сиjо и смрт жела.
Гдjе jе мала срећа, бљесак стакла,
Ластавичjе гниjездо, из вртића дах;
Гдjе jе куцаj зипке што се макла,
И на траку сунца златни кућни прах?
Гдjе jе вретена зуj, мисир хљеба
Што с домаћим штурком слави живот благ;
Гдjе су окна с комадићком неба,
Тиха шкрипа врата, свети кућни праг?
Гдjе jе звонце говеда из штале
Што, ко с даљине, звук му кроз стар под
У сан капне; док звиjезде пале
Стољећа мира над села нам и род.
Нигдjе плача. Смиjеха. Клетве. Пjесме.
Мjесец, путуjући, на гаришта сjа:
Угаснуо с дола далек jецаj чесме,
Црни се на путу лешина од пса...
Зар има мjесто болести и мука
Гдjе трпи, пати, страда човjек жив?
Зар има мjесто гдjе удара рука
И живиш с оним коjи ти jе крив?
Зар има мjесто гдjе jош вриште дjеца,
Гдjе има отац кћерку, маjку син?
Зар има мjесто гдjе ти сестра jеца
И брат jоj ставља мртвоj на груд крин?
Зар има мjесто гдjе прозорско цвиjеће
Руби jош радост и тажи jош бол?
Зар има већег богатства и среће
Него што су шкриња и клупа и стол?
Из шуме, с риком гора, прасак муко
     Затутњи. За њим танад распршено
Цикну, ко дjеца његова. Пиjуко
     Нада мном звук високо, изгубљено.
Битка се биjе. Осветник се jавља!
Освиjетли ме радост снажна попут здравља.
Плану у срцу сва огњишта родна,
     Осветом букну крви проливене
Свака ми жила, и ко усред подна
     Сунце Слободе разби све ми сjене.
Држећ се смjера гаришнога дима,
Jурнух, полетjех к вашим пуцњевима.
Ту сте ме нашли лежати на страни,
     Браћо рођена, незнани jунаци,
Пjевали сте, и ко кад се дани
     Широка свjетлост, као божjи знаци,
Окупала ме. Рекох: зар су снови?
Тко jе то пjево? Тко ми ране пови?
Оћутjех на челу меку руку жене;
     Сладак глас зачух: „Партизани, друже!
Почиваj! Муке су ти освећене!”
     Руке се моjе према гласу пруже,
Без риjечи, и досегнух њежно лице,
Косу и пушку, бомбу видарице.
Заjецао сам и jош и сад плачем
     Jедино грлом, jер очиjу немам,
Jедино срцем, jер су сузе мачем
     Крвничким текле задњи пута. Немам
Зjенице да вас видим и немам моћи,
А хтио бих, туго! — с вама у боj поћи.
Тко сте? Одакле? Не знам, ал се гриjем
     На вашем свjетлу. Пjеваjте. Jер ћутим
Да сад тек живим, макар можда мриjем.
     Свету Слободу и Освету слутим...
Ваша ми пjесма враћа свjетло ока,
Ко народ силна, ко сунце висока.


~ КРАЈ ~

Иван Горан Ковачић
1942-43.


КРВАВИ ДО

Сељака пуни јасеновачки долови,
тама се сручила на земљу слободе,
нема сељака на злаћаном пољу,
спавају рала и волови…


Од мутне Саве до Великог Струга
завладали кољачи, тифус и куга,
живе хумке нечујно ходе
и чују шум воде, или слободе…
Голи, боси, без гуња и опанка,
у освит дана, у прашини мрака,
испуштају душе, тихо, тише,
ни јаука, ни плача нема више…
Црни човјек без душе и срца,
смерне људе провалији баца,
у циглани цигли нема,
тамо прах костију дијеце и жена…
Као снопља лијевчанског жита,
падоше од крвавих косача,
који кличу побједе пој!
-Само ви радите посао свој!-
С молитвом на уснама,
усправног стаса,
смрт љубе силно,
звиједу спаса,
у смрт гледају, живот виде,
одлазе пут свјетлости, на Божије хриде!
Отвори се небо, синуше зраци,
сунце драго свјетлошћу бије,
озарен сељак Божијим знаком,
кадији своме говори ријеч:


-Вјешај, спаљуј,
дери ми кожу ко претку мом,
очи ми вади, видјећу јасније,
за бек ће тебе пратити коб!
Разапни ме ко Господа мог,
ништа за вјеру тешко није,
што брже умрем,
васкрснућу прије!-

 

Аутор: Марко Шукало
студент београдског
Правног факултета
6.9.2011.
 


КОЛОНА У "ОЛУЈИ"

Давно је било али још памтим
тај врели август деведесет пете.
Године су прошле а ја још патим.
Тада сам престао бити дете.
Тад нас је отац – мој добри Стари –
потрпао у ауто из шездесет неке,
на крову спаковане основне ствари,
позади мајка и обе секе.
У журби пробуђен у саму зору
ја као да сам са крушке пао,
мислио сам идемо на излет ка мору.
Био сам дете. Ма, шта сам знао.
Затражих хлеба и чашу млека,
,,стрпи се мало,, - неко је рекао,
позади су заплакале мајка и сека,
отац је забринуто низ друм гледао.
Тад видех кућу у којој сам живео,
из оџака је још излазио дим,
пред кућом је пас за нама цвилео...
Онда с брежуљка угледах Книн.
Мој родни град је лепо изгледао,
године нису могле да га сломе,
али као да се унапред предао,
тад нисам знао зашто и коме.
И видех школу у коју сам ишао,
до ње сам требао отићи сутра,
испред је игралиште на ком сам се играо,
све је било пусто тога јутра.
А изнад града као бака стара
која дукате златне у недра скрије,
тако је и Книн скрила Динара,
чувала га да га ветар не бије.
***
Одједном их угледах. Тамо иза брега
стотине трактора, кола, камиона,
на којима је било натоварено свега.
Даље и од погледа пружа се колона.
Срце ми поче тада јаче тући,
погледах оца и видех да брине,
,,Куд ћемо оче, ја желим кући,,
,,Идемо далеко. За Србију, сине,,
За Србију сам чуо само у причи,
мислио сам да је на крају света,
и зашто морамо тамо ићи...
Ма шта сам ја знао тога лета.
Прочу се вест да војска је отишла.
Неко је због те гласине плак'о.
А колона је све спорије ишла.
Стани, па крени – и сатима тако.
Препуштени на милост дивљих хорди,
потомцима зликоваца из Другог рата,
цела се Крајина предала без борби,
због тога нас у Србију одводи тата.
Пуцњи су се чули с времена на време.
Видео сам многе куће запаљене.
У сопственим мислима ћутале су жене
са својом децом у групи загрљене.
Кад год би застали гледао сам лица,
на сваком сам могао читати тугу.
За Србију је ишла колона избеглица
из једне неизвесности ишло се у другу.
На хиљаде нас у колони беше,
на хиљаде нас осуђених да патимо,
многи би се вратили али не смеше,
Одлазимо Крајино, да се не вратимо.
Све је то због неке олује,
а ја сам у чуђењу тада стао,
јер под ведрим небом камиони брује.
Дете сам био. Ма шта сам знао.
Коначно Србија, наш циљ - наш спас,
тако бих волео време да вратим.
Крајине нема. Да л' има нас?
Године су прошле, а ја још патим.
***
Данас слушам пресуду и чудом се чудим,
или је свет луд ил' ја полако лудим.
Године су пролазиле, чекали смо правду,
са вером у Бога имали смо наду,
да ће бити осуђени сви наши злотвори,
изрод онај људски којег ђаво створи.
Да ће творцима Бљеска, и творцима Олује,
челични оков трајни да се скује,
да ће строгном казном остварити се снови
да се такав злочин никад не понови.
А они су невини, сад каже пресуда,
и даље не схвата ова глава луда,
да ли ми се све тог лета чинило,
да ли је колоне уопште и било.
***
Претешка је земља, избацује кости,
куне срамну прсуду душа изгубљена,
Ми опраштат нећемо, Бог нек им опрости.
На овоме свету стварно правде нема.
Пресудом су пљунули на ране бескућника,
нек их стигне клетва нас, Крајишника.


НAШE БJEШE

Нaшe бjeшe,сaдa вишe ниje,
никaд нeћe бити кaо приje.
Отeшe нaм тe Вeликe силe,
отeшe нaм сa нaмjeром jeдном,
нaшу душу дa учинe бjeдном.
A уз помоћ нaшиje "моћникa",
злочинцa,њихових воjникa,
и jош нaших "хрaбрих" издajникa.
Што нaм врeди...
што сaд свaку слику,
ми оплaкуjeмо,
Свeгa нaшeг сjeћaмо сe чeдно,
у души сe осjeћaмо бjeдно,
Нисмо знaли и нисмо умjeли,
дa би своja добрa сaчувaли,
Сaд тeк знaмо,кaд смо изгубили,
коликa смо добрa ми имaли?
Сjeћajмо сe нaшe грудe роднe,
нaших мjeстa и нaшe слободe.
Сjeћajмо сe:Кордунa,Бaниje,
нaшe Ликe,нaшe Дaлмaцииje,
Сjeћajмо сe читaвe Крajинe.
У срцу je ми свомe носимо,
дa je никaд нe зaборaвимо.


Милaн Р. Косaновић
Бeогрaд, 17.1.2015.


НА РАСКРШЋУ

Да ли бих само да гледам,
или бих и да видим,
Оца свог да упамтим,
или имена свог да се стидим,
Да ли бих само да имам
и на крају само да немам,
Од смрти да бежим,
или за живот вечан да се спремам?

Земљом својом да корачам,
или да молим у туђу да ме приме,
Дете своје у храму божјем да крстим,
или туђе да му дам име,
Човеком божјим да се зовем,
или животом робским да живим,
Спокојно сан вечни да усним,
или заувек да осећам се кривим?

Могу и да се питам и да се плашим,
али одговор је само један,
Само живот частан, без стида
и без робства човека је вредан,
Могу и земљу да ми отму,
светиње моје да скрнаве и храмове да руше,
Али борићу се све док у мени
крв предака тече и ово мало је душе!


Написао: Миодраг Новаковић


Враћају се старе слике
Са топлином родног краја,
У сновима и сад живе
Пуне бола,пуне сјаја.

Све уништи људска злоба,
Разбаза нас на све стране
Отров им из душе тече
Да'л ће икад да престане ?

Убили су топла јутра
Не миришу цветне гране,
Шта ли нас још чека сутра
Болеће нас нове ране.

Туђина је њива пуста,
Без љубави и топлине
Само пада магла густа
Преко срца и тишине.


Ђорђе Босанац


НЕ ДАМ СУЗЕ КРАЈИШКЕ

Од суза наших крајишких, силних проливених,
Што се окаменише... и у камен претворише,
Велебит и Динара постадоше!
... Толико смо се патње напатили
И толико суза пролили!
Не дам оно камење, оне наше сузе крајишке!

 

Од суза наших, силних проливених,
По Крајини шљиве изникоше...
И од рода се саломише!
Шљиве нам сазорише, али не обраше!
Не дам оне шљиве, оне наше сузе крајишке!

 

Од суза наших, силних проливених,
Румене јабуке родише и преродише...
Гроздови у виноградима зарудише и набрекнуше!
Не дам оне јабуке и гроздове... оне наше сузе крајишке!

 

Не дам ништа из Крајине!
Не дам да је убију,
да је уморе, да је упокоје,
Да је заскоче, да је преваре!
Не дам ни трна ни камена,
Ни шуме, ни воде, ни горе!


Ниједног чељадета не дам,
Ни оно звјериња!
Ниједне покојне душе не дам,
Ни све оне, нерођене,
Што давно већ, рођени.... требали су бити,
А никада се неће ни родити!
Ни њих не дам!

А они... нека ору, нека пале и нека руше!
Све су нам узели, отели....
Ал никад неће, ово наше.... крајишке душе!

 

Снежана Двокић
Книн, 18.6.2012.


ПАЛОМ ДРУГУ

Тешка ли је земља друже
где ти палом кости леже,
да л' и мртав стражу чуваш,
да л' од тебе и сад беже. . . ?

Тешка ли је земља друже
за коју си живот дао,
кад си мртав на њу пао,
да је залуд, да л' си знао. . . ?

Тешка ли је земља друже
издајници кад је газе,
док је другом они деле,
да л' те твоје страже пазе. . . ?

Тешка ли је земља друже
тело твоје што притиска,
да л' ти некад палом дође,
да из гроба пустиш врисак. . . ?

Тешка ли је земља друже
да ми живи што остасмо,
крај тебе мртвог залегнемо,
па у гробу к'о у рову

ОВУ ЗЕМЉУ ОДБРАНИМО!

 

Аутор: Братислав Богдановић


ЛАЗАРЕВИЋИ

Власенице, боле ли те ране?
три су брата пошла да те бране,
сва тројица заложила главу,
памти Бору, и Станка и Саву.

Три јунака изгубила мати,
чије око неће заплакати,
све док живи, неће да преболи,
нико не зна ко мајка да воли.

Рат се хушка, комшије се крве,
у децембру деведесет прве,
супруга јој отроваше Владу,
а синови пошли у бригаду.

У децембру деведесет друге,
кад су ноћи прохладне и дуге,
паде Боро, паде злато моје,
иза њега оста дјеце троје,
Метеризи, ту изнад Шадића,
сјећају се храброга младића.

Да ли знате, моји сиви птићи,
могао је далеко отићи,
по Француској шетати спокојно,
ал` одјело обук`о је војно,
издахнуо, у крвавом рату,
на рукама најмлађеме брату.

Ни ту није било краја муци,
с Грбић брда завијају вуци,
мајка будна, није јој до санка,
убише јој и Саву и Станка,
још се стара са тугом не мири,
били су јој као сувенири.

Низ образе суза јој се слијева,
све док дише, жалиће Милева,
спомињати до тад без престанка,
Бору, Саву и својега Станка.

 

Миле Ромчевић


МИЛЕНА

Милена је плакала
Када су јој мајку отргли         
Милену
То дијете
Ту сушту доброту
Звијери су оставиле
На сеоском плоту
Милена
То дијете
Та сушта доброта
Ни слутила није
Да се у човјеку
Толико зло крије
Милена
То дијете
Та сушта доброта
У задњем тренутку
Своје дјечије свијести
Задржала је поглед
Ка кући у пламену
Милена је плакала
Када је без мајке остала
Када је (у једном народу)
Мржња до злочина нарасла
Када милости ни за дјецу није било
Када су руке биле крваве
Када си бастије
Умјесто људи
Друмовима ходиле
И народ у јаме одводиле
Миленин поглед их прати
И опомиње за злочин
Који пред свијетом крију
Да су Милену
То дијете
Ту сушту доброту
Разапету оставили
На сеоском плоту.


Вељко Стамболија,
професор из Глине


 

ВОЛЕЛА БИ ДА СЕ ВРАТИ

Отaџбинa нaм рaтуje
Многe жртвe оплaкуje
Изгибошe многи људи
То доносe рaтнe ћуди

 

Дрaги ми je нa боjишту
Биткe биje нa рaтишту
Волeлa би дa сe врaти
Цeо живот дa мe прaти

 

Новинaри вeсти пишу
Сa рaтиштa информишу
Свaког чaсa то глeдaмо
Нajбољeм сe сви нaдaмо

 

Дрaги ми je нa боjишту
Биткe биje нa рaтишту
Волeлa би дa сe врaти
Цeо живот дa мe прaти

 

Тeлeфонe сви вртимо
И болницe сви молимо
Дa нaм кaжу рaњeникe
Официрe и воjникe…

 

Дрaги ми je нa боjишту
Биткe биje нa рaтишту
Волeлa би дa сe врaти
Цeо живот дa мe прaти

 

Ноћу сaњaм срeтнe дaнe
Пружaм рукe моj дрaгaнe,
Жeлим твоja љубaв бити
Ти ми нeћeш погинути…
Нajбољeм сe сви нaдaмо

 

Дрaги ми je нa боjишту
Биткe биje нa рaтишту
Волeлa би дa сe врaти
Цeо живот дa мe прaти

 

О. Јовићев
Пис. 24.12.1991.



ПЈЕСМА О КОЊИЦУ

Ој Коњицу док Неретву грлиш
Сјећаш ли се да сам те волио?
Година је отад прошло многo
Још увијек те нисам преболио.

Вољесмо се, а да нисмо знали,
Све је било важније од тога.
Колико смо једно другом дали
Сазнали смо кад смо се растали.

Хеј Неретво, како ти је сада?
Сјетиш ли се и ти некад мене?
Заплаче ли око ти зелено?
Значе ли ти ишта успомене?

Ја сад волим неко друго мјесто
Друге људе,а и једну ријеку
Ал' се ипак сјетим тебе често
Па ми сузе из ока потеку

Збогом граде,нек те срећа прати
Понекад ме спомени, онако.
Да нам љубав не буде узалуд
Да нам живот не прође тек тако.


Ново Кртолица
1.мај 2013.


Плачи, Вољена Земљо и Сузама осветли
Мисао која тиња у свакој нашој жељи
Од свих Суза које сад капљу по Планети
најтужније су Дечје Сузе у Мојој Земљи.

Ко ће, и чиме, да плати толике Дечје Сузе
Страх, Несаницу и Радост одлетелу у неповрат
Ко ће Деци да врати све оно што им узе
ово зло, стало сво у кратку реч - рат?

Плачи, Вољена Земљо, ољагана и сама
Сузе су Твоје давно ушле у Песмарице
Још ниси све Дечје Кости ни повадила из јама
а већ ти опет бацају Децу у јаме безданице.

Ви што нам рушите Цркве, кућерке и палате
ратници фанатици, људомрсци и сунцождери,
за кога Нови живот и Нови Свет стварате
кад Деца беже од вас у шуме, међу звери?

Плачи, Вољена Земљо, Сузама Малишана
што уче школу у вучјим и лисичијим јамама
Очеви и Мајке им се гледају преко нишана,
а Стричеви и Ујаци на њих палацају камама.

Нека се скамене погледи и нишани упрти
у Дечја Срца, у Беле Птице над рововима
Какав то Живот може да никне из Дечје Смрти
Коме ће сванути дан на Дечјим Гробовима?

Ниједна Застава на овом трулом свету
макар од саме свиле и кадиве саткана
не заслужује да се завијори на ветру
ако је и Дечјом Крвљу покапана.

Плачи, Вољена Земљо, у чељустима але
(нека Те бар у Сузама што више буде)
све док се сва три Бога на Тебе не сажале
и не пресеку помор бачен међ псе и људе.

Погледај своју Децу са старачким лицима
Младиће на штакама што уче прве кораке
Увелу Новорођенчад у инвалидским колицима
Безимене Гробове, Распамећене Мајке
и Старце бескућнике у туђим шљивицима
што зуре у Небо, налик на угашене угарке.

Плачи, Вољена Земљо, и Сузама осветли
Своје Срце што куца у свакој нашој жељи
Од свих Суза које сад капљу по Планети
најсланије су Дечје Сузе у Мојој Земљи!
 

Добрица Ерић
Писано 1992.


СРЕБРЕНИЧКА ДЕЦА

Тужан ходам крајевима знаним,
и питам се има ли овде Бога,
Терају ме да се себе срамим,
себе самог и народа свога.
Оријентир ми брдо и речица,
вучју стазу шума је сакрила,
знам где је пашњак и пречица,
али не познам где је кућа била.

Не познајем куће ни кућишта,
нема петла да ме опомене,
од свег' мога не остаде ништа,
осим бола, да ми памет скрене.
Бол ме гази, бол ме опомиње,
успомене буде се надошле,
срце сада драге ми спомиње,
памет вуче кроз године прошле.

Празан рукав, немам више руке,
оком гледам, мој поглед испрати,
теби ћу део своје муке,
део бола, део себе дати.
Ту где ноге сада стоје твоје,
беше центар злочиначког круга,
ту су сестре силовали моје,
све сам гледао из оближњег луга.

Матер ми пред кућом заклаше
док са брацом покуша да бежи,
а командант белог коња јаше,
смеје се, к'о да ђаво режи.
Малог брацу од девет месеци
злочиначка рука је узела,
и чуо сам, Боже!, чуо ,,Сеци,,
од тела је глава одлетела.

Цвилеле су из комшијских кућа
девојчице тек нараслих груди,
старији падаше к'о снопови прућа,
сви од руке Орићевих људи.
"Је си л' све?" "Неко је претеко"
разговор ми дође до ушију,
"Кољи бре" тада рече неко,
"мора да се ту у шуми крију."

Бежао сам. Ноге моје босе
вукле ме тамо где је Дрина,
у страху те ноге брже носе,
шта сам имао, тек осам година.
Гране су ме шибале по лицу,
трчао сам тамо где су чамци,
али застах, помислих на Милицу,
моју мајку, погледах ка мајци.

Пратио ме поглед мртве мајке,
мртве очи ал' пуне надања,
сигуран сам, спасила ме хајке,
да испричам за српска страдања.
А злочинце све сам препознао,
дуге браде лица не сакрише,
за славља је мој их отац звао,
е ти исти кућу нам спалише.

Кумови ме примише ко свога,
године су споро пролазиле,
за мир душе молио сам Бога,
ал' утваре на сан ми долазиле.
Вриштао сам, о зид сам тукао,
мржња ми је једино остала,
плакао сам, звао и кукао,
ипак памет чиста ми остала.

Вест нам стиже једног јулског дана,
ђенерал је спас'о Сребреницу,
страх ухвати сваког муслимана,
који је Србе слао на кланицу.
Бежали су, напуштали децу,
ти кољачи, на сопствену срамоту,
под оружјем покушали пробој,
не би ли ипак остали у животу.

Колико кошта живот од убице?
Зар милости за њих може бити?
Живим за то да им видим лице.
Од жртава не могу се скрити.
Част је темељ српских официра,
частољубље од освете драже,
жене, децу, нико и не дира,
злочинци се по имену траже.

По имену и крвавом трагу,
те сви ми што покољ памтимо
испричасмо, сакуписмо снагу,
замолисмо да крв наплатимо
од Алије и његових људи,
што се храбро против жена боре,
затражисмо да им војска суди,
ја показах на своје злотворе.

Две деценије прођоше од тада,
неће срце судбу да прихвати,
све се надам, ал' јалова ми нада,
да ћу опет мајку угледати.
Да ћу брацу у колевци љубити.
Да ћу сестре спремати за удају.
Да ћу се из ружног сна пробудити
и видети кућу у мом лепом крају.

Али стварност нестварно доноси,
сила људска прекрива ме стидом,
док за правду ко за хлеб просим,
називају мене ,,геноцидом,,!
Ја геноцидан?! Ја, тада, дете?!
Докле више политике и лажи?!
Шта је с тобом неразумни свете?!
Зар се правда међ' неправдом тражи?!

Ако мени веровати нећеш
за своју се душу сад забрини,
гледај жене које путем срећеш,
сломљене су и све у црнини.
Ко спали цркву у Кравици?
Ко Залазје на велику славу?
Ко крст уреза на дечијој главици?
Ко Анђелку одсекао главу?

Ко јунаштво показа на деци?
Чији на Божић одјекиваше крици?
Ко покла Србе на Лозничкој реци?
Ко их масакрира у селу Јежестици?
А Факовићи? Бјеловац? Сасе?
Презир ми читајте на лицу.
Из гробова послушајте гласе,
Ко уништи српску Сребреницу?!

За вас не знам - ја знам где ћу бити
и овога једанаестог јула,
у жалости својој ћу се скрити,
пробудити успавана чула,
закукаћу колико грло може,
док ми восак буде падао на руке,
чистом душом обраћам се Боже,
нека свет чује и моје јауке.

Нека се сети моје породице,
моје куће и мога села,
нека се сети Срба Сребренице,
крвава их рука је одвела.
Злочин није само на једној страни,
увек има бар два своја лика,
једно Срби, друго муслимани,
а између гробља покојника.

Ако икад заборавиш мртве,
нек те памет заборави икад,
ако и наше не оплакујеш жртве,
неке тебе не оплачу никад.
Ако легнеш - никад не устао,
не призвао ни Бога ни свеце,
куд год да кренеш увек посустао,
праћен клетвом побијене деце!

 

Ненад Милкић, песник, писац
из Малог Зворника


Орлови Грмеча
 
Српска се труба тужним гласом ломи,
то тићима нашим неко крила с'ломи.
Од јуначке војске два'ес'т пет их паде,
због јединог циља Српску да изграде.
 
Под јуначким вођством Шушљика мајора,
били су орлићи испод Грмеч гора.
Да не дају српство учио их Миле,
без њих сада мајке под Грмечом цвиле.
 
Све и једна мајка још црнину носи,
оплакује сина са њим се поноси.
И док сваки јаук из душе пролама,
одјекује Грмеч због пали' Орлова.
 
Ништа стару маjку неће да утјеши,
нема њеног сина то јој срце гуши.
Како која зора са јутром заруди,
све јој теже пада са тугом се буди.
 
Сви ми Њима дугујемо орден части дати,
ал' и то је мало срце ће да пати.
Јер мало је таквих млад живот што даше,
што за Српску земљу они настрадаше.
 
И ова је пјесма саткана од суза,
све док перо пише мене хвата језа.
Републико моја чуј трубу кад јечи,
то у бој нас зову Орлови Грмечки.

 

Аутор: Рајко Кецман
 


Спомeнко Гостић
 
Бaш у овe дaнe двaдeсeтог мaртa,
погин'о je дjeчaк у вихору рaтa.
Брaнeћи он сeло, брaнио je српство,
сa борцимa своjим дa нe будe ропство.
 
Eво кaкво вриjeмe нaмa дaнaс дођe,
нико сe и нe сjeћa, штa свe Гостић прођe.
 
Умjeсто у клупи дa цртa и пишe,
с другaримa своjим дa к'о jeдaн дишe.
Спомeнкa je у рaт, судбинa одвeлa,
a дaнaс je jeдaн од многих aнђeлa.
 
Остaо бeз оцa у рaном дjeтињству,
вeћ сe тaдa чуло о томe хeроjству.
И мajкa Милeнa умр'je у aприлу,
остaдe к'о дjeчaк у бaбином крилу.
 
Тa судбинa приjeкa стaдe њeму нa пут,
нaд њeговим гробом сaд je птицa цвркут.
Jeдинe му онe и одajу почaст,
нa штa спaдe држaвa, нa штa спaдe влaст.

 

Аутор: Рајко Кецман



Коридор живота
 
Пресјечена свака веза,
наше српство хвата језа,
којим путем сада ићи,
до Србије мајке стићи?!
 
Наш генерал Момир Талић,
наредбу је одма издо.
Да коридор мора пасти,
тако српство он ће спасти.
 
Потпуковник Ново Симић,
наредбу је одма уз'о.
Заклео се генералу,
пашће, пашће, макар пуз'о!
 
Велика се битка бије,
да се дође до Србије.
Појачава свака борба,
а топ сикће као кобра.
 
У цик зоре рука руци,
спојише се исток – запад.
Гдје су села,
Корнице и Чардак.
 
За слободу српског рода,
погинула наша браћа.
Триста нашиш анђелића,
триста храбре браће тића.

 

Аутор: Рајко Кецман



Косовски Божур
 
Дa ли видиш Свeти Видe,
црвeн Божур у Косову Пољу?
Дa ли видиш Свeти Видe,
рaнe српскe нaтопљeнe сољу?
 
Гдje je нaш цaр Свeти Лaзaр,
нa Видовдaн дaо глaву,
Гдje je нaш цaр Свeти Лaзaр,
прeтворио сaн у jaву.
 
Дa ли видиш Свeти Видe,
зeмљу крвљу нaтопљeну?
Дa ли видиш Свeти Видe,
српску зeмљу блaгословљeну?
 
Гдje су нaши косовски jунaци,
крв пролили зa слободу,
Гдje су нaши косовски jунaци,
пришли ближe дрaгом Богу.
 
Jош и дaнaс мeђу нaмa,
живe сликe Косовскогa боja,
A Косовски Божур рaстe,
jош у пољу српскиje хeроja.

 

Аутор: Рајко Кецман



За Крајину
 
За Крајину борила се браћа,
нису знали ко се кући враћа.
Сви су били тад један за друго,
за слободу гинуло се дуго.
 
Свака мајка испраћала сина,
није знала каква је судбина.
На прагу су чекале их сестре,
сваког дана биле покрај цесте.
 
Надале се да ће браћа доћи,
пјевајући кроз завичај проћи.
Ал судбина није хтјела тако,
смрт њихову оплако је свкао.
 
Сада живот оне тугом живе,
Републиком поносе се тиме.
Јер она је на костима сада,
наше браће нашије јунака!

 

Аутор: Рајко Кецман
 


КОПРИВНИЦА У НОЋИ

Мој град ме увијек дочека
с истим свјетлима
жуто празна
пахуљичасто мазна
и при поздраву добаци:
-О, стигла си-
а заправо мисли
ниси ме заборавила
и док спуштам кофер ноћи
на долину предаха
запањено мислим:
опет сам се наслонила
на иста врата
пред којима стоји
Дјетињство и Младост
препуно злата...
Стигла сам опет,
с далеког перона,
звонила су звона
о томе да те волим,
не умијем да преболим
стару, витешку рану...
Не волиш ме-кажем.
себе тешим-лажем,
док поново слушам
стару пресуду
- није ти овдје мјесто -
а гдје је, кажем,
немиру мог рођења...
Нигдје чујем, свеједно,
срест ћемо се опет
не плачи и
До виђења.

Милена Северовић
Копривница, 13.1.1994.


РАДЕЉЕВАЧКА ПРВА ЧИТАНКА

Драги дједе, старино Новаче,
мој Михајло, први заштитниче,
твоје ме је одњихало кољено,
твоја ме је миловала рука
и сто пута избавила мука,
прича твоја моја је кољевка,
пјесма твоја прва ми оловка
што је моје исписала путе
уз твоје се привијајућ' скуте...

Драги дједе, чуду свију чуда
причао си испод црног дуда
о Душану, о зидању Скадра
о Мишару, Бановић Страхињи,
твоја пјесма сишла на Косово поље,
и пред очи ми донијела цара Лазара
и Дамјанову, устргнуту руку
плач и немоћ, и клетву и муку
што нас је стизала до данашњег дана,
прах и злато светог Видовдана.

Драги дједе, вило Краљевића Марка
твоја ме је заштитила бајка,
твоји пути у моје су стазе уцртани
приче твоје моји коњи врани,
од твојих су трава саплетене
моје међе, усуди, корјени...

Драги дједе, ти шевина пјемо,
по теби смо вретено и повјесмо,
ћилим шарен са пет златних жица,
искра ватре, звијезда јутарњица,
царевини твојој вјечна хвала
она ми је душу изаткала.
 

Милена Северовић
Франкфурт , 22.10.1997.