О нама

Интернет портал www.ZlociniNadSrbima.com је нестраначки и непрoфитабилни сајт основан са циљем да се сачува и шири истина о страдању србског народа на оним подручијима које је вековима насељавао, на подручју западног Балкана, а са којих је прогнан у ратовима који су се водили током 20. столећа и прогонима почетком 21. столећа, где се уништавала и његова целокупна имовина, као и православне светиње, односно доказ идентитета и свеколиког постојања Срба на тим просторима.

Наша мисија и визија није ширење мржње, нити позивамо на нове ратове и убијања, напротив. Хоћемо само да се отргне од заборава сећање на страдање наших сународника у протеклим временима. Исто тако желимо и да се злочинци који су још живи и на слободи приведу правди, тј. органима правосуђа, процесуирају и адекватно казне, како се не би више злочини понављали.

На нашем сајту наћи ћете пуно докумената, текстова, снимака, аутентичних сведочења људи који су преживели праву голготу и истребљење. Зато не бих волели да овај сајт посећују осетљиве особе и млађи од 16 година.

Наша жеља је да и Ви драги посетиоци допринесете овом пројекту, тако што ћете нам помоћи саветима, корисним сугестијама, слањем адекватног материјала којим ћемо обогатити садржај сајта који је постао права енциклопедија страдања Срба.

Истину коју знамо, а не кажемо је јасно и гласно, то је као да смо је прећутали. А ћутање је злочин. Не желимо да окрећемо главу од страдања и невоље наших људи који су недужни страдали у вихору рата.


Током Првог светског рата (1914-1918), када је Аустроугарска царевина напала Краљевину Србију, почела су велика страдања Срба, прво у Мачви, Подрињу, Јадру и Поцерини... а онда и у Срему.

Касније новембра 1915. године Аустро-Угарску је помогла Немачка са својим савезницима, па је уследио још јачи удар на Србију, када се мноштво Срба, народа и војске запутило ка југу - Грчкој, преко албанских гудура и црногорских врлети не би ли дошли до лука Скадар и Драч, а касније на острво Крф.

И они који су остали у Србији прошли су голготу, јер су бугарски војници починили стравичне злочине. 

Поред тога и Бечки двор је на територији Хабзбуршке монархије направио најмање 50 концентрационих логора (Добој, Јиндриховице, Омолуц, Ашах, Броумов, Некенмаркт, Велики Међер, Болдогасоњ, Нежидер, Арад, Терезин....).
Исто тако су и Бугари формирали 22 концентрациона логора у Бугарској (Сливен, Пловдив, Лом, Хасково, Карлово, Варна, Добрич, Јамбол, Софија....). Мноштво ових појмова наша деца нису никада ни чула.

 

О свим тим злочинима који су се надвили над нашим народом писао је наш велики пријатељ Рудолф Арчибалд Рајс, пореклом из Швајцарске.  Сачињена је богата документација које је касније изнета на Версајској мировној конференцији код Париза 1919. године.

Пробојем Солунског фронта 1918. Војска Краљевине Србије са савезницима, ослобађа отаџбину, где Србија улази у државно-правну везу са Хрватима и Словенцима. Важно је рећи да је Србија крајем новембра те године била од Суботице до Улциња и од Вардара до Дрине.

У Првом светском рату изгубљено је скоро два милиона Срба, јер 1.254.000 жртве су биле са територије Краљевине Србије, а преко 650.000 Срба са подручја Далмације, Херцеговине, Црне Горе, Славоније, Војводине, Босне, Баније, Кордуна, Лике.

 

У Другом светском рату (1941-1945) Немачка, Италија и Ватикан помажу усташама да створе НДХ, која је сама прогутала више од 1.500.000 Срба. Геноцидни планови су направљени још крајем тридесетих година 20. века, а Усташки режим је у рату оснивао концентрационе логоре, чак и за децу. У логоре су поред Срба одвођени Јевреји, Роми и нешто мало политички неподобни Хрвати. 

Већина муслимана се тада приклонила Павелићу, па су од миља названи "хрватско цвијеће". Заправо на челу НДХ се налазио монструозни тројац: поглавник Анте Павелић, доглавник Адемага Мешић и кардинал Алојзије Степинац.

Комунистичке власти под руководством Јосипа Броза Тита, после 1945. су делимично процесуирале хрватско-муслиманске фашисте, велики број њих је измакао правди. У томе им је помагао Ватикан, преко "пацовских канала".

Злочини против Срба нису били само на територији НДХ, већ су и Бугари починили стравичне злочине у Источној Србији и Вардарској Македонији, а мађарски фашисти у Барањи и Бачкој.

Исто тако су арнаутске банде (Балисти и Вулнетари) на Косову и Метохији починили велики број злочина против свега што има везе са Србима и Православљем. Затим је и немачка војска у Србији је спроводила геноцидно правило "Убити сто Срба за једног Немца".  И Гестапо је имао конц. логоре по Србији.

Све то говори да су Срби били биолошки угрожени, а да су преживели прави холокауст. У Другом светском рату је изгубљено скоро 2.000.000 Срба.


Након Другог светског рата, југославенске комунистичке власти су преко злогласне УДБ-е убили најмање 60.000 хиљада Срба, а неке процене иду и преко 100.000 који су били опредељени за монархију или пак су исказивали симпатије према Стаљину и СССР, па су их слали на Голи оток, где је формиран посебан логор за мучење.

Чак и у то доба "мира и благостања" за време социјалистичке Југославије дешавали су се чудни догађаји у режији комунистичких власти које су прећуткивале и сакривале злочине над Србима, поготово на Косову и Метохији. Случајеви Данила Милинчића и Ђорђа Мартиновића са Космета 1980-их, скоро да су остали непознати широј јавности.

 

Разбијањем СФР Југославије 1990-1991. године, над нашим народом се надвила нова опасност од геноцида.

Сепаратистичке снаге прво у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини су имале за циљ не само да истребе Србе из својих република, већ и да уклоне све трагове вишевековног постојања на тим територијама. У томе су имале незанемарљиву помоћ земаља ЕУ и НАТО пакта, које су у Хрватској помогле да се 1995. године изврше геноцидне акције "Бљесак" и "Олуја", када се десио највећи прогром у Европи после Другог светског рата.
Срба у Хрватској након тога скоро да није било. Хрватска је још 1992. године донела "Закон о опросту", којим је помиловала све своје учеснике рата.


У Босни и Херцеговини су такође почињени стравични злочини од стране хрватских и муслиманских полицијских и (пара)војних снага, највише у западној Херцеговини и долини Неретве, али и око Зенице, Брчког, Сарајева, Високог, Бихаћа и Сребренице, где је нестало на десетине србских насеља и православних богомоља.

На територији Словеније, Хрватске и Босне и Херцеговине, током ратова у бившој Југославији је направљено 778 логора за мучење Срба (без обзира на старосну доб и пол), а међу њима су најпознатији логори: Лора, Челебићи, Силос, Дретељ, Рибарска колиба...

 

На Косову и Метохији почетком 1998. године албанска ОВК креће у своју геницидну мисију са циљем да истребе Србе и све што је православно. У томе им свесрдно помаже НАТО пакт, који се и званично меша у сукоб албанских терориста са снагама безбедности СР Југославије, током пролећа 1999. године, када су Србију и Црну Гору авиони НАТО савеза засипали са осиромашеним уранијумом.

Стравичне злочине је починио НАТО бомбардујући Варадински мост, Алексинац, Куршумлију, Сурдулицу, Приштину, Ниш и Нови Сад 1999.  А такође је покушана копнена инвазија преко Паштрика и Јунишких планина, коју је Војска Југославије успешно зауставила.

Прогон Срба са Космета се наставио и након Кумановског споразума, наручито током марта 2004. године, када су косметски Албанци починили страшан погром Срба.


Међународни Кривични Суд у Хагу и Тужилаштва Словеније, Хрватске, Босне и Херцеговине, као и квази државе "Косово" већ годинама намерно избегавају да процесуирају злочинце иако су им предати правоваљани докази неколико година после завршетка ратова. Шта више, правдају се и тиме да су злочини "застарели"?!

Због свих ових неправди и зла које је учињено нашем народу у протеклих стотину и више година, настао је и овај сајт, као подсетник свима онима који желе да се ови злочини минимализују или сакрију, уз образложење да нас чека боља будућност ако све ово заборавимо, ако ућутимо.

Онај ко жели да се злочини забораве,
тај жели и да се злочини понове!

Ми морамо да памтимо и преносимо. И због живих и због мртвих.