1945. У Београду, Врховни штаб НОВЈ сачинио план за ослобађање Лике и Горских Котара.

1974. У Београду, умро српски биолог Синиша Станковић, члан Српске академије наука и уметности, директор Биолошког института Србије, који је знатно допринио еколошком правцу у биологији упоредним истраживањима порекла и развитка живог света балканских језера, структуре и развоја њихових екосистема. Током немачке окупације Југославије у Другом светском рату био је члан Главног Народноослободилачког одбора Србије и већи дио рата је провео као заточеник у концентрационом логору на Бањици. После ослобођења је изабран за председника Президијума Народне скупштине Србије и успешно је заступао интересе Југославије на међународним конференцијама. У универзитетску наставу је увео екологију, цитологију, ембриологију, динамику развитка, упоредну анатомију.

1988. У Београду почео састанак министара иностраних послова балканских земаља o унапређењу мултилатералне сарадње.

1990. У Загребу, Хрватска Демократска Заједница у великој дворани „Ватрослав Линиснски“ организовала свој први оснивачки скуп. Лидер, Фрањо Туђман поручује: „НДХ није била само пука квислишка творба и фашистички злочин, већ и израз повјесних тежњи хрватског народа“. Ивица Рачан, председник Савеза Комуниста Хрватске, означава ХДЗ као странку опасних намера. Странка ХДЗ је била кључан фактор у распаду СФРЈ деведесетих година 20. века и грађанском рату на тлу исте.

2001. У Београду, ухапшен бивши начелник Службе државне безбједности /СДБ/ Србије Радомир Марковић због злочина на Ибарској магистрали, где су 1999. године погинула четири функционера странке СПО.

2003. Из Београда, председник Српске радикалне странке Војислав Шешељ добровољно отишао у Хашки трибунал, где је оптужен за ширење верске и националне мржње, као и подстрекивања ратних сукоба на подручију бивше Југославије, током 1990-их. Тамо је остао 11 година, без пресуде, када се вратио у Србију.

1992. У Дарувару, припадник хрватске војске Јожица Мудри (стар 21 годину) долази у породичну кућу Радосављевића где убија из ватреног оружја Раду (40), његову супругу Јованку (32), и њихове малољетне синове: Дејана (14) и Ненада (9)... потом је пластичним експлозивом велике разорне моћи унаказио лешеве и добар дио куће.

2003. У Сарајеву, Дом народа Парламентарне скупштине Босне и Херцеговине ратификовао Уговор о двојном држављанству између БиХ и СР Југославије.

2004. У Београду, Скупштина Србије усвојила измене Закона о избору председника републике којима је укинута одредба да на изборе у првом кругу мора изаћи 50% грађана да би они успели.

1909. У Истамбулу, Османлијска царевина признала Босну и Херцеговину, као дио Аустро-Угарске монархије.

1917. У Обилићу, крај Куршумлије, у окупираној Србији у Првом светском рату је почео Топлички устанак против бугарских и аустроугарских трупа, изазван масовним терором, пљачком и паљењем српских села и присилном регрутацијом. Окупатори су узвратили суровим репресалијама: убијено је око 20.000 Срба, а у Топлици је уништено 55 села.

1960. У Београду, умро српски лингвиста Александар Белић, професор Београдског универзитета, председник Српске краљевске академије од 1937. до 1960. и члан свих славенских академија. Студирао је славенску филологију и лингвистику у Одеси и Москви. Основао је и уређивао часописе "Јужнославенски филолог" и "Наш језик". Оснивач је српске модерне дијалектологије и један од твораца научне синтаксе. Решио је сложен проблем општеславенског акценатског система. Под његовим руководством САНУ је издала прву књигу великог "Речника књижевног и народног језика". Написао је око 500 научних радова.

1947. У Београду, је стрељан по пресуди југославенског Војног суда нацистички генерал Александар Лер, комадант армијске Групе Е, која је била задужена за југоисток Европе, односно јединице на Балкану које су се извлачиле из Албаније и Грчке. Руководио је бомбардовањем Београда и других србских градова априла 1941. као и операцијама "Шварц" и "Вајс" 1943. године...

1965. У Приштини, родио се јунак новог доба, Зоран Радосављевић, мајор Војске Југославије. Детињство је провео широм бивше Југославије, јер му је отац био војно лице у ЈНА. Зоран је завршио Ваздухопловну академију у Пули и Задру 1986. године. Радио је у војном аеродрому Батајница, код Београда, као пилот на војним авионима МИГ-21, а касније и МИГ-29. Када је НАТО пакт почео 24. марта 1999. године агресију и бомбардовање СР Југославије, заједно са својим колегама је бранио небо изнад Србије. Херојски је погинуо 26. марта 1999. као припадник 127. ловачке ескадриле „Витезови“ при ВЈ. Постхумно је одликован медаљом за храброст, а једна улица у Батајници носи његово име.

1991. У Осијеку, Србско Национално Вијеће Славоније, Барање и Западног Срема усвојило је Декларацију о суверености и аутономији Срба, којом се Срби у Хрватској проглашавају сувереним народом који има право на аутономију.

1991. У Сарајеву, Скупштина СР Босне и Херцеговине на предлог делегата СДА и ХДЗ разматрала Декларацију о независности БиХ. Србски посланици одбили да о томе расправљају.

2004. У Хргуду (Херцеговина), подручије између Љубиња и Стоца, срушио се авион са осам чланова државног руководства Вардарске Македоније, међу којима и председник Борис Трајковсаки. Они су путовали у Мостар на Међународну конференцију о инвестирању у БиХ.

2007. Хашки Трибунал, утврдио да Србија није починила геноцид у Босни и Херцеговини, током грађанског рата 1992-1995.

1905. У Београду, Велика школа реорганизована и прерасла у Београдски универзитет, којем је Скупштина Србије осигурала висок степен аутономије. Прва школа универзитетског ранга у Србији основана је 1808. одлуком вође Првог српског устанка Ђорђа Петровића Карађорђа, али је угашена пропашћу устанка 1813. Наредбом кнеза Милоша Обреновића обновљена је 1830, а 1833. је премјештена у Крагујевац, где је од 1838. радила под називом Лицеј или Велико училиште. Лицеј је 1841. враћен у Београд и 1863. указом кнеза Михаила Обреновића назван Велика школа.

1945. У Јања Гори, код Плашког, на сјеверу Лике, усташе поклале 25 мјештана српске националности.

1916. У Првом свјетском рату завршено пребацивање на Крф главнине од око 140.000 српских војника. Почетком јануара прве српске јединице су доспјеле до Скадра, гдје је требало да их прихвате савезнички бродови, који се нису појавили, па су због мрцварења дуж мочварног албанског приморја, током додатне голготе од 160 километара од Скадра до Валоне, војници масовно умирали од глади и исцрпљености. Од 23. јануара до 23. марта 1916. у Крфском заливу је сахрањено 4 847 српских војника и официра.

1953. У Анкари Југославија, Грчка и Турска потписале споразум о политичкој, привредној и војној сарадњи.

1998. На Косову и Метохији, отпочели синхронизовани напади албански терориста из ОВК, на српске полицијске снаге у општинама Глоговац и Србица. Том приликом је погинуло 4 српска полицајца, а два је рањено. Припадници МУП-а Србије су убили 16 терориста, а девет заробили и пронашли већу количину оруужја.

2004. У Београду, оба већа Скупштине СР Југославије на својој последној седници усвојили Повељу о мањинским и људским правима и грађанским слободама, чиме су створени услови за формирање државне заједнице Србије и Црне Горе.

1992. У Босни и Херцеговини је одржан референдум на којем се 63,4% становништва изјаснила за одвајање од СФРЈ, односно БиХ као независну државу. Срби у БиХ су бојкотовали овај референдум. Према важећим законима, овај реферндум није имао легитимност, јер је морало да изађе више од две трећине грађана са правом гласа, односно 66,66% гласача. Муслимани и Хрвати су свеједно наставили са својим сепаратистичким акцијама. Врло брзо кренуо је и рат.

1942. У Окучанима, усташе извршиле рацију над српским становништвом, где је већина похапшена и одведена у концентрационе логоре Јасеновац и Градишку.

1991. У Пакрацу, специјалне полицијске снаге МУП-а Хрватске из Бјеловара напале полицијску станицу, коју су српски полицајци држали под контролом (Јово Везмар). Није било жртава. Хрватске снаге су имале 3 рањена, а 32 српска полицајца су била заробљена.

1992. У Сарајеву, муслимански криминалац Рамиз Делалић Ћело, са групом 4 припадника Зелених Беретки, паравојне формације, убио српског старог свата Николе Гардовића на Башчаршији у Сарајеву.  Овај догађај је довео Босну и Херцеговину до усијања, јер су муслиманске власти под контролом Алије Изетбеговића, одбиле да процесуирају овај злочин, што је био увод у крвави босанско-херцеговачки грађански рат 1992-1995. Занимљиво да је америчка ТВ станица ЦНН, приказала овај злочин да су Срби пуцали на муслиманске сватове.

1919. У Београду се састао први југословенски парламент - привремено народно представништво Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца у којем је било 296 посланика, постављених указом владе. Посланици су махом били из ранијих парламената југословенских земаља, изабрани пре Првог светског рата.

1942. У Беоговом Брду, крај Цетинграда (Кордун), усташе направиле стравичан масакр над 75 српских цивила.

1942. У Чајничу од око 1.000 партизанских бораца формирана Друга пролетерска бригада са четири батаљона, у чији су састав ушли Први и Четврти батаљон Ужичког, Други батаљон Чачанског и Трећи батаљон Шумадијског одреда. На борбеном путу дугом око 24.000 км бригада је извела више од 120 већих операција широм Југославије.

1946. У Црљенцу, код Смедерева, рођен Љубиша Величковић, који је постао генерал-пуковник пилот, једини генерал који је погинуо током агресије НАТО пакта на СРЈ 1999. Обављао је све летачке и најодговорније командне дужности у Ратном ваздухопловству и Противваздушној одбрани ЈНА и ВЈ и први је Србин који је летио авионом "миг 29". Био је наставник летења, командант летачке ескадриле, пука и корпуса, секретар Савезне дирекције за контролу летења, начелник Генералштабне школе ВЈ, начелник Сектора за РВ и ПВО Генералштаба ВЈ и командант РВ и ПВО ВЈ. У тренутку погибије приликом посјете јединицама на првој линији одбране отаџбине обављао је дужност помоћника начелника Штаба Врховне команде за РВ и ПВО ВЈ.

1958. У Сплиту, умро српски вајар Тома Росандић, први ректор Академије ликовних умјетности у Београду, члан Српске академије наука и уметности. Каменорезачки занат је учио у Сплиту, а вајарство у Венецији и Бечу. Био је одличан клесар, али је најбоља дела створио у дрвету, с изванредним осећајем за његову структуру и материју. Израдио је мноштво јавних споменика, укључујући велику групу "Играли се врани коњи" испред Скупштине Југославије у Београду и скулптуру "Уморни борац" на Калемегдану.

1992. У Црној Гори на референдуму 63% грађана изјаснило се за заједничку државу са Србијом - Савезну Републику Југославију. Челници највећих политичких странака су тим поводом изјавили да народе Црне Горе и Србије повезују етничке, економске, културне, историјске и друге везе и да их оне упућују на заједнички интерес да живе у једној држави.

1993. У Босни и Херцеговини, амерички војни транспортери избацили прве товаре са храном и лековима, не територије где живе муслимани, чиме је почела "Операција падобран" у бившој БиХ.

1994. У Вашингтону (САД), после четвородневних преговора под притиском САД, представници Хрватске и босанских муслимана и Хрвата у Вашингтону потписали прелиминарни споразум о стварању муслиманско-хрватске федерације у бившој БиХ, против Срба.

2001. У Београду, југославенска влада прихватила Споразум о специјалним паралелним везама Републике Српске и СР Југославије.

2001. Хрватски представници предали Хашком трибуналу 2.700 страница материјала, у којем је образложена тужба коју је Хрватска поднела против СРЈ због наводног кршења одредаба Конвенција о геноциду.

1942. У Црнаји, општина Цазин, на северозападу Босне и Херцеговине, усташе и муслиманска милиција праве покољ над српским цивилима, где је око 80 Срба усмрћено, а њихова имовина је опљачкана и спаљена.

1992. У Босански Брод, из правца Славонског Брода, приситгла велика и добро наоружана група хрватских војника, чиме је започела агресија Републике Хрватске, на Босну и Херцеговину. Они су имали помоћ од локалних хрватских паравојника и шовиниста, па су нападали искључиво места са српским становништвом, а почињени су бројна кривична дела (убиства, пљачке, паљење имовине...) против Срба. Хрватски војници су окупирали ово подручије више од 7 месеци.

2004. Из Вашингтона (САД) Музеј "Холокауст"  доставио Министарству просвјете Републике Српске микрофилмовану јасеновачку грађу, коју је Влада Републике Српске 2000. године предала том музеју.

1942. У Драготини, покрај Глине (Банија), усташе, под командом Ивана Мрака, извршиле покољ над 50-ак мештана српске националности.

1945. У Трновцу, покрај Коренице (Лика), усташки масакр над 33 српска цивила.

1966. У Дечанима, на западу Метохије, подно Проклетија, штиптарске банде тешко претукле Србина Миливоја Лакићевића, шумара, који је чувао манастирску шуму, а поднео је кривичне пријаве против шумокрадица.

1933. У Немачкој, победила Националсоцијалистичка радничка партија Немачке Адолфа Хитлера и освојила већину у Рајхстагу (скупштини). Ова странка и њен лидер су водили шовинистичку и освајачку политику, која је довела до Другог светског рата (1939-1945). Прогонили су највише: Русе, Србе, Пољаке, Јевреје, Роме и др. Почетком априла 1941. године напали су Краљевину Југославију, поделивши њену територију. Највећи део је припао усташкој НДХ.

1998. У Лауши, покрај Дренице, на Косову и Метохији, албански терористи ОВК, које је предводио злочинац Адем Јашари, извшрили напад на патролу српске полиције. Кренула је полицијска акција и потера селу Перказ, јер су два полицајца убијена. Наредног дана Адем Јашари (један од оснивача ОВК) је опкољен са својом групом и ликвидиран, јер је одбио да се преда снагама МУП-а Србије. Поред њега ликвидирано је 66 албанских терориста, а два припадника српске полиције су погинула. Адем Јашари је касније добио споменик у центру Приштине (по доласку снага УНМИК и КФОР), али и у центру Тиране.

2006. Хашки Трибунал је објавио да је у притворској јединици у Швенингену (Холандија), Милан Бабић (50) пронађен мртав. Он је био некадашњи премијер Владе САО Крајине, почетком 1990-их година, коме се судило за ратне злочине. У вези Милана Бабића постоје бројне контраверзе. Прво, због неслагања са руководством званичног Београда, док је био политички ангажован, преко његовог наводног признања учествовања у прогонима, па до смрти у притворској ћелији, за коју ни данас не постоји неко валидно објашњење како је до тога дошло.

1941. У Београду, Крунски савет у Другом светском рату одлучио да Краљевина Југославија приступи Тројном пакту, под условом да јој Немачка и Италија гарантују неповредивост територије.

1945. У Њујорку, умрла Милена Павловић-Барили, уметница рафиниране културе, која је сликала у надреалистичком маниру, с посебним осјећањем за простор и поетичну атмосферу. Живот је провела између два света - мајке Данице и оца Бруна Барилија, италијанског композитора и музичког критичара, односно између патријархалне Србије и великих културних центара Европе. Завршила је Уметничку школу у Београду, студирала у Минхену, живела у Риму и Паризу. У САД је отишла 1939. где је посљедица пада с коња умрла је у Њујорку у 36. години живота.

1966. У Ђаковици, на југозападу Метохије шиптарски бандити су избли ножем на седам места кондуктера српске националности и ранили возача, јер су одбили да возе препун аутобус са Албанцима, који су одбили да плате карте.

2018. У Београду, преминуо Јован Радуловић, истакнути приповедач, романсијер, драмски и ТВ писац, аутор политички оспораване "Голубњаче"... Радуловић је готово свој целокупни опус посветио книнском и севернодалматинском крају у коме је провео детињство и рану младост. Почетком 1990-их био је први министар спољних послова у Влади САО Крајине... Касније је био и професор у XIV Београдској гимназији.

1937. У Монтреу (Швајцарска) умро је Милан Прибићевић, српски официр и политичар Краљевине Југославије. Учествовао је у Балканским ратовима (1912-1913) и Првом светском рату (1914-1918), борећи се на Церу, Јадру, Гучеву и у биткама за ослобођеље Косова и Метохије и Јужне Србије. Такође, за време рата је, као ретко образован човек тога доба, посетио Северну Америку, прикупљајући добровољце за Солунски фронт. Био је носилац Карађорђеве звезде са мачевима и Медаље за храброст. Сахрањен је у Београду у Алеји великана на Новом гробљу.

1993. У Бодеришту, општина Брчко (Босанска Посавина), 15 војника Републике Српске, већином из Брчанске Грбавице, бивају зверски мучени и убијени од припадника 108. бригаде ХВО. Лешеви убијених војника су били ужасно масакрирани, да је једва тим форезничара обавио обдукцију дан касније.