1905. У Љуботињу, крај Цетиња, рођен србски сликар Петар Лубарда, члан Српске академије наука и уметности, један од наших најзначајнијих сликара 20. века. Сликарство је студирао у Београду и Паризу. Сликао је и предјеле, мртву природу, портрете, а у последњем стваралачком периоду се опробао у апстрактном сликарству, задржавајући свој стил и препознатљив снажан колорит.

1941. У Дрвару градићу на тромеђи Босне, Лике и Далмације са апсолутном србском већином (преко 98% Срба) покренут је оружани устанак против фашистичке Независне Државе Хрватске, када су герилски одреди под командом Илије Деснице напали усташку жандармеријску станицу. Истог дана устанак се прелио у Лички Срб и Босанско Грахово. На тај начин је створена слободна територија која је у народу запамћена као Дрварска република. Илија Десница је касније од комунистичких комесара убијен, тачније убио га је Нишина Тркић, јер није хтио да се приклони КПЈ. Занимљиво је да је након Другог свјетског рата борба Деснице и његових сабораца приписан комунистима који су тај "27. јул" славили као Дан устанка народа СР Босне и Херцеговине и СР Хрватске.

1941. Подно Пљешевице на граници Босне и Лике, на путу између Бихаћа и Доњег Лапца хрватске и муслиманске усташе праве велику рацију у селима са већинским србским становништвом: Мељеновац, Лоховска Брда, Међудражје, Баљевац, Жељава... похватано је скоро 900 Срба и одведено у оближње село Скочај, у школу. Одатле су наредног дана у групама одвођени на стратиште Делић јаму, гдје су убијани и бацани. Крвнике су предводили Блаш Ковач и учитељ Марјан Роксандић. Од шесторо ухапшеника рат је преживело само четворо. Након Другог свјетског рата Делић јама, као и многе друге јаме је забетонирана, док кости мученика нису никада извађене.

1967. У Београду, умро српски писац Вељко Петровић, члан САНУ, који је претежно писао о Војводини, њеном амбијенту и људима. Права је завршио у Пешти. У Првом балканском рату био је ратни дописник, а у Првом светском рату добровољац, потом начелник у Министарству просвете, председник Матице србске у Новом Саду и Србске књижевне задруге у Београду и управник београдског Народног музеја. Прве збирке стихова објавио је 1914. Непосредним и родољубивим стиховима жигосао је национално отуђивање, корупцију и издају, а у интимној лирици био је импресиониста. Био је и плодан прозни писац, а писао је и студије о књижевности и сликарству.

1990. У Мраковици, на Козари (БиХ), велики народни митинг у организацији чланова Савеза Комуниста, са циљем подршке опстанку СФРЈ. Присутнима се обратио тадашњи премијер Анте Марковић.

1991. У Задру је минирана кућа српске породице.

1991. У Вуковару је више десетина србских цивила под лажним оптужбама да су шпијуни или поседују оружје, ухапшени и одведени у зграду полиције, код Томислава Мерчепа. Мало ко се вратио жив.

1995. У Топуском, на Кордуну, на сједници Скупштине РС Крајине, одржаној у Топуском, Милан Бабић изабран за премијера, а истог дана Главни штаб Србске војске Крајине прогласио општу мобилизацију у јужном дијелу РСК због појачане концентрације хрватске војске.

1330. Код Велбужда дошло је до велике битке средоњовековне бугарске и србске војске, где су Срби однели одлучну победу. Србске ратнике је предводио млади краљ Душан Силни Немањић. Бугари су изгубили цара, а Србија је проширена на нишки део. Србија је постала најмоћнија сила на Балканском полуострву.

1914.У Бечу  Аустроугарска монархија објавила Краљевини Србији рат, која није прихватила ултиматум, после Сарајевског атентата, да њихова полиција на територији Србије врши истрагу.

1941. У Топуском, на Кордуну, усташе хапсе 20 мјештана које су погубили на Велебиту. Док је у селу Бабића Обала, крај Топуског ухапшено више десетина земљорадника, који су убијени у свом селу.

1941. У Београду, немачке окупационе власти стрељале преко 120 Срба и Јевреја, као одмазду за пожар у гаражи ГЕСТАПО-а.

1941. У Доњем Лапцу (Лика) усташе су похапсиле 92 Срба, земљорадника, те их одвели на Делића јаму, крај Бихаћа (западна БиХ) и тамо погубили.

1941. На Дивчибарама, у шуми Букови, на магистралном путу Косјерић - Ваљево, немачка казнена експедиција стрељала преко 80 Срба, међу којима је било и дечака од 14-15 година. Ово је била освета за 1 убијеног немачког мотоциклисту.

1941. У Дувну (Херцеговина), усташе праве стравичан покољ 250 србских цивила. Ово је био дио пакленог плана истребљења Срба са подручија западне Херцеговине.

1944. На Чакору, припадници немачке СС јединице и муслиманских фашиста праве Покољ у селу Велика, општина Плав, на сјевероистоку Црне Горе. Тако је на најмонструознији начин су поклали више од 500 Срба, а највећи дио су били жене и дјеца.

1992. У Београду, под неразјашњеним околностима у Београду умире српски академик и неуропсихијатар Јован Рашковић из Книна, народни трибун и вођа Срба из авнојевске Хрватске.

1995. У Босанској Крајини, јединице војске Републике Хрватске, које предводи генерал Анте Готовина, врше агресију на југозападне дијелове Републике Србске, те заузимају Грахово и Гламоч. Тако се преко 20.000 Срба нашло у збјеговима. Ово је била претфаза злочиначке акције "Олуја", којом је требало окупирати Книн, са три стране света.

1998. На Косову и Метохији у рејону карауле Кошаре погинуо је потпуковник Горан Остојић, припадник елитне 63. падобранске бригаде на борбеном задатку против албанских терориста из ОВК када је покушао да извуче своје саборце.  У том тренутку гину: водник I класе Срђан Станчетић, резервни водник Драган Душанић и војник Радош Церовић. Постхумно је Остојић одликован Орденом за храброст. Иза њега суостали супруга и син. Једна основна школа у Јагодини носи његово име.

2004. У Бања Луци, Народна скупштина Републике Србске усвојила Закон о изменама и допунама Закона о територијалној организацији и локалној самоуправи којим се мењају називи града Србског Сарајева и 12 општина у Србској који су имали префикс "србски" и Предлог одговора Уставном суду БиХ у вези са иницијативом председавајућег Председништва БиХ Сулејмана Тихића којом се Уставном суду БиХ предлаже да одбије захтеве за оцену усаглашености са Уставом БиХ Закона о застави, грбу и химни Републике Србске и Закона о славама и светковинама.

1921. У Београду покушан атентат на регента Александра Карађорђевића, док се враћао из Скупштине у којој је озаконио Видовдански устав. Са скела недовршене зграде на углу Милошеве и Масарикове улице молерски радник Спасоје Стејић бацио је бомбу на регентову кочију, али је она запела за телефонске жице и експлодирала не погодивши циљ. Стејић је потом осуђен на смрт, али је пресуда преиначена на 20 година робије.

1922. У Грабенцу (Банат), рођен српски писац Васко Попа, члан Србске академије наука и уметности. Био је најпревођенији србски песник у другој половини 20. века. Називан је језичким чудотворцем и последњим великим оригиналним песником.

1941. У Глини (Банија) хрватски фашисти (усташе) праве стравичан (први) покољ над Србима цивилима у православној цркви. Тог дана је заклано најмање 500 Срба уз одобравање католичких свећеника. Двије особе су преживјеле тај масакр: Љубан Једнак, који је послије рата свједочио на суду и Душан Злокас, који је отишао кући, али је издан и усташе су га убиле. Посље шест дана извршен је други покољ гдје је убијено близу 1.300 Срба који су киднаповани са територије Глине, Топуског и Вргинмоста. Ово се сматра за један од најсуровијих покоља на тлу клеро-фашистичке Независне Државе Хрватске.

1943. У Крушевцу, немачке окупационе власти су стрељале око 600 србских цивила, укључујући жене и децу, као одмазду за убијене немачке војнике под Багдалом, на локацији "Слободиште".

1957. Код Бијелог Поља у Црној Гори дошло је до покушаја хапшења Владимира Шипчића, када је он извршио самоубиство да не би жив пао у руке комуниста. Владо Шипчић је за вријеме Другог свјетског рата био јунак који је војевао на четверомеђи Рашке, Босне, Црне Горе и Херцеговине као припадник Фочанске бригаде ЈВуО гдје је добио и официрски чин.  Бранио је наш народ од усташа. Послије рата постао је одметник који се борио против Брозовог режима, а од његове борбе је створен мит. Владова породица је трпела невероватне притиске и понижења од удбашких агената.  

1991. У Вуковару ухапшена два србска цивила: Обрад Драча и Богдан Ступар, који су одведени на излетиште Вучедол, где су убијени. Док је Србин Михајло Нађ, из вуковарског села Сотин убијен у свом селу.

1992. У Београду, Савезна Република Југославија саопштила да се одриче учешћа на самиту Конференције о европској безбједности и сарадњи 9. и 10. јула 1992. године због једностраних и произвољних оптужби КЕБС-а да су само Срби криви за рат у бившој Босни и Херцеговини.

1993. У Стоцу (Херцеговина), обављена је размена између херцеговачких Хрвата и Срба. Тако је 217 србских цивила, који су били годину дана заробљени у селу Рашћани код Дувна, угледало слободу. Сви Срби размењени су за хрватске (пара)војнике које су заробили припадници Војске Републике Србске.

1921. У Београду, Скупштина Краљевине СХС донела Закон о заштити државе, којим је Комунистичка партија Југославије као превратничка организација стављена ван закона, њени посланици лишени мандата, а пропаганда комунизма проглашена злочином.

1941. Код Топуског, у кордунашким селима: Дугачка Лука, Црни Поток, Чемерница, Старо Село, Воркапића Село, Глогиње, Кирин, Катновац, Перна, Пониква... усташе праве стравичан покољ над 256 србских цивила.

1941. У Ливањском пољу, усташе праве на православни празник Огњена Марија велике покоље све до Илиндана, када је за 4 дана убијено више стотина српских цивила. Ови страшни злочини су направљени на иницијативу и одобрење католичких свештеника, које је предводио фратар фр Срећко Перић. Лешеви Срба су побацани у крашке јаме на Динари, а кости мученика су тек пет деценија касније извађене.

1991. У Вуковару, под окриљем ноћи минирана српска кафана "Шид". Ово је иначе шести србски ресторан, а да је миниран пре ратних дешавања. На Дунавском кеју у Вуковару убијена су 3 србска цивила.

1993. У Женеви (Швајцарска), лидери босанских муслимана, Срба и Хрвата постигли споразум о стварању три ентитета у Босни и Херцеговини. Овај потписани споразум није никада заживео, јер су муслимани уз помоћ НАТО пакта и ЕУ избегавали његову примену.

2004. Хашки трибунал спојио оптужнице против хрватских генерала Мирка Норца и Рахима Адемија, оптужених за ратне злочине над србским цивилима у акцији "Медаџки џеп" у септембру 1993. године. Овај предмет је после неколико недеља пребачен хрватском Тужилаштву, које је читаво време вршило опструкцију, те довело до тога да је пресуда и казна Мирку Норцу буде изругивање правди и жртвама.

1942. У Садиловцу, на тромеђи Кордуна, Лике и Босанске Крајине, усташе праве страшан покољ те убијају 463 Срба, од чега 150 дјеце млађе од 14 година, а потом их спаљују у православном храму Рођења Пресвете Богоридице у овом селу.

1991. У Вуковару, мерчеповци убијају 4 српска цивила: Младен Мркић, Владо Скелеџија, Саво Миодраг и Бранко Мирјанић.

1991. Код Бенковца у селу Доње Мирање погинуо је Миро Барешић (41), припадник хрватских паравојних формација ЗНГ који је седамадесетих година био припадник усташке емиграције у Шведској и учесник атентата на Владимира Роловића у Стокхолму.

1992. У Сплиту, у логору Лора, убијен је Владо Савић, српски резервиста ЈНА из Невесиња, од последица тешке физичке тортуре и мучења.

1995. На Брионима одржана чувена седница државног и војно-полицијског врха Хрватске, где су договорени коначни детаљи о покретању злочиначке акције "Олуја", односно прогону више од 250.000 Срба из Книнске Крајине.

1941. Код Кулен Вакуфа усташе праве покољ над Србима цивилима у селу Калати, на сјеверозападу Босне и Херцеговине. Ово село је уништено током Другог свјетског рата, а они малобројни преживјели становнци су се расули по свијету. Село никада није обновљено нити је икада направљен достојан споменик жртвама.

1941. Крај Госпића, усташе под командом Рудолфа Рица, Аџије Роса и Драгана Девчића праве покољ у селу Смиљан над 66 Срба цивила, у њиховим кућама. Иста група је починила злочине над Србима у госпићком селу Липе.

1989. У Сјеверној Далмацији и Лици започели седмодневни протести против хапшења (због организације 600 године порославе Косовске битке у Далматинском Косову) народних трибуна Јована Опачића и др.

1991. У Загребу, хрватски председник Фрањо Туђман, позива Хрвате у општи рат против Срба и припадника ЈНА.

1992. У Јелашцима, крај Вишеграда на истоку Босне и Херцеговине, припадници муслиманске Армије БиХ у овом селу убили су 11 мјештана србске националности, од тога је пет чланова породице Јеличић. Међу жртвама је било и двоје дјеце старости између 8 и 10 година.

1903. У месту Крушево (Јужна Србија) букнуо је Илиндански устанак, против Османлијске царевине, који је потрајао 10-ак дана.

1941. У Шушњару, крај Санског Моста (сјеверозападни дио Босне и Херцеговине), усташе праве стравичан покољ над више хиљада Срба, од 5.500 до 7.000 мушкараца, жена и дјеце и 40 Јевреја. Ово је један од најбројнијих злочина у НДХ који је почињен изван концентрационих логора.

1991. У Сарвашу, поред Осијека, припадници хрватских паравојних снага ЗНГ, убијају девет Срба цивила:  Боjaнић Мeлaниja, Боjaнић Душaн, Боjaнић Брaнкa, Aдaмовић Вeсeлин, Aдaмовић Госпaвa, Jeрeнић Лaзaр, Пeтровић Зоркa, Сaндић Свeтислaв и Милоjeвић Душaн... и два полицајца: Здравко Покрајаћ и Милорад Ђекић.

1994. У Београду, руководство Републике Србије позвало је лидере Српске Републике у БиХ, да прихвате мировни план Контакт групе за Босну и Херцеговину.

2001. У Хашком Трибуналу, осуђен генерал ВРС Радислав Крстић на 46 година затвора, због недоказаног злочина над босанским муслиманима у Сребреници јула 1995. године

1941. У Санском Мосту, на сјеверозападу БиХ, усташе настављају стравичне покоље над Србима цивилима, овај пут злодјела су била у селу Дабар.

1941. На Кордуну у селима Маљевац и Бухача крај Цетинграда; Пецка покрај Вргинмоста; Доњи Кремен покрај Слуња;

1941. На Удбини у личким селима Бунић, Љубово и Шаламунић праве покоље над српским цивилима, гдје пале и пљачкају њихову имовину.

1991. У Београду скупштина социјалистичке Југославије донела одлуку о прекиду ватре у СР Хрватској. У Загребу Стјепан Месић, председник Председништва СФРЈ се обратио исти дан у Сабору, тражећи да се та одлука не прихвати.

1991. У Вуковару припадници мерчепове групе паравојника хапсе Србина Бошка Богдановића, конобара у "Градској кавани", кога су одвели на обале Дунава и ту убили, а тело бацили у реку.

2014. У Требињу преминуио ратни страдалник Страхиња Живак и свједок ужаса босанско-херцеговачког рата 1990-их. Њему су усташе за вријеме Другог свјетског рата убиле оца, стрица и најближе рођаке у Брадини крај Коњица, а 50 година касније у мају 1992. удружене муслиманско-хрватске паравојне формације су му убили два сина: Слободана и Велимира. Он сам је преживио неколико муслиманских концентрационих логора гдје је провео 2.5 године. Послије рата се посветио писању књига и свједочењу голготи Срба у Босни и Херцеговини. Страхиња Живак је тако постао симбол страдања Срба у 20. вијеку јер су му убијени и преци и потомци.

1991. У Пребиловцима, код Чапљине, отпочело је после 50 година сахрањивање посмртних остатака херцеговачких Срба, жртава усташког геноцида у Другом светском рату. Кости побијених су распоређене у 108 сандука и пренесене у крипту будуће спомен-костурнице, а темеље цркве је освештао Његова светост патријарх српски Павле. Годину дана касније, ова крипта је минирана од хрватских паравојника.

1992. У Невесињу (Херцеговина), је ослобођено 100 српских затвореника из села Богодол и Горан. Размена заточених Срба, извршена је преко Међународног комитета Црвеног крста.

1994. У Београду, Влада СР Југославије одлучила да прекине све политичке и економске односе са Републиком Српском због одбијања плана Контакт групе. Влада СРЈ је забранила члановима РС боравак на територији Југославије и одлучила да затвори границу према Српској.

1995. У Хрватској, војне и полицијске јединице заједно са НАТО авионима и 5. корпусом муслиманске Армије БиХ покрећу злочиначку акцију "Олуја", највеће етничко чишћење у Европи послије Другог свјетског рата. За неколико дана из РСК (Сјеверне Далмације, Лике, Кордуна и Баније) је убијено скоро 2.000 Срба, а прогнано је преко 250.000 Срба, уништена бројна имовина и православне светиње.