Кроз читав 20. век нетрпељивости између Аустрије и Србије, касније Југославије ће бити присутне, ретко када у добрим односима, више у варницама па чак и оружаним сукобима. Беч као престоница друге немачке државе је према Србима је имао увек непријатељски став. Тачније доктрина германског плана "Продор на Исток" је подразумевала да они са својим границама изађу на Босфор. Ово је неуминтно подразумевало да "прогутају" Балкан. Позадина те идеје је заправо онемогућавања свеславенског јединства и заустављање Русије да изађе на бар једно топло море, у овом случају Медитеран.
Након завршетка Другог светског рата 1945. друга Југославија је добила и већу територију него ли она прва (краљевина). Свакако да то није радовало не само Беч, већ и Ватикан. Знало се да се Југославија мора опет растурити кад-тад. Код Германа је овај пут дошло до кохезије Енглеза и Немаца, јер су током Хладног рата страховали од Стаљина и совјетске инвазије.
Аустрија је била једна од оних земаља који су учествовали у Операцији "Гладио", акција која се одвијала у строгој тајности од 1955. јер су дозвољавајући боравак и оснивање кампова за терористичко-диверзантске обуке хрватским и муслиманским (дисидентима) екстремистима на својој територији. О овоме постоји добра документација како на интернету, тако и код нас на порталу, а које су више него интересанте онима који се баве темама око Југославије и њеног разбијања.
Такође, њихове обавештајно-сигурносне службе су често имале "излете" испод Триглава јер су жељели да се докопају значајних информација о војним објектима, официрима, складиштима муниције, капацитетима горива, маганцинима оружја и сл. Један од њихових занимљивих агената је и Герхард Лахнер (нем. Gerhard Lachner) који је скупа са својом љубавницом Паула Вогатај обилазио осамдесетих година наведене ствари и тајно сликао фотографије и снимао. Његов претпостављени у аустријском градићу Клагенфурт је била женска особа, шифрованог имена Марија. Поред тога, Лахнеров задатак је био и стварање мреже сарадника односно врбовање локалног становништва за потребе аустријског НАСТ-а.
Заједничком акцијом Службе државне безбедности и Контраобавештајне службе Југославенске Народне Армије уахпшени су и Лахнер и Вогатај. Изведени су пред југославенски Суд правде и обоје осуђени за кривично дело: непријатељске пропаганде и шпијунаже. Лахнер добија пет година робије, а Вогатај 2.5 године. Казну су упућени да издржавају у Доб при Мирни, недалеко Љубљане.
Јанша и Бавчар
Овде се не завршава прича око случаја "Лахнер-Вогатај", јер Аустрија не мирује, а КОС ЈНА има жељу да разоткрије њихове сараднике на тлу Словеније. Тако је 1988. на граници ухапшен војник-бегунац који је користио надимак "Вили". Он је наводно желео да илегално пређе у Аустрију, али је ухапшен од републичке полиције. Њега су из СУП Марибор проследили пуковнику Ратку Каталини, који је био официр КОС са радним местом начелника безбедности Мариборског корпуса.
Каталина је прво дао свом млађем колеги Рибачу да са њим обави информативни разговор, што је он учинио, али није у његовој изјави нашао ништа спорно. Искусни Каталина је видео одређене нелогичности и тражио да он лично са њим обави диван. "Вили" је и пред Каталином покушао да протури причу како се он заљубио у једну девојку и како је он ради ње морао да пребегне.
Каталина је у једном моменту пресекао причу са јасним питањем где се тражи још јаснији одговор:
- "Да ли познајеш Лахнера?".
Овај је застао за кратко и одговори потврдно. Био је то сигнал да је нешто крупно на помолу. Каталина је тражио да му исприча шта све зна и на основу његове приче је закључио да је управо "Вили" део Лахнеровних сарадника у мрежи, односно доушник службе безбедности Аустрије, јер је казивао неке информације које нису биле објављене у јавности након изрицања пресуде.
Тада је "Вили" видевши да је разоткривен пристао на сарадњу и казивање осталих података. Заправо, његов задатак по инструкцијама "Марије" биле су да дође у затвор и ступи у контакт са Лахнером, а онда и да нађе начина за онеспособљавање привредних објеката око Дравограда, Марибора, Крања...итд.
Каталина пошто је свој посао одлично обавио предао је "Вилија" органима безбедности у Љубљани на даља испитивања и провере.
Ова прича је заправо само једна коцкица мозаика замршених односа у овом делу Европе. Ево и зашто... Парадокс је то што су Срби два пута ослобађали Јадран и јужне Алпе, деценијама чували Словенце од Немаца и Италијана (памти се љубљење тенкова ЈНА у Словенији 1973. године), а онда након свега су средином 1991. прогнани из Словеније као највећи непријатељи и "агресори".
Иако многи проамерички медији покушавају да представе Словенију након изласка из СФРЈ као економски најјачу државу Балкана, то у пракси је далеко од реалног. Код њих се итекако осећа криза и често имају демонстрације против своје Владе. Латинска пропаганда је била таква да су они у Југославији били угрожени и да их неко поткрада. Чињенице говоре управо обрнуто, Јанези су у савезну касу давали две милијарде динара, а враћало им се осам. Зарађивали четири пута више.
Сада у фондове ЕУ и НАТО након завршетка евро-атланских интеграција Словенци три пута више дају него што добијају, али наравно то званични медији не смеју јавно да причају односно потенцирају такве теме. Зато Немачка, Аустрија и САД јесу били највећи заговорници словеначке независности односно разбијања Југославије раних деведесетих година.
Што би наши стари рекли: "Паметан учи на туђим грешкама".
Написа: Чуле
18.05.2023.