Односи Хрвата и Срба ретко су били када добри, више су били пред кључањем, него идилични и братски као што су нас учили у време социјалистичке Југославије. Иако делује да је камен спотицања међу наша два народа јасеновачка индустрија смрти, све више ми последњих година указује да провалију прави Вуковар пошто немамо иста виђења на те догађаје, нити емпатију.
Недавно оглашавање на социјалним мрежама вуковарског клуба "навијача" НК Динамо из Загреба, поводом њихових домољубних активности у самом граду на Вуки, када је изложба "Српкиња" морала бити одложена... заправо забрањена. Овде није реч само о симпатизерима ногометаша "модрих", нити данашњи спорт нема везе са политиком, већ је та њихова акција само један у низу примера хрватских осећања према Србима.
Елем, поводом 11. новембра, државног празника Републике Србије који се тумачи као Дан примирија или Дан победе у Првом светском рату, планирано је да Заједничко веће општина у Српском културном центру у Вуковару одржи изложбу слика "Српкиња" из периода 1914-1918. Скочили су одмах вуковарски "Динамовци" као опарени те су дошли испред СКЦ и облепили зграду са плакатима из периода раних деведсетих година 20. века. Био је ту сем фотографија и низ увредљивих графита односно транспарената.
Што би рекли људи: У Хрватској ништа ново!
Подршку "навијачима" дали су и градоначелник Маријан Павличек, али и Влада РХ у Загребу, рекавши да та изложба не може да се одржи у новембру месецу који домољубима служи за оплакивање "Жртве Вуковара". Тако је и та изложба одложена за децембар. Да ли ће то стварно ипак бити одржано и колико ће смети људи доћи на исту, видећемо.
Но, овде сам хтео нешто да се осврнем на једну другу ствар.
Хрватима је и нацију и државу створио Ватикан, то је општепозната ствар, како би се римокатоличка вера ширила према Истоку, али они ослепљени од србомржње не виде да су они заправо само 'топовско месо' против православних "шизматика". Да би читав тај циркус Колорадо могао да настави да опстаје треба радити овакве ствари и неговати културу нетрпељивости.
Што се тиче Првог светског рата управо та епоха међу могу слободно рећи "покатоличењацима" прави невиђене немире у души и комплексе које не могу да сакрију. Реч је о једној простој чињеници да су Хрвати у времену и простору Аустроугарске царевине били понижена класа људи који су дословно робовали под Бечким двором. Ипак, Ватикан им није говорио да је за њихове муке крив цар у Бечу или краљ у Будиму, већ да су криви Срби који имају некакве повластице (највише у доба Војне Крајине).
Тако је посејано семе зла...
Када је отпочео Велики рат средином 1914. и покренута инвазија на Краљевину Србију, Хрвати скупа са муслиманима су били део геноцидне политике истребљења Срба. Ево доброг примера за то. Исте вечери након Видовданског атентата покренута је "кристална ноћ" у граду на Миљацки, односно брутални обрачун са сарајевским Србима (јер је Сарајево било православни бастион са богатом српском елитом), уништавајући њихову имовину допуњујући удружени злочиначких подухват са хапшењима, киднаповањима, малтретирањима... извршиоци тих гнусних дела нису били Немци, већ управо Хрвати и муслимани. Наредних дана тај погром се прелио и на остале јужнославенске крајеве где је било Срба.
Такође, треба рећи да су муслимани са Хрватима починили невиђена зверства над цивилним становништвом у Подрињу и Мачви у лето 1914. а село Прњавор је врло добар пример тог "јунаштва".
У мору варварваризма који се обрушио на православне Србе у Првом светском рату некако предњачи Добојски логор. Постојао је 550 дана на обалама реке Босне подно Требаве и Озрена. Још раније, Бечки двор је осмислио план етничког чишћења источних делова БиХ, јер је ту српска популација била врло бројна, а све то уз границу са Краљевином Србијом и Црном Гором. У зидинама млевеонице смрти у Добоју утамничено је према немачким изворима преко 46.000 Срба, а трећина је оставила своје кости. Међу мученицима је било мноштво деце млађих од 12 година. Управу Добојског казамата су сачињавали немачки официри, док су стражари тј. мучитељи били Хрвати и муслимани.
За туђе интересе они су окаљали свој образ и име занавек. Никада се нису тога постидели нити покајали, а и зашто би. Не знам да ли сте ви приметили једну упадљиву ствар... док мноштво европских народа слави јунаке или годишњице везано за Велики рат, код Хрвата то не постоји, чак ни у траговима.
Династија Карађорђевића која је водила несрећну државу Краљевину СХС, односно прву Југославију, била је уверења да су они те морбидности радили зато што су морали и да ће они радо прихватити слободу коју им је донела Српска војска након пробоја Солунског фронта крајем 1918. Јес, како да не... Можда и би да није било Ватикана да буши и ровари по Југославији, али од самог почетка они су грактали попут патака да им нешто смета.
У Другом светском рату, Хрвати и муслимани су наставили тамо где су им оци стали, још жешће и још бруталније... стотине логора у наци-фашистичкој НДХ је отворено за истребљивање Срба, Јевреја и Рома. Пунили су дубоке крашке јаме са живима и мртвим Србима, као на траци. Верно су тада служили Бенита Мусолинија и Адолфа Хитлера, као сателити Сила Осовине. Чак су послали и две легије у агресији на Совјетски Савез.
Треба рећи да управо код Вуковара је постојало током 1942-1943 једно стратиште Дудик, у јужним деловима данашњег Вуковара. У самом граду је било више мањих логора, али и један већи, то је Елцов дворац. На Дудику било губилиште Срба (претежно симпатизера НОП) који су киднаповани у целом Срему и падинама Фрушке Горе. Број жртава на дудичким пољима иде од 450 до 500.
У пролеће, тачније 12. априла 1945. пробијен је Сремски фронт, баш код Вуковара, заједничким дејствовањем партизанских јединица и Црвене армије. Наредних недеља администрација Павелићевог режима је панично бежала ка Алпима, док НДХ нестаје са историјске сцене. Ватикан је у највећој тајности преко "пацовских канала" склонио хиљаде злотвора, односно Хрвата, муслимана, Италијана, Немаца... који су завршили у Канади, САД, Аустралији, Аргентини, Бразилу, Боливији, Венецуели...итд.
Уласком тенкова ЈНА победоносно у Трст, био други пут да Срби ослобађају простор данашње (авнојевске) Хрватске. Ово намерно наводим, јер су Срби чинили апсолунту већину (85+ процената) у свим партизанским јединицама које су ратовале на простору окупиране Краљевине Југославије. Заправо, број Хрвата и муслимана се почео повећавати у ПОЈ, нешто мало тек крајем 1944. када је било јасно да Трећи Рајх губи битке на свим фронтовима, односно да треба се на време престројити на страну победника у ДСР.
Формирана је нова држава Југославија, али овај пут социјалистичка, јер су власт преузели комунисти на челу са Јосипом Брозом Титом.
Управо је Тито зналачки водио конце на Балкану како би својим сународницима омогућио остваривање Тисућљетног сна. Прво је почистио мноштво Срба који су водили партизанске одреде, неки су чак завршили на Голом отоку. Онда је хрватска федерална јединица добила 1000 км обала Јадранског мора, а република им је склепана већином на српском етничком простору (Кордун, Лика, Барања, Далмација, Билогора, Банија, Славонија...) да све буде трагичније. Контраверзним Уставом СФРЈ из 1974. све је то фино запаковано, да би се отпаковало десетак година након Титове смрти.
Треба рећи и ово... хрватско и муслиманско друштво никада под Брозовим режимом није прошло процес дефашистизације и денацификације. Просто, они усташки крволоци који су преживели и остали у Југославији своје потомке су васпитавали у србомржњи и антијугославенским осећањима и наративу да је њихова домовина искључиво Хрватска. Бајке о братству и јединству су живеле само код наивних Срба.
Више него занимљива чињеница је управо то што су појавом хрватског дисидента и пропалог "повјесничара" Фрање Туђмана (бивши Титов генерал) 1990. године на јавној сцени, фашистоидни гени у Хрвата поново кључају. На руку им је ишла ситуација у Европи и окончавање Хладног рата, када НАТО остварује преимућство над Варшавским пактом.
Тито: "Францек драги, где ја стадох, ти продужи..."
Тако да је било посве јасно почетком 1991. ко је дохватио илегално купљено оружје ("Афера Шпегељ") и почео по трећи пут у 20. веку да оштри каме и прогони Србе из Лијепе њихове односно довршава план "Решавања српског питања у Хрватској". Хрватима су сем Немаца овај пут помагали Енглези, Французи и Американци. Заправо још док није опалио ниједан метак, Срби су унапред били кривци за све.
Дечки из Вуковара у саопштењу помињу хероје...
Њихови јунаци из 1991. године су:
- Благо Задро, пре рата радио у погонима Ваљаре компаније "Борово". Римокатолички досељеник из западне Херцеговине, усташког педигреа, који је био члан партије ХДЗ. Око себе је окупљао себи сличне пробисвете који су волели испред продавнице да испијају пиво и кришом ласкају Анти Павелићу. Шездесетих година прошлог столећа, он је у Аустрији прошао кампове за тероризам и диверзије (Операција Гладио), па је касније добио чин генерал-мајора. Командовао је под шифрованим именом "Шљука" III батаљоном 204. бригаде хрватске паравојске ЗНГ у зони Трпињске цесте у Борову Насељу, са којим је вршио етничка чишћења српског живља, током лета и јесени 1991. године.
- Марко Бабић је био хрватски емигрант, који је потомак хрватских дошљака из околине Сиња. У вуковарском обручу је био Задров заменик, а након његове погибије преузео је заповедништво над јединицом. Успео је да се после ослобођења Вуковара извуче из обруча и побегне у Винковце.
- Томислав Мерчеп, још један потомак из плејаде херцеговачких "лепотана" који је шовинистичке испаде имао током ткз. Хрватског пролећа, а своју "славу" је стекао раних деведесетих година 20. века. Прво у Вуковару, када је почистио добрим делом Србе из урбаних зона... а онда побегао у Загреб, где је постао помоћник министра унтрашњих послова Ивана Векића. Своје крваве трагове Мерчеп оставио је у Загребу и западној Славонији. Један од ретких осуђених за ратне злочине, али ваља напоменути да ту нису ушле оптужнице из Госпића и Вуковара.
- Стипо Поле, хрватски полицајац (рођен у западној Херцеговини) који је радио у СУП Вуковар двадесет година у оделењу Саобраћајне полиције, а пред сами рат постаје начелник Полицијске управе која је обједињавала Вуковар, Винковце и Жупању. Управо је Поле планирао мноштво кривичних дела за своје подређене како би се Вуковар очистио од Срба. Такође, имао је посебну екипу која је радила уклањање доказа злочина.
- Мартин Сабљић, пре рата је био трговац у Борову Насељу. Током рата активно чистио зону Трпињске цесте од српских цивила, а касније логор у "Обућари" где је одређивао кога извести и убијати. Имао је више својих екипа за ликвидације које су предводили: Зоран Шипош, Зденко Штефанчић... док му је миљеник био Никола Ћибарић. Сабљић је један од шест Хрвата који су 1992. осуђени на Војном суду у Београду на смртну казну због организовања побуне против уставног поретка СФРЈ и злочина против човечности. Слободу је угледао у Неметину крај Осијека 18.08.1992. у контраверзној Панићевој размени по систему "сви за све". Југословенска страна је добила цивиле из западне Славоније, а хрватска убице из Вуковара.
Ово је само мали део "јунака" са којима се вуковарски Хрвати хвале на сав глас, као и сва остала болумента која је послата из Загреба да "брани" Хрватску.
Вапај са неба: "Има ли правде за нас?"
Термини које они користе ("пад Вуковара", "окупација Подунавља", "распад Југославије", "великосрпска агресија", "четници"...) да би заштитили мозаик ткз. Домовинског рата, јасно говоре о њиховом безобразлуку, јер сви они који су стекли примања или некакве повластице на темељима "стварања Хрватске" не желе да прихвате другачије сагледавање ствари, иако су правно утемељене.
Да ли сте икада чули да неко од вуковарских домољуба прича о Јовану Јаковљевићу? Да ли су икада поменули Младена Мркића, Даринку Грујић, Ану Лукић, брачни пар Врачарић? Шта би дали да је мали Горан Чечавац хрватске нације? Зашто замуцкују на помен "радио-ћетника" Предрага Ћирића?
Све су то питања на које локални "навијачи" и њихови подржаваоци знају одговоре врло добро, али срамно ћуте, јер ова имена жртава су у целој Хрватској деценијама непожељна. Оваква понашања и поступци дају одговоре на теме везано за некакво помирење, повратак или пак одлазак Срба из вуковарског краја.
Е да... умало да заборавим. Данашња хрватска јавност ради оваквих ствари дижу вуковарски огранак "лоших плавих момака" у небеса, али само 22 месеца раније су се згражавали и осуђивали исте јер су у Вуковару тешко претукли неке дечаке 15-16 година, јер су мислили да су Срби. Касније се испоставило да су то била деца хрватске националности, али је све "гурнуто под тепих". Не верујем у случајности, а ви?
Да ли је могуће уопште живети у оваквом социо-психолошком окружењу и остати нормалан, (пр)оцените сами.
Томислав Б. Ковач
15.11.2025.
п.с. Ако будете видели ове хрватске "навијаче" на обележавањима меморијалних церемонија у Дудику, слободно се уштините, јер то значи да сањате.