"Он се носио са свим тешкоћама овог света"  
Јован Јањић, публициста

"Не постоји човек који је тише причао и даље се чуо"
Матија Бећковић

Патријарх Павле пропутовао више него
сва 43 патријарха пре њега заједно

Тога дана 11. септембра у Патријаршију би стизало на хиљаде честитки из целог света, али патријарх Павле никада није славио свој рођендан. На тај дан служио би литургију у славу празника Усековање главе Светог Јована Крститеља, а лично је славио само своју крсну славу – Лазареву суботу.

Уз овај детаљ, који на стогодишњицу рођења патријарха Павла (1914–2009) читамо из прве од две књиге „Будимо људи” Јована Јањића, аутор ове често цитиране биографије 44. поглавара Српске православне цркве појашњава да црква празнује само три рођења, Господа Исуса Христа, Пресвете Богородице и Светог Јована Претече, па зато патријарх Павле није обележавао ни на који начин ни свој, али ни друге рођендане. 

ИЗБЕГАВАО РОЂЕНДАНЕ

Наведена је у истој књизи још једна занимљивост. Наиме, мада је позиван на пријем у енглеску амбасаду поводом рођендана енглеске краљице, патријарх Павле никада на њега није отишао, иако је, на пример, патријарх Герман редовно одлазио на тај пријем и обезбеђивано му је почасно место.

– Има много симболике у рођењу патријарха Павла. Рођен је на велики црквени празник 1914. године. Док је држава у којој је рођен – Аустроугарска – кренула у рат против Србије, у њеној позадини, у Славонији, у селу Кућанци, родио се будући духовни поглавар Срба, Гојко Стојчевић, касније патријарх Павле – каже у разговору за наш лист Јован Јањић, чије су две књиге о животу и поукама 44. поглавара СПЦ достигле високе тираже не само у Србији, већ и у Русији, Румунији, Француској.

Народна библиотека Србије јуче је, на дан рођења патријарха Павла, представила јавности део његове приватне библиотеке која броји 9.000 јединица библиотечке грађе. На изложби „Говорим, а ћутим” међу експонатима су дела чији је аутор патријарх Павле, богослужбене књиге са његовим рукописним белешкама, ретка издања часописа, књиге коричене у његову част, као и велики број патријархових аутографа и његов екслибрис којима је означавао своје књиге.

Библиотека патријарха Павла, иначе, припада фонду Патријаршије, има статус културног добра и чува се у манастиру Светог Архангела Михаила у Раковици, где он и почива. Иначе, омиљени роман патријарха Павла били су „Јадници“ Виктора Игоа, а у једном разговору за „Политику” његова унука, Снежана Милковић, уз овај податак открила нам је и да је породици често причао о Жану Валжану и Козет.

ДЕВЕТНАЕСТ ГОДИНА ПАТРИЈАРХ

У детињству оставши сироче, слабог здравља, потоњи српски патријарх 1936. године дошао је у Београд где је уписао Богословски факултет. Упоредо је уписао и Медицински факултет и стигао до друге године студија. Замонашио се 1946. године у манастиру Благовештење, а једанаест година касније изабран је за епископа рашко-призренског. У тешка времена, пред турбулентне догађаје и велика искушења, постао је 44. поглавар СПЦ. Изабран је за патријарха српског 1. децембра 1990. године и на том месту провео је 19 година, све до смрти.

– Патријарх Павле био је изнад нашег времена. У ствари, он је поступао и чинио све што до њега стоји у складу са приликама овог времена. Али, проблем је што они којима се обраћао нису дорасли овом нашем времену. Многи га нису разумели. Наилазио је на неразумевање и међу неким владикама који су желели да га смене за живота, да би се после китили његовим именом и делом – наводи Јањић.

Он додаје да је патријарх Павле пропутовао више него сва 43 патријарха пре њега заједно и да је у јесен 2004. године, у 91. години, отпутовао у Аустралију да посети тамошњу паству и освешта земљиште од 87 хектара које је СПЦ купила да би на њему подигла колеџ Светог Саве. После 22 сата лета, истиче Јањић, дошао је у Београд, одмах отишао на бденије у Саборну цркву, затим око два сата ручно поправљао мантију, да би следећег јутра, око шест сати, отпутовао у Москву.

– Није се склањао од тешкоћа овог света да би се негде у осами подвизавао. Носио се са свим тешкоћама овог света. Чинио је онолико колико је могао и упорно опомињао да свако од нас чини онолико колико до њега стоји. Говорио је: ако не чинимо онолико колико можемо, да чинимо бар оно што морамо, што нам је дужност – подсећа Јован Јањић.