Мисија Унмик није спровела ефикасну истрагу у случајевима везаним за трговину органима, наводи се у извештају Саветодавне комисије за људска права УН и с тим у вези се помиње посебно случај нестанка Златка Антића
- „Од самог почетка било је очигледних недостатака у спровођењу истраге. За разлику од других случајева нестанка, у овом је постојао очевидац, а уместо да прати трагове, Унмик полиција је јануара 2004. проценила да није доступан ниједан доказ и ставила предмет „на чекање“, до тих закључака дошла је Саветодавна комисија за људска права Уjeдињених нација у недавно објављеном мишљењу.
 

Име Златка Антића се помиње у документу прослеђеном Трибуналу у Хагу, у коме се налази сажетак података у вези са сумњом на умешаност ОВК у круг трговине људима између Косова и Албаније у циљу принудне проституције и трговине органима. Ту се наводи да је Антић био међу заробљеницима који су одведени и држани у илегалним затворима на северу Албаније, јула или почетком августа 1999. године, у сврху трговине органима.

Међутим, у истражним списима Унмика нема ни назнаке да је тако важна информација достављена особама која су истраживале случај нестанка Златка Антића, нити да је та мисија спровела било какву активност како би додатно истражила најтеже оптужбе, осим што је информацију проследила Хагу. Саветодавна комисија за људска права УН-а је „озбиљно забринута јер је уложено тако мало напора да се истражи и примени право на истину у погледу ових шокантних навода“.

Припадници Косовске полицијске службе забележили су изјаву В. Н. још 2. новембра 2003. године Призрену, коју је Златко Антић посетио 28. јула после подне. Према њеним речима, она га је упозорила да је опасно да се врати у стан, на шта је одговорио да никоме ништа није наудио.

Одмах након што је дошао, у стан су ушла седморица наоружаних мушкараца у црним униформама (тројица или четворица су носили маске). В. Н. је за отмичаре рекла да су младићи, да их није виђала раније и да зато неће моћи да их препозна. Није знала у ком су правцу одвели Антића, а како је додала, три дана касније отишла је у Енглеску на три месеца ради лечења.
- „Ефикасна истрага је требало да обухвати анализу и решавање неподударности у наводима које су дале жалилац и В.Н. (сведок), испитивање осталих чланова породице В.Н, као и претресање области (укључујући место где је ОВК основала своју канцеларију), и проверу информација које је дао Џ. Г. (особа која се уселила у Антићев стан).

Уместо да проактивно прати те трагове, полиција Унмика је јануара 2004. године проценила да није доступан ниједан доказ и одлучила да остави предмет на чекању“, закључује Саветодавна комисија УН. Поводом нестанка новинара српске редакције Радио телевизије Косова, Марјана Мелонашија 2000. године у центру Приштине, утврђено је да у Унмиковој документацији не постоји нити један истражни спис који би указао да су полицајци било кога испитали у вези са тим случајем.

Зато Комисија сумња да полиција УН на Косову није била вољна да истражује злочине за које се сумњало да су починили припадници ОВК.
- „Узимајући у обзир околности овог случаја, Унмик није преузео све адекватне мере како би пронашао посмртне остатке несталог лица и наставио истрагу како би идентификовао починиоце и извео их пред лице правде, нaводи се у закључцима

Комисија страхује да таква неактивност указује на одређену невољност полиције Унмик да спроведе истрагу, поготову када има назнака о политички мотивисаном насиљу које је указивало на особе повезане за ОВК.

Комисија је своје мишљење донела на основу увида у истражна документа Унмика, а од шефа те мисије тражи да се јавно призна одговорност, извини се породицама и затражи од надлежних органа на Косову да преузму све могуће кораке како би осигурали да се кривична истрага настави, а починиоци буду изведени пред лице правде.

Према сведочењу Цице Јанковић, мајке Марјана Мелонашија, он је просторије РТК напустио 6. септембра 2000. године, ушао у такси и од тада се не зна где је. Нестанак је одмах пријавила Унмику, Међународном комитету Црвеног крста, Црвеном крсту Југославије, МУП-у Републике Србије, али то није дало резултата.

У жалби коју је доставила Саветодавној комисији, априла 2009. године, истиче да никада није обавештена о томе да ли је истрага уопште спроведена и какви су били њени резултати, ако их је било.

Мајка Златка Антића, Добрила Антић-Живковић наводи да је њен син 28. јула 1999. године напустио Брезовицу и отишао у породични стан у Призрену да провери је ли безбедно за повратак. Свратио је код комшија којима је дао кључеве од свог стана, а неколико минута након што је ушао код њих појавило се шесторо мушкараца у униформама ОВК-а и натерало Златка и комшиницу да пођу са њима.

Добрила је навела да су комшиница и њен син одведени у студентски центар који се налази иза градског гробља у Призрену, да је жена пуштена, а да из страха није одмах пријавила отмицу. Мајка верује да је комшиница препознала неке од отмичара, иако то није признала.

У последња три месеца Саветодавна комисија УН донела је 18 мишљења у 31 случају, и у свим констатовала пропуст у истрази Унмика.

Од те мисије тражи да призна одговорност и да се извини и родбини петочлане породице Даринке и Недељка Шутаковића, који су заједно са тројицом синова Радованом (10), Ђорђем (16) и Александром (18), комшијама Миленком Кабашом, Мићом и Радмилом Петровић киднаповани из зграде у којој су сви заједно живели у Ђаковици.

Комисија је до истих закључака дошла и у случају нестанка Радована Рачића у селу Рамоц у општини Ђаковица, Љубимирке Ђурић из Истока, Светислава Јакшића и Радета Будимира из Приштине, Слободана Вујачића, Луке Петрушића и Радмиле Петрушић у селу Пећка Бања, Радета Гојковића из Пећи, Млађана Маврића из Велике Хоче, Душана Андрејевића из Липљана, Драгана Стевановића, Милосава и Султане Шмигић из Леочине и Љ. Б. за кога се сумња да су га припадници ОВК киднаповали 1998. године, а затим га „пребацили“ и затвореног држали у кампу Бондстил.
 

Извор: Тањуг
3.1.2015.