Хрватски и балкански медији су пренијели вијест да је 6. новембра 2024. године умро Иван Зворнимир Чичак (77) у Загребу. Познат је по томе што је критиковао Тита, Туђмана и Католичку цркву. Заправо, био је дисидент у доба Југославије и борио се за њен нестанак, као усташки потомак.
Дуго година био је предсједник Хрватског Хелсиншког Одбора (ХХО).
Ко се бавио његовим животописом може да јасно уочи сљедеће.
Родио се у Загребу 10. аугуста 1947. године. Његови родитељи: Анте и Марија имали су петоро дјеце, при чему је Иван Звонимир био четврти. Од малена је ишао на мисе у Римокатоличку цркву и слушао проповједи фратара.
Током Другог свјетског рата, на рушевинама Краљевине Југославије, априла 1941. године створена је наци-фашистичка Независна Држава Хрватска, а одмах је добила благослов Ватикана и помоћ Римске Курије. Обухватала је територију од Драве до Јадрана, а циљ је био да се истребе Срби и Православље. Сем Срба на удару су се нашли и Јевреји и Роми. На челу НДХ је постављен монструозни тројац:
- поглавник Анте Павелић
- доглавник Адемага Мешић
- кардинал Алојзије Степинац
Анте Чичак постаје домобран, односно војник НДХ. Он се добровољно пријавио за одлазак на Источни фронт, односно НДХ је била сателт нацистичке Њемачке када су имали походе на Совјетски Савез. Тамо је Анте возио борбене авионе односно био члан хрватске ваздухопловне ескадирле. Када је Хитлерова коалција поражена у СССР и истјерана средином 1944. тада су се снаге Трећег Рајха повлачиле у расулу ка Истоку. Са њима је пјешке ка Балкану пошао и Анте Чичак.
У Банату код југославенско-румунске границе 1945. Анте је ухапшен и два пута је покушано његово стријељање (чак је два пута себи копао гроб), од југославенских партизана. Тако да је успио да се врати 10. аугуста кући те године. Два љета након тога родио се Иван Звонимир.
У Загребу је завршио основну школу и кренуо у гимназију. Међутим, бива избачен из гимназије почетком јуна 1966. без права уписа у неку другу средњу школу. Разлог томе је ширење међунационалне мржње и шовинистичких идеја. Он је тада написао састав: „Нaд рaзaстртом кaртом моje домовинe“, у којем је било низ проблематичних реченица и вријеђање братста и јединства, тековине на чему је сазидана Титова Југославија.
Тог љета, 1. јула 1966. на чувеном Брионском пленуму смјењен Александар Ранковић, шеф свих тајних служби СФРЈ, у јавности познат као Титова сјенка. Тај догађај је одјекнуо широм Европе. Резултат је био попуштање "стега", односно ткз. Либерализација Југославије. Сепаратизам који је до тада успјешно елиминисан, почео је да буја, не само у Хрватској, већ и Словенији и Косову и Метохији, са јасно видљивим непријатељским намјерама.
Чичак је успио свршити гимназију и уписати на загребачком униферзитету Правни и Философски факултет.
Сарадници: Павелић и Степинац
На Правном факултету Чичак осваја и награду у бесједништву децембра 1969. године. Много година касније он ће признати медијима и то да је код куће одгајан другачије него у школи. Тачније, родитељи су га учили да је Алозије Степинац био светац и мученик, док је у школи говорено да је он био злочинaц и нeприjaтeљ држaвe и нaродa, Наравно, Иван Звонимир Чичак није био једини Хрват са таквим увјерењима, већ је један од ријетких који је то рекао јавно, на глас.
Заправо мноштво Хрвата у Југославији је деценијама одгајало своју дјецу у србомржњи и антијугославенским осјећањима.
Раних седамдесетих година 20. вијека долази до побуне широких размјера у Хрватској и дијелу Босне и Херцеговине, познато као ткз. Хрватско прољеће (МАСПОК), на чијем челу се нађоше: Савка Дапчевић-Кучар, Мика Трипало, Шиме Ђодан...итд. Они су под паролом "Све паре иду у Београд", на мала врата покушавали да прогурају идеју о самосталности Хрватске. Савка је отворено говорила пред широким народним масама: "Ми не желимо Југославију" и добијала овације и аплаузе.
На универзитетској скупштини 21. новембра 1971. године Чичак бива изабран за студента-продекана. Међутим, пар недјеља касније државно руководство СФРЈ оцијењује МАСПОК као деструктиван и да нагиње ка Усташтву (хрватско-муслимански фашизам). Покренут је обрачун са присталицама Савке и Трипала, па је и Чичак ухапшен са осталим студентским вођама. Осуђен је на три године затвора, а казну је издржавао у КПД Лепоглава, од чега је 9 мјесеци провео у самици.
По изласку са робије одслужио је редовни војни рок у Југославенској Народној Армији. Вратио се на факутлет, али није успио да дипломира.
Оженио се са Маријом Штамбук, која му је родила петоро дјеце.
Због своје проблематичне прошлости постао је мета праћења од агената УДБЕ, па није могао да нађе посао, живио је од продаје књига. Упућени кажу да је 1987. године хапшен ради утаје пореза, али је послије два мјесеца ослобођен оптужби.
Крајем 1989. године на загребачком Тргу Републике је организовао паљење свијећа, није јавно објавио разлог те акције.
Наредне 1990. године уведен је вишестраначки систем, па је и Чичак обновио Хрватску Сељачку Странку (ХСС), али није имао превише успјеха. Ипак, улази у коалицију са Хрватском Демократском Заједницом која је формирала власт. Тада је био у добрим односима са Фрањом Туђманом, јер је овај отворено пропагирао остваривање Тисућљетног сна тј. независност СР Хрватске. Сарадња није дуго потрајала, па је Чичак постао и жесток Тужманов критичар.
Пошто је основан ХХО 1993. Чичак је постављен за предсједника. На тој функцији је остао скоро двије деценије, тачније 1993-2000, али и касније 2009-2024.
Иако је Хрватски Хелсиншки Одбор међу првима извјестио јавност о криминалмим работама хрватских оружаних снага и паравојних формација током злочиначко-терористичке акције "Олуја" 1995. године приликом агресије на РСК (територија под заштитом УНПРОФОР-а), стиче се утисак да је Чичак то радио као контра Туђману и жељом да се домогне његове позиције. Овакве активности "омаловажавања" тековина ткз. Домовинског рата му је донијела проблеме, јер су му хрватски ултра-десничари упућивали пријетње.
Подржао је Колинду Грабар-Китаровић, да се 2012. кандидује за предједницу Хрватске. Касније је био њезин изасланик на комеморацији јасеновачких жртава, али на одвојеном догађају, не и оног дана када су дошли политички представници Срба и Јевреја. Тада је то назвао срамотом за једну земљу.
Јасеновац као србско-хрватско раскршће
Током својих задњих животних љета Иван Звонимир Чичак је у јавности често показивао велико огорчење јер је увидио да данашња Хрватска није оно за шта се он борио и да немају демократско изграђено друштво, већ да је Хрватска уствари ауторитативна држава. Такођер, критиковао је и Народни сабор, гдје је навео да ту сједе разни полтрони, које карактерише: сујета и самољубље.
Не само да је био разочаран државом, он је цркву почео избјегавати. За Јутарњи лист је једне прилике рекао:
- “Нaжaлост, нaшa црквa je окaмeњeнa, онa ниje сaмо конзeрвaтивнa, онa je конзeрвирajућa. Онa сe врaтилa у бaрокну рaскош коja иритирa. То ниje Црквa сиромaшних и потрeбитих о коjимa говори пaпa Фрaњо. У кaтeдрaли нисaм био вишe од 20 годинa”.
Последњих година, све више испливавају мишења да је борба са независну Хрватску донијела "други крај батине", односно да је све то урађено на погрешан начин и довело их у пат позицију. Сада је Хрватска наводно самостална, иако је чланица Европске Уније и НАТО пакта, а уствари то значи да мора слушати без поговора туторе из Ватикана, Лондона, Брисела, Берлина и Вашингтона... свих оних који су им помагали у ријешавању "хрватског питања у Југославији", још 1991-1992.
Има једна србска пјесма, тј стихови који су давно написани за Фрању Туђмана, а која на фантастичан начин описује то хрватско подилажење Западу:
Јесу твоји католици
и на твојој страни.
Ал запамти ти си Славен
они су Германи.
Написа: Чуле
08.11.2024.