У паклу Височког логора - www.zlocininadsrbima.com

   

2. август 2021.


У ПАКЛУ ВИСОЧКОГ ЛОГОРА


Након напада на Илијаш 3. јуна 1992. године муслиманске снаге су опколиле село Кула Бањер, похватали све Србе и одвели у касарну у Високо. Били су у касарни четири дана и пети дан су размењенни. Они Срби који су се вратили кућама су поново приведени у касарну када је муслиманска војска почела да приводи све Србе око Високог и из Високог.

За 17 дана, до 20. јуна, доведено је 137 Срба из Грачанице, Подвисоког, Села Град, насеља Луке у Високом, Кула Бањер, Кралупи и Грајани. У затвору умиру од батина Вујисић Светозар и Гогић Слободан, а Милутина Лукића су стрељали. У октобру је осам становника овог села одведено у логор у Високом.

У мају месецу је донешена долука да се евакуише становништво које није спoсобно за борбу на српску територију – Илијаш, док су још слободни путеви. Тако је 13. маја из Калотића, Мауровића и Вилењака отишао део становништва у Илијаш, претежно жене и деца, али не сви, јер је већи број остао. Старији су говорили: "Ја не идем са свога па таман погинуо". После тога су затворени сви путеви.

Напад на српска села Подвисоког, Калотиће, Вилењак и Мауровиће почео је из правца Доњег Моштра-Лијешеве-Радовља-Хлапчевића-Бузић Махале у суботу 20. јуна 1992. године. Калотићи нису успели да се одбране, па су се предали око 08:45 часова, после два сата борбе у којој је погинуо Милановић (Радована) Владимир, рођен 1971. године. Сви браниоци су похватани и одведени у логор Високо.

По наређењу муслиманске команде два војника су одвела Мичановић (Михајла) Васу путем према линијама у Мауровићима с циљем да наговори браниоце на предају. Том приликом убијен је један муслиман. Видевши да не могу нишга учинити муслимани отварају ватру по српским положајима и том приликом гине Бајић (Слободана) Вишња и Стојчић (Ивице) Игор, а рањени су Ћулум (Благоја) Гордан и Мићановић (Ратка) Дејан.

КОНЦЕНТРАЦИОНИ ЛОГОРИ И МУЧИЛИШТА
ЗА СРБЕ У 20. СТОЛЕЋУ

ВЕЛИКИ
РАТ

Броумов * Јиндриховице * Омолуц * Куберг

Нежидер * Ашах на Дунаву * Перник

Шопроњек * Болдогасоњ * Арад * Велики Међер

Џумаја * Фердинандово * Варна * Добрич

Пловдив * Сливен * Јамбол * Добој * Маутхаузен

ДРУГИ
СВЕТСКИ

Даница * Стара Градишка * Госпић-Јадовно-Паг * Јасеновац

Крушћица * Раб * * Аушвиц * Нађкањижа * Керестинац

Јастребарско * Тења * Доња Градина * Бараке на Сави * Барч

Бањица * Дахау * Бејсфјорд * Плав * Карашок * Сајмиште

Сисак * Шарвар * Црвени крст * Ботн * Корген

1990-те

Керестинац * Лора * Челебићи * Велесајам * Дретељ * Силос

Зоил * Стролит * Горажде * Копар * Доб при Мирни * Јајце

Пакрачка Пољана * Дубровачка 30. * Велепромет * Орашје

Оџак * Брчко * 27. јули * Љубушки * Ликовац * Лапушник

Кукеш * Дол при Храстнику * Жута кућа * Виктор Бубањ

Храсница * Зеница * Ракитије * Рибарска колиба

Срби су били далеко слабији јер су у нападу учествовале пешадијске бригаде из Зенице и из Високог, а располагали су и топом, два минобацача, три протиавионска митраљеза. Да не би гинула деца, жене и старци, одлучено је да се изврши пробој или да се предају. На преговоре су отишли Милановић С. Миленко, Милановић (Богдан) и Цвијетић (Драге) Милорад без наоружања. Предаја је извршена у 15.30 часова.

Не слажући се са предајом, Цвјетић (Душана) Драган је извршио самоубиство активирајући две бомбе у пределу стомака. У месту Врадве су заробљенике утоварили у камион и одвезли у муслимански логор Високо, где је већ било око 60 заробљеника из других српских села - Граћанице, Кралупа и града Високо, још од априла 1992. године када је оформљен Височки логор за Србе.

По сведочењу Радована Топаловића, становника Паљика, тога дана, 20. јуна 1992. године погинуло је 20 људи. Највише је страдала породица Вуковић, стрељано их је шесторо: Бошко, његова жена Драгиња, син Рајко, унук Миодарг, затим Јеленко и Здравко Вуковић. У селу Лапчевићи стрељано је петеро: Жика Ристић и његова мајка, затим Славко Дамјановић и његова жена, њихов син Зоран је преживео стрељање. Тога дана погинули су Лазо Хрвачевић и Неђо Војиновић, убијени су код својих кућа.

Зимчани су успели да се извуку преко Кисељака, као и мештани Конџила, а Срби из Добриња отишли су преко Ћатића и Краљеве Сутјеске на српску трериторију.
У том злогласном Височком логору било је 409 заточеника, од тога је 28 жена. Међи њима су комплетне породице – Милановића - 21, Вановаца – 18, Цвјетића - 11, Крсмановића - 9... Ту су мучени, злостављани, убијани и исцрпљивани глађу и жеђу. И када је било хране она је била пресољена, а воду не дају. Сваки пролазак короз ходник према WC-у био је пропраћен батинама. Mеђу њима су и по три генерације – деда, син и унук:

  • Крсмановићи -  Срето, Бошко и Саша;
  • Милановићи - Остоја, Ђорђо и Синиша;
  • Марковић - Митар, Милорад. Дејан и Драган...

Било је и тешко болесних. Најстарији заробљеник је имао 80 година, најмлађи 16. Mеђу заробљеницима је био и 60-годишњи Милановић (Бошка) Милош, професор руског, српског и француског језика, кога су тукли јер су открили да су му предавали Биљана Плавшић и Никола Кољевић. Оптуживали су га да је снајпериста, а он због слабог вида није ни војску служио. Логораше Србе су терали да по кругу вичу "Алаху егбер" (шот на арапском језику значи: Алах је велики).

У просторији од 100 м2 смештено је 158 заробљеника.

Прва линија одбране у Чекрчићима била је удаљена од центра града Високо око 500 метара, док су просторије тог муслиманског логора где су били заточеници удаљени ваздушном линијом свега 300-400 метара. У 1992. години муслимани су посебно вршили нападе на сваки срспки празник, тако што су гранатирали сат-два, затим давали звучну узбуну и на радију обеваштавали да "четници нападају Високо".

Главни мучитељ височких логораша био је "височки џелат" Санџаклија  Халиловић Хајрудин – Мрчо, брат Сефера Халиловића, начелиник Генералштаба муслиманске ткз. Армије Босне и Херцеговине.

Иследници су били: Атиф Хебиб из Илијаша, Кемо Ковачевић из Илијаша, Винко Бешлић и Мидхат Зубача из Кисељака, Иван Дујмовић, Бајро из Вишеграда..  Оптужницу против заробљених, нажалост, писао је Србин Мирко Лечић из Високог, а за то време жена и деца су му били у Београду.

Логораши Срби су стално слушали како артиљерија туче по Чекрчићима и стерепели хоће ли браниоци овог села издржати.

Копање ровова у кругу касарне било је најчешћи посао логораша, јер су муслимани очекивали напад из Илијаша. Копали су често и рукама, а стражари су налилазили поред њих и тукли по леђима држалицама од лопата, крампова, гуменим палицама, кабловима, ногама... Сви који су ишли на копање враћали су се уморни и тучени. У ислеђувању прво су тукли, а онда постављали питања. Муслимани су свакодневно извлачили безтрзајни топ испод прозора просторија у којама су били логораши и пуцали према Илијашу, јер су знали да борци Илијаша неће узвратити, јер би то угрозило животе затворених.

Једном су узвратили и гелери су улетели у собу. Од гранате која је пала у круг касарне у време када су копани ровови рањено је девет логораша. Према сведочењу Радована Топаловића тромблон је испалио муслимански војник. С обзиром да су прозору били окренути према Илијашу, муслимани су често пуцали кроз њих и оптуживали "оне Србе" из Илијаша (општина у Српском Сарајеву). Ровови су копани и на врху Височице, окренути према Чекрчићима и Кралупима, па су логораши били изложени пушчаним мецима и гелерима граната.

Приликом батинања логораша, вршена су разна иживљавања уз општу забаву мучитеља. Често је логораш морао вући другог у седећем положају. Онај што је седео је туако оног који вуче уз повике "Гија четник", слично као кад се тера коњ. Ако се стражарима није допала снага удараца онда су они тукли оног што седи. Поред стражара, логораше је тукао и возач Дома здравља Дедић Мустафа – Мусте, познати силеџија из времена пре рата. Одлазак логораша у Дом здравља било је поновно мучење, јер су тамо највише тукли. У једном таквом одласку Дедић је Раковића Војну ударио ножем у потиљак, након чега је он умро.

Логор су 6. августа 1992. године посетили представници међународног Црвеног крста (МЦК) из Женеве. За ту прилику сви логораши су регистровани и испитани о условима живота. Жалили су се на храну и батине. После одласка одмах су почели са батинањем звог тога што су се жалили.

Како је то изгледало описује Милановић (Саве) Миленко у свомњ дневнику вођеном у логору на комадићима папира:

"29.08.1992. субота...
Кобни дан. Диздар ме води низ степенице пред Хамзићеву канцеларију. Изглед да су батине на помолу. Улазим унутра гдје су Мрчо и Хамзић. Ништа не говоре, само се смешкају. Хамзић узима држалицу од крампа. Па неће ме ваљда са тим тући? Наређује ми да станем раменом уз зид. Замахује и удара ме. Осјетим страшан бол у леђима. И онда наизменице шаком у браду и држалицом по леђима. Боже, кад ли ће престат. Махинално подмећем руку иза леђа и осјетим да ми је пукла посло ударца. Онда ударац ногом у браду и крв ми попрска мајицу. Након тога престаје. Диздар ме води да се умијем и у собу. Управник послије сазнаје и пита шта је било...

30.08.1992. недеља...
Поново ме Диздар прозива у 10:15 и опет низ степенице. Поновно Хамзићу. Изводи ме на ходник где су осам муслиманских војника, припадници Територијалне одбране. Показује им моја леђа и стражњицу како је модро и каже им да се тако туче. Облачим се, а Мрчо ми стаје једном ногом на прсте ноге, а другом удара и гениталије. Послије тога наваљују сви на мене. Туче ме ко чим стигне – ногама, рукама, каишем. Један рањеник штаком. У једном тренутку Есно хвата око паса и баца на бетон. Ударам главом и више ничег се не сјећам. Тукли су ме Есно, Муртић Амир, Цикота, Самир 'Домац', Миралем, Ћенгић и још неки. Кад сам дошао себи видео сам да ме води Грахо Неџад у собу...

14.09.1992. понедељак...
Управник ме води до Хамзића и Мрче – ни он не зна зашто. Долазимо доле и Мрчо узима палицу и туче ме. Не могу се ни бранити јер ми је гипс на руци. Управник не може да гледа – покушава изаћи из собе, али му Хамзић не да. Мрчо ме туче по глави палицом и ногама у стомак, гениталије, цјеванице. Туче ме због експпозије у ТА пећи, у мене у кући. Од болова покушавам искочити кроз прозор, али ме хвата за мајицу и поново туче. Престаје након 20-ак минута на молбу управника, који ме одводи и умива. Тражим од њега пиштољ да се убијем, јер више не могу издржати".

А како су жене пролазиле у паклу муслиманских логора говори Љиљана Иконић у свом чланку “У тамницама височког логора – Живот пун горчине":

"Тридесетшестогодишња М. Ц. из села Слатине код Високог проживјела је пакао Височког логора. О свему овоме што јој се дешавало и што је поднијела у овом, по злу чувеном, муслиманском казамату М. Ц. нам је испричала следеће:

- Крајем маја мјесеца 1992. у наше село дошла је страна војска од Братунца. Комшије су нам рекле да ће бити гранатирања и да се можемо склонити код старих кућа. У ствари, тројица наших комшија повели су нас да нас ухапсе. Били су то Енвер Ахмић, Зијо Ахмић и Зијо Џафић. Одвели су нас у Гиње, у штаб. Везали су нам руке и убацили су нас у некакав подрум. Подносили су ми под врат пиштољ и нож, тјерали ме да признам да мој муж има оружје. Нисам могла признати, пошто га није имао. Долазили су и говорили 'Дај мени да је кољем, дај да је водим у поток', а онда је један рекао 'Хајде да видиш гдје ти је муж, ено га везаног у башти'. Извео ме је напоље. Рекао је да нема користи од мог запомагања и да ће муж све да чује. Радио је до мене шта је хтио. Силовао ме је.

Поново ме вратио у подрум – плакала сам. Сутрадан су довели Цвјетковиће из Подгорја. Након неколико дана потрпали су нас у аутобус и повели су нас према Високом. Ускоро смо дошли пред височку касарну. На улазу је стајао натпис 'ВИСОЧКИ ЛОГОР'. Муж ми је тада рекао: 'Одавде нема изласка'.

Нас 28 жена убацили су у једну просторију, а мушкарце у другу. Одузели су нам све вредније ствари, што смо имали код себе: новац, накит, сатове... Одмах су почеле тортуре и иживљавања. Мушкарце су тукли, а врата од наше ћелије би држали отворена како би то гледале. Изводили су их везане ланцима на ходник, а затим их тукли гвоздним шипкама. У затвору је било око 400 Срба. У соби у којој је био мој муж, било је 105 мушкараца, а у малој просторији било је 28 жена.

Увече би се наслањале једна на другу. Од страха нисмо спавале. Долазили су у свако доба. Најгори је био Халиловић, исљедник. Носио је црвену капу. Дошао би на врата и само рекао: 'Ти треба да изађеш'. Затим би донио ланце и гвоздену шипку. Везивао би нас за столицу, а затим оним ланцима и шипком тукао по цјеваницама. Четири жене је на посебан начин тукао, њих је скидао голе, затим их нагињао преко стола и тукао до изнемоглости, док не пусте крв и док не изврше нужду. Замјеник управника логора био је Зијо Кадић из Топузова Поља. Он је мојој кћерки предавао математику и мом сину био разредни.

РАТ И ЗЛОЧИНИ НАД СРБИМА У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ 1992-1995

ЗЛОДЈЕЛА

УраганПофалићи * Фочанска села * Сарајевска Голгота

Ледићи * Мостар * Бравнице * ЧардакДобровљачка

Петровачка цестаФ. ЈабукаНамјерна Сила * Кукавице

Башчаршија * Јошаница * Сердари * Бањалучке бебе

 Бјеловац * Босански Брод * Скелани * СмолућаКравица 

 КазаниКаменицаБрадина * Тузла * Цинцар

Бреза * Горажде * БрежаниЧемерно * Чагаљ * Купрес

Чајниче * Велики парк * Будичин Поток * Иваница

ЗЛОЧИНЦИ

Сакиб Махмуљин * Насер Орић * Харис Силајџић

Ахмет Сејдић * Мате Бобан * Ејуп Ганић * ХВО

Мушан Цацо * Рамиз ДелалићАлија Изетбеговић

Мурат ШабановићЈука ПразинаШевеРасим Делић

Исмет Бајрамовић * Елфета Весели * Нервин Узуновић

Јадранко ПрлићКрвава Азра * Младен Налетилић

Драган Викић * Миралем Мацић * Перо Вицентић

Самир Кахфеџић * Зулфо Алић * Зелене Беретке

Јасмин Гуска * Енес Туцаковић * Патриотска Лига

Русимир Хаџихусеиновић * Мехо БајрићМостарски

Селим Бешлагић * Оручевић * Амир Кубура

Хаџо Ефендић * Бесим Спахић * Јован Дивјак

Купрешки * Енвер Хаџихасановић * Муџахедини

Дервентски * Сребренички * Сарајевски

ЛОГОРИ

СилосДретељОџак * Орашје * Стролит * Стела

Сребреник * Челебићи * Храсица * Брчко * Борсалино

Зоил * Хотел Бристол * Бихаћ * Мостар * Лукавац

Зеница * Јајце * Какањ * Бреза * Бугојно * Маглај

Виктор Бубањ * Завидовићи * Фојница * Дервента

ЖРТВЕ

Љубо Млађеновић * Драган ВасићСтрахиња Живак

Раде РогићСлободан СтојановићРистовићи

Слађана Кобас * Породица ГолубовићОлга Драшко

Мирјана Драгичевић * Наташа и Милица * Видово Село

Силовања * Кнежевићи *

ПУБЛИКАЦ.

Без дистанце * Анђео са горе Заглавак * Јелена '93

Бој за Возућу * Крици и опомена * Одбрана Херцеговине

Мостарска тамница * И крв је горјела  * Трново 92

Мртви опомена живима * Живим да свједочим * Јаук

 Душан Шеховац * 1335 дана * Побиј, покрсти и протерај

Егзодус поново * Терор у Горажду * Љубо Млађеновић

Знаш менеРатни Хирург * Сјећаш ли се мене

Средња БоснаСтан' Неретво * Мјесто покоља

* Чапљина град злочинац

Видно узнемеирена, са дубоким психичким и физичким ожиљцима, наша саговодница се још једном враћа у неизбрисиво вријеме патње, бола и безнађа.

- Против мене и мог мужа није било оптужнице. Били смо у логору, а да нисмо знали зашто. Мучили су нас глађу, батинама и страхом. Изјутра су нам доносили хљеб и спуштали на патос. Храну су доносили у војничким порцијама, али нам кашике нису давали. Храна је била врела. Послије пет минута долазили би по порције тако да смо остајале гладне. Жене су изводили из соба, силовали, а затим претучене враћали. Сваку вече смо чекале и питале се која ће бити сљедећа. Споља је, често, допирала вриска жена и мушкараца које су тек доводили и скидали са камиона.

Глад, изнемоглост и прљавштина, поред свих тортура, још више су нам отежавали оно што се не би могло назвати животом. Воду нисмо имали за пиће по три дана. Они би отварали врата и пили воду из флаше, ми смо то жедне гледале. Говорили су нам да су 'ћетници' бацили гранату на резервоар и да зато нема воде...".

М. Ц. је размјеном дошла на слободну илијашку територију. Са мужем и четворо дјеце, она сада живи нови живот, али сјећање на оно што се додгподило ипак се не може тако избрисати.

У име њене и наше дјеце, не поновило се.

 


Аутор: Бошко Антић,
адмирал у пензији
30.07.2021.







Оцените нам овај чланак:





Посећено је: 1,281  пута
Број гласова: 5


Tags:
SREDNJA BOSNA
RASPAD SFRJ
RAZBIJANJE JUGOSLAVIJE
MUSLIMANSKI ZLOCINI
LJILJANA IKONIC
DEVEDESETE GODINE
PROLECE 1992
SLATINA VISOKO
KONCENTRACIONI LOGOR
MUCENJE ZAROBLJENIKA
UBIJANJE CIVILA
JEDINICE ARMIJE BIH
TRECA BRIGADA
OPSTINA ILIJAS
HAJRUDIN HALILOVIC
MILENKO MILANOVIC
KRSMANOVIC MARKOVIC
PORODICA VUKOVIC


ПРОВЕЗАНЕ ТЕМЕ

Канадски генерал Луис Мекензи: Муслимaни су пaлили српскa сeлa и убиjaли њиховe стaновникe у Босни деведесетих година

Досије Загреб: Александра Зец као симбол страдања Срба 1990-их година у Хрватској

Бугаризација источне и јужне Србије – циљ посебних политика у Првом светском рату

Из пера обавештајца: Шта се збило у Пакрацу марта 1991. године

Бугаризација источне и јужне Србије – циљ посебних политика у Првом светском рату

Исповјест Љубице Шаренац из Сарајева: Побјегли од тортуре па затворени у логор

Сећање на Дан устанка у Крајини 1990




Поделите ову вест, нека се чује истина...











Хрватска (не)исплаћује одштету због бруталних мучења и убистава 1990-их година
Објављено: 14.06.2024.     Има 13 прегледа и 0 гласова.

Ухапшен командант 43. бригаде муслиманске ткз. Армије БиХ Рамиз Дураковић, крвник из Подриња
Објављено: 13.06.2024.     Има 18 прегледа и 0 гласова.

Потресно свједочење Зоране Перишић, кћеркe докторке Олге Драшко, жене мученице из логора Дретељ
Објављено: 14.06.2024.     Има 29 прегледа и 0 гласова.

Три гeноцидa у НДХ: Србоцид, Холокауст и Порајмос
Објављено: 06.06.2024.     Има 34 прегледа и 0 гласова.

Вуковар 2016: Сећање на српске жртве код Дечијег вртића и Веслачког клуба
Објављено: 03.06.2024.     Има 42 прегледа и 0 гласова.

Злокобна манипулација портала CroFact о геноциду над Србима, НДХ и Јасеновцу
Објављено: 31.05.2024.     Има 50 прегледа и 0 гласова.

Наставља се узгајање фашизма у Хрватској преко Марка Данона
Објављено: 31.05.2024.     Има 56 прегледа и 0 гласова.

Култура сјећања: Почaст стрaдaлимa Србима нa Мeхином стaњу од усташког ножа
Објављено: 21.05.2024.     Има 58 прегледа и 0 гласова.



Skip Navigation Links