Те 1992. године, маја месеца, Сарајево није мирисало на бехар и цвеће. Кроз ваздух се ширио задах смрти, мржње, неизвесности и безнађа. Оно што се дешавало мој младалачки двадесетједногодишњи мозак није могао да схвати, а душа да прихвати. Зашто и откуд све то? До јуче смо живели заједно у нашем мешовитом
насељу, заједно муслимани и Срби, делили добро и зло. Сада је све било другачије...
Презасићена сталним слушањем вести, од којих сам осећала силан страх, сама са оцем и мајком у кући, имала сам страшну потребу да негде побегнем од свега тога. Али где? Куда? 15. маја у подневним сатима, узела сам књигу и села на праг куће. Улазна врата сам благо притворила и наслонила се на њих. Дуга, мокра коса се сушила на сунцу. Ту, са прага, имала сам поглед на улицу, удаљену неких двадесетак метара, а преко улице дивна шума, која ме одмарала и у кој сам одрасла са својим комшијама играјући се разних игара.
Пренуше ме кораци, јаки и бучни. Подигнем поглед и видим тројицу припадника Територијалне Одбране. Брже боље сагнем главу и као наставим да читам. До мене допре дубок, мушки глас:
–Ћетникушо! Ало, еј ти...
Ћутим. Не померам се.
–Ћетникушо! Одазови се, да ти не долазим тамо–поново, али овај пут љутито.
–Молим. Нисам ја четникуша.–одговорим
–Ћујеш ти мене, сви сте ви овде ћетници и ћетникуше. Шта ћекаш? Што не бјежите? – добацује други.
Стали су ту на улици и не померају се. Не померам се ни ја, а кости ми се тресу од страха. Подигнем поглед.
–Гледај шта те ћека, ћетникушо– онај највисочији извуче нож из футроле за појасом и на десетак центиметара од свог врата показа покретом клање. Било ме, па нестало.
–Ћекај сутра, па ћу да видим да ли ћеш остати ту, ћетникушо – врати нож у корице и уз гласан смех продужише.
Остадох као у шоку, погледа прикованог негде у празно. Не прође ни секунд, чини ми се, кад зачух фијук и као да нешто удари у врата, тик изнад моје главе. Окренем се и видим метак! Тргнем се, погледам према шуми преко пута и приметим одсјај метала на сунцу. Пушка! О, Господе Боже. Утрчим у кућу, престрављена и избезумљена. Испричам родитељима, који се само немо згледаше. Мајка заплака...
16.мај 1992.
Моја соба је била на спрату. Прозори широм отворени, према башти. Изнад је брдо Хум. Преслагала сам ствари, измишљала било шта, само да ми прође време. Трже ме пуцњава, а затим и гласови. Јаук и крици су долазили са Хума. Не види се ништа, али се чује. Пара уши, срце. Шта се дешава? Крици и кукњава не престају. Језа ме прожима, а крупне сузе се сливају низ лице. Осећам у стомаку, у срцу да је нешто језиво, али тада нисам ни појмила колико и шта. Сазнала сам касније, много касније...
Пофалићи
На падинама брда Хум простире се насеље Пофалићи, које су више од 500 година насељавали Срби. Симеуновићи, Васковићи, Дилберовићи, Тришићи, Андрићи, Елези, Савићи, Голијанин и друге породице живеле су овде још од 1945.године. Али петнаестак година пред рат у БиХ систематски је отимана земља и насељавали су се "Санџаклије". Срби нису могли ни наслутити шта им се спрема и да ће многе фамилије бити заувек затрвене.
Тог јутра, 16.маја 1992. године, у раним јутарњим сатима Јука Празина, одлуком ТО и највећег врха муслиманске власти, са око 3.700 наоружаних следбеника кренуо је према Пофалићима. Опколили су српске куће и почели свој бесомучан поход. Убијали су сав српски живаљ на најмонструозније начине. Нису гледали да ли су у питању деца или жене. Ненаоуражан српски народ, затечен на својим огњиштима је свирепо клан и убијан. Муслимански фанатици, под дејством дроге и алкохола оргијали су око мртвих. Срби су покушали да се извуку бежањем уз брдо Хум, али су их ту дочекале друге муслиманске групе уз повике: "Алаху екбер".
Они који нису успели да се дочепају брда Жуч, ухваћени су. Многи су убијени и масакрирани на лицу места, а преживели одведени у логоре и муслиманске затворе, где се већини губи сваки траг.
У нападу су учествовале и муслимани из Рашке, комшије Срба из Пофалића, са којима су годинама живели заједно. После пљачкања, газећи по лешевима, муслимани су запаили око 500 српских кућа. Дим је зацрнио небо. Завладала је смртна тишина, а неми јаук и бол лебдео је изнад лешева. Ускоро су доведени заробљени Срби да сахране мртве. Призор је био неописив. Копали су две јаме и у њих сахрањивали невине жртве. Срби који су били приморани на ово, већином су убијени после тога или одведени у неки од затвора, где су нестали. Многе лешеве муслимани су товарили у камионе и одвозили на сметљиште у Бућа Поток. Није било лако скупити све лешеве од Пофалића до брда Жуч. Тог дана убијено је преко 400 Срба! Туго моја...
Али истина увек има сведоке, а Бог остави у животу људе да испричају о злу које је урађено. Према сведочењима преживелих, који су прошли горе муке од "Дантеовог пакла", постоје документи из којих се јасно види да је наређење дато од стране комаданата Територијалне Одбране, Сафера Халиловића и Хасана Ефендића. Јусуф Лошић и Хебиб Идризовић су предводили своје одреде, затим Енвер Шеховић са својим "територијалцима" је био задужен за дочек збега од 2.500 људи, жена, деце. Тачно се зна да су у овом гнусном чину учествовали Салко Идриз, Мирсад Чаушевић, Фадил Алихоџић, Смајо Шикало. Ферид Омеровић, Исмет Алија и многи други.
Пред крај рата тела побијених Срба у Пофалићима тајно су измештена. Локација на коју су одвежена се не зна, мада се претпоставља да су остаци потпуно уништени.
Иако су органи Републике Српске предали потпуну документацију Тужилаштву БиХ о геноциду почињеном у Пофалићима до данас ништа није предузето. Нико није оптужен, нити изведен пред суд и лице правде. Зверство у Пофалићима муслимани означавају као "спорадични инцидент који је измакао контроли"?!
И дан данас многи Срби траже чланове својих породица. Њих преко 800 се воде као нестали... Муслимански политички и војни врх је дао наредбу за ову акцију и јако добро су знали шта и како раде. Пофалићи су место геноцида над Србима, место страшног злодела. Зашто се и данас, 24 године касније, крију починиоци? Нема чистих односа и будућности док се не раскрсти са прошлошћу. Они који су одговорни, а још су међу живима, треба да сносе последице свог нељудства.
А ми, Срби, не смемо да ћутимо и да олако прелазимо преко језивих ствари које су се десиле. И сада, након толико година, често у мислима чујем оне крике. Тада нисам знала чији су и шта се дешавало. Сада знам, па је моја бол још већа. Могла сам то бити ја, моја мајка, отац... Могао је онај муслимански нож из Пофалића, удаљен само неких 500 метара, да пререже и моје грло, зарије се у моје срце. Кривица нам је иста и једина- рођени као Срби. Али није. Свевишњи ме сачувао, а на мени је да сачувам успомену и не дозволим забораву да заувек покопа и обезвреди све недужно убијене Србе...
Гордана Павловић,
члан УКС и Матице Српске
15.7.2016.