Налогодавци за убиства антикомуниста

Чим су комунисти  у јесен 1944. године победили четнике на Јеловој гори, почели су ликвидацију свих својих противника (братске крви) и по селима и по варошима. У Ваљеву је побијено више од 2000 националиста, а када су заузели Београд и број им се не зна. Тако је било по свим селима и местима (како Ђилас каже: “на лицу места“).

 

Када је Други светски рат завршен, у Србији је у радости због победе над окупатором била јача и видљивија туга  за погинулима. Као и 1918. године, када је захваљујући војним победама Србије створена Југославија, тако је и 1945. године, захваљујући Србима, обновљена та земља.

 

Један од основних задатака нове власти у Србији, био је да се дотуче “великосрпски шовинизам“.

 

Према тадашњим званичним ставовима, судије нису биле обавезне да имају правно образовање и да познају законе. Уместо тога, од њих се изричито тражила “безгранична оданост тековинама народноослободилачке борбе“. Судска делатност вршила се у складу са линијом КПЈ,  која је била универзални закон за све злочине. Ти судови, уз војно искуство, највише пресуда изрекли су грађанским слојевима србијанског друштва. Нова држава је снагом своје организоване власти, у име комунистичке револуције, систематски прогонила своје противнике. У том циљу извршена су масовна и тајна убиства десетина хиљада људи. На удару су били скоро сви они за које се претпостављало да неће прихватити идеологију комунизма и ново друштвено уређење.

 

Суђено је широкој лепези “народних непријатеља“. Радило се, осим о освети, и о мењању друштвено–економске структуре, преко конфискације приватне имовине.Тачан број побијених још увек је немогуће утврдити. Обрачун са    “народним непријатељима“ био је суров. Трајао је све док Јосип Броз није крајем 1945. године револтирано узвикнуо на састанку ЦК : “Доста више са тим смртним осудама и убијањем ! Смртна казна више нема ефеката –  више се нико и не боји смрти“ !

 

А  све је,  ипак, потицало од њега!  Чудан је тај узвик…

 

Комунистичка власт није дозвољавала излазак на видело ниједне књиге која би показала свету стварне догађаје, какав је страшан злочин учињен према једној нацији која се борила за своју егзистенцију. Комунистичка партија Југославије искористила је трагично стање српског народа за време рата у циљу преузимања власти по сваку цену, без обзира на људске жртве и материјална разарања. На жалост, југословенска војска у отаџбини под вођством генерала Драже Михаиловића била је изложена у исти мах контраверзним оценама савезника, посебно Енглеза, који нису хтели да разумеју свесрпску ситуацију.

 

Као народ, као нација, ми смо на крају Другог светског рата изгубили све што је српски народ изграђивао кроз векове. Ама баш све смо изгубили.

 

 

 

Аутор: Ђорђе Бојанић
Извор: srpskaistorija
6.11.2013.