Село (сада самостална Мјесна заједница) у општини Братунац на истоку Босне у зони средњег Подриња, насељено 100% српским православним становништвом.

Јежештицу којег сачињавају засеоци Блажијевићи, Ранковићи, Вресиње, Поткуњице, Градац, Поље, Ђермани, Кијевићи, Воће, Ђокићи, Радукићи, бројало је 503 становника по попису становништва из 1991. док је по попису из 2013. године било 346 житеља, са тенденцијом негативног природног прираштаја.

До почетка 21. вијека налазила се у саставу мјесне зајднице Кравица, а сада је самостална мјесна заједница. Трагедија села Јежештице се највише огледа у томе што је село увијек било нападано од свих српских непријатеља кроз историју (најчешће од комшија муслимана), паљено, пљачкано, а становништво неселективно убијано у свим ратовима на најсвирепије могуће начине. 

У периоду Првог свјетског рата, борећи се против Аустроугарске мобилизације, већина становништва прелази преко ријеке Дрине и стављају се на располагање Војсци Краљевине Србије долином ријеке Дрине, од Крупња (Мачков Камен) до Лознице (Гучево), те пролазе кроз све голготе српског народа у Великом рату.

У Другом свјетском рату Јежештица доживљава један од највећих злочина које су на простору општине Братунац починили усташке јединице тј. одреди злогласне „Црне легије“ под командом крволока Јура Францетића, у чијем је стаставу било највише муслимана – комшија из сусједних села Чизмићи, Шушњари и Јаглићи.

На најсвирепији начин убијено је 117 мјештана Јежештице, а усташе нису имали милости ни према коме, од бебе, жена, старих и изнемоглих... Срби из Јежештице нису били наоружани, а живјели су од земљорадње и сточарства, тако да су били лака мета за усташке крволоке. Забиљежена су свједочења преживјелих о свирепим звјерствима усташа, тако имамо свједочење жене старе 75 година, која је случајно преживјела клање и у још 24 сата свог живота испричала како су жене из Јежештице усташе одводили у поток, гдје су им прво одсјецали удове, груди, урезували слово У на чело, прса, леђа... па их након свих тих мука на крају преклали и бацили у поток.

Мушкарце су дању сакупљали и увече их одводили до потока гдје су их мучили и убијали. Никад није утврђен тачан број жртава, а број од 117 је изведен од познатих имена жртава, мада се зна да су поједине цјелокупне породице убијене током рата и више у Јежештици не постоје потомци од тих породица. Велики број срба из Јежештице је одведен у логоре Јасеновац и Јадовно из кога су се само спасила два мјештана, који више нису могли самостално ни живјети.

Након Другог свјетског рата, Јежештица се поново диже из пепела, становништво настоји са комшијама успоставити добросусједске односе и тако бива све до почетка 1992. године. Могло би се рећи, само што се опоравила колико-толико од великог страдања, Јежештица поново доживаљава све страхоте новог грађанско-вјерског рата, не дуго од самог почетка.

Поново комшије муслимани из сусједних села Јаглићи, Шушњари, Пале, Чизмићи и Горњи Поточари, под командом сребреничког крвника Насера Орића 8. августа 1992. нападају на небрањени простор села Јежештице, гдје потомци усташа „Црне легије“ и „Ханџар дивизије“ поново на исти начин чине злочине као њихови преци.

У засеоку Ђермани заробили мајку Савку Млађеновић (59) и њена два сина Драгана (32) и Анђелка (27). Свирепост злочина се не може ни препричати... Анђелку су сјекиром одсјекли главу и однијели је у Сребреницу, гдје су са главом одиграли "утакмицу" у малом фудбалу. Сва свједочења су забиљежена и тачно се зна идентитет зликовца који је одсјекао главу Анђелка, али на жалост никад није одговарао за наведени злочин. Све куће и помоћни објекти су у наведеном нападу попаљени, стока отета и одведена, а преживјели становници силазе у Јежештичко Поље.

У другој половини децембра 1992. године, муслиманксе хорде успијевају да пресјеку све путне комуникације према селима Мјесне заједнице Кравице и да исто мјесто ставе у окружење "потковицу". Суочени са великим снијежним падавинама, мјештани у том тренутку немају никакав начин доставе хране и муниције преко још јединог осталог макадамског пута према селу Сопотник, на обали ријеке Дрине, удаљеном око 20 километара.

Непроходност овог пута је додатно отежала опстанак и увећала број жртава, јер тешки рањеници нису могли благовремено добити потребну медицинску помоћ.

Свеопшти напад на сва српска села око Кравице започео је у раним јутарњим сатима на Божић 7. Јануара 1993. 

Далеко надмоћније муслиманске снаге, негдје око 3.000 добро наоружаних бојовника, напало је на територију од око 40 км2 коју је тада бранило око 150 војника из Кравичког батаљона, потпомогнути са још 10 припадника МУП-а Републике Српске. Поново је, прва на удару била Јежештица, као и село Шиљковићи. Поред далеко надмоћнијег непријатеља, храбри борци из Јежештице и Шиљковића су пружили слабашан отпор иако су знали да ће пружањем отпора отићи у смрт, али тиме и исписати вјечну помен на наше страдалнике.

Јежештицу у тим моментима бране и другови из других села јер је већина способних младића Јежештице већ мучки убијена у нападу из августа 1992 године. Отпор се пружао све до момента када је почело понестајати муниције, а отежавала је и чињеница да се повећавао број погинулих и рањених. Падом Јежештице било је сасвим сигурно да је само питање времена када ће муслимани ући и у саму Кравицу удаљену око 3 километра од Јежештице, јер је и линија одбране у селу Шиљковићи почела да попушта из истих разлога као и Јежештица.

Нада и даље постојала, надали су се борци некој помоћи у људству, техници и муницији, али узалуд.

Падом одбране у Шиљковићима више није постојала дилема, па се прешло у одбрану тог јединог пута према Сопотнику, како би се евакуисали макар дјеца, старци, жене, рањеници... Муслиманске снаге су окупирале овај простор и одмах почеле са спаљивањем и пљачкањем српске имовине.

Након ослобођења свих села МЗ Кравице и проналаском тијела наших страдалника у марту мјесецу 1993. поново смо се увјерили у све свирепости злочина комшија муслимана о чему је свједочио и сам доктор патолог др Зоран Станковић, који је извршио обдукције над свим жртвама тог кобног Божићног покоља.

Мученицима села Јежештице из Другог свјетског рата и последњег грађанско-вјерског рата у БиХ, мјештани села Јежештице су 2019. године подигли скромно обиљежје – споменик, који ће нас подсјећати на сва невина страдања становништва села и опомињати да се никад не забораве стравични злочини у селу Јежештица. 

Јежештица се поново диже из пепела, од којих су сада само густо насељени засеоци Поље и Градац, док су остали засеоци не насељени, али се земља у њима обрађује. Политичка збивања на овим просторима утичу на демографију овог села, јер се већина омладине из Јежештице одлучује да своје породичне животе започну у неким даљим, за њих сретнијим мјестима, али срцем су увијек ту у својој родној Јежештици.

Ђуро Остојић
07.12.2025.