Да ли су вас у сну прогониле очи
из којих сте свјетлост угасили лако,
молећиви поглед дјечака у ноћи,
и плач те нејачи, да ли вас је тако?

Јесу ли вас руке здробљене ко стакло
давиле у мраку, кад се мјесец пали,
да ли вам је срце бар мало дотакло
вриштање из јама, оних што сте клали?

Баците ли поглед на дланове грубе,
у тишини ноћи кад се распе тама,
бриде ли вам прсти што ломише зубе,
и невина тијела дираше без срама?

Из њедара земље чујете ли хуку,
то не плачу Они, већ анђели поје,
са молитвом гласном, држећ' их за руку,
узносе ка небу у рајске одаје.

А гдје ћете ви, огрезли у крви,
што на мјесту душе змија вам се мота,
и све што сте такли у прах се измрви,
ви људскога рода највећа срамота?

Мислили сте да ће заборав да слети,
на колијевке празне и мајчино крило,
ал истина живи у српском поети,
кроз риме ће причати оно што је било.

Из стихова истину к'о воду ће пити
бар у пјесми никад да не буду сами,
и свака ће ријеч к'о споменик бити,
оживјети кости што свијетле у тами.

*    *   *

Написала: Рада Јањушић из Добоја
Пјесма је освојила 1. награду 2015. год
на конкурсу "Српске голготе 20. вијека"
Стихови посвјећени жрвама у логорима