И ове године је Међународни дан несталих (30. августа) обележаван у целом региону пригодним манифестацијама. И ове године су се износили подаци да се из ратова деведесетих са подручја бивше Југославије трага за још између 9.733 особе, колико их је на списку Међународног комитета Црвеног крста (МКЦК), и 11.323, колико их је у Бази података активних случајева, којом управља Група за нестале особе за регионалну сарадњу у оквиру Берлинског процеса за западни Балкан, међу којима трећина отпада на српске жртве (1.495 у РХ, 1.646 у БиХ и 567 на КиМ).
И ове године износили су се и подаци да са подручја бивше Југославије из ратова деведесетих око 4.000 ексхумираних посмртних остатака још није идентификовано (око 3.000 у БиХ, око 900 у РХ и око 300 на КиМ), од којих се такође трећиа односи н српске жртве (око 800 у БиХ, око 400 у РХ и око 100 на КиМ), што значи да би се, када би се сви ексхумирани и идентификовали, број несталих скоро преполовио.
Многи су разлози који утичу да се ексхумирани посмртни остаци не могу идентификовати. Данас се идентификација искључиво врши по ДНК методи, што за успешну идентификацију подразумева подударање ДНК профила изолованих из коштаних узорака с посмртних остатака и из крвних узорака њихових рођака. С обзиром на велик број ексхумираних, а још неидентификованих, иако је из више од половине успешно изолован ДНК профил, логичан закључак је да велики број живих рођака још није дао крвне узорке (или да из датих није било могуће изоловати ДНК профил), што и јесте најчешћи узрок великог броја неидентификованих међу ексмиранимх посмртним остацима.
Има и случајева где је дошло до подударања коштаних и крвних узорака али породице нису спремне да прихвате за њих болну чињеницу да је крај њиховим надањима да је њима неко близак и мио мртав, или не желе да преузму мањи део пронађеног скелета па чекају да се и остали делови пронађу и заједно сахране.
Има и случајева да су поједини посмртни остаци погрешно идентификовани класичном методом (препознавањем) пре преласка на ДНК метод. Да би се исправила евентуална погрешна идентификација, потребно је узети крвне узорке и од рођака свих идентификованих класичним методом и упоређивањем њихових ДНК профила са свим неидентификованим ексхумираним посмртним остацима. У случају подударања крвног са коштаним узорком из квоте ексхумираних, а неидентификованих посмртних остатака, следи реексхумација, процес који је и најмучнији, пошто неко ко је, примера ради, пре 20 година био убеђен да је сахранио неког свог, мора да се суочи с чињеницом да је сахранио неког другог и да поново крене у потрагу за чланом своје породице.
Али има и случајева где су посмртни остаци физички уништени, у којима је извесно да је идентификација немогућа по било којој методи, о којима се врло мало говори, укључујући и струку и јавност. Кроз неколико случајева из праксе “Веритаса” у наставку ћу објаснити овај феномен.
Србин Плављанић Никола (1930.) из Комаговине, код Костајнице на Банији, заробљен је од хрватске војске 7. августа 1995. за време акције “Олуја” и одведен у сисачки затвор, одакле је убрзо пребачен у затворску болници у Виноградској улици у Загребу, где је и регистрован од стране делегата МКЦК, а ту је и умро 20. септембра исте године од, према службеној верзији, од срчаног удара.
Одељење правних послова Управе гробља на загребачком Мирогоју дописом од 1. фебруара 2013. обавештава Николиног сина Јову да му је отац умро 20. септембра 1995. у затворској болници у Загребу од срчаног удара, те да су његови посмртни остаци, с посмртним остацима још 17 особа умрлих између 16. новембра 1994. и 30. децембра 1996, Управи гробља достављени ради кремирања и укопа, који су и обављени 21. јула 1997, а да је 2010, због потребе градње цесте, урна премештена у заједничку гробницу/костурницу на гробљу Мирошевац.
А кад је син затражио да му доставе очеву урну, одговорили су му да се посмртни остаци његова оца (урна с пепелом) не налазе у тзв. породичном гробу (јер укоп нису платили и организовали чланови породице), већ у тзв. скупном гробу, те да их више није могуће ексхумирати ради преноса и укопа у друго гробно место.
Лично сам видео хрватски документ у којем се наводи да је 28. новембра 1991. године из места Бујавица код Липика у западној Славонији у Завод за судску медицину у Загреб довежено 12 посмртних остатака, од којих је шест идентификовано, а остали су кремирани 2. јануара 1992. године на Мирогоју и такође покопани у заједничку гробницу.
Видео сам и хрватски документ у којем пише да је 17. јануара 1992. године осам “Н.Н.” посмртних остатака са Пакрачке Пољане обрађено на Заводу за судску медицину у Загребу и да су, на захтев санитарног инспектора града Загреба, кремирани и сахрањени у заједничку гробницу.
Велика је вероватноћа да су у свим наведеним случајевима кремирани посмртни остаци такође српских жтртава.
Из изјаве релевантног сведока познато нам је да је кремирано шест посмртних остатака српских жртава из села Глибодол код Оточца у Лици, који су страдали у децембру 1991. и да су њихове урне враћене у то село, али да је породица преузела само урну Владе Цвјетићанина, а друге урине да су остале у сеоској цркви у селу Залужница, јер породице нису хтеле или могле да их преузму.
“Веритас” располаже и са фотографијом, снимљеној у околини Грачаца у Лици из времена “Олује”, на којој се виде остаци изгорелог тела у штагљу које се препознаје по тамнијим обрисима у гомили пепела, као и фотографијом снимљеном у исто време на подручју Слуња на Кордуну, на којој се види угљенисани скелет човека како лежи на усијаном гвозденом кревету, који ће се сваког часа претворити у пепео.
“Веритас” располаже и изјавом с Украјинског осматрачког пункта из контигента Унпрофора, смештеног негде на Банији, од 17. августа 1995, у којој се наводи да су видели када су припадници хрватске војске заробљеног српског војника стрељали, а затим полили неком течночћу и запалили, док је на месту паљења остала шака пепела, коју ће одувати први ветар или сапрати прва киша.
У свим наведеним случајевима, без обзира на то да ли су тела кремирана у контролисаним условима или су спаљена на терену на неки од описаних начина, потрага за посмртним остацима унапред је осуђена на неуспех. И кад би породица добила урну с пепелом, нема могућности да се из пепела изолује ДНК профил..
Никола Плављанић још се води на свим листама несталих особа. Вероватно су на тим листама и неке друге особе чији су посмрти остаци физички уништени на један од описаних начина, али њихови рођаци то још не знају.
Недавно сам питао Николиног сина Јову да ли, кад му је позната судбина очевих посмртних остатака, жели обуставити потрагу за оцем (што се ради попуњавањем изјаве о затварању предмета код надлежног Црвеног крста). Одговорио ми је да не намерава да га затвори зато што није задовољан одговорима које је добио из Хрватске, јер он, без обзира на то шта је написано у хрватском документу, и даље инсистира да му се предају посмртни остаци његовог оца, макар то био и пепео. Тим више инсистира да случај његовог оца и даље остане отворен јер располаже изјавом једног заробљеног Србина, који је био у истом затвору с његовим оцем, да му је отац био малтретиран у сисачком затвору и да би то могао да буде узрок његове смрти пре него онај наведен по службеној верзији.
Потрагу за својим оцем не жели затворити јер је уверен да то не би ни у којем случају помогло, поспешило или убрзало потрагу за осталим особама које су кремиране кад и његов отац. Пошто нисам имао ваљани протоваргумент, сагласио сам се с овим Јовиним ставом.
Породице несталих особа имају право сазнати истину о судбини својих најмилијих, друштво има правну и моралну обавезу да им помогне у њиховом трагању. То је могуће само уз активну сарадњу породица несталих с надлежним организацијама и институцијама.
Међународни дан несталих је прилика и да се јавност подсети на патњу и бол породица несталих, али и позив породицама да изврше и своју обавезу – отворе захтев за тражење и дају крв за ДНК, без чега нема успешне потраге.
Аутор: Саво Штрбац
Преузето са: Веритас
Објвљено: 03.09.2024.