Дана 6. јуна 2022. на граничном прелазу Шид-Товарник, односно на преласку из Републике Србије у Хрватску бива ухапшен Војислав Медић, који има и српско и хрватско држављанство. Он је са својим сином кренуо у Лику тј. завичај, али је ухапшен на основу потернице коју је расписао ДОРХ (Државно одвјетништво Републике Хрватске). Син се вратио кући стресиран, а Војислав је спроведен у истражни затвор у Осијек.
Протекле две године њему је стављано на терет да је мучио хрватске заробљенике током 1991-1992 који су ухапшени након завршетка борби у Вуковару раних девдесетих година 20. столећа.
У оптужници која је подигнута, стално се говори о "мајору Медићу". Нигде се не помиње његово име, као и јединствени матични број грађана, популарно ЈМБГ.
Шта је поента?
Хрватској, оваква каква јесте задњих 33 године треба кривац.... такав који ће оправдати покретање ткз. Домовинског рата. Тачније сва злодела која су почињена у име Тисућљетног сна и нове хрватске независности. Такође и финансирања одређене популације као што су ветерани, такозвани "бранитељи".
Што се самог Војислава Медића тиче, дубоко верујем да је у питању замена идентитета, а то је више људи потврдило. Ово ће пре или касније бити откривено, па ће то бити још једна у низу БЛАМАЖА хватског правосудног система. Сетите се само случаја за Ново Село код Глине...и низ других.
У вези сведока који су наводно препознавали ухапшеног Војислава Медића, поновио бих неке "ситнице" које сам писао у ранијим текстовима, а важно је за разумевање ствари.
"Сведоци" оптужбе нису прво никакви цивили, па чак ни регуларни војници, већ ПАРАВОЈСКА. Зашто?
Зато што у инркимисано време, а то је лето и јесен 1991. у вуковарској општини, градске четврти и припадајућа насеља која су имала релативну хрватску већину су били део удруженог злочиначког подухвата, пошто су лидери Хрватске Демократске Заједнице још крајем 1990. увезли илегално велику количину наоружања (познато као Афера Шпегељ), а већ наредне године поделили то члановима своје странке и другим Хрватима екстремистима који су били вољни да доврше истребљење што су започели њихови очеви и дедови као припадници оружаних снага наци-фашистичке НДХ за време Другог светског рата, понизно служећи Адолфу Хитлеру и Ватикану.
Све је то било добро организовано и планирано мислим на етничко чишћење, а читав "посао" је разрађен од Томислава Мерчепа, Благе Задре, Мартина Сабљића, Анте Врањковића, Јуре Марушића и др. Наравно, они су нашли извршиоце тих монструозних планова међу својим "херцеговцима"... заправо први који су 1991. посегли за оружјем били су Хрвати који су рођени (или њихови родитељи) у западним деловима Херцеговине: Посушје, Груде, Међугорје, Столац, Мостар, Равно, Дувно, Коњиц, Широки Бријег, Љубушки...итд. Они су Славонију и западни Срем насељавани тј. колонизовали још за време Павелићеве НДХ, али и касније када је друга југославенска држава почела да живи.
Парадокс или не, али Титов режим никада није спровео денацификацију и дефашистизацију хрватског (и муслиманског) друштва у СФРЈ. Хрвати су тако скривали своју мрачну прошлост, док су своје потомке одгајали у србомржи и антијугославенским осећањима. Појавом југославенског дисидента и хрватским ревизионистом Фрање Туђмана почетком 1990. године на јавној сцени сви они су схватили да је "куцно час" да се оствари Тисућљетни сан о независности.
Вуковарска продужница ХДЗ на челу са Томиславом Мерчепом је од пролећа 1991. започела страховити терор према српском становништву, који се из дана у дан појачавао. Погибија 12 полицајаца приликом напада на Борово Село 2. маја је само дала ветар у леђа хрватској пропаганди да настави сатанизовати и кривити Србе. Истовремено многе ствари су прећуткиване, као што је убиство српског цивила, Стевана Инића дан раније у Бршадину.
Већ почетком јуна 1991. око Вуковара и Борова Насеља постављен је обруч. Тачније стављени су полицијски пунктови на улазима тј. излазима из града - контрола путника и робе. Сви који нису били блиски власти тј. ХДЗ партији коју је на локалу водио југославенски дисидент с' почетка седамдесетих година 20. века Мерчеп били су психо-физички малтретирани на разне начине. Дефинитивно 4. јула 1991. обруч бива затворен.
Када су Хрвати осетили да имају довољно снаге и моћи, направљен је инцидент са припадницима ЈНА крајем јула 1991. код боровске поште, а мало касније је и нападнута касарна ЈНА "Петрова Гора" која је већ била под блокадом. Хрвати су били уверења да њихова самопроглашена република 25. јуна аутоматски значи да су независни и да могу да раде шта хоће. У суштини, било је то невиђено национално самољубље и бахатост.
Хрватска је под притиском НАТО и ЕЗ, багословом Ватикана, стекла толико сањану независност тек 15. јануара 1992. године.
Ово је битно из разлога што су сви наоружани одреди у Хрватској били заправо паравојне формације. Првобитно у Вуковару њима је командовао Томислав Мерчеп, касније Миле Дедаковић и Бранко Борковић, као заповедници 204. бригаде ткз. Збора Народне Гарде. Како касарна ЈНА није деблокирана, то је Генералштаб ЈНА из Београда упозорио Загреб на последице. Туђману је то баш и требало.
Вапај са неба: Има ли правде за нас?
У обручу око Вуковара убиства Срба цивила нису ни престајала. Познате су злогласне групе под командом Зорана Шипоша, Марка Бабића, Марка Филковића, Благе Задре...које су етнички очистиле читаве квартове од Срба: пљачком, убиствима, палежи, минирањем, силовањем. Није ту требао никакав посебан разлог. Мало место, све се зна. Ниси подржао Туђмана и ХДЗ, па си завршавао на црној листи. Лажне оптужбе су биле смешне, типа да преко радио станице одајеш положаје "агресору", да си члан СДС, да си пре рата тукао Хрвате...
Ткз. Бранитељи су те 1991. у Борову и Вуковару имали и концентрационе логоре. Незаконито су Србе затварали у Нову Обућару, Дрвопромет, подруме Општине, Аеродром, вртић Пчелица, пицерија Абазија...али и приватним кућама.
Ослобађањем града на Вуки 18. новембра 1991. Војна полиција ЈНА је похапсила виновнике ових морбидних злодела, док је мањи део (мање од 200 особа) локална Територијална Одбрана одвела на пољопривредно добро Овчара и тамо их стрељала, без дозволе и знања официра ЈНА. Иако хрватска пропаганда деценијама подваљује лажи да су тамо завршили цивили, бољи познаваоци прилика знају да су то били циивили који су у критичним моментима 1991. узимали оружје и улазили у борбе. Самим тиме су престали да буду цивили. Такође, дешавало се и то да су бежали у Градску болницу те се сами рањавали у ноге и руке, па су хтели да се представе као "рањеници".
Сава Павић из Борова Насеља
Ови други ухапшени су спроведени у СР Србију: КПД Сремска Митровица и Ниш, као и импровизовани логор у Стајићеву. Сви који су ту доведени су били нечисте савести и крвавих руку до рамена. Није ту реч о никаквим браниоцима, већ о злотворима који су нападали. Један од истражних судија ЈНА је био мајор Медић, али не овај Војислав кога суде две године. Тај мајор је тражио да признају у чему су све учествовали. Кукавице какве су: Томислав Јосић, Никола Ћибарић, Анте Ђапић, Марко Пргомет, Зденко Штефанчић, Дамир Сарђен, Винко Леко, Дражен Гажо... су то јавности представили као сурово мучење.
У судском процесу на Војном суду у Београду од фебруара до августа 1992. изведени су преживели сведоци са траумама из Борова и Вуковара. Изјаве су биле више него тешке о ужасима који су рађени у обручу над обичним, невиним цивилима. Шесторица су осуђена на смртну казну према Кривичном закону СФРЈ, осталих педесетак на вишегодишње казне затвора. Добар део није стигао да буде процесуиран.
Ипак, сви су дочекали слободу 18. августа у Неметину, у чувеној Панићевој размени. Злочинци су постали хероји, идоли нације... Председник Туђман их је све одликовао и касније дао позамашна примања и повластице.
Уместо казне - слобода, Неметин 1992.
Да би се све то оправдало, убиства Срба и уништавање имовине неопходно је наћи кривце. Крива је Србија и ЈНА... криви су заправо сви Срби.
Зато Загреб не престаје са оптужбама против бивших официра ЈНА, јер треба да се легализије етничко чишћење са свим елементима геноцида. Хтео то неко да каже на глас или не, али је 650.000 Срба принудно напустило авнојевске границе Хрватске у време Туђманове владавине.
Хрватима није важно што Војислав није тај "мајор Медић", кога траже због нађених доказа у њиховој умешаности. Важно је да они добију папир са којим ће пред Европом радосно махати како је њихова самосталност пре 33 године изведена потпуно чиста, а ткз. Домовински рат био свети и чисти рат.
Тиме ће једна бајка, пардон басна, наставити да живи, а ветерани наставити да уживају у примањима. То је њима њихова борба дала.
Томислав Б. Ковач
16.05.2024.